Natrag

Feljton

Feljton

Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan (11)

 

Turski model, klizava nizbrdica

 

Da li turska diplomatija ima vie lica, iza kojih se uvek skriva neoosmanizam? Da li iz toga proizilaze tolike zbunjujue kontroverze: glavni ameriki saveznik u regionu koji je prihvatio ruski energetski "Juni tok", pretendent na lanstvo u EU koji bezobzirno gui prava kurdske manjine, jedini prijatelj Izraela u muslimanskom svetu koji iri ruke prema Teheranu? Zbog ega na sve to ute i Vaington i Moskva, kao i Brisel i Peking? Kako Beograd i Banjaluka treba da reaguju na agresivnu tursku politiku i njenu pozadinu na Balkanu? Ovo su neka od pitanja iji se odgovori nalaze u knjizi Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan autora Darka Tanaskovia, istaknutog orijentaliste i diplomate, koje u nekoliko nastavaka prenosi Tabloid

 

Pie Darko Tanaskovi

 

Irak je ve dve decenije najneuralginija i najnesrenija zemlja Bliskog istoka. Za Tursku je, i bezbednosno i politiki i ekonomski, Irak objektivno toliko vaan sused da Ankara na zbivanja u njemu i oko njega gleda sa stalnom, maksimalno izotrenom panjom. Turskoj nikakva destabilizacija Iraka nije mogla odgovarati, jer je nuno proizvodila niz rizika po njene vitalne nacionalne interese. A kad bi do znatnijih poremeaja u Iraku ipak dolazilo mimo turske volje, delovanjem monih vanregionalnih inilaca, Turska je pomno pratila razvoj dogaaja i inila sve da u njih bude ukljuena na nain i do mere koji su garantovali zatitu tih njenih interesa. To se na prvom mestu odnosi na dranje pod kontrolom stanja u Irakom Kurdistanu, kako ova oblast ne bi dobila autonomiju ili dravnost vieg stepena, ime bi neminovno postala pijemont kurdskog nacionalnog okupljanja i baza organizovanog antiturskog delovanja.

Iako, dakle, nije bila oduevljena odlukom da se 1991. godine vojno intervenie protiv reima Sadama Huseina, jer joj je unutranja stabilnost koju je on u Iraku obezbeivao sasvim odgovarala, Turska je ispoljila punu savezniku lojalnost intervencionistikoj koaliciji predvoenoj Amerikom. Iako je bio svestan moguih negativnih posledica po svoju zemlju, Turgut Ozal je zatvorio naftovod kojim je iraka nafta transportovana preko turske teritorije, rasporedio je snane trupe du tursko-irake granice i odobrio da avioni u borbene misije nad Irakom poleu s turskih vojnih aerodroma.

Kako obeanja o kompenzaciji ogromnih ekonomskih gubitaka nisu ispunjena, a preko granice se, posle surove Sadamove odmazde zbog njihove pobune, slila reka kurdskih izbeglica, dok se zatieni Iraki Kurdistan pretvarao u logistiku bazu PKK, u Ankari je s gorinom shvaeno da lojalnost zapadnom savezu ne samo da nije nagraena ve da je ratom stvorena krajnje nepovoljna regionalna konstelacija za Tursku. Deveta ("izgubljena") decenija prolog veka protekla je u otklanjanju tih negativnih posledica, oruanoj borbi protiv kurdskih separatista, ukljuujui i povremene kaznene upade na iraku teritoriju, kao i u politikom rvanju zatitnika kemalizma s islamistima u usponu.

 

Vojna i politika neizvesnost

 

Istovremeno, iako je postojala puna nacionalna saglasnost o nunosti obrauna sa separatistikim snagama, jaala je svest politikih inilaca da bi trajnom reavanju kurdskog pitanja trebalo pristupiti na neki nov, inventivniji nain, u emu su, na tragu Ozalovih ideja, prednjaili neoosmanisti. U njihovim oima, linija neupitnog svrstavanja uz nasilne i neuspene politike projekte vanregionalnih zapadnih faktora, a zanemarivanje prirodnih komijskih kontakata s muslimanskim Irakom i neuvaavanje irakih realnosti morali su biti korigovani, jer nisu donosili eljene rezultate.

Imajui u vidu relativno smirivanje situacije u turskom jugoistonom okruenju posle 1998. godine, kao i rastue nepoverenje u amerike planove na Bliskom istoku, lako je razumeti neslaganje Turske s pokretanjem novog, "preventivnog" rata protiv Sadama Huseina. Ankara se s razlogom pribojavala da bi nakon diktatorovog odlaska s vlasti, to je bio nedeklarisani cilj odluujue vojne intervencije, dolo do faktike dezintegracije Iraka i uspostavljanja nekakvog vida polunezavisnog kurdskog entiteta na severu, to je oduvek bila turska nona mora.

Posle dugog pregovarakog natezanja i pogaanja s Vaingtonom o ceni turske ratne solidarnosti, dogovor je, navodno, postignut, ali je Velika narodna skuptina Turske 1. marta 2003. godine iznenadila Vaington (neki kau, i zvaninu Ankaru) odlukom da se amerikim trupama ne dozvoli korienje turske teritorije za pokretanje kopnene operacije protiv Iraka. Iako je bilo pokuaja da se odluka objasni nesrenim sticajem okolnosti i neefikasnou amerikih diplomata u Ankari, nita vie meu dojueranjim najbliim saveznicima nija moglo biti kao pre. Preen je Rubikon. Vaingtonu je postalo jasno da je teritorija Turske izgubljena kao najisturenije pouzdano kopneno istono uporite bezbednosne konstrukcije na kojoj je poivala evroatlantska sigurnost, to je dovelo do dalekosenih pomeranja u strategijskom planiranju mree i prstenova u sistemu vojnih baza na evroazijskom prostoru. Turska je, naravno, ostala izuzetno vana lanica NATO-a, ali uz neto drugaije procene krajnjih domaaja njene operativnosti.

U godinama koje su usledile nakon drugog rata protiv Iraka, suoena s haotinom situacijom u ovoj su- sednoj zemlji, delom okupiranoj, rastrzanoj produbljenim etnikim i konfesionalnim podelama, izloenoj teroristikom nasilju i raznim oblicima revanizma, uz sporo i muno uspostavljanje autohtonog demo- kratskog poretka, neoosmanistika vlast u Ankari opredelila se za kombinovanje dobrosusedske kompo- nente spoljnopolitike doktrine "strategijske dubine" s demonstriranjem vrstine i nastavljanjem prakse reih prekograninih vojnih operacija na severu Iraka protiv gerilaca PKK, koji su u meuvremenu digli glavu.

Uprkos krhkosti irakih dravnih institucija i centralne vlasti u Bagdadu, najvii turski zvaninici se prema Iraku sraunato i demonstrativno ponaaju kao prema potpuno suverenoj, politiki i ekonomski funkcionalnoj dravi, razmenjuju posete na razliitim nivoima, sve do najviih, pa ak pozivaju u Ankaru i irake kurdske lidere (npr. Delala Talabanija 2008. godine). Time ele da pokau kako se i najsloeniji problemi u regionu moraju i mogu uspeno reavati jedino unutarregionalnom saradnjom, to je stav koji oni i naelno zastupaju.

 

Pozitivna nula

 

Sunitsko-iitski rivalitet u Iraku, raspaljen i zatrovan ratnom tragedijom i stranim meetarenjem, nikako ne pogoduje uravnoteenom turskom nastupu prema Iraku kao "naciji-dravi", iako se Erdoganovi islamisti trude da ostanu po strani od unutar irakih sektakih sukobljavanja. Irakim sunitima se to nikako ne dopada, jer oekuju vie razumevanja od turske sunitske brae. Turski zvaninici su katkada prinueni na pravu diplomatsku i retoriku akrobatiku, kako bi ouvali privid pune neutralnosti, a ipak diskretno podrali sunite. Ovo je, primera radi, dolo do izraaja posle tesne pobede sunitskog bloka Ijada al-Alavija nad iitskom grupacijom dotadanjeg premijera Nurija al-Malikija, koji je osporio zvanine rezultate. Prilikom posete Ankari, krajem aprila 2010. godine, al Alavi je pohvalio Tursku zbog nemeanja u unutranje stvari Iraka, dok je ministar Davutoglu ocenio da bi "produavanje rasprava o izbornim rezultatima moglo doneti nepotrebne tenzije", to je u datoj situaciji teko ne protumaiti kao davanje prednosti sunitskim postizbornim tezama.

Na drugoj strani, onoj kurdskoj, koja ih najvie zanima, ali je i daleko najosetljivija, neoosmanisti se dosledno opredeljuju za jaanje privrednog i finansijskog prisustva Turske u Irakom Kurdistanu, nastojei da tako itavu oblast perspektivno veu za sebe. Na politikom planu, trude se da ostvare to vei uticaj na meufrakcijske odnose unutar kurdskog nacionalnog korpusa, kao i da to efikasnije podre zahteve manjinskih Turkmena za uee u vlasti u naftom bogatoj oblasti Kirkuka, prema kojoj teko obuzdavaju otvorenije izlive neoosmanistike nostalgije s konotacijama teritorijalnih pretenzija. Ukupno uzevi, s obzirom na specifine i uglavnom nepovoljne okolnosti, Turska prema Iraku uspeva da vodi prilino delotvornu politiku rukovoenu optim ciljem svoenja problema u odnosima sa susedima na nulu. Iako je " pozitivna nula" objektivno jo daleko, ministar Davutoglu se nije libio da optimistiki izjavi kako se Turska u odnosima s Irakom od "politike svoenja problema sa susedima na nulu pomerila ka nivou maksimalne saradnje".

Napomenimo da je Ibrahim Kalin glavni spoljnopolitiki savetnik premijera Erdogana. Predstavnici privrednih komora dveju zemalja, na primer, potpisali su sredinom 2011. godine akcioni plan kojim bi obim meusobne trgovine trebalo da dostigne 20 milijardi dolara, to na najbolji nain ilustruje mesto koje u ostvarivanju politike "strategijske dubine" pripada ekonomiji, posebno kad su susedne zemlje u pitanju.

Nema sumnje da e u odnosima izmeu Turske i Iraka kurdski faktor i ubudue igrati glavnu ulogu, to donekle vredi i za tursko-sirijske relacije. To se naroito jasno ispoljilo u periodu neposredno pre optih izbora u Turskoj, u prvoj polovini 2011. godine. Iako i dalje uiva punu podrku najvanijih zapadnih drava, na elu sa SAD, u obraunu s "teroristima PKK", politiki establiment u Ankari pravilno je procenio da e pribliavanje izbora u zemlji, demokratski i oslobodilaki impulsi "arapskog prolea", ali i podsticaji iz drava kojima neoosmanistika ekspanzivnost Turske ne odgovara, uticati na pojaavanje separatistikog delovanja, ukljuujui i gerilsku aktivnost PKK.

Visoki funkcioner prokurdske Partije za mir i demokratiju Selahatin Demirta najavio je u rano prolee 2011. godine da bi Kurdi svoje zahteve mogli, kao to se to dogodilo u Egiptu, da iznesu na ulice i trgove. Ve u aprilu i maju, posle pogibije dvadesetak pripadnika PKK u sukobima s turskim oruanim snagama, dolo je do masovnog ispoljavanja nezadovoljstva i graanske neposlunosti na jugoistoku Turske, emu je premijer Erdogan dravniki pokuao da parira odvanim gestom odlaska u posetu Irakom Kurdistanu, gde je od kurdskog lidera Mesuda Barzanija dobio zadovoljavajue izjave o PKK kao "zajednikom neprijatelju" (v. M. B. Markovi, "Bezbednosna politika Turske i arapsko prolee", Revija za bezbednost, 5,2,2011,103-105).

 

Ahilova peta

 

Problem za neoosmaniste u Ankari nisu, meutim, samo stanje u Irakom Kurdistanu i upadi PKK na tursku teritoriju, na ta Turska periodino reaguje prekograninim vojnim operacijama, ogluujui se o pozive na potovanje teritorijalnog integriteta susednog Iraka. Ozbiljnija su razilaenja i polarizacije u vezi s kurdskim pitanjem unutar zemlje. Postoji, naime, prilino raireno miljenje da tok dogaaja na jugoistoku Turske "reira", zapravo, vojni vrh, kako bi Erdoganovu vladu, pod ijim se stalnim pritiskom nalazi, doveo u to tei poloaj, demonstrirao nezamenljivost Armije u odbrani nacionalnih interesa i simpatije turskih glasaa bar delimino usmerio ka Partiji nacionalistike akcije (MHP), beskompromisnoj u pogledu naina reavanja kurdskog pitanja.

Da je, bez obzira na sadanju optu stabilnost turske drave, problem kurdskog separatizma njena neizleiva Ahilova peta dobro je, naravno, poznato i spoljnim iniocima i oni se, kad ocene da za to postoji potreba, nikad nee ustezati da u nadgornjavanju s njenim regionalnim i irim ambicijama, potegnu i "kurdsku kartu". To podjednako vai i za neprijatelje i za partnere, pa i za deklarisane prijatelje Turske koji se solidariu s njenom borbom protiv terorizma.

Na sebi svojstven nain, najizriitiji je u ovom pogledu bio izraelski ministar inostranih poslova Avigdor Liberman, izjavom da e Izrael, izloen pritisku i pretnjama iz Ankare, morati da razmotri na koji nain bi se najdelotvornije, ukljuujui i njihovo naoruavanje, moglo pomoi borcima za kurdska prava u Turskoj. Mnogi to nikada nee izrei, ali je sigurno da rezonuju i dozirano deluju na slian nain. Dunejt Ulsever, jedan od najotrijih domaih kritiara neoosmanistike Davutogluove spoljne politike, koju naziva idealistikom, konstatuje da je svima u svetu jasno kako je ona zasnovana na neoosmanlijskoj udnji za nekakvim "Savezom Osmanskih Drava", dok istovremeno vlast u Ankari iskazuje nesposobnost da rei unutranje kurdsko pitanje.

Suoena s izazovom "dana arapskog gneva" i burnog "arapskog prolea", neoosmanistika politika Turske na Bliskom istoku nala se od poetka 2011. godine na ozbiljnoj probi izvodljivosti. Zbivanja u arapskim zemljama, koja su odnela nekoliko snanih linosti i viedecenijskih autoritarnih lidera, zasad bez jasnije alternative, u Turskoj su shvaena kao prilika za jaanje sopstvenog uticaja u regionu, ali i iskuenje menjanja kursa "u hodu" i prilagoavanja novoj konjunkturi u nastajanju koje i dalje nosi mnogo neizvesnosti.

U vezi s dogaajima u Tunisu i Egiptu, Ankara je ispoljila opreznu uzdranost. Premijer Erdogan je u nekoliko navrata uputio "savete" vojnom vrhu i politikim snagama Egipta, u smislu nunosti istinski demokratskog odgovora na zahteve naroda, ali su ovi na to oekivano hladno reagovali. Za Egipat je, naime, bez obzira na to koliko oslabljenog meunarodnog poloaja izaao iz sadanjih previranja, teko prihvatljivo da prepusti regionalno predvodnitvo Turskoj, pogotovo s obzirom na to da je egipatskom sekularno orijentisanom generalitetu poznat odnos koji AKP i njen lider imaju prema armiji u svojoj zemlji.

Ipak, Abdulah Gul je bio prvi strani predsednik koji je posle Mubarakovog odlaska poetkom marta 2011. godine posetio Kairo, da bi premijer Erdogan u septembru bio doekan aplauzima, kao muslimanski lider koji je zauzeo vrst stav prema Izraelu, dok se Arapska liga, kako je konstatovano, pokazala nemona. "Sultan sa Bosfora" (iz naslova u jednom egipatskom listu) otvoreno je preporuio turski model sekularne drave kao najpogodniji za Egipat, a i za druge bliskoistone drave u tranziciji.

Javno oduevljenje Erdoganovom posetom i nastupom ubrzo je, meutim, ustupilo mesto raspravi o tome da li je turski obrazac sekularne demokratije s umereno islamistikom partijom na vlasti primenljiv u egipatskim uslovima. Vie analitiara je upozorilo na to da izmeu AKP i ojaale Muslimanske brae postoji nezanemarljiva razlika u ideolokim teitima, a i namerama.

Muslimanska braa, naime, iako su u mnogo emu, a posebno u pogledu zauzimanja otrijeg stava prema Izraelu, iskazala podudarnost pogleda s turskim gostom i bratom, nisu propustila da naglase da im je krajnji cilj islamska, a ne sekularna drava, kao i najira primena erijata.

 

Revolucija na iskuenju

 

U postavljanju prema dogaajima u Libiji Turska je ispoljila izrazito visok stepen oportunizma i taktiziranja, kao i spremnosti da se spoljnopolitiki pragmatino menja kurs u zavisnosti od promena odnosa snaga "na terenu" i oko njega. Tokom prvih nedelja krize, najvii turski zvaninici pozivali su na reavanje problema dijalogom i mirnim sredstvima, upozoravajui da bi eventualna vojna intervencija samo dodatno komplikovala situaciju. I predsednik Gul i premijer Erdogan izriito su se izjasnili protiv uvlaenja NATO-a u unutranje sukobe u Libiji, dok je istovremeno Turska uspeno organizovala izvlaenje oko 25.000 turskih radnika iz ove zemlje, u kojoj je bila privredno solidno prisutna (vrednost poslova iznosila je oko 2,5 milijarde dolara).

Pred odlunou zapadnih zemalja da se Gadafijev reim srui vojnom silom, pod izlaskom zatite civilnog stanovnitva, za ta je kao legitimacijski alibi zloupotrebljena Rezolucija Saveta Bezbednosti od 17. marta 2011. godine, zvanina Ankara se nala pred izborom da li da zadri naelni stav protivljenja vojnom meanju u jedan unutranji problem prijateljske muslimanske drave ili da se prikloni saveznicima iz NATO-a, kako bi zadrala aktivnu poziciju i uestvovala u posleratnoj podeli akcija u "novoj" Libiji.

Izabrano je, naravno, ovo drugo, ime je Turska zasluila pohvale iz Vaingtona, praene nekolikim unosnim privrednim i politikim aranmanima, a premijer Erdogan je pourio da istoga dana (15.septembra 2011.) kad i francuski predsednik Sarkozi i britanski premijer Kameron, svakako neuporedivo "zasluniji" za obaranje Gadafija, doe u posetu Libiji. Samo da se ne zaostane i da se demonstrira regionalni presti Turske! Paradigmatino za neumorni spoljnopolitiki aktivizam koji je Ahmet Davutoglu u Strategijskoj dubini utvrdio kao jedan od prioriteta nove turske spoljne politike. Dranje Turske tokom libijske drame dalo je domaim kritiarima neoosmanistike spoljne politike dodatne argumente za tvrdnju da, uprkos svim prividima, ona sutinski nije diverzifikovana, ve se u svemu najbitnijem ipak i dalje ravna prema amerikim interesnim projekcijama.

Na Zapadu, a naroito u SAD, odavno se prieljkuje da se turskom modelu sekularnog demokratskog muslimanskog drutva prikloni to vie zemalja u islamskom svetu, a prvenstveno na Bliskom istoku. Nema sumnje da bi jaanje takvog trenda bilo toplo pozdravljeno u Turskoj. Nesporno je da nain na koji su islam, demokratija, sekularnost i modernost spregnuti u dananjoj Turskoj moe inspirativno delovati, ak i van islamskog sveta, jer se (religijskom) oduhovljavanju racionalistiko-tehnike modernosti tei i u (post)hrianskim drutvima. Pitanje je, meutim, da li se takav, kao uostalom i bilo koji drugi model ove vrste, moe uvoziti, izvoziti ili mehaniki preuzimati.

Zagovornici ugledanja na Tursku u muslimanskom svetu gube iz vida notornu injenicu da bi, u razvojnom smislu, njena sadanja specifina demokratska svetovnost "na muslimanski nain" bila nezamisliva bez odluujui uinaka Ataturkove sekularistike i modernistike revolucije. A u kojem bi se od savremenih arapskih i islamskih drutava u "postdiktatorskoj" tranziciji takva revolucija bila zamisliva?

ta vie, visok je stepen verovatnoe da e u njima na tokove tranzicije bitno uticati manje ili vie islamistike snage. Izbor turskog modela mogao bi se pokazati kao "klizava nizbrdica", upozorava rukovodilac turskog istraivakog projekta u vaingtonskom Istitutu za bliskoistonu politiku Soner agaptaj ("Turkey's model may be a slippery slope", Daily Star, 18.4.2011.).

 

Nastavie se

 

podeli ovaj lanak:

Natrag
Na vrh strane