Natrag

Stav

Stav

 

BORISLAV PEKIĆ

 

Ko su naši najveći pisci? Pitam,znatiželjan da čujem šta misle ljudi koji,tako bar kažu, dosta čitaju.Uvek dobijam iste odgovore : Andrić, Crnjanski, Kiš, Selimović, Bora Stanković, Dobrica Ćosić.. Ima li još ko? Pa..nema..to je to. A, Pekić? A..da..zaboravio sam ..i..Pekić. Zašto se Pekić stalno zaboravlja? I danas, kada treba da obeležimo dvadeset godina od njegove prerane smrti, Pekić se ponovo zaboravlja.

 

Branko Dragaš

 

Beograd obeležava Miroslava Krležu. Nemam ništa protiv. Svi znaju da sam krležijanac i da sam 1993. isfinansirao časopis ITAKA koji je bio posvećen stogodišnjici rođenja Krleže.Niko nije u Zagrebu u to vreme smeo da govori o Krleži, dok smo mi, Srbi, obeležili godišnjicu rođenja najvećeg hrvatskog pisca. Kada sam zakupio celu stranicu VJESNIKA i objavio plaćeni oglas o toj godišnjici, Miroslav Tuđman Njofra je, kako mi pričaju hrvatski prijatelji, poludeo.

Krleža je presudno uticao na moje intelektualno odrastanje i sazrevanje, otkrio sam ga u trenucima velike intelektualne gladi šesnaestogodišnjeg gimnazijalca, al moje intelektualno uobličavanja sam dobio tek sa Pekićem. Imao sam mnogo rasprava u Zagrebu osamdesetih godina prošloga veka sa hrvatskim malograđanima, koji su svi odreda prezirali Krležu, dok sam ga ja, Srbin, rođen u Beogradu, koji vodi poreklo iz Strmice kraj Knina, iskreno branio. Zamislite branio sam najvećeg hrvatskog pisca od napada i pljuvanja malograđanske hrvatske inteligencije ili, kako bi Krleža rekao, od homo cilindrakusa koji su na svet gledali iz ptičije perspektive, ali mi znamo da je mozak u ptica mali i da nije dovoljno razvijen.

Branio sam Krležu od malograđanskih hrvatskih kverulanata koji, gle čuda, uopšte nisu ni čitali Krležu. Nisu ga čitali jer je prosrpski fakin i težak je za čitanje. Krleža me je naučio da logično mislim, otvorio mi je vidike neke nove kritičke misli, naučio me je da polemišem, privukao me je svojom napadnom erudicijom, borbenim stavom, polemičnim prkosom, vulkanskom energijom i socijalnim krikom nad sudbinom unesrećenoga čoveka. Naučio sam od Krleže da je ljudska glupost svemirska pojava i da se ona vuče za dvonožnim homo erectusom  kao kakva olinjala repina iz mračnih pećina Altamire. Kada sam mislio da superiornost Krležinog misaonog aparata nema nikakvu alternativu, spoznao sam pekićevsku fantasmagoriju.

Borislav Pekić je bio sušta suprotnost Krleži. Ne samo da su se fizički razlikovali, Pekić je imao neku aristokratsku crtu ruskoga hrta, lagano valovite i kovrdžave kose, ponosne i samosvesne prirode, distanciran, dobroćudan i uravnotežen, miran, osećajan i trpeljiv, dok je Krleža bio kao rotvajler, borben, temparamentan, spreman za akciju, neustrašiv i uverljiv, promišljen, visokog stepena samopouzdanja, egocentričan, čvrst u borbi, ne odstupa, uporan, snažnog socijalnog instikta i pasivarske želje za uspehom i pobedom. U gimnazijskim i studentskim danima mi je odgovarao Krleža, jer smo delili istu pasivarsku prirodu, temparament i energiju, dok mi je kasnije, kada sam postao bankar i kada sam zaokružio svoj pogled na svet, Pekić bio bliži. Pekić je nosio građansku doslednost, principijelnost skakavaca koji su temeljno pojeli izgubljene godine naših zabluda i lutanja, intelektualnu vrcavost čoveka koji je pojeo smrt, lepršavi let Ikara Guberkijana, metodičnost upokojenog vampira i njegovansku trgovačku kalkulaciju, koja nije uspela, uprkos svim svođenjima računa, da nas dovede do potopljene, obećane Atlantide i nedostižnog Zlatnog runa iz zaboravljene drevne baštine.

Pekić me je naučio da ljude i događaje gledam iz drugih dimenzija, da Krležinu ozbiljnost i borbeni stav zamenim apsurdnošću neke životne situacije u kojoj smo se našli i podsmehom samom sebi. Taj podsmeh samom sebi je najveličanstvenije priznaje da smo se uzdigli iznad svoje egocentrične narcisoidnosti i da imamo snage da se borimo za zajednicu slobodnih i jednakih ljudi. Meni je izuzetno teško bilo da se naučim toj veštini, jer violentni dinarski mentalitet nije mogao da upokoji sve svoje vampire, nego je stalno u svojim beskrajnim dokazivanjima i hodočašćima podignutim krležijanskim barjacima ustajao u odbranu poslednjih dana uzvišenog života u Novom Jerusalimu, verujući da je to jedini dan za koga se vredi žrtvovati.

Pekić me je naučio da Hristovo stradanje može da se tumači sa neke druge, ljudske strane, da Lazarevo vaskrsnuće može biti dosadno manipulisanje i da je Biblija otvorena i nezavršena povest o nama samima. U vremenu čuda i besnila Borislav Pekić je meni zasvetlio kao svetionik sa Atlantide koja je izronila na pučinu ljudskog duha, zasijao je kao kometa u srpskom nokturnu, obasjavajuću najskrivenije ljudske slabosti, pomogao mi je da shvatim kako graditelji podižu vekovne generacijske interese, kako se prenosi umeće kentaurskog stvaranja profita, kako se pokreću lađe ljudske taštine i pohlepe, kako se planira izgradnja jedne nove 1999. godine, kakav je to vidoviti mislilac bio kada je tu godinu našeg stradanja označio kao vreme smaka sveta, kada će vreme postojati ali neće postojati ljudi, dakle, Pekić je izoštrio moju misao, izbrusio moju sumnju, civilizovao moju neadrtalsku prirodu, proširio moj pogled na svet, ublažio i kultivisao moj socijalni prezir, uljudio je moju rečenicu, opustio je moj pasivarski ego i oslobodio moju misao za vreme poslepodnevnog ispijanja  čaja u pet.

Čitava korešpodencija između Pekića i mene odvijala se od sentimentalne povesti, uspona i padova, pisama iz tuđine, dnevnika, vreme reči, odmora od istorije, graditelja, u traganjima, političkim i filosofskim sveskama, marginalijama i moralijama, raspravama o moralu i demokratiji, pa sve do razmišljanja o tome kako zabaviti gospodina Martina. Najlepših stopedeset strana napisanih u srpskoj literaturi je šminkanje mrtvog Sulejmana Veličanstvenog pod Sigetom. Borislav Pekić je najveći srpski pisac. Nema tu nikakvo umetnuto, podlo, ljubomorno i zaboravno - i. Nema, gospodo drugovi, nikakvo skriveno - i. Istina je da je Borislav Pekić najveći srpski pisac. Ne može da se preskače i zaboravlja svetski pisac koji dokazuje da pripadamo svetskoj kulturi. Borislav Pekić je srpski Tomas Man. Borislav Pekić je naš Tolstoj. Borislav Pekić je Balzak naše kentaurske povesti. Borislav Pekić je balkanski Džojs.

 Kada me je ugledni švajcarski bankar u Ženevi krajem 1990. pitao, zaprepašćen da tako mlad i stručan bankar dolazi iz komunističke zemlje, u kojoj se smatralo da banka ne može da bude u privatnom vlasništvu, gde sam učio bankarstvo, misleći da sam školovan u Londonu, Frankfurtu,Cirihu ili Njujorku, rekao sam mu da pogodi.Nabrajao je sve finansijske centre i ugledne bankarske škole. Na kraju je morao da odustane. Rekao sam mu istinu. Bankarstvo sam učio od Balzaka i Pekića.

Za Balzaka je znao, ali da Srbi imaju svoga Balzaka to mu je bilo nepoznato. Posle nekoliko godina, kada smo se ponovo sreli, po kazao mi je u novčaniku desetak novčanica od jednoga dolara. Smejao se zarazno, tresući ramenima i simeonski trljajući ruke: " Znate, dragi moj mladi gospodine, vidite ove novčanice od jednoga dolara, to je opklada, da, opklada, na dosadnim bankarskim večerama, kada svi poziraju, kada se valjaju ordinarne fraze i gluposti, ja se, znate, kladim, da, za jedan dolar, opklada, sa mojim odabramim kolegama, velikim bankarima, postavim pitanje - šta misliš od koga je mladi srpski bankar učio bankarstvo, vidite, dobro mi ide, niko ne može da pogodi, he-he, nemaju pojma, nikada se ne bi setili, da im samo vidite ta lica, he-he, divno,..da, izvinite, još nešto, pronašao sam Pekića u Njujorku u antikvarnici: TIME OF MIRACLES, pravo otkrovenje, hvala lepo".

Borisa Pekića nisam imao prilike da upoznam. Nažalost.Mada sam 1989. učestvovao u osnivanju prve opozicione stranke, pomagao Đinđiću, ali nisam prisustvovao njihovim zajedničkim sastancima. Početkom 1992. dao sam veliki intervju u specijalnom dodatku Književne reči o mom poimanju umetnosti i književnosti. Govorio sam o Pekićevoj fantasmagoriji. Supruga pisca, gospođa Ljiljana Pekić, rekla mi je da je on, već narušenog zdravlja, pročitao taj moj intervju, da je bio prijatno iznenađen da intervju dolazi od bankara, najmanje se tome nadao, pekićevski paradoks, i vidovito joj je rekao da će je, posle njegove smrti, pozvati bankar da joj pomogne. Neverovatno. I ja sam bio zaprepašćen kada mi je to ispričala.Tako se uistinu i dogodilo. Kada je 02.jula 1992 godine u Londonu umro najveći srpski pisac, osećao sam potrebu, neka kentaurska sila me je gurala, da pozovem gospođu Ljiljanu Pekić. Nemam nikakvog objašnjenja. Jednostavno, to sam morao da uradim. Gospođa Ljiljana Pekić je prihvatila ideju o formiranju Fonda Borislava Pekić.

Prijateljstvo sa porodicom Pekić je moj dug piscu, koji me je uobličio. Piscu koga stalno zaboravljaju. I ovaj tekst je pisan protiv toga zaborava. Zašto se srpski intelektualci zaboravljaju Pekića? Zašto srpski nazovi intelektualci ne vole da govore o Pekiću? Gde je problem? Poznajem neke koji su se družili sa njim, koji su bili njegovi bliski politički saborci, ali koji ga nisu čitali.

Najbolja metafora odnosa prema Pekiću je podsećanje da ga je njegova Demokratska stranka kandidovala u radničkoj Rakovici kao protivkandidata Šešelju. Još paradoksalnije je da prva odabrana dela Borislava Pekića objavljuje - Partizanska knjiga. To je podlost provincijalne palanke. Srpska malograđanska inteligencija ne čita Pekića. Smeta im Pekić jer je intiligentan, vrcav, posvećenik, asketa, jer je srpski kosmopolita, jer je nedostižan, astralan, logičan, sveobuhvatan, jer je pronicljiv, mudar, kritičan, jer je moralan, uzvišen i duhovan, jer je postavio visoke standarde u književnosti, jer ne može da bude prizeman, banalan i narcisoidan, jer zna od koga potiče i kuda ide, jer je shvatio svu tragičnost pogrešnog smera civilizacije i hoće da je promeni.

Borislav Pekić je ta večita težnja za promenama. Borisla Pekić je odiseja naših srpskih traganja, stremljenja i lutanja. Svima vama koji pratite moj rad priznajem - ja sam pekićevac. Pozivam vas da se pridružite našoj koloniji odabranih pekićevaca. Šta da radite? Čitajte Pekića! Kako da izađete iz nevolja? Čitajte Pekića! Gde je izlaz iz ove agonije? Čitajte Pekića! To je jedini recept. To je jedini lek. Pekićevski rečeno - ako već padamo sa 52 sprata na pločnik, onda treba da mašemo rukama, možda ćemo da naučimo da letimo. Mašite rukama! Neko mora da nauči da leti.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane