Natrag

Tajkuni

Tajkuni

Ko su istinski vlasnici Srbije, odakle su došli, koliko novca imaju i kako su ga stekli (1.)

 

Vladari sa kesom

 

Vlast u Srbiji drže ljudi koji politiku koriste u svom izvornom obliku-kao kurvu! Skoro dvadeset godina, sa narodne grbače ne silazi ta grupa beskrupuloznih trgovaca, čije su finansijske imperije danas teške na stotine miliona, pa i milijardi evra i dolara.  Danas je ta ista družina spremno otvorila svoje kese da baci šaku sitnine novoj vladi i novoj skupštini. Računaju, gde oni poseju, tu trava ne raste!  I šta će im trava kad se u korovu odlično snalaze! Da nije korova, blata, prašine i mutne vode u svakoj državnoj instituciji, ne bi bivši obijač automobila Predrag Ranković zvani Peconi postao vlasnik velikih srpskih preduzeća, ne bi nesuđenom saobraćajcu, Milanu Beku, bila poklonjena neprocenjiva državna imovina, ne bi bivši šabački fudbaler Miroslav Bogićević postao vlasnik najvećeg rudnika zlata u Evropi, ne bi Vuk Hamović, sin Titovog generala, postao gospodar srpske elektroenergije, a službenik britanske obaveštajne zajednice, Čedomir Jovanović, istaknuta figura prerade žitarica...

 

major Goran Mitrović

 

Upoznati puteve takozvane tranzicije u Srbiji, nemoguće je bez poznavanja nove bogataške klase i njihovih poslovnih imperija. Mnogi od njih, postali su opšte mesto u nomenklaturi kriminalno-estradne elite. Ali, o mnogima javnost ne zna ništa, ili zna samo toliko koliko je u njihovim službama za zaštitu od javnosti predviđeno...

Među onima koji svakako zaslužuju posebnu pažnju u vremenu sadašnjem, svakako je i Miroslav Bogićević, vlasnik i generalni direktor kompanije Farmakom...

Mada je rođen u Šapcu (05.10.1953. godine), gde je završio osnovnu i srednju školu,  do visokoškolske diplome došao je u Sarajevu gde je diplomirao na Višoj upravnoj školi. Igrao je i fudbal u svim selekcijama šabačke Mačve, a kasnije (d 1969. do 1971. godine) i u FK Partizan gde zbog povrede prekida dalju fudbalsku karijeru.

 

Nekad je bio i u Fondu PIO...

 

Po završetku sportske karijere, zaposlio se u stručnoj službi zajednice zdravstvenog osiguranja radnika u Šapcu, pa je već 1985. godine postao stručni saradnik u opštoj službi Fonda penzijsko-invalidskog osiguranja u Šapcu. Tu će ubrzo postati šef službe...

Čim se raspala Jugoslavija, Bogićević se brzo snašao pa je svoju funkciju šefa Fonda PIO, a i sam fond, iskoristio za svoju novu "poslovnu delatnost". Naime, shvativši kakva vremena dolaze, u sred ratne 1992. godine, osniva preduzeće Farmakom, koje se bavi osnivanjem apoteka, i prometom (uvoz-izvoz) lekova.

Ne treba biti mnogo mudar pa shvatiti razmere njegovih poslova, posebno ako se ima u vidu da je abac kao pogranična opština prema BiH, bila tranzitna za strateške proizvode, među kojima su lekovi bili na istaknutom mestu. Naravno, to nije moglo ni da se zamisli bez "participacije" ondašnjeg režima i ondašnjeg nadzemlja i podzemlja. Kako je Bogićević "veslao Savom" u to doba, posebna je priča...

Pet godina kasnije, dakle, 1997. godine, izvršena je preregistracija preduzeća u Farmakom M.B., čija je "pretežna delatnost" bila trgovina na veliko kao i proizvodnja sredstava za zaštitu bilja, obojenih metala i mineralnih đubriva. Do preregistracije je došlo kad je Bogićević i konačno definisao svoju poslovnu ljubav sa ondašnjim režimom, pa je tako   ušao zajedničku proizvodnju i to sa odgovarajućim društvima u sastavu kompanije "Zorka" iz Šapca.

Od tada, počinju njegove pripreme za predstojeće događaje: tokom 2003. godine na aukcijskim prodajama i tenderima, ali i kupovinom akcija na berzi, Bogićevićev Farmakom M.B. postaje vlasnik firmi Mlekara Šabac, FAS Sombor,  PIK 7. Juli Debrc, IK Guča, Livnica Požega, RIT Zajača, Zorka Standard, Ruda ( Rudnik antimona i cinka Raška) Leće - Medveđa (rudnik olova i cinka, za koji se ispostavilo da je, ustvari, prepun zlata, jer u jednoj toni koncentrata ima 260 grama ovog dragocenog metala!)...

Sam Bogićević se pohvalio da je vlasnik najvećeg rudnika zlata u Evropi, te da ni sam nije znao šta tamo ima, jer je kupio rudnik Leće "zbog sopstvenih potreba", pre svega u proizvodnji akumulatora čiji je najpoznatiji brend Blek hors, ali se višak proizvoda prodavao po ceni olovnog koncentrata! No, kad je shvatio da je dobio "zlatnu koku", njegovoj sreći nije bilo kraja!

Ali, kako i zašto je država prodala najveći rudnik zlata u Evropi, po kojoj ceni i ko je tu cenu utvrdio, ko je odgovoran što je Bogićević dobio na poklon ovu neispitanu količinu bogatstva (da li je neko prethodno znao o kojim količinama zlata je reč?), sve su to pitanja kojima treba da se bave neke buduće vlasti. Naime, nijedna razumna država ne bi tek tako odustala od najboljih nacionalnih resursa i predala ih na upravljanje privatnim licima, posebno kad su u pitanju plemeniti metali čija vrednost u doba opšte recesije snažno raste...

Ali, prema nepisanom pravilu nedemokratskih i protivnarodnih režima sa Balkana, onaj ko ima, dobiće od države još! Tako je i srpski tajkun, Miroslav Bogićević, dobio "poticaj" iz budžeta Fonda za razvoj (koji je, inače, svake godine po 17 milijardi dinara kreditirao njega i njemu slične). Na jednom od spiskova "srećnih dobitnika", jasno piše: "...Farmakom MB - 270.000.000, Mlekara Šabac, 100.000.000, Livnica Požega 10.000.000, ukupno: 380.000.000 (Vlasnik Miroslav Bogićević)...".

Godina za godinom, režim za režimom, država za državom, ratovi i izmirenja, političke turbulenicije, sve je to dobro iskoristio ovaj vešti plivač u ovdašnjim mutnim vodama.  Prirodno, kad je jednom i zvanično instaliran liberalno kapitalistički režim, prvoborce ovih operacija sustigle su i nagrade!

Tako je, počevši od 2005 pa sve do 2010. godine, kada postaje član Nacionalnog saveta za naučni i tehnološki razvoj (iste godine dobija i zlatnu plaketu, eto ironije, kao  "Privrednik koji je obeležio deceniju" u izboru Kluba privrednih novinara!), ovaj srpski tajkun biva ovenčavan raznim priznanjima i počastima. Istina, mnoge od njih je lično platio, ali...

Za razliku od mnogih poput Matijevića, Jerkovića, Đuraškovića, Borovice i sličnih, Miroslav Bogićević je uspešno eksploatisao neke detalje tradicionalnog, "folklornog" srpskog privrednika, i kao najbolji maher za odnose sa javnošću, svoje poslovanje prikazao kao neraskidivi deo državnih interesa...Ali, taj "kostim" nije mogao da nosi duže od maskenbala! A, on je završen. Maske su pale. Čak i među glavnim "dvorskim" finansijerima kakav je on nesumnjivo bio u vreme dva mandata Borisa Tadića i njegove stranačko-kabinetske administracije...

 

Kako je Đorđe prekršten u Džordža

 

Vlasnik Žitoprodukta Zrenjanin, Žitoprometa Zaječar, Silosa Jakovo, i nekih drugih firmi, Đorđe Božić, ne bi bio ni blizu velikim tajkunskim imperijama da nije bilo događaja koji su ga povezali sa njima...Naime, uprkos prvobitnim sumnjama da je Božić samo "izvršitelj volje" najčuvenijeg srpskog svedoka, Ljubiše Buhe-Čumeta, jednog dana se na aukciji za poznatu firmu Zobnatica pojavila Nada Božić, supruga Đorđa Božića, i pobedila sa ponudom od 161 milion dinara (u to vreme, oko dva miliona evra). No, kako je njen suprug tada već bio okrivljen da je zajedno sa bivšim rukovodiocima oštetio PIK Zemun za više od tri milijarde dinara, Uprava za sprečavanje pranja novca proveravala je porekla tog novca i njegove dalje tokove, pa je tako utvrđeno da je reč o "...kapitalu koji je mogao da potiče ili od prodaje zemljišta PIK Zemun, ili  od raznih kontroverznih biznismena koji su bili na vezi sa Božićem...".

 

U vezi sa Đorđem Božićem i njegovim "poslovanjem", našli su se i Aleksandar Vlahović i Danko Đunić, vlasnici kompanije Eki investments, i to baš u momentu kad su predano radili na jednom projektu koji su nazvali Džordž i koji su čuvali u najstrožijoj tajnosti. Njime su nameravali da pribave nove milione evra...A, radilo se o tome da je još 2006. godine, firma Euromal iz Lihtenštajna kupila čak 35 hektara poljoprivrednog zemljišta uz autoput Beograd-Zagreb, i to za oko 17,5 miliona evra. U projektu Đunića i Vlahovića pod imenom Džordž, scenario je podrazumevao novog investitora koji bi dao za to zemljište čak 70 miliona evra!

A sve je počelo tako što su Đunić i Vlahović kupili to zemljište od Đorđa Božića (koji će kasnije biti uhapšen zajedno sa rukovodstvom PIK Zemun na čelu s Lazarom Ružičićem, predsednikom Upravnog odbora, i sudskim veštacima!). Tako je otvorena samo jedna od brojnih "zapakovanih" mahinacija istaknutih režimskih ljudi. Naime, policijska istraga utvrdila je da je zemljište koje su kupili Vlahović i Đunić još 2002. godine, prethodno na sumnjiv način otkupio Božić, i to za samo 36 miliona dinara! Uz malo logike, nije teško zaključiti da je Đorđe bio Džordž! Ali, kako je završio...

 

Kome Čeda melje pšenicu?

 

Široj javnosti je nepoznato da je Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno demokratske partije, već duže vremena u takozvanom agrobiznisu, da je njegova supruga Jelena Jovanović, kao direktorka firme Agroposlovi svojevremeno zakupila čak tri mlina subotičke firme Fidelinka, i to po 15.000 evra mesečno!

Sve je počelo tako što je firma iz Velike Britanije, Global agrikalčer, osnovala u Srbiji preduzeće Agroposlovi, i stavila je na raspolaganje porodici Čedomira Jovanovića.

Da je britanska "obaveštajna zajednica" odlučila da "održivim projektom" pomogne Čedomiru Jovanoviću i njegovoj partiji, postalo je jasno nakon jedne neoprezne izjave izvesnog Nenada Ivančeva, koji je, kao veterinar, bio pomoćnik u Ministarstvu poljoprivrede (u vreme vlade DOS-a). Naime, Ivančev se "okliznuo" tvrdnjom da će LDP u stvaranju svog poljoprivrednog programa krenuti "iz baze", preko firme Agroposlovi i Čedine supruge!

I zaista, gospođa Jovanović ubrzo sklapa razne poslove sa Viktorija grupom koju kontroliše Demokratska stranka. Između ostalog, iznajmljuje i silos u Kovinu koji su Čedini Agroposlovi kupili za male pare...

Čedini Agroposlovi su, takođe, zakupili i silos u Jakovu, čiji je vlasnik, eto iznenađenja, niko drugi nego Đorđe Božić (Vlahovićev i Đunićev mr. Džordž!), uprkos tome što mu je rešenjem Višeg suda privremeno oduzeta imovina zbog kriminalnih radnji oko PIK Zemun.

Uz pomoć britanskih prijatelja, Čedomir i Jelena Jovanović preko svoje firme Agroposlovi, danas su nezaobilazna karika u lancu proizvodnje hleba u Srbiji, tako što ova njihova firma ima skoro državni monopol na meljavu pšenice, kukuruza i drugih žitarica...

 

Milan Beko i njegova težina u dva režima

 

Jedan britanski ekonomski analitičar je još 1992. godine, u listu Gardijan, konstatovao da je u Srbiji na sceni obračun "dva kapitalistička kampa" koja se bore za svoj model privatizacije, i da je to suština svih jugoslovenskih ratova...

Istina je iz njegove perspektive bila tada bolje vidljiva. Ali, ona na Balkan uvek stiže sa zakašnjenjem. Na primeru nekadašnjeg Miloševićevog ministra za privatizaciju, Milana Beka, moguće je čak i izmeriti dužinu velike obmane: ona je trajala tačno dvadeset godina! Danas je već jasno da se radi o kompleksnoj ličnosti koja je vaspitavana u duhu "večnih poslovođa", onako kako je to neokomunizam podrazumevao: na jednog političara ide jedan privrednik!

Neko je maliciozno konstatovao kako se Beko nikada nije našao na listama najbogatijih ljudi, ali da je zahvaljujući njemu mnogo njih na tu listu dospelo...

Ni njegova rana biografija ne govori mnogo...Milan (Janka) Beko je rođen 1961. godine u Herceg Novom, završio je Saobraćajni fakultet 1997. godine i nikada u toj profesiji nije radio!

Ali, neke druge "poprečne puteve", naprosto je obožavao"! Smatra se da je karijeru započeo u agenciji Spektra, i to kao direktor marketinga. Ubrzo je i sam postao vlasnik Spektre u koju je došao i , Vladimir Popović Beba, budući šef pres-biroa vlade Srbije, u vreme skandalozne koalicije DOS.

Odatle je Beko krenuo dalje, pa je osnovao svoju firmu DiBek koja će postati dobro poznata u srpskoj javnosti po trgovini proizvodima od drveta, proizvodima poznatih farmaceutskih firmi, hranom, žvakaćim gumama...

Iz javnog života je, kako se to u žargonu kaže, nestao i nije ga bilo punih pet godina. A onda je odjednom postao apsolutno nezaobilazni faktor za vreme skandala oko privatizacije aranđelovačke fabrike mineralne vode Knjaz Miloš. Bio je u celom tom zamešateljstvu  savetnik jednog od ponuđača investicionog fonda FPP Balkan limitid...

Odgovor na pitanje, kako je Milan Beko postao siva eminencija srpske privatizacije, možda je najbolje potražiti u činjenici da je bio prijatelj bivšeg načelnika Resora državne bezbednosti Jovice Stanišića i njegovog epigona Milorada Vučelića, Danka Đunića, pokojnog Zorana Đinđića, ali i svoga zemljaka iz Herceg Novog, Slobodana Radulovića (čiji je nekadašnji društveni status Beko vrlo vešto koristio!). Beko je bio istinski Juda Slobodana Radulovića, a na kraju i njegov dželat po naređenju "sa najvišeg mesta".

Od 1977. do 1999. godine, Milan Beko je bio u dve vlade (Mirka Marjanovića i Momira Bulatovića). Tih godina dospeo je i na listu onih funkcionera SRJ kojima je bio zabranjen ulaz u zemlje  Evropske unije! Ni tu se ne završava njegovo odano služenje diktatorskom režimu Slobodana Miloševića, pa je tako na izborima 2000. godine zauzeo najistaknutije mesto na listi JUL-a na izbornoj jedinici u Kragujevcu za izbor poslanika u Veću građana Savezne skupštine!

Neposredno nakon pada Miloševićevog režima, Milan Beko se brzo vraća u "privredne tokove"...Naime, neposredno posle 2000. godine, zvanično nije bilo naplate ekstraprofita od njegove firme DiBek, ali, nezvanično, otkup njegovih grehova odobren je u kabinetu Zorana Đinđića. Tu je i dogovoreno da Beko "ćuti" nekoliko godina, pa onda da ponovo "nastupi".

Poslednji veliki skandal vezan za "poslovanje" Milana Beka desio se povodom privatizacije Večernjih novosti, i Luke Beograd. To su postala opšta mesta obračuna države sa sistemskom korupcijom, o čemu je javnost detaljno bila upoznata samo zahvaljujući predsednici vladinog saveta za borbu protiv korupcije, Verica Barać, koja je razobličila ovog i brojne druge tajkune, uprkos smrtnoj bolesti koju nije uspela da pobedi.

 

Vuk na struju svoje pravo ima...

 

Protiv najvećeg balkanskog preprodavca struje, vlasnika firme EFT Energy Finansing Team, Vuka Hamovića, zbog sumnje u prevare i trgovanje dugovima, poslednjih godina su vođene istrage u Srbiji, BiH, Velikoj Britaniji i SAD-u.

Ali, bez obzira na to, ovaj ćutljivi gospodar Srbije iz senke, već godinama vlada "iz kese" tako što prodaje električnu energiju iz Srbije okolnim zemljama, ali je i uvozi pa preprodaje Srbiji! Jednom rečju, reč je o čoveku koji je postavio "strujni šalter" na koji dolaze milioni ljudi iz regiona!

Mnoge zemlje ne žele da ga vide, a još manje da sa njim sklapaju krvopijske ugovore o prodaji struje. Više puta su istražni organi iz Londona, preko kancelarije Visokog predstavnika za BiH, upozoravali da je Vuk Hamović doslovno plaćao mito svakom bitnijem političaru u oba "dejtonska entiteta"!

  Ipak, Hamovića danas sa pravom smatraju apsolutnim kraljem struje na Balkanu, a brojne države ga imaju na svojim neformalnim crnim listama, mada su i dalje prisiljene da sarađuju sa njim zbog dugoročnih ugovora koje je ovaj međunarodni hohštapler prethodno sklopio sa njima. Kakve su zarade u pitanju, govori i podatak da je samo u jednoj godini ostvario prihod od 974 miliona evra!

Takođe, za samo jednu godinu, Hamović je Hrvatskoj elektroprivredi (HEP) odjednom prodao struje za 91 milion evra i time pokrio više od trećine uvoznih potreba Hrvatske! Kada se tome pridoda i količina energije koju Hamović HEP-u prodaje na dnevnom, nedeljnom i mesečnom nivou, u konačnom zbiru njegov EFT pokriva oko deset odsto ukupnih hrvatskih potreba za električnom energijom!

 Na trećem mestu po količini električne energije prodate HEP-u  nalazi se preduzeće Rudnap  ovdašnjeg tajkuna Vojina Lazarevića, najbližeg saradnika Vuka Hamovića u firmi EFT.  On je, u jednom jedinom poslu, uspeo da  Hrvatskoj elektroprivredi proda električne energije u vrednosti 43,7 miliona evra!  Njegova hrvatska podružnica Rudnap energija prijavila je prihod od samo 4,7 miliona evra, dakle, isto koliko i Hamović, a većinu uplata budžetu R. Hrvatske je izvršena sa nekoliko inostranih računa...

U Hrvatskoj se oko toga podigla velika galama, pa je usledio napad na HEP. Pale su teške optužbe da je ova firma omogućila Hamoviću i Lazareviću izbegavanje plaćanje poreza u Hrvatskoj. Isti skandal se dešavao i u još tri bivše jugoslovenske republike, ali ovoj dvojici očito niko ništa ne može. Jer, Hamović u 18 zemalja godišnje obrne oko milijardu dolara! A, tim parama može da se kupi svako u tekućoj krizi...

Sa druge strane, Vuku Hamovću je u poslu pomogao i njegov "partizanski pedigre". Rođen je 1949. godine u Beogradu, otac mu je bio Titov general Rade Hamović (u ratu je imao nadimak, "Rade sa Romanije"), a majka,  Ljerka Dubrešić, takođe partizanka. Po "muškoj liniji" nasledio je trgovački talenat, jer su njegovi preci bili pomalo šverceri a pomalo legalni trgovci hranom i kafom na teritoriji Austro-Ugarske.

Malo je poznato, ali je Vuk Hamović jedva dočekao da pređe iz državnog u privatni sektor raspadom Jugoslavije (a radio je na visokim pozicijama u Energoprojektu i tadašnjoj Energodati koja je u to vreme bila pred stvaranjem prvog jugoslovenskog PC računara).

Čim mu se ukazala prilika, registrovao je preduzeće zajedno sa izvesnim Aleksom Klormanom. Firmi su dali ime Milnah. Ni tu se ne zadržava puno, i čim su zavedene ekonomske i druge sankcije 1992. godine odlazi za London, te tamo "razvija ideju" o trgovini strujom u zemljama bivše Jugoslavije i šire. Uz čiju pomoć, to je za javnost ostala tajna ali, sa kakvim ciljem, postaće jasno 2000. godine kad počinje sa radom njegova firma EFT...

Od tada pa sve do danas, Hamović je "porastao" toliko da ga svrstavaju među vodećih pedeset bogataša Evrope. Potpuno je stavio pod kontrolu elektroenergetski promet u pet zemalja nekadašnje Jugoslavije, ali i još nekoliko balkanskih zemalja. Ali, ko njega kontroliše i gde sedi ta kontrola?

 

"Projekat Jerković", svedok bez pokrića

 

 Jedan od nesuđenih kraljeva srpskih oranica i drumova, Mile Jerković, pre nego što je postao zaštićeni svedok, učestvovao je u dvadesetak krupnih privatizacija, uglavnom transportnih i poljoprivrednih preduzeća. Nakon neviđenih skandala koji su tim povodom usledili a koje je pratila i štampa i televizija, javnost je poverovala da o njegovom slučaju sve zna, ali...

Kome je i kako poslužio ovaj tragikomično čovek sa jedva završenih šest razreda osnovne škole, tema je za sebe. Jer, Mile Jerković nije mogao sam da vuče na hiljade ljudi za nos, da doslovno caruje (istina kratkotrajno), vojvođanski njivama i drumovima. Naprotiv, dobro upućeni izvori tvrde da je on bio samo "džoker" koga su upotrebili par političara (među kojima i Nenad Čanak i jedan koji nije više među živima...), ali i cela lopovska komora "demokratske provinijencije"...

Za krivično delo šverca cigareta Jerković je u aprilu 2008. godine bio osuđen na čak sedam godina zatvora. Neverovatno zvuči, ali, on uopšte ne bi ni bio gonjen za šverc cigareta da nije bilo prijave Evropske komisije da je bez dokumentacije prošvercovao četiri šlepera cigareta iz Hrvatske!

U većini od dvadesetak preduzeća koje je kupio od kraja 2006. godine do početka 2008. godine, nije ispunjavao obaveze koje je imao, a Agencija za privatizaciju se pravdala da ih je toliko odjednom imao u rukama, da ih je bilo nemoguće sve kontrolisati.  Jerković je preduzeća kupovao na svoje ili ime ćerke Višnje i supruge Mirjane, uglavnom na šest godišnjih rata! Obavezu plaćanja nije izmirivao, kao ni investicione i one iz socijalnog programa, a imovinu firmi je zaduživao mimo dozvoljenog.

Postao je i gazda 16.000 hektara državnih njiva, mada je samo oko 5.000 hektara bila društvena svojina koju je stvarno mogao da kupi. Ipak, zbog neizvršavanja obaveza iz kupoprodajnog ugovora, Agencija za privatizaciju mu je oduzela nekoliko firmi. Koliko mu je to teško palo govori i podatak da je pokušao da izvrši samoubistvo u kancelariji direktorke Centra za kontrolu Agencije za privatizaciju.

Jerković je počeo svoj "biznis" otvaranjem restorana na graničnom prelazu Batrovci. Neposredno potom pojavljuje se na brojnim tenderima i postaje vlasnik nekoliko transportnih i poljoprivrednih preduzeća. 

Poljoprivredni kombinat Aleksa Šantić najslikovitije govori o načinu kako je Jerković "gazdovao"...Čak i kada je privatizacija raskinuta i imenovan zaštitnik državnog kapitala, Jerković i njegovi ljudi nisu odustajali od "svojih prava".

Odmah po poništavanju privatizacije, kada je došlo vreme žetve, pojavili su se Jerkovićevi prijatelji koji su smatrali da imaju pravo da uberu letinu na sto hektara zemlje. Ispostavilo se da je Jerković nekakvim vezanim ugovorima izdao tih sto hektara u zakup. Poslao je sedam limuzina sa zatamnjenim staklima, a dvadesetak ljudi koji su iz njih izašli pokušalo je da spreči žeteoce da uberu letinu!

Direktor oduzetog kombinata, Arsenije Katanić, sa punim pravom je kukao da je preduzeće gotovo uništeno, da ima ogromne dugove, da je mehanizacija propala i da Jerković i na zemlju i na objekte ima hipoteke. I zaista, Jerković je pokazao zavidan štetočinski potencijal: u momentu kad je on preuzeo PK Aleksa Šantić je posedovao čak 13.000 grla stoke! Ubrzo,  po njegovom dolasku, od ovoga blaga nije ostalo skoro ništa. Ni živo ni mrtvo.

Kupio i PK Bačka iz Sivca koje je imalo 3.500 hektara obradive zemlje u vlasništvu. Obećavao je izgradnju fabrike biodizel goriva, ali to nije uradio. U Mlinpeku je obećavao pekaru. Od 320 radnika u industriji mašina i opreme "Poljostroj" ostalo je samo 90 radnika, koji su radilo i po 12 sati dnevno, remontujući mašine i autobuse u najtežim uslovima.

Najznačajnija firma u njegovoj imperiji bila je Višnja komerc, koja je bila u blokadi i do milijardu dinara! Pošto nije izmirilo obaveze, preduzeće Mala Bosna zbog hipoteke je prešlo u vlasništvo Fabrike veštačkih đubriva u Subotici, a zaposlenima iz Topolatransa platu nije dao mesecima. Privatizacija je poništena i u somborskom Severtransu. Jerković je ojadio i autoprevoznička preduzeća Srem ekspres iz S. Mitrovice i 7. juli iz Šapca.

Na aukciji u Novom Sadu Jerković je 17. oktobra 2008. godine kupio na ime bratove kćerke Mirjane Jerković građevinsko-rudarsko preduzeće Vrdnik, za 31 milion, prepolovio je plate radnicima...

U "ranim radovima", još tokom 2001. godine, Jerković je zakupio 400 hektara vinograda i vinariju PP Erdevik u Erdeviku kod Šida. Par godina kasnije, sve je završeno opštom tučom  njegovog obezbeđenja sa jedne, i radnika i meštana sa druge strane, pa je Jerković odatle pobegao. Na području kulske opštine svojevremeno je kupio i autotransportno preduzeće Kulatrans i Poljoprivredno preduzeće Bačka u Sivcu. Obe firme je upropastio...

Za dve godine, koliko je gazdovao, u Poljoprivrednom preduzeću Bačka Jerković je nemilice krčmio imovinu tog kolektiva i zaduživao se kod banaka stavljajući pod hipoteku oko 3.600 hektara oranice, a dobijeni novac usmeravao je na račune nekih drugih svojih firmi. U trenutku raskida ugovora o privatizaciji Jerković je bankama i drugim poveriocima dugovao oko 17 miliona evra!

Kako je, nakon ovih i mnogih drugih krivičnih dela, Mile Jerković dobio status zaštićenog svedoka, protiv koga treba da svedoči, sa kim se o tome dogovarao, šta sme a šta ne sme da priča, je li to način da se prikrije prava pozadina njegovog kapitalističkog ludila u koje ga je gurnuo neko mnogo školovaniji od njega? Ko je zaradio na "projektu Jerković"? No, jedno je sigurno, gde je on protekle decenije prošao, ostala je pustoš, uništena preduzeća i na hiljade radnika bez posla. Kome je to odgovaralo?

 

Gospodar Peconi i njegovi milioni

 

Za manje od jedne decenije, Predrag Ranković Peconi, nekada mali, tragikomični obijač kola i prevarant sa margine organizacije takozvanog surčinskog klana, postao je jedan od nekoliko najbogatijih ljudi u Srbiji. Kako je Peconi postao gospodin Ranković i kako su mu bivši i sadašnji politički režimi pomogli da bude to što danas jeste?

Mada je jedan od nesumnjivih vladara Srbije iz senke (bolje reći iz kese!), Predrag Peconi Ranković, paranoičan je tip. Sa razlogom! Na njega je dva puta vršen atentat, bio je u bekstvu, ali ga je "konkurencija" stalno sustizala pa je jedva nekako uspevao da se odupre "kontrabandi" iz komšiluka.

Posle ubistva premijera Đinđića, surčinska banda, koja se podelila na "surčinski" i "zemunski " klan, desetkovana je. Ali "gospoda" poput Peconija, Čumeta i Limuna, uspeva uz pomoć lažnog demokratskog režima, da održi svoje imperije i znatno ih unapredi, pa im današnja vrednost dostiže i do milijardu evra.

Predrag Ranković Peconi je počeo kao kradljivac kola upravo "u ekipi" Ljubiše Buhe Čumeta. Dilovao je narkotike, a specijalnost ovog bandita bila je trgovina cigaretama i šverc naftnih derivata. Zarađeni novac je davao pod kamatu, što je mnoge njegove dužnike oteralo u smrt. Samoživost Predraga Rankovića Peconija smetala je i vođama surčinske bande. Svojevremeno je Ljubiša Buha Čume organizovao Peconijevo kidnapovanje. Tražili su od njega milion maraka u kešu, za otkup. Pristao je da plati pola miliona pokojnom Zoranu Šijanu. No, ova patološka cicija bila spremna i glavu da da, samo ne pare! Danas plaća samo kad mora, i to uglavnom ljude na položajima ili one koji su bliski tim ljudima.

Padom Miloševića sa vlasti, Peconi uspeva da se održi u sedlu, jer veći deo prljavog novca plasira u Rumuniji, dajući ga pod visoku kamatu, a taj još prljaviji profit kasnije investira u kupovinu preduzeća u Srbiji, uz obilatu pomoć takozvane demokratske vlasti. Upamćen je i po tome što je gradio kuću bivšem načelniku tadašnjeg UBPOK-a Mladenu Spasiću.

Još 2006. godine, postalo je jasno da će Peconi ubrzo biti jedan od par najuticajnijih ljudi u državi. To se zaista i ostvarilo. Sa ogromnom količinom prljavog novca u kešu, kupio je najuticajnije političare i stranke, a na svoj platni spisak stavio je javne tužioce, sudije, visoke policijske starešine, nekoliko ministara...

Tako, je, ukratko, rođen još jedan vladar Srbije, koji njome upravlja "kesom"... 

                                                                (Nastaviće se)

                                                                                                                   

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane