Postdemokratija

Bez odgovorne vlasti nema nam spasa

                                      

Zakoni su da se lome

 

Prekršen je zakon koji ograničava zaduživanje države i nikom ništa. Svi o tome pišu i govore, a niko to ne naziva pravim imenom, kriminal, nego se javnosti eufemistički saopštava da je naš spoljni dug prešao zakonsku granicu.  Omaklo mu se, takoreći. Šta zna dug šta su granice. Niko od nadležnih nije znao i niko nije kriv. Čemu služe  zakoni u Srbiji analizira Miodrag Mile Isakov, potpredsednik prve vlade DOS-a i bivši ambasador Srbije u Izraelu

 

 

Piše Mile Isakov

 

Kao što je davno Nikola Pašić ustvrdio - Zakoni su za protivnike, današnja vlast u Srbiji se drži gesla da zakoni postoje zato da bi bili prekršeni. Godinama tako, vlast uredno krši zakone koje sama donosi i nikom ništa. Već je postalo pravilo da se budžet, na primer, donosi nekoliko meseci po isteku zakonskog roka, da se zakon o restituciji primenjuje selektivno, a onaj o lustraciji uopšte ne sprovodi. Da i ne pominjemo Zakon o finasiranju političkih stranaka i izbornih kampanja, koji je i na poslednjim izborima višestruko izigravan. Nije lako ni setiti se svih slučajeva iz bogate prakse kršenja, zaobilaženja ili potpunog zanemarivanja zakona, kao što je, recimo, onaj banalan o obaveznim zimskim gumama na sva četiri točka automobila, koji je već dva puta stavljan van snage, tako što je uredbama vlade propisivano da su dovoljne samo dve na pogonskim točkovima. Uredba je tako postala jača od zakona, što je naravno protivzakonito.

Zaista, čemu služe zakoni ako ih se sama vlast ne pridržava? Nije valjda slučajno ili tek onako, reda radi, zakonom utvrđeno ovo ili ono. Kakva je to država u kojoj oni koji donose zakone i koji bi trebali da se staraju o njihovom poštovanju i sprovođenju, prvi ih krše i tako dezavuišu pravni sistem i sve državne institucije. Kako onda očekivati od građana da imaju poverenja u takvu državu i takvu vlast? Da se drže zakona i da plaćaju kazne za prekršaje koje učine?

 

Bez sankcija

 

Najsvežiji primer, sa mnogo ozbiljnijim posledicama od svih dosadašnjih nezakonitih radnji ovdašnjih vlasti, je kršenje Zakona o ograničenju zaduživanja države, o kojem niko ni ne govori kao o prekršaju i niko ne postavlja pitanje odgovornosti i sankcija. Samo se konstatuje, kao da je to najnormalnija pojava, da je "spoljni dug prešao zakonsku granicu i premašio 50 odsto BDP-a", kao što je to nedavno saopštio Fiskalni savet.

Nije, dakle, prekršen zakon, nego je spoljni dug, valjda došao spolja i onako neobavešten premašio zakonsku granicu. Svi mediji to prenose bez ijednog pitanja, kao da je reč o najobičnijem prekoračenju brzine u saobraćaju, za koje se ipak građanima naplaćuje paprena kazna, upisuju kazneni bodovi, pa i oduzima dozvola. Svi analitičari i eksperti, takođe potvrđuju taj podatak, pri čemu se uopšte ne postavlja pitanje kako je i zašto do toga došlo, i da li se za to odgovara ili ne. Očigledno ne, jer posle konstatacije da je dug prešao zakonski okvir ili maksimum, sve analize se odmah usredsređuju na pitanje koliko je ugrožen budžet za ovu i nekoliko narednih godina. Svi se slažu da će biti kraći za više od milijarde evra godišnje, koliko iznose pristigle rate za naplatu.

Raspravlja se o merama štednje koje će zbog toga morati da se uvedu, od zamrzavanja plata i penzija, do povećanja PDV-a, a niko ne postavlja pitanje odgovornosti. Niko se ne pita kako se to uopšte smelo dogoditi, ko je to uradio i ko će i kako odgovarati za ugrožavanje države i nove namete građanima. Ne saopštava se ni da li u tom zakonu postoje predviđene sankcije, kakve su kazne i za koga predviđene. Ne bih se iznenadio ni da ih uopšte nema, što bi trebalo da isprovocira raspravu o odgovornosti onih koji su ga doneli. Ako nema predviđene sankcije, to uopšte i nije zakon, a to onda otvara brojna druga pitanja o resavskoj školi u našem zakonodavstvu, koje samo prepisuje evropske norme, pa i čitave zakone, tek da bi se ispunila forma i takozvani evropski standardi, bez namere da se oni i primenjuju. Tako se naš parlament hvali udarničkim radom, sa nekoliko hiljada zakona i propisa donetih u prethodnom mandatu, a da nikad nije napravljena analiza njihovog kvaliteta i primenljivosti u našim uslovima, koliko od njih se zaista sprovodi i kakvi su efekti.

 

Molitva

 

Ovih dana javnost se uznemirila, vodi se žestoka rasprava o pravu i obavezi fudbalera Adema Ljajića da peva ili ne peva državnu himnu, kao i o pravu selektora Mihajlovića da ga zbog toga izbaci iz reprezentacije. Lično mislim da je mali Ljajić bio u pravu što nije pevao "Bože pravde", jer kakva bi to pravda bila da mi pobedimo evropske i svetske prvake. Međutim, čak i najžešći zagovornici Ljajićevog prava da himnu ispoštuje samo u stavu mirno, uostalom videli smo da ni Runi, ni Ibrahimović ne pevaju himne svojih država,  priznaju da je ipak pogrešio zato što je potpisao nekakav tajni ugovor u kojem je i ta obaveza predviđena. Dakle, i taj pravno ništavni ugovor je nešto što obavezuje i podrazumeva sankcije, ali zakon nije, naročito zakon koji se odnosi na vlast. To nikoga ne obavezuje ni na šta i za to ne postoje kazne.

Samo će građani biti kažnjeni zamrzavanjem ili možda čak i smanjenjem plata i penzija, većim porezima, sa manje kredita i većim kamatama, kako država ne bi pala u dužničko ropstvo i bankrotirala, ako već nije. Oni koji su doveli do toga, ponovo će zasesti na ista mesta i početi da nas spašavaju od sebe. I neće pevati "Bože pravde" ni na sopstvenoj inauguraciji, kao što nisu ni brojni poslanici. Čak i oni znaju da to nema smisla, da bi bilo neukusno da pravdu traže oni koji je najviše ugrožavaju. Uostalom, oni su ovde bogovi koji dele pravdu, pa nije pristojno da pevaju molitvu sami sebi.

Velika se frka digla i zbog toga što je Danijeli odustao od investicije u Srbiji, pljušte jednoglasne optužbe da je to posledica nesigurnosti ulaganja u našu zemlju, samo što jedni tvrde da su uzrok tome neke izjave novog predsednika države, a drugi neozbiljnosti dosadašnje vlasti koja je im je svašta naobećavala samo zbog izborne kampanje. Nikome ne pada na pamet da je investitor odustao upravo zbog tog ambijenta koji ne uliva poverenje. Zbog toga što je uopšte moguće da se "iznenada" sazna da smo prezaduženi preko mere i zakonske granice, i što je moguće to tumačiti i ovako i onako, samo ne po zakonu.

A kad se ne poštuju ni tako značajni zakoni, jasno mu je kako li će se tek poštovati ugovor sa njim i kako će se u toj besparici, koja nam sleduje, njemu isplaćivati sve obećano. Vide ljudi da je ovde mnogo veći problem ko peva, a ko ne peva himnu, od toga ko je i kako zadužio zemlju kršeći zakon, i gde su ti silni novci otišli. Pošto niko za to neće odgovarati, jasno im je da će to platiti građani i privreda. I u tome je stvar, što bi oni da ovde profitiraju, a ne da plaćaju naše dugove.

 

Samo je nebo granica

 

U međuvremenu traju pregovori o formiranju nove-stare vlade, koja nas je i uvalila u te dugove, sve zaklinjući se da se neće preći zakonska granica. Ali to nije tema, niti kriterijum za izbor koalicionih partnera i ministara. Znači za njih to nije problem, ni što je prekršen zakon, ni što su dugovi toliki, naprotiv razmišlja se o novim zaduživanjima. Sasvim logično, sad kad više ne postoje zakonska ograničenja, jer su već prekoračena, samo je nebo granica. Biće isto i ako vladu formiraju neki drugi, i oni će imati opravdanje u primeru prethodnika.

Na delu će biti logika: Kad su mogli oni i niko ih zbog toga ne proziva, što ne bismo mogli mi. Zašto bismo sad mi čistili njihove Augijeve štale, zašto bismo nepopularnim merama navlačili bes građana na sebe zbog njihovih dugova. Naprotiv, i oni će se zaduživati da bi kupovali socijalni mir za vreme svog mandata i da bi nešto investirali, pa da mogu sa nečim i  da se pohvale. A zašto i ne bi kad to njih ništa ne košta i kad se za to ne odgovara. A onda će, po ugledu na vladu, tako i svi ostali, svi gradovi i opštine, sva javna preduzeća, samo građani neće moći ni da dobiju nove kredite jer su nesolventni.

Država je garant svima osim građanima, koji su njeni vlasnici. I svi se zadužuju na račun građana, samo oni ne mogu jer, po zakonu koji samo za njih važi, ne mogu da se zadužuju više od polovine mesečne zarade. I samo se građanima oduzima imovina ako ne vraćaju kredite, a ne mogu da vraćaju svoje kad moraju da vraćaju državne.

Tako ćemo, polako ali sigurno, nastaviti da klizimo u dugove koji će se multiplikovati matematičkom progresijom i koje nećemo moći da vraćamo. I konačno u bankrot i raspad sistema.

Ima li nam spasa? Ovako ne. Samo ako se pohapse i pred sud izvedu svi oni koji su prekršili zakon i zadužili nas više nego što možemo da podnesemo, pa vlada bude sastavljena od onih koji ostanu na slobodi, svesni da će i oni isto tako proći ako nastave na isti način. Samo tako bismo mogli da zaustavimo dalje propadanje i krenemo da rešavamo nagomilane probleme, umesto da ih uvećavamo. A onda možda, samo možda, možemo očekivati oporavak. O nekom napretku moći ćemo da razmišljamo tek kada budemo imali odgovornu vlast za koju će zakoni biti Zakon.               

 

 

 

Došao spoljni dug spolja i onako neobavešten preskočio zakonsku granicu. Sram ga bilo.

 

 

 

Neće ni članovi buduće vlade, kad budu polagali zakletvu, pevati "Bože pravde", kao što nisu ni brojni poslanici. Nema smisla da pravdu traže oni koji je najviše ugrožavaju.