Natrag

Zabrane

Zabrane

Krivična estetika: progon reči i misli u doba diktature (3)

 

Ko je prešao granicu, dobio je tamnicu

 

Obimnim istraživanjem srpskog književnika i publiciste Marinka Arsića Ivkova, objavljenim pod nazivom "Krivična estetika", detaljno je opisan mehanizam gušenja stvaralačkih sloboda u nekadašnjoj Jugoslaviji, a posebno u Srbiji, od kraja Drugog svetskog rata pa sve do današnjih dana. Uloga partijskih sudova i tužilaštava u službi političkog progona umetnika i umetničkih dela, slobode govora i slobode mišljenja, zabrane knjiga i kontrole štampe, temelj su ove, od javnosti prerano sakrivene knjige. Jer, ništa tako slikovito ne svedoči o kontinuitetu ovdašnjih diktatura, kao što svedoči rad poslušnog pravosuđa, kako onog jednopartijskog, o kome je ovde, na samom početku reč, tako i današnjeg, višestranačkog, zapravo, takođe jednoumnog, u službi vlastodržaca, o čemu "Krivična estetika" upravo i govori...

 

Marinko Arsić Ivkov

 

Disidenti su u komunističkim režimima bili "udarna pesnica" Opozicije. Međutim, disidentstvo u Srbiji, kao i u celoj Jugoslaviji, bilo je specifično u odnosu na ostale komunističke zemlje. Dok su "otpadnici" u Sovjetskom Savezu i zemljama istočnog bloka skupo plaćali cenu pobune (setimo se sudbine Aleksandra Solženjicina ili Andreja Saharova!), disidentima u Srbiji (sa izuzetkom Milovana Đilasa) ne samo što nije falila ni dlaka sa glave, nego su sve vreme bili zaposleni u državnim službama, a neretko su od režima primali nagrade i priznanja! Zauzvrat, ni njihova kritika režima nije bila "bez ostatka" i često je toliko bezazlena da je podsećala na polemičke referate s partijskih sastanaka...

 

Lažni disidenti i pravi opozicionari

 

Čini nam se da nismo daleko od istine ako kažemo da su mnogi "oficijelni" disidenti, povezani u klanove ili interesne grupe koje su držale monopol na objavljivanje kritičkog mišljenja, sprečavali pojavu pravih opozicionara. Drugim rečima, režimu je bilo u interesu da formira, finansira i drži pod kontrolom svoje "neprijatelje"...

Do dana današnjeg najmoćnija disidentska grupa formirana je u Beogradu odmah po dolasku komunista na vlast, u sobi oduzetoj od narodnog neprijatelja, u Siminoj ulici 9 a. Njeno jezgro činili su skojevci i komunisti, Borislav Mihajlovič Mihiz, Vojislav Đurić, Živorad Stojković, Mića Popović, visoki partijski funkcioner i partizanski komesar Dobrica Ćosić i drugi. "Simina 9 a" je funkcionisala sa znanjem najviših predstavnika vlasti i vrlo brzo je preuzela monopol nad "disidentskom" i "opozicionom" mišlju u Srbiji, dok vremenom nije prerasla u najmoćniji klan ne samo u oblasti umetnosti i kulture nego i politike!

          Prvih godina postojanja ove samozvane disidente uopšte nisu zanimali progon intelektualaca s fakulteta i iz javnog života, golootočka stradanja, gušenja malobrojnih opozicionih novina ili knjiga. Nijednom nisu ustali u odbranu nevinih žrtava (Sime Pandurovića, Borislava Pekića, Igora Vasiljeva, Dragoslava Mihailovića, Dragoljuba Jovanovića i mnogih drugih). Svi su, do penzije, bili zaposleni u privilegovanim državnim institucijama i pre su mogli da se porede s funkcionerima nego s disidentima iz istočnog bloka!

Mihajlo Mihajlov je u više svojih tekstova pokazao da u Srbiji nije bilo disidenata istočnoblokovskog tipa. "Praksisovce" smatra disidentima najblažeg tipa: "...Oni nisu bili u potpunosti izbačeni iz sistema, a na osnovu čega se u svetu davao naziv - disident."

            Pored toga, ističe ovaj autor, oni nisu gledali blagonaklono na nemarksističku opoziciju i nijedanput je nisu podržali, "...i u tome je takođe bio jedan od korena neuspeha disidentskog pokreta u Jugoslaviji."

          Mihajlov misli da bi marksistički disidenti postali pravi disidenti da su njihovi progoni bili stvarni i žestoki. Komentarišući iskaz Svetozara Stojanovića da je progon podstakao i ubrzao njegovu intelektualnu i političku evoluciju, Mihajlov ističe: ,,...Za takvu evoluciju Svetozaru Stojanoviću je trebalo dve decenije progona...".

          Mada, pošteno govoreći, svi progoni kojima je bila podvrgnuta grupa beogradskih profesora bili su neobično blagi u odnosu na progone nekomunističkih disidenata.

Njih (grupu profesora) nisu hapsili, sudili, slali na robije ili u psihijatrijske klinike, izbaci- vali s posla bez ikakve plate, izbacivali iz stanova, decenijama odbijali da izdaju pasoš, ili pak obratno - silom izbacivali iz zemlje i oduzimali državljanstvo, i tako dalje i tako dalje. Da im se tako nešto desilo, evolucija o kojoj govori S. Stojanović tekla bi daleko većom brzinom, mada treba priznati da je neke profesore iz grupe (M. Marković, Lj. Tadić) odvela u čudne vode.

 

Kad pišeš, adresiraj na CK

 

Da između režima i njegovih "zabludelih ovčica" ljubav nikad nije sasvim prestala, postoji mnogo primera. Kad je Radovan Zogović 1949. godine isključen iz Komunističke partije, s "najvišeg mesta" mu je poručeno da se, kad bude želeo nešto da objavi, obrati Centralnom komitetu.  Mladena Oljaču, politički napadanog zbog romana Molitva za moju braću, jedan od napadača, moćni Đuro Pucar, zaposlio je na funkcionersko mesto čim mu je istekao mandat u Savezu književnika Jugoslavije.  Početkom šezdesetih godina, vrh Saveza komunista Srbije, pa i sam Ranković, štitio je buduće "disidente", bivše "ratne drugove".

 I "disidenti" su, zauzvrat, brinuli o režimu. Na simpozijumu Filozofskog društva Srbije na Divčibarama, 8. februara 1974. godine,  Mihailo Marković, koji je predsedavao, pokušao je da "oduzme reč" Dragoljubu Ignjatoviću zbog kritike režima i prilika u zemlji.

Predrag J. Marković u pomenutoj knjizi ukazuje i na "veoma neobičan" odnos vlasti i "disidenata" na filmu. Autorima čiji su filmovi zabranjivani vlast je ponovo davala velika sredstva za novi film. Ta "čudna igra" vlasti i umetnika postaje još neobičnija ako se zna da se ta sredstva "nikad nisu isplaćivala", odnosno da su filmovi stvarali gubitke.

Vlast je zaista retko kažnjavala "svoje", i to samo kad bi "prešli crtu" (kao Đilas), ili Mihailo Đurić. Profesor Đurić je otišao u zatvor zbog osporavanja predloženih promena Ustava, mada je te promene na tribini Udruženja književnika Srbije 28. aprila 1971. godine još oštrije napao Živorad Stojković, bez ikakvih posledica.

 Evo kako je ovaj slučaj video filmski reditelj Aleksandar Petrović: ,,...A kod pomenutih profesora, samo je nesrećni Đurić, koji nije bio komunista, otišao na robiju. Svi ostali, komunisti, otišli su na institute. To ne može da bude slučajno. Imao je sistem drugačiji odnos prema svojim zabludelim sinovima, za razliku od onog prema nižoj klasi koja nije pripadala Partiji."

 

Iz režimske laboratorije u sluđenu javnost

 

Da je režim često upravljao i napadima na sebe, potvrđuje podatak iz Sovjetskog Saveza, koji navodi Mihajlo Mihajlov: "...Sve diskusije i polemike koje se vode u sovjetskim listovima i novinama su, manje-više, vještački organizirane."

          Danas je izvesno da su i kod nas mnoge "politički vruće" polemike bile "nameštene" i da su obe strane u njima, i zagovornici i oponenti, bili povezani s nadležnim partijskim funkcionerima. To isto važi i za mnoge "slobodoumne" časopise, redakcije i urednike. Iskonstruisano je bilo i objavljivanje mnogih "opasnih" knjiga koje "skidaju tabue" i 'hrabro osvajaju nove slobode" u književnosti. Takav je bio slučaj Informbiroa i Golog otoka kao književnih tema. Stradanja u jugoslovenskom Gulagu decenijama su bila zabranjen motiv i svaki pokušaj "švercovanja" strogo je onemogućavan i kažnjavan. Kada je režim, malo pod pritiskom javnosti, malo da bi pokazao svoju tobožnju liberalnost, odlučio da popusti, opredelio se za "svog čoveka", proverenog komunistu i poslušnika, koji zna dokle sme da ide u osudi "devijacija na putu u svetlu budućnost".

Tako se, posle izrežirane i suvišne "parade", pred čitaocima pojavio roman o Golom otoku, čiji je autor bio niko drugi do Antonije Isaković, pisac 'Crvenog šala" i 'Kašike". Objavljivanjem romana Tren sprečeno je da neki srpski Solženjicin "probije led" i kaže pravu, žestoku" i optužujuću istinu o režimskim zločinima. Posle se, opet iskonstruisano i organizovano, godinama nagvaždalo o ovom "hrabrom" delu i autoru koji se, mimo svih drugih pisaca, usudio.

Naravno, ovo književno bezvredno delo iz režimske epruvete, niti je uzburkalo javnost niti je reklo bilo šta. Umesto da podigne optužnicu protiv režima, ono je zločine i zločince obavilo još gušćom maglom. To se vidi i iz same piščeve zamisli da jedan takav motiv učini što daljim i beskrvnijim primenom 'bajkovitog" i romanu neprimerenog postupka - postupka koji srećemo u Hiljadu i jednoj noći.

 

Tri put ura, da živi samocenzura!

 

U gušenju slobode umetničkog stvaranja autocenzura je odigrala veoma važnu ulogu. Prema nekim autorima, ona je bila pogubnija i od sudskih zabrana.

Samocenzura može biti pojedinačna i kolektivna (institucionalna). U oba slučaja posledica je straha od mogućih represija. Režim je nastojao da raznim vrstama zastrašivanja, pretnji i kažnjavanja u ljudima razvije osećanje straha i krivice za sve što rade bez dozvole vlasti, odnosno da, kako je to formulisao Oskar Davičo još davne, 1949. godine, primora svakog pojedinca da u sebi neguje sopstvenog policajca!  Kad svako postane svoj čuvar i progonitelj, spoljna policija postaće nepotrebna!

          Ova vizija autora Srbije u velikoj meri je ostvarena u komunističkoj Srbiji. Umetnici i intelektualci su postali rigidni cenzori sopstvenog dela, sami su procenjivali šta može, a šta ne može da 'prođe". Sakatili su svoja dela, izbacivali ili prepravljali pojedine delove knjiga i kad to niko od njih nije tražio. Isidora Sekulić, nakon pojave Đilasove knjige Legenda o Njegošu, 1952. godine, koja s ideološkog stanovišta osporava Isidorino viđenje Njegoševog dela u njenoj studiji o Njegošu, Knjiga duboke odanosti, iz straha je spalila rukopis drugog dela svoje studije o autoru Gorskog vijenca.

          Kolektivna samocenzura u ustanovama i redakcijama bila je još nemilosrdnija. U večitom strahu za radno mesto, visinu plate, karijeru i slično sprečavano je objavljivanje i onoga što režimu nikad ne bi zapalo za oko kao "neprijateljsko".

Za ilustraciju će biti dovoljan zanimljiv primer samocenzure koji je naveo Antonije Isaković. Glavni urednik Letopisa Matice srpske, Dimitrije Vučenov, odbio je da objavi njegovu pripovetku, koju je redakcija tog časopisa od njega tražila. Vučenov je saopštio Isakoviću da je postupio po nalogu UDB-e. Ali autor pripovetke imao je "debele veze", pa je preko visokog vojvođanskog funkcionera Stevana Doronjskog proverio verodostojnost tvrdnje glavnog urednika. Tako je doznao da ,"UDB-a ništa nije radila" i da je u pitanju obična, verovatno i lična i kolektivna (redakcijska) autocenzura.

 

Autoriteti u službi režima

 

Komunisti su nakon preuzimanja vlasti nastojali da na svoju stranu pridobiju što više uglednih ličnosti iz predratnog društva. Naročito im je bilo stalo do umetnika, tako da su se trudili da oni najpoznatiji izraze lojalnost "novom poretku" i da pristanu na saradnju, koja se, pre svega, sastojala u propagandnom radu pod maskom uključivanja u "obnovu i izgradnju" zemlje. S umetnicima, pre svega književnicima, verovatno im je išlo lakše nego što su mi- slili...

Vrlo brzo srećemo najuglednije pisce kako agituju na biralištima i gradilištima i kako pišu prigodne tekstove po narudžbi nove vlasti. Među njima su i Isidora Sekulić, Veljko Petrović i, što je posebno zanimljivo, Ivo Andrić, književnik i predratni diplomata, koji je 1942. godine u pismu Draži Mihailoviću tražio istragu komunista!

Nije iznenađenje što se jedan od najautoritativnijih pisaca stare Jugoslavije, Hrvat Miroslav Krleža, stavio na raspolaganje komunističkom režimu. Predratni levičar i mačekovac, on je odbačen od „reorganizovanog" partijskog vrha uoči samog Drugog svetskog rata, zbog poznatih teorijskih „sukoba na levici" (koje je Krleža na teorijskom planu dobio, na političkom izgubio).

Nakon dolaska komunista na vlast, autor Glembajevih se na sve načine trudio da se vrati u okrilje Partije i u tom pravcu je slao (pokajničke) signale Josipu Brozu Tito. Ovaj je jedva dočekao povratak "bludnog sina" i odmah ga je uvrstio u krug svojih najprisnijih saradnika i prijatelja (1946. godine, Krleža već agituje na pruzi Brčko-Banovići!).

Andrićeva prošlost bila je, međutim, sasvim drugačija od Krležine, ali i njega 1946. godine srećemo na istom zadatku kao i Krležu, samo u rudniku Breza!

          Nije poznato da li je na potonjeg nobelovca vršen pritisak ili je sam procenio da je bolje preći na stranu pobednika. Bilo kako bilo, s obzirom na autoritet koji je Andrić uživao u kulturnoj javnosti, njegov doprinos učvršćivanju krivične estetike nije zanemariv...

U jeku studentske pobune, tri studenta, Vuk Stambolović, Predrag Bogdanović Ci i Nikola Đorđević posetili su u bolnici VMA Ivu Andrića, koji je tamo ležao zbog nekih problema sa okom (četvrtog studenta, Lazara Stojanovića, bolničko obezbeđenje nije pustilo unutra, pošto je sa sobom nosio kameru). Studenti su došli da za svoj bunt zatraže podršku nobelovca (velik broj javnih ličnosti podržao je pobunjene studente). Andrić se, prema svedočenju Đorđevića, "izvlačio" čitav sat („...nedavno mi je umrla drugarica...", "...potresla me smrt Roberta Kenedija..." i slično...), da bi na kraju rekao: ,,...Ja sam član dva saveza: Saveza komunista i Saveza književnika. Pa kako moji drugovi, tako ću i ja...Ne, ne, ja bih ipak da se konsultujem sa Draganom Jeremićem...".

          Na rastanku je zamolio razočarane studente da svojim kolegama kažu da nisu ni videli! Autentičnost ovog događaja potvrđuje i slično iskustvo Milovana Đilasa sa Andrićem. Nakon što je "zglajznuo", autor Nove klase obratio se autoru Na Drini ćuprije, (donedavno svom potčinjenom!) sa molbom da pročita njegov roman u rukopisu Besudna zemlja. Andrić je to odbio, uz obrazloženje da je on, Ivo Andrić, član Saveza komunista!

Autentične su i reči Veljka Petrovića, jednog od glavnih skutonoša komunističkog poretka: "...Šta ćete, ja sam prilično star čovek i čini mi se da će me ovaj režim preživeti... Zašto onda da se lišim bele kafe i kifle za doručak kad to volim?"

Jezik za zubima

U referatu Radovana Zogovića na Prvom kongresu književnika Jugoslavije, održanom 17. i 18. novembra 1946. godine dominiraju, kako primećuje i Ratko Peković, "skoro zapovedni tonovi i izrazi poput: zahtijeva, mora, treba, idejnim oružjem iskorijeniti..."

Vremenom, ratnički termini postaju "mirnodopskiji", "finiji", ali im pozadina i značenje ostaju isti. Pas više ne laje, ali jednako je opasan, jednako besan i jednako ujeda...

Nasrtljivu ratnu generaciju Đilasa, Zogovića, Velibora Gligorića, Marka Ristića, Elija Fincija, zamenjuje dresirana, poratna, Muharem Pervić, Prvoslav Ralić, Draško Ređep, Brana Milošević... Sunce krivične estetike dostiže zenit i greje kao nikad pre!

Tim "zrelim" jezikom politike bavili su se, na ovaj ili onaj način, uglavnom iz aspekta svoje struke, mnogi autori (Milovan Danojlić, Vladeta R. Košutić, Ivan Klajn, Jelena Đorđević, Nenad Kecmanović, Slobodan Inić, Jovica Trkulja, Kosta Čavoški, Bogdan Bogdanović i drugi).

Za nas su posebno zanimljiva dvojica autora, odnosno njihov ugao gledanja na jezik kojim se služio režim.

Dušan M. Bošković je veoma suptilno analizovao jednu rečenicu visokog partijskog funkcionera Edvarda Kardelja, na osnovu koje je razobličio suštinu totalitarne vlasti, ali i njenu (zlo)upotrebu jezi- ka.284 Ta rečenica, izgovorena 1949. godine, glasi: ,"Mi smatramo da naši naučni radnici moraju da budu slobodni u svome stvaranju." Bošković je pokazao da značenje jednog ovakvog iskaza neposredno zavisi od toga ko ga izgovara. Ključ tog značenja on nalazi u zamenici mi. Da li ona ima ekskluzivan ili inkluzivan oblik, odnosno da li obuhvata govornika i lica kojima se obraća (ja + vi) ili govornika i lica u ime kojih se obraća (ja + mi)?

Prividu života koji se organizuje na narkotiziranom, prebijenom telu društva potreban je i prividni jezik. Taj prividni jezik obrazuje se, prema ovom autoru, na dva načina. Prvi je da se nekim rečima uslovljavanjem (štapom i šargarepom) naređuje šta će da znače. Takve su, na primer, reči: "društveni interes", "antisamoupravno", "pojedinci", "nama tuđa shvatanja", "trajno opredeljenje", "nacionalizam", "zloupotreba slobode", "moralno-politička podobnost", "socijalistička zakonitost", "socijalistički moral", "socijalistička štampa", "socijalistička demokratija" (ova poslednja se u Ustavu definisala kao diktatura proletarijata!).

Kad se besmislica kao što je "socijalistička demokratija" izlizala, vlast ju je, kao kaput s dva lica, preokrenula u "demokratski socijalizam".

Temeljni pojmovi kojima "barata" krivična estetika, i koji možda najbolje pomažu njenom bližem određenju, jesu zla namera, uznemiravanje javnosti i neistina (laž). To su pojmovi kojim ona definiše umetnost.

Dok je vlast istovremeno s eksproprijacijom privatne imovine eksproprisala i jezik, stvarajući nove reči i dajući nova značenja starim rečima, književnici su, suočeni sa cenzurom, takođe „intervenisali" u jeziku. „Možda nikada ne bismo imali pesnički jezik kakav je Brehtov, ili jezik Zbignjeva Herberta, da nije bilo cenzure. Muke s cenzurom stavile su jezik na muke i on je na mukama propevao na nov način" (Gojko Đogo). Ovo potvrđuje i Ljubomir Simović u pesmi "Zapis" iz zbirke lstočnice:

 

Kao što seljak pred tuđim vojskama

na razna mesta,

u podrum,

iza jaruge,

pod hrast,

zakopava žito,

municiju, pušku,

rakiju, lampek,

ikone, sukno i mast, tako i ja,

u mračno vreme ovo,

sve što imam skrivam

pola u nejasno pola u nezapisano slovo.

 

No nisu samo pesnici skrivali "pola u nejasno, pola u nezapisano slovo". Političari i njihovi mnogobrojni poslušnici takođe su "intervenisali" u jeziku. Nastojali su da budu što nejasniji i da ih niko ne razume, samo iz sasvim protivnih razloga - nisu imali šta da kažu. Odnosno, kad bi govorili jasno i otvoreno, otkrili bi svoje podvale i svoje pravo lice. Oni su, dakle, pisali i govorili tako da prikriju svoje prave namere.

 

                                                                                  Nastaviće se)

 

Čoveče, šta reče ?

 

Evo kako je nekadašnji savezni ministar za informisanje Aleksandar Petković branio novousvojeni Zakon o osnovama sistema javnog informisanja od optužbi da je represivan i restriktivan: "Stvaraju se što povoljnije pretpostavke za slobodno izražavanje pluralizma samoupravnih interesa i za njihovo demokratsko usaglašavanje i rešavanje..." Da li bi iko zdrave pameti mogao da protumači i "prevede" ovakvu rečenicu?

 

"Meni nije potrebna nikakva cenzura. Ja sam, pre svega, najveća i najstrašnija cenzura samom sebi..." (Oskar Davičo)

 

Iz biografije autora

 

Marinko Arsić Ivkov je rođen 1950. godine u Staparu, na severu Bačke, diplomirao je opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu i kao nezavisni intelektualac i književnik bio opozicija Titovom, Miloševićevom i svim režimima do danas, što je dovelo do njihove saglasnosti da njegovo delo marginalizuju ili prećute uz dobru pomoć kritičarskih klanova i nadležnih državnih službi. Autor je nekoliko romana i pripovedaka, a u javnosti je, uprkos svemu, najbolje bila prihvaćena njegova "Antologija srpske udvoričke poezije", koja je uvredila bivšeg, i opomenula sadašnje i buduće diktatore.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane