Natrag

Francuska

Francuska

Novi predsednički par na liniji tradicionalne dekadencije

Gospođa Rotvajler ne reži na muža

Predsednički i parlamentarni izbori u Francuskoj su prošli. Papirnim listićima glasači su prepravili zemlju slobode i ljudskih prava u socijalističku republiku Francusku. Jedni slave pobedu, drugi traže krivce za poraz. Klasika. Građani su se podelili na leve i desne, na dva nepomirljiva tabora. Jedino u čemu su Francuzi ostali jedinstven složna braća su pogledi na vikende, praznike i naravno  godišnji odmor. Pored hleba i igara u Francuskoj je i tema je i prva novinarka države (Pari Mač), glamurozna Valerija, konkubina Fransoa Olanda koju je teško nazvati prva dama jer nije ni prva, a ni venčana dama novoizabranog predsednika

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

U Francuskoj i oni koji nemaju posla ili su već u penziji odlaze u isto vreme na godišnji odmor. Navika je čudo, a sunčano leto kuca na vrata. Samo što nije stiglo. U programu su: Dan muzike, Dan republike, Tur d' Frans, plus Olimpijada  i ostale prigodne tv zabave, koliko da se kriza zaboravi. To su još stari Rimljani smislili, a ovi novi politički vanzemaljci samo razradili i prilagodili uslovima modernog robovlasništva.

Tradicionalna seoba naroda u avgustu je najveća svetinja Zapada. Francuska je lider na ovoj tabeli. Tada će i njena tek izabrana vlada biti na godišnjem odmoru. Ustvari država je praktično već prestala da radi. Sve aktivnosti su na leru dok se radna snaga priprema za brčkanje na Azurnoj obali ili na sunčanim Karibima. Zavisi koliko je kome kriza zavirila u novčanik.

Svet je definitivno podeljen na privilegovane i ubogu sirotinju, koja je danas dostigla trećinu stanovništva. Za tu raju u Francuskoj ostaju pristupačni samo opštinski bazeni i veštačka jezera na izlazu iz grada. Ponegde ulogu plaže igraju i gradske fontane velikih gradova ili bazenčići plastikanci po baštama predgrađa. Kao i u Srbiji. Kao u Rumuniji ili Kazakstanu. Kao bilo gde. To je ta naša civilizacija koja je na izdahu al' se neda. Voli da uživa. Da propada gospodski... To je taj mentalitet koji se kao virusna zaraza prenosi sa čoveka na čoveka, preko svih granica. Ljudi koji su se navikli na standard iz zlatnog doba su vođe. Imaju svoj ritual i čim se vrate sa zimskog skijanja, odma počinju sanjarenja o letnjem odmoru, moru i noćnim kupanjima... Putovanja, do podnevna spavanja i imitiranje palačinke na žalu su opsesija gotovo svih građana zapadne Evrope, a Francuza posebno. Čini se da oni samo zbog toga i žive. Sve drugo im je sporedno. Nezamislivo je  koliko su Francuzi  spremni da potroše i šta sve nisu u stanju da žrtvuju za dve sedmice legendarnog vakansa i lenčarenja na čistom vazduhu.  U dve reči sažeto ubeđenje francusko liči na parolu: Vakans ili život! Jer vakans nije samo raspust i odmor, već mnogo je to više. On je stil i razlog života.

 

Cena demokratije

 

Naprimer politika i sport su idealne utehe za težak život, besparicu i nezaposlenost. I tako dok ne stigne to dugo toplo leto mediji imaju svoj ustaljeni red vožnje. Stranice novina i TV ekrane ispunjavaju aktuelni izbori, šampionat Evrope u fudbalu i ostale droge za zaluđivanje narodnih masa. Posla nema ni za mlade diplomirane menadžere, a kamoli za starije ljude ili neke nepismene strance. Jedina šansa da se lepo živi i steknu milioni bez diplome, i u Francuskoj su politika i sport.

Ako za fudbal ili tenis treba snaga i talenat za politiku ni diploma nije potrebna. Dovoljne su priče o šarenoj laži i  naravno urođeni bezobrazluk. Kako drugačije objasniti da se na poslaničkim izborima javljalo i po 20 kandidata za jedno izborno mesto. Dokoni starci, mladi školovani besposleni, polustranci ili deca profesionalnih političara, svi su požurili da oprobaju sreću. Njih 6.600 kandidata za 577  mesta. Što je mnogo mnogo je. I kandidata i deputata. Zato pola birača nije ni izašlo na izbore ali to njih ne pogađa. Pola biranih takođe bi moglo da se baci u vodu. Sa pola izabranih deputata bi opet posao bio normalno odrađen... Ali tada pola privilegovanih ne bi imali zaposlenje.

Francuski izborni zakon je jedno nenormalno ludilo na ovoj krizi. Zamislite da svaki kandidat koji ubode samo 1 odsto  glasova dobija skoro 2 evra po dobijenom glasu i to svih pet godina koliko traju mandati. Svaka politička u isto vreme partija naplati iz prazne narodne kase sumu od 42.000 evra. Ova organizovana demokratska pljačka tako košta državu 80 miliona evra. To je kažu cena demokratije.

A da ipak nešto nije u redu sa tom demokratijom najbolje govori podatak da Marina Lepen,  koja ima 14 odsto glasova ne može da ima predstavnike u skupštini dok na primer zeleni sa tri puta manje glasova imaju celu  parlamentarnu grupu od 15 deputata. To je neka čudna izborna matematika specijalno pravljena za nepoželjne na vlasti.

 

Vladarka iz senke

 

Pored hleba i igara u Francuskoj je popularna i tema o prvoj novinarki države (Pari Mač), glamuroznoj Valeriji, konkubini Fransoa Olanda koju je teško nazvati prva dama jer nije ni prva, a ni venčana dama novoizabranog predsednika. Problem je prvi put iskrsnuo za vreme boravka u puritanskoj Americi. U Vašingtonu i ostalim gradovima, novinari nisu znali kako da oslove bolju polovinu Fransoa Olanda:  prva dama ili prva gerla? U samoj Francuskoj neko je predložio titulu prvo srce, a drugi su bili za prvo pero novinarstva. 

Sama gospođa pokazuje da  je podjednako zaljubljena u svog dečka Predsednika i u svoj posao  pa je tako odlučila da se ne odluči ni za jednu stranu i da jednom neodlučnošću ostane i jedno i drugo. Pored nadimka prva gerla Francuske dobila i titulu prve novinarke u Pari Maču. Mnogi snobovi se pitaju ko je zapravo žena koja je u spavaćoj sobi Jelisejske palate zamenila glamur lejdi, Karlu Bruni? Ko je Valeri Trierweiler i zbog čega je mnogi satiričari predstavljaju kao dominantnu osobu, ženu koja nosi pantalone ili bolje rečeno  koja vlada iz senke. Jedna neukusna primedba je prekrstila, pa je od Trierweiler postala Rotvajler, što je naravno uvredilo ne samo predsednički par već i mnoge Francuze koji je smatraju za ambasadorku francuske elegancije.  Naravno da sve to ima direktne veze sa aluzijama na nedostatak karaktera i odlučnosti samog  Olanda, koji je po negde čak opisan i kao  tipičan papučić.

Internet je pun raznih fotomontaža koje umanjuju ugled i kvalitete Olanda. Koliko je sve to opravdano i šta je istina pokazaće se kasnije, kada se tim uigra i kada evidentnosti procure u javnost. Sada kada socijalisti drže apsolutno sve poluge vlasti diktatura proletarijata nije isključena. Francuzima se crno piše, prognozira opozicija koja zna da plaća Sarkozijeve ekstravangatnosti i kvazi diktaturu kulta ličnosti. Obzirom da je ovo prvi put da jedna nevenčana žena bude pratilja francuskog vladara, na horizontu protokola se pojavila i jedna nova ideja. Totalno menjanje tradicionalne uloge prve dame. 

Dok je postojala  monarhija, kraljice su zaista i provodile dane sa iglom i koncem u rukama. Vezle su i plele. Nakon revolucije  i uvođenja republike, prve dame su dobile vokaciju humanitarki, da se ne bi dosađivale, a i da narod stekne pozitivno mišljenje o svojom vladarskom paru. U novije vreme je to postala skoro zvanična i obavezna funkcija.

Miteranova gospođa je nabavljala pumpe i kopala bunare za pitku vodu u  Africi, Širakova žena je prosila bakarnu sitninu za starce i starice u bedi, a Sarkozijeva bolja polovina se borila protiv bolesti ovog veka, Side. Gospođica Valerija bi da radi nešto što voli i naravno za platu. Da ima svoje pare i da sakuplja poene za penziju. Nikad se ne zna. Nevenčana žena nigde nema garancije a neženja Oland može i po četvrti put da se zaljubi i u dvore dovede neku novu gerlu. Zato je ona na vreme tražila da otvori svoju ličnu redakciju u Jelisejskoj palati i o trošku države naravno zaposlila ekipu saradnika u svoj kabinet kako bi mogla i dalje da radi za Pari Mač.  Naravno kao saučesnica u vlasti, ona neće da piše političke članke, ali nije mnogo ni daleko...

 

Poslovnim ručkom do poslovnog kreveta

 

U svom prvom dopisu iz svog kabineta ona je izabrala priču o aktivnosti gospođe  Eleonore Ruzvelt iz vremena  dok je bila prva dama Amerike i koja je nastavila svoj novinarski poziv. Svaka sličnost sa postojećim osobama je puka slučajnost, of course. Pari Mač se od tada rekordno dobro prodaje, što nikoga ne iznenađuje.  Drugim rečima, nova prva dama želi da prekine tradiciju besplatnog angažovanja supruge ili verenice prvog čoveka države i da pored normalnog predsednika bude jedna sasvim normalna žena, autonomna, moderna i slobodna.

Verovatno da je i samo poreklo Valerije anžujske doprinelo ovakvom stavu. Rođena je 1965 godine u skromnoj porodici Masono. Iz svog rodnog grada Anžea otišla je da bi završila političke nauke i usput se udala se za svog drugara iz detinjstva. Kada se 1990. zaposlila u Pari Mač upoznala je Denisa Trierweilera, svog zgodnog šefa, što je svuda formula za razvod braka. Za kratko vreme dobila je tri sina, Trierweiler naslednika. Godine 2005. sudbina je htela da bude određena od strane svog direktora da za novine obradi temu organizacije socijalističke partije i njihove pripreme za predsedničke izbora. Tada je upoznala i prvog sekretara PS-a, Fransoa Olanda. Poslovni ručkovi, pogotovo kad su suprotnog pola, i tako propade i drugi brak. Doduše neki zlobnici tvrde da se ona ni danas dani nije zvanično razvela, mada je istina drugačija jer njen advokat tvrdi da je razvod administrativno proglašen pre dve godine.

Valerija je ipak odlučila da zadrži ime svoga bivšeg i sa tim identitetom uđe u Jelisejsku palatu. Godine 2007. Valerija se zapošljava na TV kanal Direkt 8 koji pripada najbogatijem Francuzu i prijatelju Sarkozija, gospodinu Bolore. Tu dobija svoju političku emisiju a vu privatnom životu uleže u gnezdo Segolene Rojal koja je napustila Olanda nakon propalih izbora i sa četvoro dece potražila novog dečka. Valerija je osim normalne uloge verenice proglasila svoju malenkost za savetnika u komunikacijama kandidata Olanda. Ambicija se možda neće tu zaustaviti jer dama u svojoj 47 godini još uvek izgleda sasvim pristojno i vrlo je vesele prirode. U očekivanju da se nađe neko novo ime za nevenčanu ženu Predsednika ona je jednom prilikom dala svojim kolegama novinarima sjajnu ideju. - A šta mislite da me zovete jednostavno mojim krštenim imenom, Valerija, zaključila je prva dama pomalo filozofski.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane