Natrag

Tabloid je pozvan

Tabloid je pozvan

 

BIA na južnoj pruzi: nasilnici, reketaši i biznismeni sa značkom

 

Propalice služe u propaloj službi

 

Policijska uprava u Nišu više godina nema načelnika! Nekom to odgovara. Ali, osim niške policije, i Centara BIA u Nišu je vučja jazbina, u kojoj caruje javašluk, nasilje, a veći broj operativaca bavi se u radno vreme svojim biznisom, ili radi za takozvane kontroverzne biznismene. Redakcija Tabloida dobila je pismo grupe operativaca Centra bezbednosti iz Niša, koje objavljujemo uz izvesna skarćivanja, prilagodivši ih profesionalnim standardima

 

Priredio: Milan Glamočanin

 

"Čujte Srbi, čuvajte sebe'', čuveni je vapaj švajcarca Arčibalda Rajsa, velikog prijatelja srpskog naroda. Ovaj vapaj su članovi odlazeće Vlade čuli više puta i pre 2008. godine, kada su došli na vlast, ali su ga protumačili tako da treba da čuvaju samo sebe i štite svoje interese. U odbrani "državnih" interesa oni su se okružili "pouzdanim i proverenim kadrovima" u policiji, vojsci, BIA, VBA i drugim bezbedonosnim službama, agencijama i organizacijama, kako bi realizovali svoje zamisli. Njihovu bezbednost i bezbednost građana Srbije su štitili mnogi ljudi o kojima smo već pisali ali nije na odmet da neke stvari i ponovimo.

Bane Jovanović, bivši načelnik Centra bezbednosti (BIA) u Nišu, zvani King Kong, o kome je pisano u broju 215 Tabloida, vodio je računa o bezbednosti celog niškog regiona. Ali, kako? Bane, koji je inače iz Smedereva, kao provereni kadar DS-a u niški centar je došao iz penzije, u leto 2008. godine, i kao „pravi profesionalac" krenuo sa zavođenjem reda.

Prvi zadatak mu je bio da se obračuna sa kadrovima bivšeg direktora Radeta Bulatovića i on je krenuo revnosno da to radi. Na mesto zamenika postavio je Gorana Dimitrijevića, zvanog Kinez.

Velika većina operativnog sastava niškog centra je znala da je Dimitrijević kleptoman i da se bavio raznim poslovima koji su nespojivi sa radom BIA, sem Jovanovića i vrha BIA u Beogradu, koji to nisu znali.

Pošto je po dolasku u Niš informisan o svim važnim stvarima od strane Dimitrijević i njemu sličnih, Bane je prvo u sređivanju stanja u centru krenuo od najpouzdanijih i najiskusnijih radnika koji su dosta dali službi, od kojih je jedan i Ljubiša Milosavljević. Bane Jovanović je u vreme direktora Radeta Bulatovića, kada je bio načelnik, uhvaćen da šuruje i pruža pomoć pojedinim biznismenima bliskim DS-u.

Tokom vođenja disciplinskog postupka, kod Bulatovića i članova disciplinske komisije je prevladao razum, jer je Bane imao porodicu, ženu i decu, pa istog nisu isterali sa posla, već su ga i pored dokazane teške zloupotrebe službenog položaja, penzionisali. Bane nije bio zadovoljan ovom odlukom, već je dolaskom DS-a na vlast 2008. godine, reaktiviran iz penzije i došao u Niš, da namiri "stare račune", između ostalih i sa Ljubišom Milosavljevićem koji je tada bio u disciplinskoj komisiji. Bane se prema Ljubiši, koji je jedno vreme bio načelnik odelenja, a zatim i pomoćnik načelnika centra u Nišu, kao jednom od najstarijih radnika, ponašao kao daje u pitanju pripravnik. Vikao je na njega, urlao, omalažavao ga i maltene brisao patos sa njim, a onda je Ljubišu prebacio na rad u Prokuplje.

Bane koji je već bio dobro zdravstveno načet, jer je imao dva infarkta, nije se obazirao na to, već je nastavio da "štiti interese DS-a i vladajuće strukture", odao se slatkom noćnom životu, mladim ženama i konzumiranju prevelikih količina alkohola po niškim kafanama do ranih jutarnjih sati. Krajem 2010. godine, Bane je nakon jedne od bezbroj noći provedene u nekoj od niških kafana, pijan došao malo ranije na posao kako bi se protreznio i pripremio za rad. Nakon više poziva od strane sekretarice na koje Bane nije odgovarao, ona je ušla u njegov kabinet i zatekla Baneta kako leži. Odmah je pozvala hitnu pomoć, koja je  konstantovala  da je on doživeo treći infarkt, i da je preminuo.

Njegov zamenik Dimitrijević je odmah pozvao specijalne jedinice MUP-a Srbije koje su došle i opkolile niški SUP, i naložio da niko ne sme da uđe ili izađe iz zgrade, kako bi se sačuvala ova tajna. Istovremeno, pojedinim novinarima koji su se tu našli jer su nešto načuli je rečeno da im je zabranjeno da izveštavaju o tome, ili će im se, u protivnom "desiti maler". Dimitrijević je, svojevremeno, kao operativac DB-a u KP Domu Nišu, gde se služba na tamošnjoj pumpi legalno snabdevala gorivom, za svoje službene potrebe,  krao gorivo. Kada bi došao službenim automobilom na punjenje rezervoara gorivom, jedini od svih operativaca koji su tu dolazili, je insistirao da on to sam sipa a ne ljudi koji su bili zaduženi za to. Iza sedišta vozača držao je sakrivenu kantu.

 Isti je otvarao širom prednja i zadnja vrata vozača koji su mu služili kao maska da se ne vidi šta radi. Crevo pumpe kojim je punIo rezervoar službenog automobila je da to niko ne vidi prebacivao u kantu i punio i to ko zna koliko puta mesečno. Kada je napredovao u službu, Dimitrijević je 2007. godine, kao načelnik odelenja, istočio gorivo iz rezervoara službenog automobila, što su radnici mehaničari koji rade u garaži na održavanju vozila odmah su primetili i o tome obavestili tadašnjeg načelnika Centra, inače velikog Dimitrijevićevog prijatelja, Vladimira Mladenovića, koji po običaju nije preuzeo ništa.

U to Dimitrijević je pristojnu sumu novca koju je nasledio od roditelja, dao jednom svom "prijatelju" iz kriminogene strukture, da umesto njega pomenuti novac da pod zelenašku kamatu, uz dogovor da zaradu od kamate dele zajedno.

Koliko je to trajalo ne znamo, ali kada je direktor Bulatović saznao putem kontrole telefona pojedinih lica iz kriminogene strukture, da se na njihove telefone javlja Dimitrijević i kojim povodom, isti je bio šokiran. Odmah je naložio načelniku centra Niš, Vladimiru Mladenoviću, da Dimitrijevića po kazni "odseli" na jug, odnosno u najužnije mesto u Srbiji nad kojim BIA ima nadležnost.

Nedugo zatim, ovaj premeštaj Dimitrijevića po kazni, sprečio je tadašnji premijer Vojislav Koštunica, koji je raspustio Vladu i odrekao se vlasti zbog principa, što je uticalo da zahtev Radeta Bulatovića u onoj meri više ne važi, tako da je Dimitrijević umesto u najdalju poslat u najbližu tačku, u Prokuplje.

Za sve ovo vreme provedeno u Nišu, Dimitrijevićje voleo da se šali sa koleginicama i kolegama, sveteći im se nakon toga za šale koje mu se nisu dopale a koje je uglavnom on inicirao. Imao je običaj da kada je išao kod načelnika noseći mu poštu, da poneku  pisanu informaciju umota u rolnu i stavi je ispod stomaka imitirajući muški polni organ uperen prema sekretarici, Biserki Jovanović.

Ponašanje i rad Dimitrijevića od njegovog dolaska u službu, su svi veoma dobro poznati. Njega je u službu kao studenta na polovini studija primio nekadašnji načelnik centra Niš, a sada poznati advokat, Dine Mitić, koji je nezadovoljan njegovim odnosom prema njemu ali i drugim penzionisanim kolegama, do koga dopiru razni glasovi o njemu, za Dimitrijevića rekao: "Prvo me njegov otac molio da ga primim u službu, a nakon toga i da mu sređujem ispite na Pravnom fakultetu, jer nije bio sposoban da poštenim radom završi fakultet, a on je sve to zaboravio".

Takođe, njegov prvi načelnik odelenja, Krasa Ristić je Dimitrijevića, kao najslabijeg operativca izbacio iz svog odelenja, koji je zbog toga trebao da bude prebačen u Javnu bezbednost, ali se on nekako spasao prelaskom u drugo odelenje. Vladimir Mladenović, koji je  bio načelnik do dolaska Baneta Jovanovića.

Mladenović je poznati niški građevinski neimar, o kome je već pisano u broju 215 Tabloida, koji ima građevinsku firmu na ženino ime i više stanova u centru Beograda, a od dolaska u službu je bio privilegovan. On je svoju karijeru u službi počeo tako što je kao pripravnik iz Niša poslat u Dimitrovgrad na granični prelaz Gradina, da obučava tamošnje operativce, pri čemu su pojedini bili stariji od njega i po 20 i 30 godina. Nakon petooktobarske revolucije, Mladenović, a da nije naučio operativni rad kako treba, preskočio je više nivoa u napredovanju u službi i sa nešto više od 30 godina postao zamenik načelnika centra Niš. Prilikom dolaska nove vlasti Mladenović bi postaja i načelnik, a nakon njihove promene vraćan na mesto zamenika, sa promenom i dolaskom nove vlasti opet načelnik, i tako sve u krug.

Nakon tragičnog završetka Baneta Jovanovića, na njegovo mesto je došao niko drugi do, Goran Dimitrijević "Kinez", koji je takođe vrlo revnosno nastavio Banetovo započeto delo: "Obračun sa ljudima Radeta Bulatovića". U tome su mu svesrdno pomagali njegov zamenik Vladimir Vučković i načelnik odelenja Ćirković Dušan. Vučković, inače mlađi čovek, je toliko zaljubljen u četnički pokret u Srbiji  opterećen njegovom rehabilitacijom, da zbog toga nema vremena da se bavi svojim poslom za koji prima platu, već izučava ko su bile crne trojke, ko su im bili jataci, poreklom iz kog su sela i koje sve od njih „učestvovao u oslobađanju Niša".

Ćirković je imao meteorski uspeh jer je kao najmlađi u niškom centru odmah nakon položenog pripravničkog ispita unapređen u načelnika odelenja.

Nastavak obračuna sa nepodobnim ljudima u niškom centru, po već ustaljenom automatizmu, je stigao i do Gorana Živkovića, koji radio u analitici. Goran je po prirodi miran, pošten, lepo vaspitan i predusretljiv prema svima, svako ko ga poznaje reći će sa pravom da taj ni mrava nije zgazio.

Imao je nepunih četrdeset godina, oženio se nešto kasnije, pre nekoliko godina dobio dete i nije bilo srećnijeg čoveka od njega. Ali  čelni ljudi niškog centra nisu tako mislili, pa je Dimitrijević dao nalog Vučkoviću da se proveri jedan od najomiljenijih ljudi među kolegama, Goran Živković "Žile". Vučković je sa svojim obezbeđenjem u večernjim satima otišao kod Živkovića kući i ekspresno ga spakovao i ekspeditovao u centralu službe u Beogradu. U Beogradu je Živković saslušavan na osnovu "raspoloživih saznanja" svojih kolega i tom prilikom je "zamoljen" da potpiše sporazumni raskid radnog odnosa, "na svoje insistitanje".

Ne mogavši da izdrži ovo ljudsko poniženje od strane svojih kolega, Goran je po povratku u Niš, u svojoj porodičnoj kući, izvršio samoubistvo, vešanjem. Tom prilikom od strane čelnika niškog centra, koji su nakon ovog zločina koji su počinili, otišli da izjave saučešće njegovom ocu, doslovce rekli: "Da o tome ništa ne sme da se širi u javnosti ili da se piše sredstvima informisanja jer može da mu se desi maler".

Sledeći u ovom nizu, sa kojim se treba obračunati je bio operativni radnik Goran Stanković, koji je inače rodom iz Gnjilana. Goran je svojevremeno  bio postavljen na više funkcija, bio je zamenik načelnika, pa načelnik Kosovskog centra bezbednosti, a nakon toga i načelnik odelenja Centra u Nišu. Bio je kadar Radeta Bulatovića ali i prethodnih direktora, Miše Miličevića, Andrije Savića i Gorana Petrovića.

U vreme vladavine ovih ljudi Goran Stanković je za svoj rad ocenjivan visokim ocenama i nagrađivan. Po dolasku ljudi raspoređenih od strane aktuelnog direktora Saše Vukadinovića, Goran je preko noći "naprasno zaboravio" posao operativca BIA, tako da je rukovodstvo niškog centra primenjujući sve dozvoljene i nedozvoljene mere i radnje prema svom kolegi, rešilo da ovog porodičnog i kolegijalnog čoveka, oca troje dece i gospodina finih manira, istera s posla. Torturu koja je sprovođena prema njemu, po nalogu Dimitrijevića primenjivali su sve operativci niškog centra, tj. morali su da budu profesionalci ili bi ih u suprotnom zadesio maler. Samo je pukim slučajem ostao  u službi...

Čast izuzecima, operativcima koji rade savesno i odgovorno svoj posao, ali jedan dobar deo radnika niškog centra je opterećen privatnim biznisom pa nemaju vremena da se bave poslom za koji su plaćeni. Imaju u privatnom vlasništvu građevinske firme, perionice, kafiće, prodavnice, koje se vode na njihove supružnike i bližu rodbinu, stanove i lokale koje izdaju za rentu, bave se preprodajama automobila a istovremeno koriste službene automobile za snabdevanje robom u radno vreme, a i posle toga.

U nadi da će i na vrata građana Srbije zakucati "bolji život", a da će sa odlazećom vladom otići i "više od igre" i "maleri", poslaćemo vam i nastavak priče.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane