Natrag

Postdemokratija

Postdemokratija

 

Srećna okolnost - nova vlast ne može da bude gora od prethodne

 

Parasdos

 

DOS je odavno umro, sada je i pokopan. Na parasdos, nije došao niko osim njegovog JUL-a, G17 prerušenog u URS, koji je te 2000-te preuzeo najznačajnije funkcije u vlasti mada nije ni izlazio na izbore. Zato je, valjda, jedini preživeo. Činjenica da ni pad poslednjih ostataka DOS-a i povratak na vlast onih koje je on rušio, ne predstavlja tragediju, najbolji je dokaz koliko je DOS zabrljao. Uprkos teškoj krizi, nova vlast ima lepu priliku, jer nije teško biti bolji od dosadašnje, konstatuje Tabloidov kolumnista Miodrag Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu

 

Piše: Mile Isakov

 

Deset godina je trebalo srpskoj opoziciji da se udruži u DOS i zajedno sa građanima obori diktaturu. DOS je bio jedino svetlo na kraju tunela, velika nada, sa podrškom više od 70 odsto stanovništva. A samo dvanaest godina kasnije, kada su i poslednji dosovci izgubili izbore, niko to nije ni primetio. Niko zažalio, mada DOS nije bio vlasništvo samo partija i lidera koji su ga formalno činili, već i većine građana koja ga je podigla i nosila do pobede. Peti oktobar 2000-te, bio je veličanstvena pobeda volje za dostojanstvom ogromne većine građana, koju je DOS prisvojio i  upropastio, voljom za moć pojedinaca i grupa koji su ga personifikovali. 

Kraj DOS-a, kraj je iluzija o demokratiji i slobodi. Sama koalicija Demokratske Opozicije Srbije (DOS), ne postoji odavno, raspala se odmah po osvajanju vlasti, a vremenom nestali su i svi njeni osnivači, svaki na svoj način. Ovi što poslednji odlaze, nisu bili ni njegovi naslednici, ni nastavljači, ali formalno jesu bili njegov izdanak i čuvari jedne velike iluzije iza koje su se zaklanjali. Imajući u vidu rezultate i posledice, nema mesta lamentiranju nad tim savezom partija i njihovim liderima, ali ostaje žal za DOS-om, koji je bio veći i bolji od svih njih. DOS je bio masovni pokret otpora, simbol borbe za slobodu, sam pojam slobode, jer slobode nema bez borbe. Sloboda, zapravo ni ne postoji, postoji samo večita borba za slobodu.

 U tom smislu nikome nije smetalo što se i posle preuzimanja vlasti ta koalicija i dalje nazivali DOS, odnosno opozicija, jer i to ime je trebalo da bude opomena, koja će ih sve uporno podsećati zašto su tu. Vlast DOS-a, bila je zamišljena da bude permanentna opozicija svemu što ugrožava slobodu, ali oni koji su personifikovali i uzurpirali DOS, kada su preuzeli vlast uzurpirali su i samu slobodu.

Tako smo, korak po korak, došli do ovoga čijem sramnom kraju svedočimo, apsolutističke i korumpirane vlasti, koja je sama naterala građane da je se odreknu, što nije bilo ni malo lako, jer morali su tako da se odreknu i dela sebe, svojih ideala i svega u šta su verovali. DOS je završio na isti način kao što je i došao, kao što su dvehiljadite građani glasali protiv Miloševića, sada su glasali protiv DOS- a, odnosno onoga što je od njega preostalo.

 

Borba za vlast

 

Umesto slobode, prava i pravde, DOS je ustanovio borbu za vlast kao jedini smisao demokratije, a korupciju kao osnovni način njenog funkcionisanja. Pošto je politika svedena na borbu za vlast i pare, jednom sam napisao da bi naši političari u rubrici "zanimanje" trebali tako i da napišu: borba za vlast. Šta radiš? Borim se za vlast. A šta ti je zanimanje? Pa, borba za vlast. Dobro, a šta ti je posao? Pa to, borba za vlast. Mislim, od čega živiš? Pa od borbe za vlast!

Toliko je banalizovana i isprofanisana politika i vlast, da je degradiran i pojam demokratije, jer što je duže trajala bivalo je sve gore. Nema više ideala, ljudi više ne maštaju bolju budućnost, samo brinu sadašnjost. Nije više važno ko je na vlasti zbog onoga šta će biti sutra, nego isključivo zbog toga kako ćemo danas preživeti. Nije važna ni njihova ideologija, ni prošlost, ni prevrtljivost, ne moraju biti čak ni bolji, samo da ne budu gori. Jer to je najbolnije iskustvo DOS- ove ere, da uvek može biti i gore, čak i kad se nadaš najboljem.

Vratili smo se na početak, da nam nije važno da li je mačka crna ili bela, važno je da hvata miševe. U tom smislu, uprkos činjenici da su pred novom vladom ogromni problemi i da je čeka težak posao, politički zadatak joj je lak, jer nije teško biti bar malo bolji od prethodne.

Kažu da se pametni ljudi uče na tuđim greškama, a oni koji to nisu na sopstvenim. Nova vlast u Srbiji ispunjava oba uslova i gotovo da ne može da omane. Čak i ako ne budu dovoljno pametni da uče na greškama svojih prethodnika, imaju dovoljno sopstvenih loših iskustava i poteza, na kojima, ako ih apsolviraju, mogu da postanu pravi mudraci. A i ne moraju čak ništa ni da nauče, samo da rade suprotno onome što su dosad radili i sami, i oni pre njih.

 

Priučeni praktikanti

 

Njihovi prethodnici nisu ništa radili pre vlasti, pa nisu ni imali sopstvenih grešaka, a na tuđim nisu ništa naučili jer su bili ubeđeni da svet od njih počinje. Ovi, stari-novi, svesni su svoje prošlosti, čini se čak da ih to više brine od problema sa kojima će se uhvatiti u koštac.

Uočljivo je to već po prvim opreznim koracima kojima pristupaju vlasti, kao da gaze po jajima, otud valjda utisak da su zaista rešeni da budu drugačiji. To već samo po sebi ohrabruje, jer su njihovi prethodnici sve do juče, dok su još pokušavali da ponovo sastave istu vladu, pretili da će nastaviti tamo gde su stali i da ništa neće menjati. To je bilo zastrašujuće, jer reč je o političarima koji će vam, na primedbu da se bore za golu vlast, kao iz topa odgovoriti: pa šta, partije i postoje zato da se bore za vlast! To je samo jedan očigledan primer neznanja, dokaz degradacije politike u kojoj su dominirali priučeni praktikanti, bez obzira na diplome. To su ljudi bez ideologije i morala, izrazito skromnog znanja i poimanja stvarnosti i još skromnijih vizija. A umišljeni i bahati, jer umeju da govore pred kamerama tečno, bez zamuckivanja i poštapalica, što su uvežbali upornim probama pred ogledalom. I misle daje to pamet. Da je to politika i da su oni državnici i diplomate, a da je diplomatija veština govora u kojem niko ne može da te uhvatiti ni za glavu, ni za rep. Ne znaju, siroti, da je diplomatski govor upakovan u oblande zato da poruke razumeju samo oni kojima su upućene. Kad imaš šta da kažeš, naravno. Kad nemaš, to je samo gomila nemuštih reči koje ništa ne znače i koje govore samo o gluposti onih koji ih izgovaraju.

Prosto nije istina da partije postoje zbog toga. One se, dakako, bore za vlast, ali samo zato što je to najbolji, ako ne i jedini način da ostvare neke svoje ciljevi. A vlast nije cilj, već samo sredstvo. Dakle, partije postoje zbog mnogo ozbiljnijih i plemenitijih razloga nego što je borba za vlast. Partije bi trebalo da imaju viziju društva za budućnost, strateške ciljeve, dugoročne i kratkoročne planove i programe kako da se te vizije i ostvare, da bi društvo postalo razvijenije i pravednije, bogatije, a humanije. Takve izjave, osim gluposti, ili zahvaljujući njoj, otkrivaju i pravo stanje stvari, prave namere i domete političke elite izrasle u naručju DOS-a.

Vlast je jedino što njih zanima, jedino što razumeju i čime se bave. Kako je osvojiti ili zadržati u svojim rukama, kako je upotrebiti i iskoristiti, i kako sve to prikazati građanima kao njihov najbolji interes. Kako ih ubediti da se partije i političari zapravo žrtvuju zarad njihovog interesa i da treba da veruju njima a ne svojim očima.

Za početak

 

Kao RTS što ima emisiju "OKO", koja se uporno reklamira upravo takvim idiotskim sloganom "verujte našim očima"?! Valjda bi javni servis građana trebalo da otvara oči svojim gledaocima, da im prikaže stvarno stanje, da ga sami dobro vide, pa da veruju samo svojim očima!

Zbog svega toga, niko normalan ne želi u politiku, jer je to do te mere zagađena, smrdljiva baruština, brlog u kojem uživaju samo profesionalni borci za vlast. Ali, ipak se dogodilo. Našli su se oni koji žele, kažu, drugačije. Neće im biti lako, jer čitavu deceniju demokratija je ovde tumačena i praktikovana na pogrešan način. To je već postala paradigma. Čitave generacije političara učile su se i formirale na tim nakaradnim obrascima. Ali, baš zato nije teško biti bolji od njih.

Kada bismo govorili o mogućim popravkama tog stanja, onda bi najpre trebalo promeniti sistem u kojem je moguće takvo shvatanje i bavljenje politikom. Trebalo bi sasvim odvojiti zakonodavnu i izvrsnu vlast, tako što bi se partijski ljudi, a time i političke partije, sasvim isključili iz izvršne vlasti i bili usmereni da se isključivo kroz Parlament bore za svoje programe i ciljeve, koji će ugrađeni u zakone biti orijentir Vladi za njen program. A u izvršnoj vlasti trebalo bi da rade samo stručnjaci, profesionalne tehnokrate i birokrate, koji mogu biti i nedeljno zamenjivani, ako treba, bez ikakvih problema i posledica po funkcionisanje sistema i države. Takve bi se Vlade mogle birati i konkursom.

Nova vlada, očigledno, neće biti tako napravljena, daleko smo još od toga, ali ponude stručnim ljudima izvan stranaka vladajuće koalicije da uđu u novu vladu, nagoveštaj je da postoji svest o tome da stranke i strančarenje treba isključiti iz izvršne vlasti, baš kao što je to najavio i novi predsednik države ostavkom koju je podneo na sve partijske funkcije. Još ako zaista profesionalizuju upravljanje javnim preduzećima, tako što će njihovi direktori biti birani stranački nepristrasno na javnim konkursima, bili bi to prvi koraci u dobrom pravcu, a i rezultati odmah vidljivi. Takve popravke ne znače promenu sistema, ali otvaraju tu mogućnost, najavljuju je, a i to je nešto. Poučeni dosadašnjim iskustvima, prinuđeni smo da i sa time budemo zadovoljni. Za početak. 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane