Dežurna

 

Ambasador Srbije u Vašingtonu i njegova topla podrška u domovini

 

Neka sve ostane za ovim stolom

 

Srpskim državnim interesima do sada je najviše štete nanelo ludilo Borisa Tadića, koji je umislio da je značajan faktor i u međunarodnoj političkoj areni, pa se upustio i u do sada nezabeleženu aferu pokušaja uticaja na američke predsedničke izbore. Tadića više nema na srpskoj političkoj sceni, ali se postavlja pitanje da li će novi predsednik Tomislav Nikolić imati snage i volje da iz Vašingtona opozove ambasadora Vladimira Petrovića, zeta Olivera Antića, svog savetnika, i da na taj način omogući američkim istražnim organima da rade svoj posao, ili će pustiti da Srbija nastavi da tone u međunarodnoj politici

 

Dragiša Cvetković

 

 Sadašnji ambasador Srbije u SAD, Vladimir Petrović (34 godine), sin je nekadašnjeg gradonačelnika Kragujevca Borivoja Petrovića, zvanog Bora Konj. Posle političke karijere Bora Konj postaje privredni predstavnik ondašnje Jugoslavije, i sa te pozicije krade dovoljno para da svog sina Vladimira može na studije da pošalje na najskuplje američke univerzitete. Taj "porodični projekat" je ubrzo i ostvario...Njegov naslednik danas nastavlja njegovo "delo"...

Posle studija, Vladimir Petrović počinje diplomatsku karijeru, ali dvokolosečnu. Istovremeno dok je bio sekretar u srpskom konzulatu u Čikagu, bio je i sekretar guvernera države Ilinois, Milorada Roda Blagojevića, i jedan od "meštara" afere oko njegovog korumpiranja.

Težinu ovom skandalu dala je i činjenica da je Petrović istovremeno i američki državljanin! Mada neverovatno zvuči, ovaj službenik u diplomatsko-konzularnom predstavništvu Srbije ima državljanstvo zemlje u kojoj službuje, a istovremeno zaposlen i u administraciji SAD! Kako je ovo uopšte bilo moguće?

Sve je počelo kad su Vuk Jeremić i Boris Tadić uočili Petrovićeve "kvalitete" kojima je sebe preporučio za napredovanje u srpskoj diplomatiji. Isto kao i pomenuta dvojica i Vladimir je vreme i krevet najradije delio sa pripadnicima jačeg pola! Osim toga, njegova sklonost da zaobilazi zakone učinila ga je idealnim saradnikom u najvećoj aferi u istoriji srpske diplomatije, aferi koja preti da do kraja satre ionako malu političku težinu koju ova zemlja ima u prestonici najveće svetske sile.

   U Americi su izborne kampanje, a posebno ona predsednička, veoma skupi poduhvati, pogotovo jer država ne participira u troškovima. Na svakom pojedinačnom kandidatu je da obezbedi dovoljno para za kampanju ili da se povuče. Tu, kao uostalom uopšte u američkoj privredi, nema nikakve milosti prema slabima i siromašnima.

   Da bi obezbedili dovoljno sredstava za kampanju, ili "trku" kako je Amerikanci rado nazivaju, kandidati su primorani da se oslone na privatne donacije. Kako bi se izbeglo da neki bogati pojedinac ili, kao u ovom slučaju, neka strana zemlja davanjem visokih donacija ne samo odluči trku za Belu Kuću, već stekne i poseban uticaj na predsednika, američki zakoni predviđaju maksimum koliko pravno ili fizičko lice mogu da doniraju predsedničkom kandidatu.

   Bahati u svom svevlašću u Srbiji, Boris Tadić i njegovi dečaci su pomislili kako mogu da postanu veliki svetski igrači i to upravo novcem otetim od ovog siromašnog naroda. U stilu nekakvog centralno-afričkog diktatora, Tadić je odlučio da donacijom u visini od 50 miliona američkih dolara, ne samo pomogne pretkampanju Baraka Obame u njegovom odmeravanju snage sa protivkandidatom u sopstvenoj stranci, Hilari Klinton, već i da doprinese konačnoj pobedi tadašnjeg senatora iz Ilinoisa na samim predsedničkim izborima!

   Organizator na terenu je bio Vladimir Petrović lično, čiji je zadatak bio da pomenutu svotu novca usitni kako bi neprimećeno prošla kod američkih vlasti. Tako su na kraju desetine hiljada Amerikanaca srpskog porekla dobili male svote dolara koje su trebali da uplate u korist fonda za podršku Baraku Obami.

   Problem o kome ni Vladimir, a ni njegovi beogradski nalogodavci nisu razmišljali, jeste da se u Americi skoro sve plaća kreditnom karticom ili čekom. Gotovinsko plaćanje, posebno za političke donacije, je nezamislivo, budući da se ova davanja kasnije odbijaju od poreza.

   Zbog toga je američkim vlastima postalo vrlo sumnjivo kada se na račun jednog od predsedničkih kandidata, i to u vreme pretkampanje, slila velika količina dolara iz gotovinskih uplata. U početku se sumnjalo na mafiju, koja je i u prošlosti pokušavala na ovaj način da stekne politički uticaj, ali se ubrzo utvrdilo kako donacije potiču od nacionalne grupe koja u Americi nije poznata po klasičnom kriminalu.

   Iako su pojedinačne uplate bile ispod limita na kome po sili zakona mora da se prijavi donator, američkim istražiteljima iz FBI nije bilo posebno teško da utvrde kako sav novac sumnjivog porekla dolazi od američkih Srba. Daljom istragom se utvrdilo i da je novac prethodno stigao iz Beograda diplomatskom poštom, koja se ne pregleda na ulazu u zemlju, i da je podeljen posredstvom službenika srpskog konzulata u Čikagu, na prvom mestu Vladimira Petrovića.

   U međuvremenu, dok je trajala istraga, Barak Obama je stupio na dužnost američkog predsednika i za svog ministra spoljnih poslova uzeo Hilari Klinton. Do sada je u američkoj istoriji nezabeležen slučaj da je jedna strana država tako bezobzirno pokušala da utiče na rezultate predsedničkih izbora u SAD. To nije radio ni veliki Sovjetski Savez u vremenima najstrašnijeg Hladnog rata, a najmanje se tako nešto očekivalo od jednog patuljka kao što je Srbija.

   Da bi spasli svog izvođača radova od američkog pravosuđa, Tadić i Jeremić su odlučili da Vladimiru Petroviću podare diplomatski imunitet i to postavljajući ga za ambasadora Srbije u Vašingtonu. Sigurno bi manje političke štete ovoj zemlji donelo da su njih dvojica zajednički pljunuli Obamu u lice, nego što su od ovoga tražili da Petrovića prizna za stranog ambasadora na službi u Vašingtonu. Da je ovo tačno pokazuje i činjenica da je Petrović na agreman čekao nediplomatskih pola godine,  a to je otprilike rok koji se u diplomatskim krugovima smatra za prećutno odbijanje.

   Negde na polovini svog drugog predsedničkog mandata Boris Tadić je, ubeđen u svoju veliku istorijsku misiju, zatražio prijem od Bele Kuće, odakle mu je na veoma nediplomatski način odgovoreno da pre bilo kakvog susreta sa predsednikom ili potpredsednikom Amerike on mora da se susretne sa ministrom spoljnih poslova - Hilari Klinton. Zaista postoji tradicija u američkoj spoljnoj politici da se poglavari malih zemalja preusmeravaju na ministra spoljnih poslova, ali se uvek nađe i protokolarna mogućnost susreta i sa jednim od dvojice prvih ljudi Amerike, makar na nekoliko minuta i to samo za potrebe fotografisanja. Kod Borisa Tadića ni ta mogućnost nije postojala...

 Kada se nekoliko meseci kasnije kabinet srpskog predsednika snishodljivo obratio ministarki spoljnih poslova Amerike sa predlogom da je Boris Tadić zvanično poseti, stigao je odgovor kako gospođa ministarka nema vremena i da susret treba da se ugovori sa nekim od njenih zamenika. Srpska diplomatija je time dosegla apsolutno dno, a Borisu Tadiću je na ovaj način poručeno kako nije poželjan u Vašingtonu. Isto kao ni njegov ambasador Vladimir Petrović

   Odlaskom Tadića i njegovih žutih sa političke scene Srbije ne znači i da se, konačno, povoljno po Srbiju rešilo i pitanje ambasadora Petrovića. Kako bi prikrio svoju homoseksualnu orijentaciju Petrović je prošle godine odlučio da sebi nađe službenu suprugu, koju je pronašao u Adeli Antić, ženi zastrašujućeg gabarita i neprivlačne spoljašnosti. Iz tog razloga su fotoreporteri na svadbi bili zamoljeni da ni po koju cenu ne slikaju mladu i da ne objavljuju njene fotografije!

   Adela je, međutim, imala jednu izuzetnu prednost - ona je ćerka profesora Olivera Antića, savetnika predsednika Srbije Tomislava Nikolića, sa veoma širokim ovlaštenjima,  i čoveka koji je poznat po ljubavi prema svojim muškim studentima. Samim tim je i Vladimir Petrović, bar za sada, ubeđen da je zaštićen na svom ambasadorskom mestu, bez obzira na sve veće pritiske iz Vašingtona da se on preda američkim istražnim organima kako bi odgovarao za svoju ulogu u vreme prethodnih predsedničkih izbora u toj zemlji. Ostaje da se vidi da li će Tomislav Nikolić održati svoje obećanje da će da štiti zakon, ili će zaštiti zeta svog savetnika za pravna pitanja.

   Da ovaj potonji, po Srbiju katastrofalni scenario nije nemoguć, pokazuje i to da je upravo Vladimir Petrović organizovao skorašnju posetu Aleksandra Vučića Sjedinjenim Državama. U pokušaju ne samo da spase svoju karijeru, već i da izbegne zatvor, Petrović je američkim vlastima otvoreno ponudio bezuslovnu saradanju "pod uslovom da sve ostane za ovim stolom", kako je svojevremeno istim tim vlastima obećao i šef kabineta srpskog predsednika Miki Rakić, koga je u Stejt Dipartment ugurao upravo Petrović.

   Da li je moguće da će grupica buzeranata zarad svojih ličnih interesa da proda najvažnije interese svoje zemlje, računajući i Kosmet?