Natrag

Razaranje

Razaranje

Narodni Muzej 168 godina kasnije i urušavanje lokaliteta Kale

Nemušto zatrpavanje istine

Kako je svečano obeleženo 168 godina postojanja Narodnog Muzeja u Beogradu. Šta je zapravo nagrađeno na konkursu za rekonstrukciju, ako se tek sada radi idejni projekat. Zašto se tek sada radi statički deo projekta. Ko je učestvovao u obračunu kod O.K korala. Na šta je straćen novac na lokalitetu Kale Krševica. Zašto je bila preskupa drenaža terena. Ko je platio ceh nakon terevenke kraj bazena u Vranju

Stanislav Živkov

 

Nekoliko  navodno "kapitalnih" dešavanja održanih u poslednje vreme u Beogradu, samo je pokazalo da je stanje sumraka naše muzeologije odavno preraslo očekivano stanje mraka, i po svemu sudeći prešlo u trajno stanje kosmičke crne rupe u koju sve ulazi, ali iz koje ama baš ništa, pa čak ni svetlost gotovo uopšte više ne može izaći! Na sveopštu žalost, iz te i takve muzeološke crne rupe uglavnom imamo priliku da vidimo i čujemo sve ono što ne treba o čemu najbolje svedoči slučaj sa proslavom Dana Narodnog Muzeja, kojim je svečano obeleženo 168 godina od osnivanja Narodnog muzeja. Sama proslava imala je čak dva dela jer stručnjaci muzeja nisu bili u stanju da na vreme pripreme izložbu planiranu za tu proslavu te je ona otvorena nedelju dana kasnije.

Na sam dan Narodnog muzeja održana je omanja svečanost kojom je v.d. direktorka dr Cvjetičanin Tatjana pokušala i donekle uspela da neupućenoj javnosti zamaže oči pričiama  o tome kako je Narodni muzej ponovio prethodne uspehe i potvrdio se kao kreativan, dinamičan i uspešan, kao pristupačna i otvorena kuća. Predstavili smo izuzetne vrednosti zbirki Muzeja u okviru 34 izložbe prošle godine, a od početka ove godine imali smo 10 izložbi pružajući uvid u uzbudljivu vrednost zbirki Narodnog muzeja. Zahvaljujući redovnim izložbenim, edukativnim, izdavačkim i istraživačkim projektima, Narodni muzej je ne samo predstavio pojedine segmente muzejskih zbirki već konstantno pronalazi načine prezentacije i interpretacije baštine. Narodni muzej je "osvojio" nove prostore, ponudio drugačije susrete sa arheološkim blagom i umetnošću, dijalog sa publikom na posebnim mestima. Takođe je i obogatio svoje zbirke sa 118 kulturnih dobara i nastavio poslove sa rekonstrukcijom.

 

Niko ne zna

Naravno i ovde je u pitanju još jedno zamazivanje očiju javnosti iz prostog razloga pošto svi poslovi na rekonstrukciji Narodnog muzeja već poodavno stoje. Još od januara se čeka na iseljenje i zaposlenih i umetnina, smeštenih u depou ili već spakovanih u sanduke pri čemu niko živi od zaposlenih, a kako čujemo ni sama v.d. direktorka dr Cvjetičanin Tatjana pojma nema ni gde ni kada ni kako će iseljenje uopšte biti izvedeno. Naime, selidba je naprasno postala glavni uslov kako bi se uopšte izvršila statička merenja na samoj zgradi, odnosno kako bi istražni radovi bili kompletirani i glavni projekat rekonstrukcije i dogradnje zgrade  bio finalizovan. O tome da je famozna rekonstrukcija Narodnog Muzeja postala notorna stvar i predmet sprdnje, najbolje govori činjenica da se se zapravo rekonstrukcija pretvorila u neku neverovatnu ali istinitu kombinaciju pozorišnih predstava jer i javnost i zaposleni poodavno čekaju Godoa, a u isto to vreme Đekna još nije umrla a kada će - niko ne zna!

Koliko se oteglo čekanje da naša najveća muzejska institucija ponovo otvori vrata, govori i jedan zanimljiv podatak. Naime, prošlog meseca navršilo se tačno deset godina od famozne donatorske večeri organizovane povodom obnove Narodnog muzeja. Podsećanja radi, tadašnja ideja podrazumevala je najnužnije intervencije kako bi se sprečilo dalje propadanje zgrade: trebalo je obnoviti krov, fasade, omogućiti ulaz publike sa Trga republike, uvesti klimatizaciju i poboljšati sistem zaštite umetnina.

U međuvremenu, ubijen je premijer Đinđić  i njemu u spomen urađen je megalomanski projekat preuređenja Trga republike i još megalomanskiji projekat rekonstrukcije Narodnog Muzeja, direktno po narudžbini politikanata iz Demokratske stranke koja je posao poverila visoko kotiranom demokratskom arhitekti Milanu Rakočeviću, uz, kako bi to Sir Oliver u Alanu Fordu rekao:  pravu sitnicu od cijene koji je kasnije i oboren. Iako je napokon održani konkurs za izradu projekta rekonstrukcije napokon iznedrio kvalitetan projekat, od tada se ama baš ništa nije promenilo, osim što je zaštitna konstrukcija iznad ulaza u Muzej sa Trga Republike zamenjena skelom duž čitave te fasade, i nikom ništa.

Međutim poslednjih dana na videlo je na mala vrata izašao podatak da nešto sa tim projektom rekonstrukcije očito nije u redu. Normalno bi bilo da je osnovni preduslov za početak bilo koje rekonstrukcije spomenika kulture iseljenje korisnika kako bi bili započeli radovi, što do danas uopšte nije urađeno. Postavlja se pitanje šta je zapravo nagrađeno na konkursu za rekonstrukciju jer se na takvim konkursima izlažu idejna rešenja. Nakon dve godine od konkursa odjednom se ispostavilo da je idejno rešenje urađeno tek januara 2012. pa ako je tako da li je onda na konkursu nagrađeno idejno rešenje idejnog rešenja projekta rekonstrukcije. U svakom slučaju projektantima rekonstrukcije na raspolaganju je stajala arhitektonska dokumentacija dela stare zgrade iz 1900. i 1930, kao i projekti rekonstrukcija iz 1945. i 1966, na osnovu kojih se u potpunosti mogla spoznati sama arhitektura zgrade i njena statika.

Postavlja se pitanje ako se sve ovo već prilikom konkursa znalo, kako je sada odjednom ispalo da je preko potrebno izvršiti istražne radove kako bi se uradio glavni projekat jer statički projekat nije ranije urađen. Dakle, Ako se završava glavni projekat, znači da je idejni projekat već dobio saglasnost, ali se onda postavlja pitanje kako je to moguće ako nije urađen statički deo projekta?  Izgleda da se kako u samom muzeju, tako i u interesnim grupama više ne zna ni ko pije ni ko plaća jer razne osobe daju međusobno kontradiktorne i nesuvisle izjave. Među njima svakako prednjači  Dušica Živković, pomoćnik ministra kulture za kulturno nasleđe koja se proslavila izjavom kako će Rekonstrukcija zgrade na Trgu republike početi kada se prikupe svi papiri, neophodni za početak radova. A potrebno je dobiti dosta saglasnosti. Tražimo dozvolu od gradskih vlasti za projektovanje dela zgrade u Vasinoj ulici, gde će biti depo i ulaz za kamione kako bi velike svetske izložbe mogle da gostuju u Muzeju. Takođe, neophodno je, pre početka rekonstrukcije, uraditi statički projekat, budući da ranije nije urađen.

 

Pojma nemaju

 

Ovde se odmah sa pravom postavlja pitanje šta se do sada čekalo pa od završetka konkursa uopšte nije započelo prikupljanje potrebne papirologije već se to povezuje sa iseljenjem i završetkom statičkog proračuna. O tome da se i ovde naveliko mulja na relaciji muzej - upravni odbor - ministarstvo kulture najbolje govori činjenica da je palata Uprave fondova zaštićena kao kulturno dobro od izuzetnog značaja što samim time zahteva potpuno drugu proceduru za izdavanje svih mogućih dozvola što u prevodu znači da se na predloženo idejno rešenje mora dobiti pozitivno mišljenje revizione komisije koja se formira za svaki pojedini objekat, ili čak , kada su u pitanju spomenici kulture izuzetnog značaja, postoji kao stalno radno telo pri ministarstvu kulture.

U slučaju rekonstrukcije Narodnog muzeja postoji jedan primer koji najrečitije govori da članovi ovog udruženog zločinačkog poduhvata najčešće govore o stvarima o kojima pojma nemaju. Tako je u već citiranoj izjavi pomoćnica ministra Dušica Živković izjavila  kako se čeka dozvola od gradskih vlasti za projektovanje dela zgrade u Vasinoj ulici, gde će biti depo i ulaz za kamione kako bi velike svetske izložbe mogle da gostuju u Muzeju što nema nikakve veze ni sa razumom niti sa konkursnim uslovima, a niti sa idejnim rešenjem projekta rekonstrukcije iz prostog razloga što je konkursni zahtev bio da se usred pešačke zone, dakle u Čika Ljubinoj ulici projektuje specijalni lift kojim bi kamioni i šleperi bili spuštani u podzemlje zgrade muzeja gde bi bili istovareni ili utovareni.

Inače pri samom raspisivanju konkursnog zadatka učesnicima konkursa bilo je do zla boga nejasno kako uopšte šleper može da uđe u Čika Ljubinu Ulicu, i izađe iz nje, ali se sada odjednom čitavo postrojenje preseljava u Vasinu ulicu koja je glavna saobraćajnica što znači da bi se lift trebao graditi ispod trotoara i kolovoza što je samo po sebi nebuloza visoke kategorije! Sledeći "biser" u nizu muzejskih bisera predstavlja navodni kamen spoticanja za realizaciju aktuelne Lojaničeve rekonstrukcije odnosno iseljenje, koje je još u januaru akademik Brana Mitrović, predsednik Upravnog odbora Narodnog muzeja, odredio kao najhitnije. On je upozorio da je preka nužda da se ljudi iz Narodnog muzeja isele jer jedino kad se isprazni cela kuća može da se statički i konstruktivno analizira, što je i uslov za početak prve faze rekonstrukcije. Postavlja se pitanje kakve su to statičke i konstruktivne analize pa zbog toga mora čitava zgrada da se isprazni.

 

Bibika otkazala poslušnost

 

Široj javnosti malo je poznato da se sve zarpavo svodi na bušenje bušotina u podrumima zgrade i eventualno otvaranje neke sonde kako bi se videlo neko povezivanje zidova ili armirano betonske konstrukcije. Ako se sve to zna, i ako se zna da su prva dva sprata zgrade praktično već ispražnjena, kao dan je jasno da je sve ovo zapravo izgovor za nečiji nerad i nezainteresovanost a samo zahvaljujući tome bizarnom lik poput v.d. direktorke Narodnog Muzeja  dr Cvjetičanin Tatjane je i dalje čvrsto ukotvljena u svojoj fotelji. Ipak iz pouzdanih izvora bliskih Velikoj muzejskoj loži Cvjetičanin dr Tatjane dobili smo informaciju da i tamo situacija podseća na pesmu Aleksandre Radović Brod budala gde piše sledeće: Ne igram se više ponosa i časti Sve na svoje dođe kad se smire strasti; Zavera mala, odavno ja sam na brodu budala otplovila. Činjenicu da je ipak nekima doslovce pukao film i da im je dosadilo da izigravaju ikebanu u saloonu dr Cvjetičanin Tatjane, najbolje potvrđuje činjenica da je nedavno sedište Velike lože dr Cvjetičanin Tatjane, odnosno kancelarija direktora bila poprište pravog obračuna kod O.K. korala u najslavnijoj tradiciji kultne TV sapunice Dinastija, sa cikom, vriskom i drekom pošto je tzv. mala direktorka, odnosno operativna direktorka Muzeja izvesna Biljana poznatija kao Bibica ili Bibika Đorđević odnosno bivša sekretarica i mezimica prethodnog direktora Nikole Tasića otkazala poslušnost sadašnjoj v.d. direktorki u muzeju poznatijoj kao velikoj direktorki dr Cvjetičanin Tatjani i time samo potvrdila staru narodnu poslovicu da pacovi prvi napuštaju brod koji tone!

Na žalost, jasno kao dan da danas Narodni Muzej u najmanju ruku podseća na nesrećni brod Titanik, čiji je kapetan potonuo ponosno držeći ruke za kormilom, jer v.d. direktorka dr Cvjetičanin Tatjana i sada, uoči predstojeće smene, paradira uokolo obučena u dronje psihodeličnih boja, daje nesuvisle izjave, tuđe naučne poduhvate prikazuje kao svoje, potpuno nesvesna da je njen na žalost predugi mandat zavio u crno, kako sam Narodni Muzej, tako i muzeologiju uopšte.

 

Podzemne vode

 

O tome da se zapravo radi o čitavom nizu muzeoloških Potemkinovih sela najbolje govori i sama monumentalno razglašena izložba Centralni Balkan između grčkog i keltskog sveta, Kale - Krševica 2001-2011. kojom su autori pokušali da zamažu oči široj javnosti sa pitanja na koja niko nikada nije dao odgovor: Na šta su zapravo trošena sredstva i zašto se na kraju lokalitet zatrpao?

Lokalitet Kale nalazi se u dolini Južne Morave u selu Krševici kod Bujanovca (jugoistočna Srbija) gde su otkriveni značajni ostaci urbanog naselja iz IV i prvih decenija III veka pre n.e. Naselje je bilo izgrađeno prema grčkom modelu i sve vreme postojanja održavalo je bliske veze sa Makedonijom i Grčkom. Prema dosadašnjim rezultatima naselje je zahvatalo oko pet hektara i bilo je smešteno na dominantnom mestu u blizini važne komunikacije koja je moravsko-vardarskom dolinom povezivala srednju Evropu sa Grčkom. U arheološkoj literaturi je poznato od 1966, a istraživanja su nastavljena 2001. godine u organizaciji Arheološkog instituta u Beogradu, u saradnji sa Narodnim muzejom u Beogradu, Filozofskim fakultetom u Beogradu i Narodnim muzejom u Vranju.

Na platou iznad Krševičke reke najstariji nalazi potiču s kraja bronzanog i iz starijeg gvozdenog doba (XII-VII vek pr n.e.), ali moćni slojevi sa ostacima arhitekture i mnogobrojnim pokretnim nalazima odgovaraju rasponu od početka IV do prvih decenija III veka pre n.e.

Zahvaljujući sistematskom razvlačenju inače jako dobro finansiranih radova, tokom dosadašnjih iskopavanja u Krševici je ispitana površina od tek oko šest odsto, tako da je teško i zamisliti pravi izgled ovog relativno velikog, dobro organizovanog i očigledno složenog naselja tako bi radove u Krševici trebalo smatrati samo uvodnim delom dugoročnog projekta, jer sadašnji rezultati više otvaraju neka pitanja, nego što daju rešenja.

Ubrzo po početku istraživanja lokaliteta "Kale", 2001. godine, pokazalo se da je reč o značajnom nalazištu, sa ostacima najstarijeg urbanog naselja kod nas, građenog po grčkim uzorima. Manja sondiranja i geofizička ispitivanja potvrdila su da je najveći deo naselja ležao na padinama i spuštao se sve do doline reke. Posebnu pažnju privukla su iskopavanja u podnožju lokaliteta, gde je ispod debelih naslaga zemlje i peska otkriven veliki kompleks sa dobro očuvanim građevinama i za naše prostore jedinstvenim primerima antičke arhitekture. Mada su ovi rezultati daleko prevazišli sva očekivanja, pod pritiskom brojnih okolnosti, taj ciklus istraživanja, započet 2002, morao je da se završi ove jeseni. I to iz krajnje bizarnog razloga jer se jedan od rukovodilaca istraživanja Nenad Radojčić iz Narodnog Muzeja, inače arheolog preistoričar, u više navrata javno žalio da ga postojanje kasnijih građevina sprečava da istraži praistorijske slojeve, očito odajući time počast Hajnrihu Šlimanu koji je u Troji naprosto srušio sve novije građevine kako bi došao do starijih koje su mu bile interesantnije!

Kao dobrodošao izgovor za obustavljanje radova pojavio se  problem stalnog dotoka podzemnih voda, koje nisu bitno zavisile od promenljivog vodostaja reke. Po pravilu nivo vode kretao se oko iste kote, tako da je tokom godine veći deo lokaliteta bio potopljen. U ovakvim okolnostima arheološka iskopavanja su bila moguća samo uz neprekidan rad pumpi, što je znatno otežavalo i poskupljivalo radove na terenu. Proces istraživanja ovog impozantnog kompleksa, pored dragocenih rezultata, imao je i neželjene posledice. Česte promene temperature i vodostaja, izazvane naizmeničnim radom pumpi, postepeno su ugrožavale objekte građene od velikih blokova za koje je korišćen manje otporan kamen - tuf. Konzervatorski zahvati, kao što su prekrivanje geotekstilom, postavljanje drvenih oplata ili džakova peska, nisu pružali zaštitu na duži period. Kada se projekat saniranja "hidrotehničkog kompleksa" pomoću drenažnih instalacija i konsolidacije zidova pokazao suviše skup, kao rešenje ostalo je samo delimično zatrpavanje.

Veliko ždranje

Osnovna ideja je bila da se vodosabirni bazen napuni slojevima šljunka i peska sve do nivoa otvora za vodu na rezervoaru (santrač), i tako dobije originalan izgled sistema za snabdevanje vodom iz IV veka pre n.e. To je bilo zadovoljavajuće rešenje, ali sa neizvesnim ishodom, jer nije bilo sigurno da će se nabijanjem zemlje spustiti nivo vode i tako omogućiti prezentacija celog arhitektonskog kompleksa. Kada je posao bio obavljen, a pumpe isključene, nivo vode je nastavio da raste i uskoro prekrio najviše delove građevine sa svodom. U ovoj situaciji nije bilo drugih mogućnosti nego da se, u konsultaciji sa predstavnicima Ministarstva kulture i Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Nišu, donese odluka o zatrpavanju sve do iznad kote celog prostora koji ugrožava voda. U novembru je to i učinjeno uz pomoć mehanizacije, pošto su prethodno svi osetljiviji objekti obezbeđeni.

Sada su sve građevine ispod zemlje, a na površini će ostati samo zidovi od masivnih tesanika koji se dižu uz padinu, a koji su nekada prikupljali vodu i štitili naselje od većih padavina. Sve u svemu na ovaj način je na najgori mogući način pokazano da je kod nas ama baš sve moguće, pa čak i da se ovako važan lokalitet zatrpa pošto je više nego očito da naša služba zaštite nije u stanju da reši najobičniju drenažu podzemnih voda.

U stručnoj javnosti je odavno poznato da su za decenijska iskopavanja lokaliteta Kale - Krševica redovno odvajana pozamašna sredstva, a odjednom je postalo preskupo angažovati pumpe radi održavanja niskog nivoa podzemnih voda pa je štednje radi lokalitet zatrpan. Bilo bi zato jako zanimljivo videti ko je i kojim novcem svojevremeno platio pozamašan ceh koji je deo ekipe napravio organizujući terevenku u Vranju i to tako što je zakupljena birtija kraj gradskog bazena za kupanje za odabrano društvance koje je ubrzo pod dejstvom vatrene vode terevenku pretvorilo u hepening sa bacanjem svega i svačega u bazen i skakanjem u njega, a  glavna tačka celovečernjeg programa bilo je jedenje lubenica i gađanje korama kupača u bazenu, tako da je čitava manifestacija u najmanju ruku podsećala na film Veliko ždranje! Tom prigodom bilo je i povređenih od srče kao i trovanja hranom. Pošto je poznat manir v.d. direktorke Narodnog Muzeja dr Cvjetičanin Tatjane da se javno hvali dostignućima svojih podređenih, čudno je da se nije hvalila i ovakvim dostignućima na projektu Kale - Krševica. Pošto će po svemu uskoro uslediti njen svečani zalazak, verovatno će se sa setom prisećati vremena direktorovanja u restoranu Little Bay kao vremena kada se dooobro jeelooo dok se Narodni muzej rekonstruisao na papiru!

 

 

 

 

 

Antičko čudo tehnike

Godine 2008. otkriven je veliki sistem za snabdevanje vodom. Sastojao od vodosabirnog bazena, uokvirenog zidovima površine oko 210 kvadratnih metara, i rezervoara - monumentalne građevine od klesanog kamena, sa bačvastim svodom. Osnivači naselja u Krševici u potrazi za kvalitetnom vodom ispitivali su različite mogućnosti i na kraju se opredelili za sledeće rešenje - korišćenje stalnih prirodnih izvora koji leže duboko ispod akropole. Ova izvorišta su stalnog karaktera, a za njihovo eksploatisanje bilo je potrebno sagraditi sistem za kaptiranje, odnosno građevinski objekat koji bi prikupljao potrebne količine vode. Shodno ovim potrebama izgrađen je veliki kompleks koji čine rezervoar i vodosabirni bazen - ispunjen peskom i šljunkom kao filtracionim slojem. U najkraćem, sistem je funkcionisao na sledeći način: Iz okolnih zasićenih slojeva voda se slivala u prostrani bazen, filtrirala se kroz slojeve peska i šljunka i na kraju ulazila u rezervoar znatnih kapaciteta. Stanovnici su crpeli i dalje distribuirali potpuno čistu vodu koja se akumulirala u rezervoaru. Ovo je bio jedinstven poduhvat i izazov koji se zasnivao na primeni grčkog iskustva na terenu sa sasvim drukčijim klimatskim, geološkim i hidrološkim odlikama.

 

 

Nabijanje peska

Ministar kulture Predrag Marković je prilikom posete lokalitetu Kale Krševica izjavio da ga je iznenadila odluka najkompetentnijih stručnjaka, da zbog nedostatka sredstava, predlože da se ceo kompleks zatrpa da bi se očuvao za neka bolja vremena. O tome da se nije mešao u svoj posao Marković je potvrdio tako što je, kako je sam izjavio, bez razmišljanja potvrdio njihovu odluku i pridužio se radnicima da se što bolje nabije pesak na dragocene tragove prošlosti, jer ako se ne mogu istražiti kako valja, dužnost je da se zaštite i neoštećeni čekaju buduće istraživace.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane