Natrag

Francuska

Francuska

 

Najbogatiji Petao beži u Belgiju kak bi sačuvao bogatstvo

 

Čovek koji je kupio sve

 

 

Politika je, u stvari, postala najveći vic svih vremena. A situacija u svetu je globalno više nego grozna. I svakim danom sve gora. Kao da se sprema  neki veliki rat ili kao da se bliži sudnji dan i kraj sveta u vidu najavljene apokalipse. Neko kaže da su za sve krivi bankari, masoni, jevrejski lobi, drugi krive arape i amerikance. Svako ima svog Žiku Živca, dežurnog krivca. Za mnoge Francuze krivicu za sve veću bedu u državi snosi gospodin Predsednik. Jedni krive onog pre, a drugi ovog sada

 

 

Mile Urošević

Dopisnik iz Pariza

 

 

Ima dosta vremena da nisam čuo ni jedan dobar vic. Ustvari imam utisak da više nikome i nije do smeha. Postali smo isuviše ozbiljni, zabrinuti i skoro beznadežni. Dosadni jedni drugima. A, ne tako davno, svako je novi dan donosio po neki novi vic, malu šalu ili začkoljicu. U fabrike, kancelarije, učionice ili kafane ulazilo se nasmejano odlazilo uz grohot. Mujo i Haso, Franc i Štefica, Mika Ciga ili Milojka su bili ono što su nam danas političari.

Vicevi su bili narodna sloboda izražavanja koje nažalost više nema. I ne samo kod nas. Svuda po svetu a pogotovo na Zapadu nema više viceva na račun nacionalnih manjina, stranaca, pedera i sličnih delova društva koji su uglavnom bili omiljene teme.  Osim plavuša izgleda da je sve ostalo zakonom  kažnjivo. A materijala za smeh i sprdnju ima i dalje, svuda i na pretek, pogotovu u politici.

 

 

Ko je ovde normalan

 

Za mnoge Francuze krivicu za sve veću bedu u državi snosi gospodin Predsednik. Jedni krive onog pre, a drugi ovog sada. Normalni predsednik Fransoa Oland je očigledno sve manje normalan, i sve više  nedorastao svojoj funkciji, tvrdi opozicija. Čak i u samom taboru socijalista može da se  čuje pitanje puno zabrinutosti: da li je Fransua Oland dorastao da bude predsednik pete sile sveta. Jer, Jelisejska palata nije isto što i direktorska fotelja neke državne  firme. Doduše za mesto direktora treba bar neka diploma dok za posao predsednika takva hartija nije obavezna. Predsednik može biti svaka šuša, naprimer bankar, priučeni  bravar ili bivši grobar. Eto zbog čega bi bilo neophodno i urgentno da se preduzmu minimalne mere sigurnosti kako ne bi bilo kajanja posle glasanja. Normalno bi bilo da se za ovakvo radno mesto uvede obavezan  probni rad. Pa ako ne valja, da se odmah menja. Ovako greška ostaje na pet godina, a za to vreme ode država na bubanj.

Fransoa Oland je više odsutan nego prisutan, prevrtljiv je i zaboravan. Ne seća se više skoro nijednog od svojih 60 obećanja. Jedino ispunjava želje pederima da se žene i usvajaju decu. Tako bar tvrdi opozicija. A ta opozicija je svaki dan sve mnogobrojnija. Predsednik je za kratko vreme izgubio veliki deo svoje popularnosti i sada je meta svih kritika, pogotovo na ekonomskom planu. Situacija je loša a mere koje su preduzete da se ona ispravi mogu samo da je pogoršaju. Jedna od takvih odluka  je i uvođenje takse od 75 odsto na svaki prihod od preko milion evra godišnje.  U Francuskoj takve plate ima čak nekoliko hiljada ljudi. Pod njihovom upravom radi nekoliko stotina hiljada radnika.

 

Ostajde ovdje …

 

Obzirom da je mondjalizam zatvorio gotovo sve fabrike u Francuskoj, predsednik Oland apeluje na patriotizam bogataša kako bi pokrio državni budžet.  Naravno  da onaj ko ima mnogo para i bar malo mozga ne vata se na ovakve udice. Bogataš nema druge religije sem profita ni druge otadžbine od svog računa u banci. Kod njih patriotizam ne doseže do kolena egoizmu, tvrde komunisti Francuske.   Sa svoje strane socijalisti izgleda da ne znaju drugačije da vladaju sem da udaraju globu na prihode i zapošljavaju u državnom sektoru. To naravno kapitalisti neće da prihvate i kreću u kontranapad.

Najveću buku je podigao najbogatiji među bogatima. Bernard Arno, čovek na čelu luksuznih kuća čiji su brendovi najveći simboli Francuske. On je nedavno zatražio novo, jeftinije državljanstvo od ovog francuskog i socijalističkog u isto vreme. Veleposednik svega vrednog u Francuskoj rođen je 1949. godine na severu države, nadaleko od belgijske granice. Ovo je možda razlog što se danas u 63 godini kod njega iznenada probudila želja da i sam postane  Belgijanac. Sada, kada je postigao sve što se postići može, i kada je pun ko brod, on ima još samo jednu neispunjenu želju: belgijski pasoš.  Pusta želja nije samo nostalgija za dagnjama sa  pomfritom ili keks spekulos iz detinjstva. U njegovim godinama penzija nije daleko a  deci treba ostavti bar po neku milijardu  evra. Da bi se to ostvarilo čovek mora da beži od kuće, jer je svako bogaćenje u Francuskoj postalo nemoguće od kako su nezajažljivi socijalisti uzeli vlast.

Predsednik Fransoa Oland ne prestaje da udara u patriotsku žicu i apeluje na bogate da se žrtvuju za dobrobit majke Francuske i odvoje dve trećine svojih prihoda za državne troškove. Kako ni to nije pomoglo, levičarski list Liberasion, je velikim slovima poručio ciciji Arnou Gubi se, bogata budalo, što je vrsta parafraze na incident njegovog kuma Nikole Sarkozija, koji je pre nekoliko godina na sajmu poljoprivrede dobacio jednom manifestantu Gubi se, bedna  budalo! Hrabrost redakcije Libersiona je koštala 700 000 evra već sutradan jer je bogataš povukao svoje reklame! Inače, vlasnik lista je Rotšild. Fino društvo.

Ustvari i budali je jasno da je sve ovo igra u dva čina. Prvo postaneš građanin kraljevine Belgije, a tek nakon toga Noletov komšija u dembeliji Monte Karla. Tamo jedino Francuzi plaćaju porez a svi ostali stranci ne. Tako je sam De Gol odlučio kada je dao nezavisnost državi od dva kvadratna kilometra na vrh brda iznad azurne obale.

Arno, koji je nekada venčao Sarkozija sa Sesilijom, već je jednom bežao preko bare da ne bi plaćao porez. Bilo je to 1981,  kada je na vlast došao prvi socijalista Fransoa Miteran.  U Americi, gde je pečalbario, Sarkozijev kum je otvorio novu firmu koja je rasla  da bi ubrzo progutala sve ostale francuske luksuzne firme koje su tada zapale u nevolju socijalističkog sistema oporezivanja i raznih drugih državnih troškova.

 

Svetsko a njegovo

Ali vratimo se u teške posleratne godine kada se kupovalo na tačkice i putovalo parnjačama. Tata mu je bio preduzimač i relativno bogat čovek u odnosu na okolinu. Nakon što je završio jednu od najskupljih i najelitnijih škola u Francuskoj, Politehničku akademiju, neku vrstu fakulteta za ministre i direktore velikih firmi, Bernar Arno se oženio po prvi put i uskoro postao tata dve devojčice i jednog naslednika. Najstarija Anne se udala za Patrisa de Maistre, poznatog po tome što je nadgledao bogatstvo gospođe Betankur, vlasnice Oreala, dok je mlađoj kćerci poklonio mesto direktorke svoje firme LVMH.

Kada je dobio sina naslednika Bernar mu je kupio Luja Vitona i postavio ga za direktora komunikacija čim je dete stasalo u čoveka. Lak posao i dobro plaćeno uhlebljenje, za početak. Jednoga dana sve će to biti njegovo. Sa svojom drugom ženom, pijanistkinjom Jelenom koju je doveo iz hladne Kanade, Bernar ima tri sina, ko u svim klasičnim bajkama.

Za svoj 22 rođendan Bernar je prodao očevu firmu za 40 miliona tadašnjih franaka i otvorio agenciju Ferineli za promet turističkim nekretninama. Betonirao je plaže na veliko i gradio male vile na Azurnoj obali pa se tako  brzo obogatio zahvaljujući kapitalizmu bez granica i  čuvenom reklamnom spotu: Kuća Ferineli, vila na obali.  Kada je na vlast stigao Fransoa Miteran,  Arno je kao što smo rekli zapalio preko okeana i u Americi otvorio novu firmu  pod starim imenom : Farineli Inc. Tri godine kasnije, uz pomoć banke Lazard  i kuma Antonija  Bernheima, on kupuje Trust Company i finansijsku Agenciju Willot koja već poseduje grupu Busak sa sve Kristijanom Diorom, robnim kućama Bon Marche i Conforama, kao i velikom fabrikom pelena za bebe, Peau douce. Bingo, džek pot.

Kažu da  sreća kao i tragedija nikad ne ide sama. Kada se socijalizam izduvao i Miteran pokazao pravo lice, bogati  Arnu se vraća u Francusku gde ga zvaničnici ljube u skute i daju mu dve milijarde samo da ne otpusti 16.000 radnika iz svoje firme Busak. Naravno on ih nije otpustio, pare je uzeo, a firme naravno,  preprodao. Sebi je ostavio samo šnajderaj, Dior modne kreacije. Novi vlasnik Busaka nije više bio obavezan da zadrži višak radne snage i radnici su ipak završili na berzi rada.  Godine 1989. Arnu ulaže svoje mukom zarađene pare u firmu LVMH gde kupuje 25 odsto akcija. Tako postaje  glavni akcionar  firme koja je tada zapala u krizu iako  zapošljava oko 200.000 ljudi širom sveta.

Modno luksuzni gigant LVMH, je skraćenica za firme šampanjca Moët, konjak Hennessy i fabriku luksuznih tašnica Louis Vuitton. Ova firma je ujedno i vlasnik firme, Kristian DIOR  parfemi kao i desetak ostalih svetskih preduzeća za skupe dizajn proizvode i lepo mirišljave stvari.

Dior se delio tada na Dior krpice i i Dior parfemčiće. Pravi vlasnici ovih firmi,  Henri Racamier za Viton i  Alain Chevalier  za šampanjac i konjak  koji su se spojili,  svađaju se oko strategije nove grupe i spretni Bernar Arno to koristi da ih miri. Ustvari dok se dvoje svađaju Arno koristi priliku da preuzme vlast. Kao novi direktor  ujedinjenih firmi on ih stavlja na tender. Klasika. Uz pomoć banki Lazard i Kredit Lione on sve to kupuje po povoljnoj ceni i postaje najbogatiji čovek Evrope. Usput kupuje sve brendove koji su na prodaju: Celine, Kenzo, Berluti, Gerlan, Sefora, Marc Jacob, Samariten, Pucci , Make up, Fendi, plus … nekoliko vinarija u Bordou, više ekonomskih časopisa i ko zna šta još.

Danas je nezasiti Arno vlasnik i brodogradilišta za luksuzne jahte kao i mnogo čega drugog što se samo nagađa.  Ustvari čovek ni sam ne zna šta sve ima, a da mu mi nabrajamo nema smisla.  Koliko je milijardi obrnuo za kratko vreme najbolje pokazuje podatak da je  1999. podigao ogromnu zgradu, u sred Njujorka. Nekada su bogati dizali manastire da zarade raj na onom svetu. Arnu je odlučio da malo para  uloži u gradnju lude kuće, kako već nazivaju ogromni muzeja moderne umetnosti u sred Bulonjske šume ; za uspomenu kada zauvek napusti zemlju.

Naravno svima je jasno da je legalna pljačka koju je nametnula nova vlada socijalista u Francuskoj glavni razlog iznenadne ljubavi oko 40,000  bogataša svih kalibra, koji hrle u državu koja do juče nije imala vladu i koja sutra može da se raspadne na svoje sastavne delove. Ako ovako nastavi da vlada Oland može biti jedan od retkih Francuza i koji će da vlada državom punom stranaca. Svi ostali će izgleda postati Belgijanci. Zar sve ovo ne liči na neki vic.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane