Natrag

Feljton

Feljton

 

Don R. indler: Bosanski rat i teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog dihada

Bosna, izmatana zemlja

Mada je zvanini stav koji o ratu u Bosni jo uvek ima amerika administracija sasvim drukiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obavetajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujui upravo pojedinim savesnim posmatraima i "diskretnim" akterima krvavog graanskog rata u ovom delu nekadanje Jugoslavije. Profesor strategije na Vojnopomorskom koledu (Njuport, Rod Ajlend) i bivi analitiar i kontraobavetajac Don R. indler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid u nekoliko nastavaka svojim itaocima prireuje najinteresantnije delove.

Don. R. indler

Bilo je to ostvarenje jednog ivotnog sna. Kad je Adil Zulfikarpai stigao u Veliku Kladuu, na severozapadu Bosne, sredinom septembra 1990, osetio je ponos i nadu kakve nije oseao jo od mladosti. Vraao se u zaviaj prvi put posle etrdeset etiri godine da bi radio za stvar svog naroda, bosanskih muslimana. Zulfikarpai je vei deo ivota proveo u vajcarskoj, u gorko-slatkom izgnanstvu.

Potie iz ugledne porodice, rano je postao pristalica Titovih partizana u Jugoslaviji i gotovo rtvovao ivot u antifaistikoj borbi u Drugom svetskom ratu. Ali njegovo uverenje da e komunizam pruiti Bosni bolju budunost brzo je iezlo, pa je emigrirao odmah po zavretku rata. Postao je uspean biznismen, vodio je udoban ivot u Cirihu, ali je sudbina njegovog naroda bila njegova strast. Poboni musliman, Zulfikarpai je vrsto verovao u seknlarnu politiku i potrebu da bosanski muslimani i hrisani ive u miru. S velikim oekivanjima je pozdravio postepeni slom komunizma krajem osamdesetih godina prolog veka, pomaui iz inostranstva novcem i savetima bosanskim muslimanima da ostvare politike ciljeve. Poetkom 1989. bio je saosniva Stranke demokratske akcije (SDA), posle pola veka prve muslimanske politike partije u Bosni. Doputovao je u Veliku Kladuu na prvi veliki miting partije i prvi veliki nastup pred prve slobodne izbore u Bosni posle Drugog svetskog rata.

Stoga je Zulfikarpai sa zaprepaenjem posmatrao nepreglednu okupljenu masu, bar tri stotine hiljada Ijudi - neki su tvrdili da ih je bilo i pola miliona, u svakom sluaju bilo je to najvee okupljanje muslimana u Bosni ikada organizovano - i medu partijskim zastavama zapaao duboko uznemirujue znake dihadizma. Bilo je ogromnih barjaka svetlozelene boje, boje islama, bilo je Ijudi pretee opremljenih sabljama i turbanima, klicalo se ,,iveo Sadam Husein!" a, najgore od svega, ule su se pesme u slavu Irana i videle iranske zastave. Zulfikarpai se obratio Aliji Izetbegoviu, vodi nove stranke, donedavnom politikom zatvoreniku zbog zastupanja radikalnog islama, i zatraio objanjenje: ,,Pobogu, Alija, zato to radi? Zar ne zna da e u roku od pola sata ove slike obii ceo svet?"

Zulfikarpai se plaio da e to podstai neprijatelje bosanskih muslimana. Ali Izetbegovi nije odgovorio ak ni kada ga je Zulfikarpai - najvei finansijer tranke i jedan od njena tri potpredsednika - upozoravao: ,,Ne elim da uestvujem u pokolju muslimana. Zato nosite Homeinijevu sliku?" Izetbegovievo izbegavanje odgovora zbunilo je i rastuilo ostarelog oveka koji je brzo zakljuio da nova stranka vodi njegov narod u propast. Dva dana kasnije Zulfikarpai je podneo ostavku na sve poloaje u stranci i distancirao se od Izetbegovia i partije koju su zajedno osnovali; u njoj je "otkrio ogromne znakove netolerancije, verske iskljuivosti, uplitanja verskih voda i obmane". Adil Zulfikarpai je na brzinu poveo kampanju pokuavajui da upozori Bonjake da ih partijski program i rukovodstvo SDA vode u propast. Niko ga nije sluao.

Predvieni haos i uticaj religije

 

Od sunovrata Bosne i Hercegovine u rat i haos u prolee 1992 - krvavi sukob koji je Adil Zulfikarpai predvideo - malo je oblasti u svetu privuklo veu panju reportera i naunika. Vie hiljada knjiga, lanaka i TV programa posveeno je Bosni tokom proteklih desetak godina. Mada je broj dela impresivan, to se ne moe rei i za njihov kvalitet. Bosna, a posebno njeni muslimani, ve dugo privlai nesrazmerno veliku panju istoriara i strunjaka iz oblasti drutvenih nauka. Mada ih ima samo dva miliona, brojem disertacija nadmaili su sebe. Kao jedina brojnija populacija slovenskih muslimana, sledbenici islama u Bosni bili su predmet interesovanja kao neobina pojava, ostatak Otomanskog carstva.

Njihovo prisustvo tokom vekova uinilo je istoriju i kulturu Bosne jedinstvenom i privlanom za mnoge. Naunici iz regiona, posle dugotrajnog rada u polutami, shvatili su da su reflektori iznenada usmereni na njih kada je 1991. raspad Jugoslavije postao nasilan. Odgovori koje je veina njih ponudila - da je Bosna multikulturalno drutvo u kojem je nasilje anomalija i da je, tavie, sadanji rat prouzrokovala zlonamerna paranoja hriana, a posebno Srba, u pogledu islama - stekli su prijemivu publiku u akademskim krugovima i medijima, suoeni sa instant-pravoverjem kreiranim agresivnim zastupanjem u medijima, oni koji se s njim nisu slagali imali su malobrojnu publiku; mnogi su bili izbegavani.

U svakom sluaju, poznavanje stanja na Balkanu ve dugo je bilo pod sumnjom. Komunistiki reim koji je vladao u Jugoslaviji od 1945. do 1991. negovao je pripadnike zapadnih akademskih krugova koji su iznosili povoljna gledita o Titovoj dravi, a komplikovao ivot onima koji to nisu radili. Kao posledica toga nastale su naune knjige i lanci objavljivani tokom vie decenija koji su se usredsreivali, esto u omamljujuim pojedinostima, na zemlju Nedoiju komunistike politike i na navodne uspehe jugoslovenske polumarksistike ekonomije, dok su preskakane sutinske teme poput uloge etnikog porekla, nacionalizma i religije u toj veoma podeljenoj i raznolikoj zemlji. Izgleda da mnogi koji su ceo svoj nauni vek posvetili Jugoslaviji nisu mogli da poveruju da je drava koju je osnovao Tito, i koju su odravali njegova harizma, ideologija i tajna policija, isparila toliko brzo. Veini je bilo teko da kae bilo ta smisleno o bosanskoj katastrofi iz devedesetih godina prolog veka. Oni koji su pokuali da se bave pitanjem Bosne pokazivali su uznemirujuu jednoglasnost.

Agresivno su zastupali gledite da je rat uasna anomalija prouzrokovana zloinakim ponaanjem Srba i Hrvata; bosanski muslimani, ukoliko su uopte bili muslimani, prikazivani su kao nedune rtve. Svakako da nije bilo nikakve pretnje od radikalnog islama poto su bosanski muslimani ,,posebno loi muslimani", prema jednom od najpoznatijih novinara koji je pratio rat; skoro da nijedan musliman u ovoj zemlji ne ide u damiju. Umesto toga, krivica za katastrofu baena je, kako to nezaboravno naziva jedan od naunika-advokata, na ,,hriansko-slovensku mrnju prema muslimana", naavi u ovom tajanstvenom vetijem napitku osnovni uzrok rata.

Ono to je akademski svet pokuavao da proturi - uz snanu podrku medija, timova mislilaca i nevladinih organizacija - bila je navodna istorija multikulturalizma i tolerancije u Bosni, koju su unitili nemuslimani, i to iz politikih, a ne iz verskih razloga. Taj stav su saeto izrazila dva ugledna naunika koja se bave Bosnom: ,,Praktino, etniko nasilje je u Bosni prvi put izbilo tokom Drugog svetskog rata."

A dodali su i, nita manje, da ,,nigde ne otkrivamo dokaze za navodne vekove mrnje (bilo verske bilo etnike) meu razliitim bosanskim grupama, mrnje koja navodno proima njihovu istoriju".

Religija je neto o emu je veini zapadnih naunika nelagodno da raspravlja u sadanjem vremenu, u Bosni i bilo gde drugde. Duboko sekularni, akademski graani retko imaju ikakvo oseanje za pravu veru i na samu religiju gledaju s podozrenjem, osim kad je re o grupama kao to su bosanski muslimani koje smatraju dovoljno anahronim u njihovoj veri.

Teko je izbei sumnju da su eksperti za Balkan brzo proglasili religiju nepostojeom temom u bosanskom ratu zato to nisu poznavali religiozne ljude, a Bosanci koje su sretali izgledali su isto toliko bezbedno odvojeni od crkve kao i oni sami. Religija, stoga, nije dolazila u obzir kao objanjenje rata - meu muslimanima ili hrianima. Profesori su nas uveravali da su Bosanci, na kraju krajeva, ,,urbani kulturni Evropljani: Jedina razlika izmeu njih jeste njihova razliita religijska pozadina.

A elim da naglasim re ,,pozadina", jer bi rei ,,religijska" znailo staviti pogrean naglasak. Posle pedeset godina veoma sekularne i sekularizujue jugoslovenske drave, malo je Bosanaca (a skoro sigurno niko od onih koji predvode strane u sadanjem ratu) koji su danas duboko religiozna.

Ali da li je bilo ba tako? Da li je religija, uz znaajna etnika i kulturna pitanja koja je prate, bila toliko zanemarljiv inilac u ratu 1992-1995?

 

 

Radikalni islam, tabu o kome se u Bosni ne raspravlja

 

 

Izvesno je da postoje brojni dokazi koji protivree negovanoj slici mirne, multikulturalne Bosne, ak i pored svakodnevne koliine nasilja i zloina koje prikazuje CNN. Sami Bosanci su bili bolno svesni duge istorije etnikog i verskog straha, netrpeljivosti i nasilja u svojoj zemlji. Zar nije Ivo Andri, jedini dobitnik Nobelove nagrade za knjievnost iz Bosne, upozoravao da u njegovoj na povrini mirnoj domovini ,,oluje mrnje lee skrivene u mranim dubinama"?

Pa ipak je ovaj na stvarnosti zasnovan pogled na Bosnu izazvao malo interesovanja u akademskim krugovima i medijima koji su, uz nekoliko izuzetaka, zastupali gledite da su bosanski muslimani nedune rtve i da jedino njihova vlada pokuava da odri tradiciju etnike tolerancije i verske slobode. Njihova krivica za rat, prema tome, bila je ravna nuli. Oni koji su proturali hipotezu o muslimanima-kao-rtvama bili su krivi zato to su nekritiki prihvatali ono to je muslimanska vlada neprekidno ponavljala, bar u prisustvu stranih novinara; kao da agitprop nije bio agitprop kad ga je iznosio sarajevski predstavnik za tampu. Novinari i naunici optereeni najdubljim skepticizmom prema vlastitim zemljama i njihovim voama pokazali su se zaista lakovernim u pogledu izjava voa bosanskih muslimana i njihovih mnogobrojnih navijaa na Zapadu.

Ovo gledite je dovedeno do loginog zakljuka u knjizi vodeeg naunika bosanskih muslimana, sa reitim naslovom Dobra Bosna (Bosnia the Good). U njoj autor brani tezu da njegov narod nije bio istorijska vladajua klasa u zemlji, kao to je bio skoro pet stotina godina, ve je predstavljao dugotrajni viktimoloki sluaj. Bosanski muslimani su, tvrdio je, "rtve proganjanja i poniavanja: to ini vei deo njihove istorije". Muslimani, uvueni u rat bez ikakve vlastite krivice, otelovljuju tradiciju tolerancije ove zemlje i jedinstveno su vrli. Medutim, italac ne moe a da ne primeti da knjiga Dobra Bosna poinje uobiajenom islamskom objavom: "U ime Alaha, Milostivog, Svemilosnog!" u najboljem stilu Kurana.

U tome je i bila stvar. Nepaljivim, povrnim, zastupanjem ciljeva bosanskih muslimana tokom rata previene su injenice toliko oigledne, da parafraziramo Orvela, da morate biti intelektualac da ih ne primetite. Bosanski muslimani su stvarno bili muslimani, a neki od njih su prihvatali veru koja je bila duboko neprijateljska prema zapadnim pojmovima slobode, demokratije i ljudskih prava.

Zapadnjaki oboavaoci Sarajeva bili su zaljubljeni u ,,Bosnu" - oazu sekularne multietninosti i postmodernistike tolerancije - vie nego u bilo koju drugu zemlju koja stvarno postoji. To to predmet njihove naklonosti posmatran izbliza nije izgledao tako draestan kao to su pretpostavljali, nije zahtevalo preispitivanje ove romanse niti njihovih shvatanja, ve samo manje paljivo posmatranje. Propagandno delovanje Sarajeva bilo je uspeno zato to su brojni zapadni novinari i strunjaci pristajali na to da se istina ne rasvetli.

Tako je islam, a posebno njegova radikalna, agresivna strana koja je sredinom devedesetih godina prolog veka bila snano prisutna u Bosni, postao izraziti tabu u ovom ratu, tema o kojoj se ne raspravlja. Oni koji su se usuivali da ga pomenu omalovaavani su kao verski zatucani, ili jo gore. Upravo ova nepanja, ova spremnost zapadnog ,,etvrtog stalea" da previdi nezgodne ili nepoeljne injenice, otvorila je vrata globalnom dihadu, doputajui Bin Ladenu i njegovim legionarima da bosansku stvar uine vlastitom.

Bosanski islam do 1945. godine

 

Razumevanje korena rata u Bosni 1992-1995. zahteva pre svega razumevanje naina na koji se pojavio islam u ovoj zemlji. Kao i u veem delu muslimanskog sveta, Muhamedova poruka je prenoena maem. Osvajanje ,,nevernike" zemlje bilo Je klju za preobraanje stanovnitva u islam. Dolazak otomanskih Turaka u Bosnu sredinom petnaestog veka pokazae se, prema tome, dogaajem sa najdalekosenijim posledicama u istoriji te zemlje. Osvajanje Bosne krajem srednjeg veka, deo ireg zamaha otomanskog svetog rata u Evropi, nije se desilo preko noi.

Prva otomanska najezda se dogodila 1386. i nju je pratila druga 1388; obe su odbile bosanske snage pod Vlatkom Vukoviem. Medutim, slabljenjem hrianskog uticaja u ovom regionu posle poraza Srba u epskoj bici na Kosovu 1389, u kojoj se odred Bosanaca pod Vukoviem borio na gubitnikoj strani, otomanski upadi su postali uestali i nailazili na sve manji otpor. Do 1415. redovno su se dogaali, to je dovelo do toga da snage Mehmeda Osvajaa (Mehmed al Fatih) potpuno zauzmu tu zemlju 1463, deset godina posle pada Konstantinopolja. Kada su Turci porazili bosanske snage i poslednjem bosanskom kralju odrubili glavu, sudbina zemlje bila je zapeaena.

Mada se otomanska vlast nad Bosnom i Hercegovinom razvijala postepeno, na hriansko stanovnitvo spustila se tamna no koja e trajati skoro pet vekova. U vreme osvajanja gotovo svi Bosanci su bili hriani, a mnogi od njih sledbenici takozvane bosanske crkve, srednjovekovnog jeretikog izdanka rimskog katolianstva, iji su odnosi sa Rimom sredinom etrnaestog veka bili sloeni i ne potpuno jasni. Pravoslavaca je bilo manje.

Ova junoslovenska zemlja je vekovima bila hrianska, imajui nezgodan poloaj na samoj liniji podele izmeu katolike i pravoslavne Evrope, a sporovi s Rimom i izmeu istonih i zapadnih hriana uzimali su svoj danak od lokalnih crkava. Nepostojanost upranjavanja hrianstva u Bosni bila je, bez sumnje, najvaniji inilac postepenog preobraanja velikog dela stanovnitva ove zemlje u islam za vreme otomanske vlasti. Ipak je nemogue razumeti irenje islama u Bosni bez pominjanja otomanskih postupaka prema nemuslimanskom stanovnitvu koje bi pokorili. Kao muslimani, zapravo vatreni muslimani, koji su vladali jednim ekspanzionistikim carstvom koje je vodilo dihad, otomanski Turci su verovali da pre no to ceo svet postane muslimanski, postoje samo dve oblasti: Kua islama dar al-Islam), u kojoj je istinita vera pustila korene, i ostatak sveta, Kua rata dar al-Harb.

Vodei ekspert za otomanske Turke Bernard Luis (Bernard Lewis) ovako je to saeto izrazio: Izmeu ovo dvoje postoji moralno nuno, pravno i religijski obavezujue stanje rata, sve do konanog i neizbenog trijumfa islama nad nevernicima. Prema pravnim knjigama, ovo stanje rata se moe prekinuti, kad to odgovara, obustavom neprijateljstava ili primirjem ogranienog trajanja. Ono se ne moe zavriti mirom, ve samo konanom pobedom. Nije se samo radilo o Prorokovom pozivu na sveti rat nego i o osnovnim stratekim razmatranjima.

Budui daje Bosna predstavljala najsevernije otomansko uporite u Evropi, bilo je neophodno izgraditi snano islamsko drutvo koje bi sluilo kao bedem protiv evropskih (tj. hrianskih) napada, Osmanlije su u poetku razmatrale prisilno preobraenje svih hriana - za ta se 1520. zalagao sultan Selim I, koga su od toga odgovorili njegovi trezveni doglavnici smatrajui ideju nepraktinom - ali poto se mali broj Turaka iz Anadolije naselio u Bosni, carska politika se usredsredila na postepeno preobraanje lokalnog stanovnitva. Prema tome, preobraenje u islam, kojim je vie od treine bosanskog stanovnitva postalo muslimansko kad se otomanska vlast okonala 1878, bilo je, strogo govorei, veinom dobrovoljno.

Bilo bi, ipak, pogreno prikazivati preobraenje kao stvar iskljuivo vere; za mnoge Bosance to je bilo pitanje statusa, ak i opstanka. Mada je decenijama na Zapadu bilo u modi da se otomanska vlast nad Balkanom i drugde prikazuje kao zadivljujue tolerantna prema nemuslimanskoj manjini, istina je mranija i sloenija. lako Osmanlije nikada nisu pribegavale prisilnom preobraanju velikih razmera, nisu bile ni istinski tolerantne prema drugim verama ni po kojim dananjim zapadnjakim merilima.

Mada su hriani i Jevreji u Bosni retko umirali muenikom smru za svoju veru - iako nasilje nalik pogromima nije bilo neuobiajeno - nisu imali nikakva prava; ni u kom smislu nisu bili zatiena manjina. Nazivati zimije Otomanskog carstva ,,graanima drugog reda" na Zapadu je "opti klie", ali je besmisleno, zapaa vodea naunica za ovaj predmet, jer hriani i Jevreji prema otomanskim zakonima uopte nisu ni bili graani i nisu imali nikakva prava u onom smislu u kojem savremeni zapadnjaci shvataju ovu re.

Umesto toga, zimiju treba smatrati osobom u potinjenom poloaju podanika, ije obaveze prema otomanskim vladarima podrazumevaju prihvatanje tog statusa sa svim njegovim ogranienjima u skladu sa erijatskim zakonima (sharia) i plaanje znatne glavarine. Ovaj porez, poznat kao dizja (gizya), bio je posebno omrznut, jer su ga plaale ak i udovice i deca, a zimija je morao da, pod pretnjom smru, sa sobom nosi dokaz da ga je platio, pergament ili peat, to je oigledan javni ig srama.

Doivotna ponienja, koja su prouzrokovala trajnu mrnju, bila su neizbena Strana zimijinog ivota.

Da nemuslimani nisu imali pravni status bilo je sveprisutna, neizbena i poniavajua injenica. Hriani i Jevreji nisu mogli svoja prava da ostvaruju na sudu, niti su mogli da svedoe protiv muslimana, jer su oni koji su odbili da prime islam smatrani sami po sebi nedostojni poverenja.

Stoga su muslimani vrili zloine nad hrisanima i Jevrejima bez straha od kazne; posebno ozbiljan bio bi sluaj kada bi nemusliman bio optuen za bogohuljenje - jedan od najteih prestupa i najsubjektivniji - poto je kazna bila smrt, a optubi muslimana se nije moglo suprotstaviti. Preobraenje u islam esto je bilo jedini nain da se izbegne delatova sekira.

Nemuslimanima u Bosni bilo je nametnuto bezbroj nesmrtonosnih ali duboko uvredljivih ogranienja. Prema erijatskom pravu oni nisu smeli da nose vatreno oruje, upadljivu odeu (niti bilo ta zeleno, to je sveta boja islama), morali su da sjau kada musliman prolazi, nisu smeli da zidaju kuu veu ili lepu od kua njihovih muslimanskih suseda, a njihove crkve nisu smele da imaju zvona i morale su da budu niske i neupadljive. Stoga su crkve retko graene. (Sredinom devetnaestog veka bosanska prestonica Sarajevo imala je sto damija i jednu pravoslavnu crkvu, mada je u gradu ivela brojna hrianska populacija.)

Brak i polni odnosi izmeu muslimanke i zimija kanjavani su smru, dok obrnuto nije vailo, zapravo muslimani su esto uzimali ene zimija silom i preobraali ih putem braka u islam. Sve to je bilo veoma bolno i ,,hriani su ostali u posebnom i vidljivo potinjenom poloaju. Moda je pokoreno stanovnitvo najvie mrzelo ovu stranu otomanske vlasti." Ne udi stoga to to su se tokom vekova mnogi Bosanci opredelili za islam kako bi se oslobodili pravnih ogranienja nametnutih zimijama, koja su njihov ivot inila nepodnoljivim.

 

 

 

 

O autoru

 

Don R. indler je profesor strategije na Vojnopomorskom koledu (Njuport, Rod Ajlend) i bivi analitiar i kontraobavetajac. Deset godina slubovao u Agenciji za nacionalnu bezbednost (ANB) Sjedinjenih drava. Taj posao ga je odveo i na Balkan, "radi popdrke saveznikim snagama". Postao je vodei ekspert amerike ANB za Balkan.

 

 

podeli ovaj lanak:

Natrag
Na vrh strane