Natrag

Feljton

Feljton

 

Ispovest ekonomskog ubice: "Dužnost nam je bila da uništavamo!" (8.)

 

Gusari u Zoni Kanala 

 

Prikriveni ekonomski ubica je vrhunski profesionalac, plaćenik u funkciji velikog kapitala, a cilj njegovog delovanja je uveravati zemlje trećeg sveta da su one strateški važne za ekonomiju SAD i da treba da prihvate zajmove u milijardama dolara...Oružja ekonomskih ubica su falsifikovani finansijski pokazatelji, podmićivanje, seks, a često i ubistva. Džon Perkins je i sam bio školovan da bude ekonomski ubica. Njegova knjiga "Ispovest ekonomskog ubice" ( u originalu: Confessions of na economic hitman), u kojoj iskreno govori na čemu današnji svet počiva, postala je globalni bestseler. Tabloid će u narednim brojevima objaviti najinteresantnije delove ovog izuzetnog svedočanstva

 

Džon Perkins

 

 

Stali smo u prekrasnom parku u kojem se bugenvilija penjala po starim zidinama. Natpis je govorio da je to tvrđava sagrađena za zaštitu od engleskih gusara-pljačkaša. Neka se porodica pripremala na večernji piknik. Otac, mati, sin i kći te jedan stariji gospodin za koga sam pretpostavljao da je deda. Odjednom sam osetio čežnju za mirom koji je, kako mi se činilo, vladao među ovih pet ljudi. Kad smo prolazili, onaj par nam je mahnuo, nasmešio se i pozdravio na engleskom. Pitao sam jesu li turisti, a oni su se nasmejali.

Drvene šupe i kanali puni stajaće vode okruživali su ulicu, krhki domovi dali su naslutiti bedne brodice torpedovane u otpadnom kanalu. Smrad truleži i nečisti kanala ispunio nam je auto dok su uokolo trčkarala deca spuštenih stomaka. Kad smo usporili, okupili su se na mojoj strani zovući me stricem i proseći novac. To me podsetilo na Džakartu.

 Na mnogim su zidovima bili grafiti. Bilo je nekoliko uobičajenih srca sa naškrabanim imenima parova, ali ih je većina sadržavala slogane koji su izražavali mržnju prema Sjedinjenim Državama.

 "Idi kući, gringo", "Prestani srati po našem kanalu", "Ujak Sam, vlasnik robova" i "Recite Niksonu da Panama nije Vijetnam".

 Slogan koji mi je posebno ohladio srce, glasio je: "Smrt za slobodu jeste put prema Hristu." Razbacani među tim natpisima bili su plakati Omara Torihosa.

"Sada druga strana", reče Fidel. "Imam službene papire, a Vi ste državljanin SAD pa možemo proći."

Ispod neba grimizno ljubičaste boje odveo nas je u Zonu Kanala. Ma koliko mislio da sam spreman, to ipak nije bilo dovoljno. Jedva da sam mogao očekivati bogatstvo tog mesta - velike bele zgrade, ošišana trava, raskošni domovi, igrališta za golf, prodavnice i pozorišta.

"Fakti", reče. "Sve je ovo ovde vlasništvo SAD. Svi poslovi - samoposluge, brijačnice, saloni lepote, restorani, svi oni su izuzeti iz panamskog zakona i poreza. Ovde je sedam igrališta za golf s 18 rupa, američke pošte nalaze se naokolo na pogodnim mestima, američki sudovi i škole. To stvarno i jest zemlja u zemlji."

"Kakva uvreda!"

Fidel me pogledao kao da želi brzo proceniti. "Da", složio se. "To je prilično odgovarajuća reč. Tamo preko", pokazao je nazad prema gradu, "dohodak po glavi stanovnika je manje od hiljadu dolara godišnje, a nezaposlenost doseže stopu od 30 odsto. Naravno da se u jadnom malom gradu koji smo maločas videli niko ni ne približi hiljadu dolara, a teško da iko ima posao."

"Šta se preduzima?"

Okrenuo se i uputio mi pogled koji se izmenio od ljutnje u tugu.

"A šta mi možemo preduzeti?" Klimnuo je: "Ja ne znam, ali reći ću ovo: Torihos pokušava, možda će to biti njegov kraj, ali siguran sam da daje sve što ima. On je čovjek koji će se boriti za svoje ljude."

Kad smo se uputili prema Zoni Kanala, Fidel se osmehnuo. "Volite li plesati?" Ne čekajući odgovor, rekao je: "Hajde da nešto večeramo, a onda ću Vam pokazati drugu stranu Paname."

Nakon sočnog odreska i hladnog piva otišli smo iz restorana i odvezli se dolje u tamnu ulicu.

Fidel mi je savetovao da nikad ne hodam po ovom kvartu. "Ako dođeš ovamo, uzmi taksi do kućnih vrata." Pokazao mi je: "Upravo tamo iza ograde nalazi se Zona Kanala."

 

 

 

 Vojnici i prostitutke

 

 

 

Vozio je dalje dok nismo stigli do praznog mesta i parkirali. Do nas je šepajući došao neki starac. Fidel je izašao i potapšao ga po leđima. Tada je s ljubavlju prošao rukom po haubi automobila.

"Dobro pazi. To je moja dama." Zatim mu je dao novčanicu.

Prošli smo kratkim trotoarom s parkinga i odmah se našli na ulici obasjanoj neonskim svetlima. Pokraj nas su pretrčala dva dečka usmerivši štapove jedan prema drugome i oponašajući zvukove vatrenog oružja. Jedan je lupio Fidela po nozi, ruka mu je jedva dosezala Fidelovo bedro. Mali se dečak zaustavio i povukao se nazad.

"Oprostite gospodine", zapuhano je promumlao na španskom. Fidel je obe ruke stavio dečku na rame. "Ništa se nije dogodilo, moj čoveče", rekao je. "Ali reci mi na koga ste ti i tvoj prijatelj pucali?"

Prišao nam je drugi dečak. Stavio je ruku zaštitnički oko maloga. "Moj brat", objasnio je. "Žao nam je."

"Sve je u redu", Fidel se nežno nasmeši. "Nije me povredio. Ja sam ga samo pitao na koga ste vi momci pucali. Mislim da sam i ja nekad igrao istu igru."

 

Dečaci su se pogledali. Stariji se nasmešio. "On je gringo general u Zoni Kanala. Pokušao mi je silovati majku i ja ga sada teram nazad kamo spada."

Fidel me pogleda krajičkom oka. "Kamo pripada?"

"Kući u Sjedinjene Države."

"Da li ti majka ovde radi?"

"Tamo preko." Oba dečaka ponosno pokažu prema neonskom svetlu dolje niz ulicu. "Šankerica je."

"Idite onda", Fidel dade svakom od njih po novčić. "Ali budite oprezni. Ostanite na svetlu."

"Da, gospodine. Hvala." I otrčali su.

Dok smo hodali dalje, Fidel mi je objasnio da je panamskim ženama zakonom zabranjena prostitucija. "Mogu raditi za šankom i plesati, ali ne smeju prodavati svoje tijelo. To je ostavljeno strankinjama."

Ušli smo u bar i odmah čuli poznatu američku pesmu. Mojim očima i ušima trebalo je trenutak da se priviknu. Nekoliko kršnih američkih vojnika stajalo je do vrata; vrpce na uniformama oko ruku pokazivale su da se radi o vojnoj policiji.

Fidel me odveo do bara i tada sam vidio pozornicu. Tamo su plesale tri mlade žene, potpuno gole, jedino su imale nešto na glavi. Jedna je imala mornarsku kapu, druga zelenu beretku, a treća kaubojski šešir. Imale su prekrasna tela i smejale su se.

Izgledalo je kao da se igraju, kao da se takmiče u plesu. Muzika, način kako su plesale, pozornica - mogao je to biti neki disko u Bostonu, jedino što su bile gole.

Progurali smo se kroz grupu mladih ljudi koji su govorili engleski. Iako su imali na sebi majice i farmerke njihove su ih kratko ošišane glave izdavale, bili su vojnici iz vojne baze u Zoni Kanala. Fidel je potapšao konobaricu po ramenu. Ona se okrenula, vrisnula od oduševljenja i bacila mu se u naručje. Grupa mladića to je pažljivo promatrala, pogledavajući jedan drugoga s negodovanjem. Pitao sam se smatraju li oni da Manifest sudbine uključuje i ovu ženu iz Paname. Konobarica nas je odvela u ugao. Odnekuda je donela mali sto i dve stolice.

Kad smo se smestili, Fidel je razmenio pozdrav na španskom sa dvojicom za stolom do nas. Za razliku od vojnika oni su na sebi imali šarene košulje kratkih rukava i zgužvane sportske hlače. Konobarica se vratila s nekoliko piva, a Fidel ju je potapšao po leđima kad se okrenula da ode. Ona se nasmešila i bacila mu poljubac. Pogledao sam naokolo i s olakšanjem otkrio da nas mladići za šankom više ne promatraju; koncentrisali su se na plesačice.

Većina gostiju bili su vojnici koji govore engleski, ali bilo je i drugih, kao ona dvojica do nas koji su očito bili Panamci. Oni su se isticali jer im kosa u vojsci ne bi prošla kontrolu i jer nisu na sebi imali majice i farmerke. Neki su sedeli za stolovima, drugi se oslanjali o zidove. Činilo se da su stalno na oprezu, kao psi koji paze na stada ovaca.

Žene su švrljale oko stolova. Neprestano su se kretale, sedajući u krila, vičući konobaricama, plešući i izmenjujući se na bini. Nosile su tesne suknje, majice, farmerke, pripijene haljine, visoke potpetice. Jedna je imala viktorijansku haljinu i veo. Druga je pak nosila samo bikini. Očito su ovde mogle opstati samo najlepše. Ja sam bio začuđen tim brojem žena koje su se uputile u Panamu i pitao se kakav ih je očaj naterao na ovo.

"Sve iz drugih zemalja?" Viknuo sam Fidelu da nadglasam muziku.

On je klimnuo. "Osim..." Pokazao je na konobarice. "One su Panamke."

"Iz kojih zemalja?"

"Honduras, Salvador, Nikaragva i Gvatemala."

"Susedi."

"Ne isključivo. Kostarika i Kolumbija su nam najbliži susedi."

Konobarica koja nas je dovela do stola došla je i sela na koleno Fidelu. On joj je nežno trljao leđa.

"Klarisa", rekao je, "molim te, reci mome prijatelju iz Severne Amerike zašto su sve one napustile svoju zemlju." Dao je znak glavom u smeru pozornice. Tri nove devojke uzimale su šešire od onih prvih, koje su sišle s pozornice i počele se oblačiti. Muzika se promenila u salsu, i kad su one nove plesale, ove su prema ritmu zbacile odela.

Klarisa je ispružila desnu ruku. "Drago mi je da Vas upoznajem", rekla je. Tada je ustala i uzela naše prazne flaše. "Kao odgovor na Fidelovo pitanje, te su devojke došle ovamo da izbegnu brutalnost. Doneću još nekoliko piva."

 

 

 Razgovori sa generalom

 

 

Kad je otišla, okrenuo sam se k Fidelu. "Ma hajde, one su ovde za dolare", rekao sam.

"Istina. Ali zašto ih je toliko iz zemalja gdje vladaju fašistički diktatori?"

Bacio sam pogled nazad na pozornicu. Tri devojke su se hihotale i bacale naokolo mornarsku kapu kao da je lopta. Pogledao sam Fidela. "Ne šališ se, zar ne."

"Ne", reče on ozbiljno. "Voleo bih da je šala. Većina ovih devojaka nema više porodicu - očeve, braću, muževe, momke. Odrastale su uz mučenje i umiranje. Ples i prostitucija ne čine im se tako strašnim. One ovde mogu zaraditi mnogo novca, a onda početi iznova negdje drugde, kupiti malu prodavnicu, otvoriti kafić."

Prekinula ga je neka strka oko bara. Video sam konobaricu kako preti šakom jednom od vojnika koji joj je uhvatio ruku i počeo joj savijati iza leđa.

Ona je vrisnula i pala na kolena. Smejao se i vikao svom društvu. Svi su se smejali. Ona ga je pokušala udariti svojom slobodnom rukom. On je zavrnuo još jače. Lice joj se iskrivilo od boli.

Vojni policajci ostali su kod vrata i mirno to posmatrali. Fidel je skočio na noge i uputio se ka baru. Jedan od muškaraca za stolom do nas pruži ruku da ga zaustavi. "Tranljuilo, hermano", reče. "Smiri se, brate. Enrike ima kontrolu."

Visok, mršav Panamac izađe iz senke uz pozornicu. Kretao se poput mačka i našao se povrh vojnika u tren oka. Jedna ruka obuhvatila je čovjeku grlo, dok ga je druga polila čašom vode po licu. Konobarica je pobegla. Nekoliko Panamaca koji su se naslanjali na zidove formiralo je zaštitni polukrug oko visokog izbacivača. On je podigao vojnika uz šank i rekao mu nešto što nisam čuo. Tada je povisio glas i govorio polako na engleskom, dovoljno glasno da ga svako u sobi čuje uprkos muzici.

"Konobarice su izvan vašeg delokruga, a ostale ne smete dotaći dok im ne platite."

Dva vojna policajca konačno su se dala u akciju. Prišli su grupi Panamaca. "Sredićemo to, Enrike," rekli su.

Izbacivač je spustio vojnika na tlo i još mu jednom dobro stisnuo vrat, prisilivši ga da savije glavu nazad i bolno zajauče.

"Razumeš li me?" Čulo se samo slabo mumlanje. "Dobro." Gurnuo je vojnika prema dvojici policajaca. "Odvedite ga odavde."

Poziv je bio potpuno neočekivan. Jednog jutra u vrijeme te posete 1972. sedeo sam u kancelariji koju su mi dodelili u Instituto de Recursos Hidraulicos Electrificacion, koji je bio firma panamske vlade za elektrifikaciju. Razmišljao sam nad papirom sa statistikom kad je neki čovjek nežno pokucao na okvir mojih otvorenih vrata. Ja sam ga pozvao da uđe zadovoljan svakim izgovorom da skrenem svoju pažnju od brojki. On se predstavio kao generalov vozač i rekao da je došao da me povede u jedan od generalovih bungalova.

Razgovarali smo o tome kako su se 1951. promenile stvari u vezi sa šahom i kako ga je njegov vlastiti premijer Mohamad Mosadeh prisilio da pođe u egzil

Sat kasnije sedeo sam za stolom nasuprot generalu Omaru Torihosu. Bio je sportski odeven, u tipičnom panamskom stilu: kaki pantalone i košulja kratkih rukava s kopčanjem spreda, svetloplava s nežnim zelenim uzorkom. Bio je visok i zgodan. Činio se začuđujuće opuštenim za čovjeka njegovih odgovornosti. Uvojak tamne kose padao je preko istaknuta čela.

Raspitao se o mojim nedavnim putovanjima po Indoneziji, Gvatemali i Iranu. Te su ga tri zemlje fascinirale, ali se činilo da ga posebno intrigira iranski vladar šah Mohamed Reza Pahlavi.

Šah je došao na vlast 1941. pošto su mu Britanci i Sovjeti zbacili oca, kojeg su optužili za kolaboraciju s Hitlerom.

"Možete li zamisliti", upita Torihos, "da ste deo zavere koja će zbaciti vašeg vlastitog oca?"

Panamski šef države dosta je znao o istoriji ove daleke zemlje. Razgovarali smo o tome kako su se 1951. promenile stvari u vezi sa šahom i kako ga je njegov vlastiti premijer Mohamad Mosadeh prisilio da pođe u egzil. Kao većina sveta, Torihos je znao da je CIA bila ona koja je premijera proglasila komunistom i umešala se da bi obnovila šahovu vlast. On, međutim, nije znao - ili barem nije spominjao - one delove priče koje je sa mnom podelila Klodin; priču o briljantnom manevru Kermita Ruzvelta i činjenicu da je to bio početak nove ere u imperijalizmu, šibica koja je upalila požar globalnog carstva.

"Pošto je šah ponovo ustoličen", nastavi Torihos, "on je lansirao niz revolucionarnih programa usmerenih na razvoj industrijskog sektora i dovođenje Irana u modernu eru."

Upitao sam ga kako toliko zna o Iranu.

"To je moja tema", odgovori on, "nemam previsoko mišljenje o šahovoj politici - o njegovoj želji da zbaci sa vlasti svog rođenog oca i postane marioneta CIA - ali čini mi se da za svoju zemlju radi dobre stvari. Možda bih mogao od njega štogod i naučiti. Ukoliko preživi."

"Zar mislite da neće?"

"Ima snažne protivnike."

"I najbolje svetske telohranitelje."

Torihos mi uputi ciničan pogled.

"Njegova tajna policija, SAVAK, poznata je po tome da su nemilosrdne ubice. To ne stvara puno prijatelja. On neće više dugo potrajati", napravio je pauzu, pa je okrenuo očima. "Telohranitelji, i ja ih imam nekoliko." Mahnuo je rukom prema vratima: "Zar mislite da će mi spasiti život ako vaša zemlja odluči da me se reši?"

 

 

 

 Najbolje za narod 

 

 

Podigao je obrve tako da sam se osećao glupo što sam uopšte tako nešto i pitao. "Mi imamo Kanal. To je puno važnije nego Arbenz ili 'United Fruit'."

Ja sam istraživao Gvatemalu i razumeo sam Torihosov stav. Kompanija "United Fruit" bila je ekvivalent u toj zemlji Panami s Panamskim kanalom ovde. Utemeljena krajem osamdesetih godina 19. veka ova je kompanija ubrzo postala jedna od najmoćnijih u Srednjoj Americi.

U ranim pedesetim godinama kandidat reformi Džejkob Arbenz izabran je za predsednika Gvatemale, u izborima koji su protutnjali hemisferom kao model demokratskog procesa. U to vreme manje od tri odsto Gvatemalaca posedovalo je 70 odsto zemlje. Arbenz je obećao da će pomoći siromašnima da se iskopaju iz gladi i nakon svog izbora primenio je program sveobuhvatne agrarne reforme.

"Siromašna i srednja klasa u celoj Latinskoj Americi odobravala je Arbenzu", reče Torihos.

"On je lično bio jedan od mojih heroja. Ali i mi smo zadržali dah. Znali smo da 'United Fruit' ne odobrava te mere jer su bili jedan od najvećih i najokrutnijih vlasnika zemlje u Gvatemali. Oni su posedovali i velike plantaže u Kolumbiji, Kostarici, Kubi, Jamajci, Nikaragvi, Santa Domingu i ovde u Panami. Nisu sebi mogli priuštiti da Arbenz da dobre zamisli i nama ostalima."

Znao sam šta sledi. "United Fruit" je lansirao veliku javnu kampanju u Sjedinjenim Državama usmerenu na to da uveri američki narod i Kongres kako je Arbenz dio ruske zavere i da je Gvatemala ruski satelit. CIA je 1954. organizovala udar. Američki piloti su bombardovali Gvatemalu, a demokratski izabrani Arbenz zbačen je s vlasti te zamenjen pukovnikom Karlosom Kastiljom Armasom, nemilosrdnim desničarskim diktatorom.

Nova vlada sve je dugovala kompaniji "United Fruit". Kako bi se odužila, Vlada je promenila proces agrarne reforme, ukinula porez na kamate i dividende uplaćene stranim investitorima, eliminisala je tajno glasanje i stavila u zatvor hiljade svojih kritičara. Svako ko bi se usudio govoriti protiv Kastilja bio je proganjan. Istoričari su našli vezu između nasilja i terorizma koji su mučili Gvatemalu kroz ostatak veka s ne tako tajnim savezom između kompanije "United Fruit", CIA i gvatemalske vojske pod pukovnikom diktatorom.

"Arbenz je ubijen", nastavi Torihos. "Bilo je to političko ubistvo." Namršti se. "Kako je vaš narod mogao poverovati u to smeće što je CIA tvrdila? Ja neću otići tako lako. Vojska se ovde sastoji od mojih ljudi. Političko ubistvo neće biti dovoljno." Nasmešio se.

"Moraće me ubiti CIA sama!"

Ovaj me razgovor potaknuo da se osjećam vrlo neugodno. Ja sam jedan od onih koji podupiru ovaj sistem koji on tako prezire i siguran sam da je on to i znao. Moj zadatak, uveriti ga da prihvati međunarodne kredite u zamenu za angažovanje projektanata i građevinara iz SAD, čini se da se susreće s mamutskim zidom. Odlučio sam konfrontirati se s njim direktno.

"Generale", pitao sam, "zašto ste me ovamo pozvali?"

Pogledao je na sat i nasmešio se. "Da, sad je vrijeme da pređemo na naš posao. Panama treba vašu pomoć. Meni je potrebna vaša pomoć."

Bio sam zabezeknut. "Moja pomoć? Kako vam ja mogu pomoći?"

"Vratićemo Kanal. Ali to nije dosta." Naslonio se opušteno na svoju stolicu. "Mi moramo poslužiti i kao primjer. Moramo pokazati da se brinemo o svom narodu i moramo dokazati izvan svake sumnje da naša odlučnost za postizanje slobode ne dobija diktat od Rusije, Kine ili Kube. Moramo dokazati svijetu da je Panama razumna zemlja, da nismo protiv SAD nego da smo za prava siromašnih."

Prekrstio je noge. "Želimo učiniti ono što nam treba, to jest sagraditi ekonomsku osnovu kakve nema nigde na ovoj polulopti. Električna energija, da - ali energija koja dopire do najsiromašnijih među našim siromasima i koja bi bila subvencionisana. Isto vrijedi za promet i komunikacije. A posebno se sve to odnosi na poljoprivredu. Kroz to razdoblje mi ćemo uzimati novac - vaš novac, novac od Svetske banke i Banke za međuamerički razvoj." Ponovo se nagnuo napred. Gledao me je u oči. "Razumem da vaša korporacija želi više posla i obično ga dobija naduvavanjem veličine projekata - šire ulice, veće elektrane, dublje luke. Međutim, ovaj put je drukčije. Dajte mi što je najbolje za moj narod, a ja ću vam dati posla koliko god želite."

 

 

 

O autoru

 

Američki ekonomista, novinar, obaveštajac i bivši "ekonomski ubica", Džon Perkins, rođen je 28. januara 1946. godine, u saveznoj državi Nju Hempšajer. Bio je jedan od vodećih svetskih ekonomista, pisao je za "Vašington post" i "Njujork Tajms", bio je u "mirovnim misijama" SAD u Ekvadoru (1968-1970), ali i aktivan učesnik kreiranja globalne imperije zajedno sa čelnicima Svetske banke, MMF-a i drugim svetskim finansijskim institucijama. Njegov posao sastojao se u ubeđivanju šefova država i vlada zemalja trećeg sveta, da pozajme dovoljno novca od globalnih finansijskih institucija kako bi se njihove zemlje našle u dužničkom ropstvu, posle čega bi se korumpirana elita u toj državi strahovito obogatila a resursi tih zemalja, njihova privreda i ekonomija, izvori vode i mineralni izvori - prepustili korporacijama i geopolitičkim interesima SAD. Posle rušenja Svetskog trgovačkog centra u Njujorku, u najvećoj tajnosti, Džon Perkins napisao je knjigu o svojim iskustvima: Ispovesti ekonomskog ubice (Confessions of an Economic Hit Men, 2004), što je nizu kasnijih Perkinsovih dela na istu ili sličnu temu, svakako najprodavanije i najpoznatije. Sa njim je razgovarao i u svojim dokumentarnim filmovima to zabeležio, i mladi srpski istraživač globalnog terora, Boris Malagurski.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane