Natrag

Kontranapad

Kontranapad

 

Ko je ko na vrhu sportskih organizacija u Vojvodini i Novom Sadu

 

Ljudi bez biografije

 

Novi Sad i AP Vojvodina kao teritorijalna zajednica, simboli su partijske nakaradne kadrovske politike u sportu, kakva je vođena u najvećem broju sredina na nivou lokala u demokratskoj Srbiji. U Izvršnom veću, odnosno Vladi Vojvodine resorni čelnici su bili marginalci i anonimusi u oblasti sporta, koji ni pre funkcije ni nakon funkcije nisu predstavljali nekog koga je sportski svet poznavao i uvažavao.

 

Miroslav Vislavski

 

Nakon oktobarskih promena 2000. godine, na dužnost Pokrajinskog sekretara za sport i omladinu postavljena je Snežana Stojačić Lakićević. Pre takvog položaja, sportski svet je nije poznavao više od toga što je bila prosečna gimnastičarka. Svi čelnici strukovnih saveza i funkcioneri u sportu su se podanički klanjali novoj „ministarki", a ona je sjajno koketirala sa beskičmenjacima i klimoglavcima. Njen najveći doprinos vojvođanskom sportu je bilo donošenje Omnibus Zakona kojim su delom vraćene nadležnosti Pokrajini Vojvodini u oblasti sporta. Osim što se dobro kotirala u medijima zahvaljujući svom izgledu i blagoglagoljivoj retorici, drugog traga nije ostavila u Vojvođanskom sportu. Svoje „komparativne" prednosti je materijalizovala u Olimpijskom komitetu Srbije na funkciji potpredsednika, pa su neobavešteni pomišljali da je ona neko ko je imao vidan učinak u našem sportu. Danas je niko ne pominje, niti se pamti njen doprinos sportu izuzev u matičnom Gimnastičkom savezu u kome se još veruje da njen uticaj može izvući ovaj bazični sport iz parloga društvene nebrige.

Snežanu je zamenio Modest Dulić, takođe vojnik Demokratske stranke, koji je na toj dužnosti proveo dva mandata pre nego se vratio u Suboticu u kojoj je postavljen na mesto gradonačelnika. Osam godina nije bilo dovoljno da Vojvođanski sport dobije povoljniji tretman u budžetu pokrajine niti je predstavljao značajniji segment Srpskog sporta. I dalje je ostao budžetsko pastorče, a Modest Dulić je figurirao kao važan čovek u pokrajinskom sporta.

Doduše, osim što je upotrebljen u rvanju i sa pozicije pokrajinskog „ministra" biran za predsednika Rvačkog saveza Srbije u čijem mandatu je ugašen uzoran Rvački klub Vojvodina, nije se pokazao kao kreativac koji je zaslužio status u sportskoj politici! Šta više, zapamćeno je da je Dulić podlegao „autoritetu" solidnog, ali ne i legendarnog rvača Željka Trajkovića, koji je bio protagonista gušenja jednog od simbola vrhunskog novosadskog sporta. 

Ako je Pokrajina dobila po neki sportski objekat u čemu je zaslugu imao Pokrajinski sekretarijat za sport i omladinu, onda je učinak Pokrajinskog organa u afirmaciji vrhunskog sporta gotovo ništavan. Primera radi, od 2000. godine i Olimpijade u Sidneju na kojoj su odbojkaši sastavljeni mahom od igrača i trenera OK Vojvodine osvojili zlatnu medalju, nijedan sportista nije izborio medalju na igrama u Atini, Pekingu ili Londonu!

 A nekada su Vojvođani donosili pozamašan broj u ukupnom fondu osvojenih medalja. U isto vreme, olako je puštena da napusti Srbiju Nataša Janić koja je nastavila kajakašku karijeru u susednoj Mađarskoj, za koju je izborila na pomenutim olimpijadama tri zlatne, dve srebrne i jednu bronzanu medalju. Takve stvari nisu značile stranačkim interesima, jer o doprinosu Snežane Stojačić Lakićević i Modesta Dulića u razvoju i ostvarivanju politike sporta nije izvođena ocena niti vršena bilo kakva analiza.

Šta je danas na sceni u Vladi Vojvodine? Kontinuitet partijske kadrovske politike - svakako! Tvrdim da niko od iole značajnijih sportista ne zna ko je Marinika Čobanu, Pokrajinski sekretar za sport i omladinu. Izvori kažu da sa sportom nije imala veze. Navodno je novinar. Osim što je član Lige socijaldemokrata Vojvodine, druge reference koje su je dovele na poziciju predvodnika organa za sport i omladinu u AP Vojvodini nisu poznate javnosti. Doduše, možda je kriterijum bio da njen rad pretežno bude na sadržajima položaja omladine. Ako je to bio kriterijum da joj se poveri funkcija u pokrajinskoj Vladi, onda njena pojava ne uliva poverenje u njenu posvećenost problematici omladine.

Uzgred, kada je pozvana da prisustvuje jednom skupu pod okriljem SANS na kome je učestvovalo dvadesetak osvajača olimpijskih, svetskih i evropskih medalja, koji u svom arsenalu raspolažu sa preko sedamdeset medalja sa ovih takmičenja, nije odgovorila na poziv, niti je uputila svog izaslanika.

Ako se oglušila o takav skup, onda je zaista pitanje šta ona zna o sportu, ako joj imena poput Branka Simića, Stevana Horvata, Ivice Frgića, Zorana Pančića, Milorada Stanulova, Tadije i Slobodana Kačara, Aranke Binder, Desanke Perović Pešut, Momira Rnića, Jožke Holperta, Vladimira Bateza, Đorđa Đurića, Vase Mijića, Dragomira Vujkovića, Slavka Obadova, Pavla Bajčetića, Zdravka Mutina, te gostiju Uroša Marovića i Đorđa Perišića nisu bila motiv da upozna velikane jugoslovenskog i srpskog sporta.

Kakva je razlika između kadrovske politike u Pokrajini i Gradu Novom Sadu? Za razliku od Pokrajinskog nivoa na kome vlada Demokratska stranka sa tradicionalnim partnerima, u Novom Sadu su vlast izborili koalicioni partneri na čelu sa Srpskom naprednom strankom. Ali razlike, barem kada se radi o kriterijumu kadrovske politike i tretmanu oblasti sporta, nema! Nastavljeno je sa dovođenjem anonimnih stranačkih ljudi na odgovorna mesta u vlasti kojima se poverava sport. Izuzimajući prof dr Zorana Miloševića koji je u vreme vladavine Šešeljevih radikala, koje je oličavala Maja Gojković, drugi koji su dolazili na dužnost člana gradskog veća zaduženog za sport su bili nepoznati u sportskim krugovima. To se odnosilo i na Slobodana Živkucina koji je na tom mestu bio u zadnjem mandatu devedesetih godina kao član SPO, ali koji se pokazao da i anonimni sportski ljudi koji poseduju druge kvalitete mogu biti korisni bez obzira što su stranački izaslanici.

Kada je pobedila „demokratska" opcija u Novom Sadu, prvi koji se latio Uprave za sport, bio je potonji predsednik Vlade Vojvodine, Pajtić dr Bojan, koji se nije naročito interesovao za napredak novosadskog sporta, već je bio naklonjen sopstvenom napretku u političkoj hijerarhiji. A kada je uznapredovao u hijerarhiji funkcija i postao potpredsednik Izvršnog odbora Grada, svoje mesto je poverio stranačkom kolegi izvesnom dr Dušanu Marinkoviću. Njega, dr Dušana Marinkovića, niko od sportista nije video niti je on želeo da se sretne sa sportistima. I pošto u biografiji Pajtić dr Bojana stoji da se bavio atletikom, njegov sledbenik nije znao da li je lopta okrugla, ili da li se fudbal igra u bazenu, a rve na bokserskom ringu. To je bilo manje važno. Mnogo važnije bilo je da je dr Dušan Marinković, prijatelj i stranački kolega tadašnjeg gradonačelnika, Bore Novakovića.

U mandatu prof dr Zorana Miloševića je došlo do jačanja birokratskog aparata, a slabljenja društvenog mehanizma koji je za sobom imao tradiciju u kreiranju, organizovanju, planiranju i vođenju sporta. Sportska asocijacija Novog Sada je postupno marginalizovana, delom zahvaljujući zakonskoj regulativi koja je odudarala od vremena, a delom zbog sopstvene opstrukcije koja je manifestovana unutrašnjom sterilnošću i strahom da se vlasti ne naljute!

Cehovi su nastali sa Ligašem, Aleksandrom Kravićem, koji da nije isticao da se bavio košarkom niko ne bi znao da mu je sport bliža strana interesovanja. Razumljivo, jer su ga u javnosti znali kao Cakija Kravića koji se pozicionirao kao svirac, gitarista u bendu Đorđa Balaševića. Caki je bio flegman. Nije se naročito uzbuđivao što Novi Sad ide sve više na marginu sportske pozornice u Srbiji. Što mu je sportski budžet daleko zaostajao i bio među najnižim u zemlji... Što su neki klubovi kao tradicionalne institucije odlazile u sumnjive ruke oteti od onih koji su ih ljuljali u svojim emocijama... Što su drugi vrhunski klubovi koji su dominirali Srpskim sportskim podnebljem odlazili u prosek ili u drugu ligu. Finalni proizvod mu je Sportski savez Novog Sada, osnovan novembra 2011 godine, koji ima za cilj da ugasi Sportsku asocijaciju Novog Sada, pod čijim okriljem se bezmalo sedam decenija ispisivala uspešna istorija novosadskog sporta.

Ova retrospektiva je najbolja ilustracija šta se može dalje dešavati kada u Novom Sadu danas sa naprednjačkom vlašću na čelo gradske uprave za sport dolazi nepoznata sportska ličnost kakva je Predrag Svilar. Oni koji ga poznaju kažu da je radio neko vreme u marketingu Košarkaškog kluba Vojvodina ili ga predstavljaju sinom nekadašnjeg gradonačelnika Novog Sada, Mihajla Svilara! Kada neko ima takvu biografiju, ne mogu mu ništa ni potencijalni protivkandidati poput zlatnog olimpijca, odbojkaša Vladimira Bateza ili višedecenijskog predsednika ŽKK Vojvodina i predsednika KS NS i KSV Lazara Pantelića! Šteta što se kriterijumi kadrovske politike u konkurenciji sa partijskom pripadnošću, svode na partijske zasluge i nepotizam! Ali, Možda će Predrag Svilar u budućnosti biti kopija svog ranijeg stranačkog druga, Slobodana Živkucina!

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane