(Pr)osudite sami

 

Lakoća zaborava

 

Milovan Brkić

 

 

Lov na Olivera Dulića, koji ima za cilj da se gladni građani naslađuju, još je jedna mizerija srpske političke elite.

   Kada bih postavio pitanje građanima Beograda da li poznaju Dejana Malog, Slavena Ticu i još nekoliko hiljada onih koji se nisu isticali u javnosti, ali su s pozicije ''prijatelja'' Zorana Đinđića, Borisa Tadića, Dragana Đilasa ili Bojana Pajtića, pokrali desetine miliona evra, retko da bi se neko setio ovih ovejanih lopova.

   Pomenuti Dejan Mali je, dolaskom DOS-a na vlast, u politiku ušao go ko pištolj, što bi se reklo. Onda je, pozivajući se na prijateljstvo sa Borisom Tadićem, uvek bio neki visoki službenik u gradskoj vladi. Bio je zadužen za saobraćaj. I u tišini, u spokoju je ''zaradio'' višemilionsku vilu na Dedinju, stanove, automobile, milione evra u sefu. Od čega ih je zaradio! Od korupcije, naravno. Slaven Tica je bio direktor GSP Beograda. Ojadio je gradskog prevoznika za nekoliko miliona evra. Otišao je, bez poternice, za Prag. Tamo će trošiti opljačkane pare.

Hiljade neznanih sledbenika Zorana Đinđića i Borisa Tadića preko noći su zgrnuli milione evra. Nekažnjeno.

S nepodnošljivom lakoćom su mogli da pljačkaju. Sedma je godina kako srpskom policijom rukovodi Milorad Veljović, sa istom grupom načelnika, koji su u policiji na ključnim položajima. Umesto da prijavljuju lopove, pljačkaše, korupcionaše, oni su sami stvorili sopstvenu mafiju, možda opasniju od političke. Umesto da jure za lopovima, kada su se osamostalili, pravili su dosijea Aleksandru Vučiću, Tomi Nikoliću, pa i ministru policije Ivici Dačiću.

 Za nekoliko godina, u svakom gradu u Srbiji, najmanje pedeset ljudi je steklo milione na računima i u nekretninama! Pedeset milionera, a ostalo je puka sirotinja.

Šta nam sve nije obećavao Boris Tadić, koliko nas je puta naružio, kako u zemlji tako i pred međunarodnim predstavnicima, opisujući nas kao narod koga treba denacifikovati, a on će to najbolje da učini sa svojom bandom. Danas mi je žao Borisa Tadića. Ali bi bilo bolje da je on izveden na sud, a da ga je ne sažaljevam.

Kada je inaugurisan za predsednika Srbije Tomislav Nikolić je obećao da će nam otvoreno reći šta je u pregovorima sa kosovskim Albancima obećao Borko Stefanović. Obećao, pa porekao. Danas za šefa pregovaračkog tima predlaže Ivicu Dačića. Kaže, premijer je. Ne pominje prvog potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, kome je dao neustavna ovlašćenja da vlada Srbijom.

Svakodnevno slušamo kako ovaj podmukli čovek laže. Ko laže, mora da ima dobro pamćenje, kažu. Ali, gospodin Nikolić lako zaboravlja šta je rekao prošle nedelje.

Ima li nade da se otarasimo ovih skotova? Glasnjem nema šanse.

Predlažem da građani sastave peticiju i upute je u Brisel, Berlin, Moskvu i Vašington, da je potpišu svi gladni i obespravljeni, da zatraže da se zabrani ulazak, poimenično, srpskim političarima, poslanicima i biznismenima, čija imena se znaju u svakom gradu u Srbiji, a koji su s pozicije javnih funkcija, korupcijom, stekli milione. Onda treba podići ustanak. Bio bi to konačan obračun sa onima koji su pod različitim stranačkim zastavama godinama radili istu stvar. Pljačke, zastrašivanja, obećanja...