Diplomatija

 

Bivši ministar Vuk Jeremić zaposlene je smatrao ovcama, a novi ministar Mrkić ih mrče

 

Diplomate kao ovce za davljenje i mrkanje

 

Vuk Jeremić, dečak Borisa Tadića, samo je, sa svojim generalom Zdravkom Ponošem, privremeno odsutan iz Ministarstva spoljnih poslova Srbije.Sada tiraniju nad zaposlenima  obavlja njegov naslednik Ivan Mrkić, koji svakodnevno iz Njujorka dobija instrukcije. Dok se Vuk ne vrati kući, Mrkiću treba razbiti njušku za svo zlo koje sprovodi po nalogu svoga prethodnika

 

Piše: Insajder D-9

 

Nije neznačajno upoznati javnost da su pojedinci iz bivših jugoslovenskih republika i dalje aktivni u našoj diplomatskoj službi, a u čijem interesu tačno rade, i nije baš najjasnije.

 U toku je završno uništavanje najvažnijeg segmenta diplomatske službe, svake iole ozbiljne zemlje - bilateralne službe. Radi se o službi bez koje nijedno ministarstvo spoljnih poslova ne može da postoji. Sve ostale službe u ministarstvu su pomoćne službe, iako se ovo neće mnogima svideti, to je ipak tačno. Tu se obrazuju i kale diplomate. Tu se uče veštini slušanja, razumevanja i vernog prenošenja primljenog.

Tu se uče sporazumevanju sa drugim kulturama, ideologijama, interesima, naravima i potrebama. Tu se uče različitim načinima zastupanja interesa svoje zemlje. Tu bi trebali da nauče da nijedan trud u interesu svoje zemlje Srbije nije zaludan, već da je to samo jedan mali kamen koji treba ugraditi u odbrambeni bedem svoje zemlje. Tu bi trebalo neprestano da se usavršavaju i obrazuju.

 Doskorašnji ministra spoljnih poslova Vuk Jeremić je dozvolio da se od početka njegovog rukovođenja u  Kneza Miloša 24 kompletna bilateralna služba pretvori u servis za rezervaciju njegovih prenoćišta, dobijanja odluka Vlade o putovanjima (kako bi mogao da naplati troškove puta - dnevnice i usluge avio službe i Princ aviejšena, za sebe i najbliže saradnike).

Ovakav nipodaštavajući odnos prema svojim podređenima, uglavnom profesionalnim diplomatama,  nastavljen je i kroz negativna ocenjivanja rada, neunapređivanje, posredno kažnjavanje za pokazivanje inicijative, posredno kažnjavanje za iznošenje mišljenja i posredno kažnjavanje za sastavljanje tekstova sa više od tri suvisle rečenice.

Naravno, podređeni su odavno primetili da njihov ministar ne čita materijale koje pišu, jer je tokom zvaničnih bilateralnih razgovora više puta demonstrirao osnovna neznanja o tematici o kojoj bi trebao da govori (uredno ukoričene materijale koje su  pripremili podređeni držao je u rukama tokom razgovora), ali je zato svaki put sa sagovornikom razgovarao u četiri oka. Odavno su podređeni shvatili da su u bezizlaznoj situaciji, da i dalje mogu profesionalno da rade svoj posao ili da svoj posao otaljavaju kao i mnogi drugi, jer u svakom slučaju, razlike nema. Ministar sve zna.

U takvoj situaciji vratimo se organizovanom urušavanju Službe za bilateralnu saradnju Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije, koju čine Odeljenje za susedne zemlje, Odeljenje za Evropu, Odeljenje za Rusiju, Odeljenje za Ameriku, Odeljenje za Afriku i bliski istok i Odeljenje za Aziju. Tu jeo ceo svet na dlanu. U zgradi ga čini svega nekoliko ljudi koji zaista nešto rade.

U Sektoru za bilateralnu saradnju, nema više od petnaest diplomata koji su u stanju da "počnu od praznog papira". Naravno, ovih što švrljaju po njima je mnogostruko više, na čelu sa bivšim generalom Ponošem koji je prvi put u svom životu došao na rad u '' trupu'' u MSP. Svoje komandne mogućnosti je višestruko pokazao.

 Ulizivanje višim činovima od svog, a satiranje nižih od sebe je stvar manira i refleksa. Neznanje, nesigurnost i bezobrazluk su bile osnovne karakteristike njegove komunikacije sa strancima. Prema našima je naravno, bio  gori, pogotovo ako nešto pokušavaju da mu objasne, što bi moglo biti u interesu Srbije. Šteta što nije shvatio da u MSP nije kriv desetar, što vojničke čizme nisu izglancane, već šef koji ne zna da naredi i to pravovremeno, precizno i u interesu Srbije.

Pošto je sazdan od materijala koji je jednog klinca iz Knina, vinuo do načelnika generalštaba Vojske Srbije, sasvim je prirodno da na mestu pomoćnika MSP Vuka Jeremića posluša bivšu ministarku kulture Snežanu Samardžić-Marković, pa na mesto direktora za susedne zemlje postavi karijernog smutljivca sa crngorske kadrovske liste Danila Vučetića, koji je u tadašnji SSIP došao kao "bajni" crnogorski policijski obaveštajac, koji je u praksi cinkario i maltretirao svoje kolege Srbe u Ambasadama.

Kao nagradu za svoj rad dobio je dve ambasadure, u Portugalu i u Sofiji. Naravno, nakon 2006. ostao je u Srbiji, iako je u procesu pomagao koliko je mogao. Odeljenje za susedne zemlje je uvek bila najznačajnija direkcija u ministarstvu, po prirodi i obimu posla. Pa su ga sad dali Vučetiću, verovatno opet kao nagradu za nešto, da nastavi sa praksom cinkarenja i blaćenja podređenih Srba.

Iako je nasledio direkciju sa najvećom i najkvalitetnijom produkcijom, on je od prvog dana krenuo sa omalovažavanjem podređenih, kako bi sakrio svoje lične nedostatke i nesposobnosti i čvrsto opredeljenje da radi što je manje moguće (uz pomoć uvek poslušnih zamenika, na nepostojećem radnom mestu zamenika odeljenja).

Da skratimo, Danilo unapređuje po naređenju i urgenciji, blati po širini, pismeno opanjkava od slučaja do slučaja a za sve to leđa su mu generalska. Klasika latinska, teza - antiteza i na kraju sinteza! Nema problema, Danilo napravi problem i naravno na kraju za problem optuži podređenog - uz posredno odobravanje barem još jednog podređenog (pa makar to bio i nepostojeći zamenik). Danilo i stvorio i rešio problem, i optužio, a bogami i svedočiće protiv podređenog, jer naravno General je to odobrio. Kao posledica gore navedenog Direkcija za susede je popunjena sa 40 odsto jer niko neće da dođe da radi za Danila i generala (osim kad im obećaju unapređenje i nameštenje u inostranstvu). Shvatili ste, idu napred i u inostranstvo oni koji ne rade, koji ne znaju da rade, i koji neće da rade.

I ode mali smutljivi Vuk Jeremić u Njujork, i povede svog generala Zdravka Ponoša, da mu pomaže u radu, i životu. Upućeni tvrde da ih je zadnjica zbližila. Haos koji je ostao iza ministra-smutljivca Vuka Jeremića je neopisiv. U njegov kabinet se, na predlog Miodraga Rakića, uselio Ivan Mrkić, karijerni diplomata. Najpre je Aleksandar Vučić unizno molio Milicu Delević da uđe u novu Vladu Srbije, kao ministar spoljnih poslova, želeći na taj način da se dodovori američkoj ambasadorki Meri brus Vorlik, koja se družila sa Milicom, svakodnevno. Zahvaljujući poluinformacijama Milice Delević, Vorlikova je dobila najlošiju ocenu za svoj rad, i povučena je. Kada je Milica odbila Vučićev predlog, on je prihvatio nalog Miodraga Rakića da n to mesto postavi servilnog Ivana Mrkića, podanika Vuka Jeremić.

Mada ministar Mrkić prezire Vučića, vodi računa da mu se ne zameri previše. Po nalogu Rakića, ministru Ivanu Mrkiću ne pada napamet da povuče Jeremićeve diplomate. Recimo Anu Hrustanović, (32) bivšu konkubinu Borisa Tadića, ambasadorku u Rimu (!) i njenu svekrvu Radmilu Hrustanović iz Bratislave (Slovačka), kao i mnoge druge idiote koji nose titulu ambasadora, a sa svojim neiskustvom i pojavom predstavljaju Srbiju kao banana državu.

Srpska diplomatija je u punom rasulu! Njoj, po svemu sudeći, nema spasa.

Zloduh Vuka Jeremića i Zdravka Ponoša još je prisutan u zgradi u ulici Kneza Miloša 24. Dok je Vuk Jeremić zaposlene tretirao kao svoje ovce (Vuk na ovcu svoje pravo ima), sadašnji ministar Mrkić nastavlja da ih,  mrče. Njega zanima samo da udomi svoju rodbinu, prijatelje...Svakodnevno iz Njujorka prima naređenja od Vuka Jeremića. Kakva nam je država, takva nam je i diplomatija.

 

(Redakcija Tabloida poziva svoje insajdere iz Ministarstva spoljnih poslova, a i ostale zaposlene, da nam i dalje dostavljaju podatke o rasulu u ovoj kući, da o tome upoznamo javnost).