Tragom vesti

 

Konzorcijum za lov u mutnom, ili, kako je nasukan konsultantski dvojac bez kormilara

 

Staro društvo u Novom Domu 

 

Od početka ove godine bivši ministri Aleksandar Vlahović i Danko Đunić se kriju u inostranstvu iz straha od hapšenja. Jedan od razloga za njihovu paniku je kriminalna privatizacija Novog Doma kojom je država opljačkana za najmanje 20 miliona evra, mada bolje upućeni tvrde da ukupna šteta prevazilazi 50 miliona evra.

   

Igor Milanović

 

Akcionarsko društvo Novi Dom,  sa sedištem u Beogradu, poznati je proizvođač i prodavac nameštaja. Privatizovan je 21. decembra 2006. godine. Po izveštaju Agencije za privatizaciju od 22. decembra 2006. godine, pobednik na tenderu je bio konzorcijum koji su činili: Nelt Co d.o.o. Beograd, Kompanija Simpo a.d. Vranje, Ataše d.o.o. Beograd i EKI Investment d.o.o. Beograd.

  Pomenuta Agencija, kojoj je tada na čelu bio Vladimir Galić, morala je da da ovaj namerno pogrešan izveštaj, jer je uslov za učešće na tenderu bio i da kupac mora da ima najmanje petogodišnje iskustvo u proizvodnji nameštaja. U pobedničkom konzorcijumu jedino je Simpo iz Vranja ispunjavao ovaj uslov, ali je generalni direktor ovog preduzeća Dragan Tomić 4. decembra 2006, dakle više od dve nedelje pre zaključenja tendera, obavestio Agenciju za privatizaciju kako istupa iz konzorcijuma. Da Galić nije ignorisao ovaj dopis pomenuti konzorcijum ne bi ni mogao da učestvuje na tenderu, a kamo li da na njemu pobedi. Takav razvoj, međutim, nije smeo da se dozvoli, jer je iza konzorcijuma stajao finansijski interes samog vrha Demokratske stranke.

  Vlasnici Nelta, Nebojša Šaponjić i Ranko Soćanac nekada su bili kolege u policiji, a zatim su devedesetih zajahali povoljni talas privatizacije. Svoju osnovnu kompaniju Nelt Co. osnovali su 27. februara 1992. sa trgovinom kao glavnom delatnošću. Dobro upućeni, međutim, smatraju da su kumovi Šaponjić i Soćanac samo istureni igrači, a da je pravi gazda Nelta Danko Đunić, Veliki brat srpske privatizacije i čovek koji sebe smatra Bogom u ovoj od njega i njegovih ljudi opljačkanoj zemlji. I finansiranje šverca cigareta devedesetih godina, kojim su Šaponjić i Soćanac stekli imetaka, na sebe je bio preuzeo Đunić.

  Septembra  2007. Nelt je razglasio kako želi da otkupi deonice televizijske kuće Avala u kojoj je Đunić bio većinski vlasnik. Tom prilikom on medijima priznaje: "Najbitnije mi je to što su ljudi iz Nelta moji prijatelji". Rešenjem Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, Kazneno-popravni Zavod u Nišu od 2. juna 2011. broj 24-9487/2011-01/1,  priznaje se da je kompanija Nelt jedini, znači monopolistički snabdevač svih kantina u srpskim zatvorim. U svakom trenutku u Srbiji je oko 14.000 lica lišeno slobode i svi oni osnovne potrepštine jedino mogu da kupe od Nelta, a cene njihovih proizvoda su najmanje za 30 odsto više od onih koje važe u prodavnicama izvan zatvorskih zidina.

  Drugi član konzorcijuma je Ataše doo, čiji vlasnik nije ništa manje interesantan od ljudi iz Nelta. Većinski vlasnik ovog preduzeća je Unigroup, čiji je zvanični vlasnik jedna kiparska firma nepoznate vlasničke strukture. U Unigroupu je generalni direktor Nenad Šarenac, za koga svi zaposleni tvrde da je pravi vlasnik preduzeća. Šarenac je poslovnu karijeru započeo prodajom motocikala marke Vespa, a prodajni salon mu je bio u beogradskoj ulici Maršala Birjuzova 56, gde se danas nalazi hotel Townhouse27, u kome noćenje, u zavisnosti od apartmana, košta između 160 i 310 evra. Osim ovog hotela, u istoj ulici Šarenac poseduje i zgrade na brojevima 50 i 51.

  Svoje prve milione Šarenac je zaradio 2006. godine i to švercom oružja u Gruziju. Samo dve godine kasnije isto to oružje će biti upotrebljeno za ubijanje ruskih državljana i vojnika. Kompletan izvoz oružja u Gruziju obavljan je preko crnogorske firme Jugoimport MONT, a kupac za Gruzijce bila je firma Melvale Corporation, koja je registrovana na Sejšelskim ostrvima. Vlasnik te firme je Nenad Šarenac, ali postoji sumnja da iza nje zapravo stoji Slobodan Tešić, biznismen kome je, zajedno sa Orhanom Dragašem, Savet bezbednosti UN  zabranio poslovanje, jer je svojevremeno uhvaćen u nedozvoljenom izvozu oružja u Liberiju.

  Najinteresantniji član konzorcijuma, međutim, predstavlja preduzeće Eki investment koje je tada imalo tri vlasnika. Prvi je bio Danko Đunić, od 1997. do 1998. godine, potpredsednik Savezne vlade i ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom i prvi čovek revizorske kuće Deloitte doo koja je upetljana u skoro svaku sumnjivu privatizaciju u Srbiji. Drugi vlasnik je bio Aleksandar Vlahović, nekadašnji ministar za privatizaciju u vladi Srbije i visoki funkcioner Demokratske stranke, a treći vlasnik sa najmanjim udelom (Đunić i Vlahović su imali po 40 odsto) bio je Dragan Lazarević.

  U suštini iza celokupnog posla otimanja Novog Doma stajali su Đunić i Vlahović koji su se u međuvremenu poslovno razveli i podelili imovinu, a zbog straha od hapšenja obojica su u inostranstvu još od početka avgusta 2012. godine.

  Zbog toga nije čudno što je Agencija za privatizaciju prenebegla pismo Dragana Tomića kojim je on Simpo izveo iz konzorcijuma kupaca Novog Doma, jer je kupovina ovog nekadašnjeg giganta bio izuzetno unosan posao. Novi Dom je prodat po ceni od 17.154.232 evra uz obavezno investiranje od tri miliona evra, što će reći za jedva nešto više od 20 miliona evra. Konsultant agencije (u javnosti nema dostupnog ugovora o ovom poslu), bila je konsultantska kuća Bi-Si konsalting, koja nigde ne navodi kako je i kada utvrđena vrednost društvenog kapitala i da li je ona realna, već u prospektu na osam strana daje najobičniji prikaz šta Novi Dom ima od imovine i kakav je bilans poslovanja bio na kraju 2005. godine?!

  U trenutku prodaje Novi Dom je imao 36.433 kvadratna metra poslovnog prostora, od čega 29.487 kvm u Beogradu. Prema nalazu Agencije, jedan kvadratni metar poslovnog prostora kojim je raspolagao Novi Dom vredeo je svega 525 evra, a konzorcijum ga je platio 470 evra. Mali akcionari su sa svoje strane isticali kako je prava vrednost Novog Doma 80 miliona evra, odnosno četiri puta više od onoga što su Đunić i Vlahović sa svojim pajtosima zaista platili!

 Odmah nakon kupovine celog preduzeća, konzorcijum tajno prodaje plac od 2,5 hektara u beogradskoj ulici Vojvode Stepe i to za 18 miliona evra.

  Samo vrednost građevina Novog Doma nije bila ispod 60 miliona evra. Kada se saberu svi otkupi akcija koje je sproveo konzorcijum od privatizacije do danas, za celokupni Novi Dom zajedno sa sumnjivo sprovedenim obaveznim investicijama, plaćeno je oko 30 miliona evra, tako da je najmanja zarada iznosila 100 odsto, odnosno 30 miliona evra. Od rentiranja svojih objekata Novi Dom je godišnje mogao da zaradi sasvim pristojnu svotu, a mali akcionari su svojevremeno upozoravali da je upravo to i rađeno: umesto da nastavi primarnu delatnost proizvodnje i prodaje nameštaja, konzorcijum je počeo da izdaje poslovni prostor.

  Kupci Novog Doma radnicima odmah predlažu da napuste preduzeće i to uz otpremninu od 150 evra po godini staža, iako je socijalnim programom bilo zagarantovano 250 evra po godini. Pošto u ovoj zemlji ne postoji instanca kojoj može da se žali na ponašanje Đunića, Vlahovića i njihovih praporaca, dosta radnika je pristalo na ovo poniženje, pa od nekadašnjih 377 zaposlenih danas u Novom Domu radi svega njih 84.

  U Međuvremenu je Eki investment na volšeban način otkupio još 15 odsto akcija koje je u Novom Domu imala država, a zatim i akcije od manjinskih akcionara koji su procenili da je bolje da dobiju išta nego da čekaju da bahati većinski vlasnici sve rasprodaju i upropaste, pa da im akcije nemaju nikakvu vrednost. Dosegavši 95 odsto vlasništva nad Novim Domom otkupom akcija i od dojučerašnjih partnera, Vlahović i Đunić su krenuli u prinudni otkup svih deonica kako bi konačno sa Novim Domom mogli da rade šta hoće, mada ni do tada nisu imali mnogo obzira ni prema zakonu, a ni prema moralu.