Natrag

Kako su najodvratnije pseudoumetni~ke svinjarije progla{ene vrhunskom umetno{}u

Kako su najodvratnije pseudoumetničke svinjarije proglašene vrhunskom umetnošću

 

Navodna umetnost, na izložbi strave i užasa

 

Ko su protagonisti udruženog zločinačkog poduhvata na kompromitaciji istorije umetnosti u Srbiji. Kako je lečenje mladenačkih kompleksa preraslo u dobro plaćeno stvaranje ordinarnih svinjarija i ozakonjenje idiotizma. Kome su grozote Aušvica i kanibalizam poslužili kao svojevrstan stvaralački stimulans. Za koje navodne zasluge je autor takvih gadosti nagrađen mestom docenta na likovnoj akademiji. Kako već dvadesetak godina klan Dimitrijević uz svesrdnu pomoć Soroš Fonda žari i pali likovnom scenom. Koji su još klanovi uključeni u udruženi zločinački poduhvat. Kome je bila potrebna gomila smrdljivih kostiju za punopravno učešće. Zašto je više bolesnika van ludnica nego u njima...  

 

Stanislav Živkov

 

Struka istorije umetnosti u Srbiji je u totalnoj krizi i iz dana u dan se pokazuje da je na nivou čitave države u toku udruženi zločinački poduhvat pod imenom Psihopatologija svinjarije kao umetničko remek-nedelo u koji je uključeno više muzejskih i galerijskih ustanova i čitav niz bizarnih likova koji svojim štetočinskim delovanjem sve više kompromituju i urušavaju kompletnu struku istorije umetnosti!

Tako je nedavno završeno pančevačko Bijesranje vizuelnih "umetnosti" samo pokazalo da je vrlo žuta kulturna politika koja je doskora vođena u Pančevu zapravo bila najobičnija svinjarija i ozakonjenje idiotizma, odnosno udruženi zločinački poduhvat koji se sveo na javno lečenje posledica noćnih mora, mladalačkog mokrenja u krevet, seksualnog zlostavljanja i ispunjavanje najluđih želja odrastanja poput egzibicionizma, sadomazohizma, frigidnosti, impotencije, satirijaze, nimfomanije, nekrofilije i drugih patoloških stanja, a sve je to plaćeno novcem poreskih obveznika i to 3 miliona dinara od strane gradskog budžeta, milion dinara od strane Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i verovatno dobre svote iz prihoda samog organizatora Centra za kulturu Pančevo.

 

Očekivana invazija ljudi-krastavaca

 Ipak ova svinjarija koju su  nova gradska uprava i nova uprava Centra ni krive ni dužne nasledile od svojih prethodnika donela je i jednu dobru stvar: odlučeno je da ova i ovakva svinjarija više nikada neće biti organizovana na ovako skaredan način i uz ovako skandalozne troškove čime su najviše bile ožalošćeni kojekakvi pseudokulturni krugovi u gradu a i šire, a posebno večite devojčice odnosno frustirane babe i ostale kompleksašice, koje u pančevačkoj verziji serije "Seks i grad" glume klinke šetajući gradom Pančevom ili vozeći bicikl u mini suknjicama - napičnjacima i poprečno prugastim čarapama, neostvarene kao žene i rade feminističke akcije tipa leptiriću šareniću uz obavezno dobacivanje prolaznicima sa bicikla, koje su ovu odluku proglasile navodnom čistkom a autora ovog teksta najvećom preprekom razvoju savremene umetnosti u Pančevu što može biti samo kompliment!

Kao trajni spomenik ovakvim pseudoumetničkim svinjarijama, bijenalnim i ostalim analnim aktivnostima, ostala je podeblja potpuno nečitka i krajnje stupidna knjižurina ukupnog obima od 228 strana u kojoj su sa svake strane na prvih 16 strana odštampane stupidne i besmislene frazetine, da bi se tek nakon toga videlo ko su zapravo glavni učesnici ovog udruženog zločinačkog poduhvata. I naravno, baš kao mirođija u svakoj čorbi , tu se našao profesionalni prodavac magle, izvesni elektroinženjer Miodrag Šuvaković, u javnosti daleko poznatijeg pod nadimkom Miško (verovatno jer je i to vrlo in)!

Elem, prema podacima sa Vikipedije, rečeni Miško je ex-konceptualni umetnik, a za sve druge stvari trebalo bi angažovati prevodioce da pojasne šta na primer uopšte znači sledeći opis Šuvakovićevog delovanja sa istog sajta: osnivač I član teoretske i umetničke Zajednice za svemirska istraživanja... Šuvaković ogleda, indeksira, opisuje neizvesan ali esencijalan odnos između umetnosti... i teorije sada i ovde...

Pod teorijom se podrazumevaju semantički ciljani različiti efekti i pojave procedura stvaranja umetnosti, odlaganja efekata umetničkog rada, stvaranja žargona unutar umetničkog sveta, interpolacija glasa kritike u osećajno predodređene likove umetnosti, granične identitete različitih "govora" unutar društvenih i humanističkih nauka, izuzetnost i autonomija funkcija teorije i umetnosti, generalne interpretativne mogućnosti filozofije umetnosti... Zaista je pitanje identifikacije "velikog" i "teškog" problema, polisemantičkog problema koji se odnosi na odnos između teksta o različitim materijalnim formulacijama... i odlaganja i transferu teksta o razmišljanju, govoru i pisanju o umetnosti. Očito je u pitanju najobičnije frljanje glomaznim i nerazumljivim frazama, bolje rečeno prodavanje muda za bubrege, a kada se sve ovo uporedi sa pomodnim i poraznim rezultatima poput pančevačkog Bijesranja najprimenjivija je ipak prava srpska reč: teško proseravanje, zbog čega je nakon završenog bijesranja najuren iz saveta galerije! Kao selektor takođe se „proslavila" izvesna Aneta Stojnić rođena u Beogradu 1981. godine, koja samoj sebi kao zanimanje navodi rediteljka, inače aktivna kao navodna umetnica i teoretičarka u oblasti performansa i novomedijske umetnosti, a kakvim se tu radi stupidarijama najbolje govori naziv njenog najpoznatijeg uratka Seks u vozu i leva prava nadgledana nezavisnost, nakon čega se mogu očekivati naredne kapitalne produkcije poput Jarca u sengrupu, Invazije ljudi-krastavaca ili Ljubavi na pogo-štapu!

 

Simulacija kopulacije

 

Sve u svemu još jedan štih u špilu hohštapleraja i nadriumetničkih svinjarija. U istu tu kategoriju spada i izvesni Nikola Dedić, inače pripadnik najmlađe generacije navodnih teoretičara umetnosti, autor stupidnih i krajnje nečitkih knjižurina Ka radikalnoj kritici ideologije, Od socijalizma ka postsocijalizmu i Utopijski prostori umetnosti i teorije posle 1960, a kulminacija ovakvog piskaranja usledila je u katalogu izložbe „Trijumf savremene umetnosti", održane u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu koji je punopravni kolektivni član udruženog zločinačkog poduhvata na nivou države Srbije Psihopatologija svinjarije kao umetničko remek-nedelo. Inače ovaj bizarni i skandalozni muzej je već decenijama leglo svojevrsnih parazita i poprište konstantnih obračuna a u ovom trenutku glavna žrtva je Muzej Vojvodine kome je oduzeto pola zgrade samo kako bi pacijenti iz Muzeja savremene likovne umetnosti imali dovoljno prostora za svoje štetočinstvo.

U novosadskoj ispostavi pseudoumetničkih svinjarija nalazi se više kapitalnih primeraka štetočina!. Tako je tamo doskora direktor tog skarednog muzeja bio izvesni Živko Grozdanić Gera koji se svojedobno „proslavio" simulacijom kopulacije sa Meštrovićevim kipom u Narodnom muzeju u Beogradu, zatim su tamo pripadnice porodične manufakture mama Svetlana i kćerkica Sanja Mladenov, a naravno kao pridruženi članovi u ekipici su i izvesni tata Ratomir i sin Luka Kulić, članovi druge porodične manufakture u koju još spada i mama Branka Kulić. Inače tata Kulić se svojedobno „proslavio" izlažući svoje „graciozne" autoaktove dok je sinu Luki mama Branka organizovala izlaganje divovske skulpture obrezanog penisa! Inače podsećanja radi, ovde treba pomenuti da je gorepomenuta Svetlana Mladenov 1981 godine pokrenula Pančevačku izložbu jugoslovenske skulpture koja je nakon propasti Jugoslavije i sama propala ali je iz te propasti ćar jedino imala Mladenovka koja je propaloj manifestaciji produžila život tako što ju je preimenovala u Bijenale vizuelnih umetnosti čime je otvoren put dolasku sve grđih i gadnijih strahota koje su kompromitovani i korumpirani istoričari umetnosti proglasili navodnim umetničkim delima na sveopšte zgražanje svih iole normalnih kolega i ostalih građana!

 

Svaka vaška obaška!

 

Ipak prava kulminacija, bolje rečeno katarza u kojoj je defitivno otkriveno da je car go, a da se mnogo više psihijatrijskih pacijenata nalazi van ludnica nego u njoj usledila je poslednje večeri ovogodišnjeg pančevačkog Bijesranja kada je par krajnje bizarnih i umišljenih likova pokušalo da organizuje nekakvu tribinu gde je, pored ostalog, trebalo da se raspravlja o tome kako prazno prikazati u šupljem , zatim o tome šta je pisac zapravo hteo da kaže , a ispostavilo se da je među učesnicima bio i izvesni Zoran Todorović. inače docent beogradske likovne akademije, koji je svoju umetničku karijeru poslednjih godina pretvorio u svojevrsni omaž Aušvicu, trećem rajhu i kanibalizmu, verovatno lečeći neke svoje mladalačke komplekse!  Naime dotično stvorenje se pre 3 godine proslavilo po tome što je  nastao „umetnički" rad koji nas predstavljao na 53. Venecijanskom Bijenalu, Srbija je novcem poreskih obveznika platila da se u 240 frizerskih salona i kasarni širom zemlje prikupi kosa, da fabrika u Prokuplju od kose izatka 1100 ćebadi težine 2 tone . Sve u svemu Todorović je ošišao 200.000 ljudi, a fabrika u Prokuplju izatkala je 1.100 komada ćebadi od kose u dve dimenzije, ukupne veličine 1.800 kvadratnih metara i težine od 2 tone.

Na projektu je bilo angažovano 400 frizera, radnika fabrike „Tatko", vozača kamiona i onih koji izrađuju prateću dokumentaciju, a Todorović je ćebad prodavao po 100 evra komad, iako je vrlo upitno bilo zbog moguće opasnosti od izlaganja ovih ćebića sa obzirom na to koliko bacila, picajzli i vaški nose...

 Ipak, kako bi  otvorio apetit posetilaca svojih izložbi Todorović se pobrinuo i o njihovoj higijeni pa se kao svaki pravi kreativni domaćin ugojio, a potom dao da se od njegovog sala sa stomaka hirurški uzme isečak od kojeg je napravio sapun. Lepo ljudi da pre jela operu ruke pa da navale na meze koje je takođe priredio Todorović i to tako što je po bolnicama prikupljao kožice preostale nakon obrezivanja penisa kako bi od toga skuvao svojevrstan delikates: umetničke pihtije!!! Tako se umetnost iz galerija preselila u operacione sale, liposukcija je postala zanimljivija od platna, boja i četkica, pa Todorović da se ništa ne baci od otpadaka ljudskog mesa pravi i izlaže pihtije. Mnogi su ih na otvaranjima jeli, neki su povraćali, a jedan posetilac u Sloveniji je tražio da krajnje monstruoznog autora bližeg crnoj hronici, medicinskim i patološkim anomalijama umesto da pozove psihijatrijsku kliniku u Ljubljani, ispita policija.

 

Kuratori ubijaju kiselinom

 

 Možemo se upitati u čemu je štos, ali je sasvim jasno da je u pitanju svojevrsna kreativna nadgradnja i odavanje svojevrsnog omaža nacizmu i kanibalizmu jer su nacističke psihopatološke kreacije poput stolica od kostiju, sapuna od zatvorenika, đubriva od kostiju i abažura za lampe od ljudske kože, sada proglašeni za vrhunsku umetnost i remek nedela avangardista. Odnosno monstruozni horor dostojan serijskih ubica koji očito žele da galerije, škole i domove pretvore u ludnice što po Todoroviću podrazumeva korišćenja humanih resursa u svrhu kojekakvih instalacija na šta mu je jedna inteligentna novinarka odgovorila: Instaliraj to svojoj mami!

Stvarno, što ne obraduje svoju mamu sa domaćim pihtijama, sinčićevim sapunom i po kojim toplim ćebetom. Ovde se opravdano postavlja pitanje kome i kako uopšte ovako nemoralan lik može biti pedagog na Likovnoj akademiji, gde je očito da neki nastavnici, umesto da  podučavaju studente o stvarno lepoj umetnosti, leče svoje frustracije a kao rezultat svega ovakvi nastavnici upropašćuju daleko više studenata nego što ih je akademija upisala tokom čitavog svog postojanja pa kao rezultat svega pojavljuju se razni manijaci, samozvani umetnici, lažni kustosi, i kuratori koji bi bili u stanju da svoje viđenje lepote primene bacajući kiselinu u lice lepo devojci kako bi je učinili lepšom!

Naravno iza čitave ove satanističke priče stoji izvesni Branislav Dimitrijević, Todorovićev mentor,  bivši pomoćnik ministra kulture, koji je u tom svojstvu straćio 100.000 eura kako bi Todorovićeve specijalitete poslao na Bijesranje u Veneciji. Inače Dimitrijević je u javnosti daleko poznatiji kao sin sada pokojnog profesora Vojina Dimitrijevića, zahvaljujući kome je devedesetih godina u okviru delatnosti tadašnjeg Soroš fonda specijalno otvoren Centar za savremenu umetnost kako bi se umetničkim radom po sistemu Arbeit mach frei (rad oslobađa) finansirale sve moguće nadriumetničke svinjarije!

Inače, za štetočinsko delovanje ovog skarednog centra, vezuje se i svojevrsni skandal, pošto je Centar za velike novce u sred Beograda unajmio reprezentativan salonski stan namešten biranim nameštajem koji saradnicima centra nije bio dovoljno ružan pa su ga izbacili u neki magacin odakle je ubrzo ukraden te se dugo vodio spor oko naknade štete. Ovaj bizarni centar bio je i leglo svojevrsne porodične manufakture Dimitrijević & Dimitrijević u kome je ravnopravni učesnik bila i izvesna Dr Branislava Anđelković Dimitrijević inače sadašnja direktorka Muzeja savremene umetnosti u Beogradu  (snajka pokojnog profesora Vojina Dimitrijevića), jer je udata za već spomenutog Branislava Dimitrijevića a porodična manufaktura i dalje neometano radi pošto direktorka Branislava povremeno angažuje supruga Branislava za raznorazne idiotske projekte Muzeja u kome je direktor a sve do sada nikome ni najmanje nije zasmetao ovako skandalozan sukob interesa!

 

Na groblju rashodovanog nameštaja

 

 Dimitrijevićka je inače od 1994. godine bila koordinator programa, a od 1999-2001, direktorka već pomenutog Soroš centra odakle je za nepoznate zasluge postala direktorka Muzeja savremen umetnosti u Beogradu koji se već godinama nalazi u stanju totalnog raspadanja. Dimitrijević junior se nedavno „proslavio" skupo plaćenim tzv. Oktobarskim salunom Beograda gde je u namučenoj zgradi Geozavoda napravio razbojište izloživši stare stolice, škartirane predmete, rashodovan nameštaj, flaše, aparate za gašenje požara, naduvane balone, isečke iz novina čime je nastalo još jedno lucifersko poniženje istorije umetnosti. Postavlja se pitanje kako je sve ovo moguće, ali odgovor je veoma prost: sve se ovo dešava zahvaljujući totalnoj prostituciji struke jer od 1983. godine istoriju moderne umetnosti na filozofskom fakultetu predaju krajnje bizarni likovi poput izvesnog Slobodana Mijuškovića koji je na fakultet stigao 1976. godine da bi narednih dvavdeset godina nekoliko puta bio reizabiran u zvanje asistenta a do 1983. godine bio je potrčko Lazara Trifunovića i potom Alekse Čelebonovića i ostao zapamćen kao krajnje grub i osoran asistent bahato se obraćajući studentima na per tu, a na sveopštu žalost i sada je na fakultetu, gde zajedno sa izvesnom Lidijom Merenik nastavlja sa uspešnim upropašćavanjem studenata i gajenjem generacija idiota!

O tome kakve su se sve parazitske pseudokulturne organizacije poslednjih godina nakotile lako se može vidite najobičnijim svakodnevnim praćenjem medija odakle ne silaze raznorazni parakulturni centri sa svojim krajnje bizarnim programima. Tako recimo sa programa ne silaze Bioskop Rex, nekakav Remont, Miksergalerija Elektrika, skvotovi po raznoraznim ruševinama, pošto je sve to , jelte, jako moderno i in, a za isto to vreme prave ustanove kulture dobijaju daleko manje prostora u medijima.

 Kao rezultat svega toga pojavljuju se krajnje bizarni likovi koji se lažno predstavljaju i nanose neprocenjivu štetu kako umetnosti, tako i kulturi generalno. Samo zahvaljujući negatovnoj selekciji i medijskom bombardovanju javnosti bila je moguća pojava štetočina poput lažnog kuratora Marka Salapure, lažnog kustosa Vladimira Palibrka, Dušice Dražić direktorka nadrifestivala Mikser, konceptualni umetnik i lažni kustos bez položenog stručnog ispita najpoznatije po tome što je u galeriju Kulturnog Centra svojedobno ukipovala najmanej dve tone šuta srušene kuće i to proglasila svojim remek nedelom, kreativne direktorke Mikser festivala Maje Lalić, takođe krajnje bizarnog lika večito neukusno obučene sa osmehom poput ajkule, zatim izvesnog Ivana Kucine , docenta arhitektonskog fakulteta u Beograda, inače dvorskog arhitekte pri Velikoj Loži smenjene direktorke Narodnog Muzeja Cvjetičanin dr Tatjane koji je zajedno sa njom upropastio reprezentativnu izložbu srpskog slikarstva pretvorivši Galeriju SANU u pretrpani muzejski depo! Samo zahvaljujući višedecenijskom štetočinskom delovanju ovakvih moralnih nakaza bila je moguća pojava još jedne nadriumetničke spodobe koja je na svetskom nivou prodavala muda za bubrege pri tome naravno jako dobro zarađujući a čija su remek nedela totalno korumpirani istoričari umetnosti proglašavali za epohalna ostvarenja.

 

Nečuveni "performans" sa plakanjem i arlaukanjem 

 

 Reč je o krajnje izvikanoj nazoviumetnici Marini Abramović, očitoj stručnjakinji za sado mazo seanse, koja je svoju skandaloznu pseudoumetničku karijeru počela još davne 1974 godine kada je u Napulju održala prvu skandaloznu seansu skinuvši se gola, okružila se sa 72 kojekakva predmeta, priložila potpisanu i overenu potvrdu da preuzima odgovornost za način na koji će ti predmeti biti upotrebljeni i za sve šta će joj učiniti bilo koji posetilac ove umetničke priredbe... U početku je sve izgledalo idilično: ljudi su dodirivali umetnicu, milovali je, mazali medom, predavali se nežnostima da bi uskoro prešli na konkretnije stvari. Neki su je pošli rezati žiletom, ranjavati i tući, a drugi su je branili. Nastalo je otimanje oko nabijenog pištolja i izbila je ozbiljna tučnjava. Sledeći „biser" kojim su se oduševljavali umišljeni kunsthisteričari bila je svojedobna šetnja kineskim zidom i to tako što su Abramovićka i njen tadašnji ljubavnik Olaj tri meseca šetkali Kineskim zidom jedno drugom u susret da bi se na kraju, nakon 2000 kilometara konačno susreli i zauvek se razišli , verovatno zbog svađe oko podele „honorčića" za ovu svinjariju svega 50.000 dolara! Sledeća pseudoumetnička svinjarija koju su beogradski a i ostali krugovi navodnih emancipovanih kunstgešihtlera dizali u nebesa bila je čak izvedena prolikom otvaranja još jedne kloake savremene umetnosti: venecijanskog bijesranja pod imenom Čišćenje kuće a sastojala se iz toga da je Abramovićka sigurno za jako dobre pare sedela u mračnoj prostoriji, okružena zastrašujućom količinom golih smrdljivih goveđih kostiju. Uzimala ih je, jednu po jednu, pa ih je ribala i prala metalnom četkom i to još onako prigodno obučena u belu haljinu, sva mokra i krvava, što od životinjske, što od vlastite krvi, „umetnica" je naizmenično arlaukala i plakala i to je bila „kapitalna" umetnička tvorevina kao simbol otporu Miloševićevom režimu. Ovde  se sa pravom postavlja pitanje ko je ovde zapravo normalan: autori ovakvih kvaziumetničkih uradaka ili njihovi zagovornici i adoranti? Ko sve to plaća i iz kojih fondova? Ko su bizarni likovi koji uživaju u najvećim gadostima proglašenim za umetnička remek nedela? Koliko je njih ikada bilo kod psihijatra i da li imaju šifru? Ako imaju šifru, zašto se ne leče? Ako je to vrhunska umetnost, onda neka raznorazni Šuvakovići, Stojnićke, Dedići, Dimitrijevići, Kulići, Mladenovke, Mijuškovići, Gere lepo izvole pa angažuju profesora Todorovića da im tapacira stan svojim čuvenim kanibalskim ćebićima po mogućnosti sa dezenom kukastog krsta, neka im gospon Todorović organizuje i stalno snabdevanje svojim specijalitetima poput pihtija, a g. đica Abramović neka lepo stalno kuva čorbicu od junećih kostiju pa makar neka bude neke koristi od njih, a kada završe mezeluk, g. din Todorović će im ponuditi i svoj domaći sapun da operu ručice nakon jela. Prijatno!

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane