Do koske

 

Spas u zadnji čas: poslednji dani evroatlanske diktature u Srbiji

 

Vidi vraga, u sred grada Haga

 

Posle dugog niza godina lutanja i ponižavanja, Srbija je našla put izlaska iz sigurne propasti, pripremljene u Vašingtonu i Briselu. Zapad pokazuje bes i nemoć, haški Tribunal oslobodio je optužene hrvatske generale, oslobodiće i albanske zločince na čelu sa Ramušom Haradinajem, ali će i Srbija da se oslobodi od nasilja evroatlanskih "kuferaša". Dolazi Rusija.

 

Nikola Vlahović

 

Trećeg novembra 2012. godine, potpredsednik ruske gasne kompanije Gazprom Aleksandar Medvedev, doneo je vest koja je morala da zabrine susednu Hrvatsku, jer je tog dana i zvanično potvrđeno da će je gasovod „Južni tok" zaobići i da će ovaj gigantski projekat epohe proći preko Srbije u Mađarsku, i dalje prema Sloveniji i Italiji.

U ponedeljak, 12. novembra 2012. godine, i javne i tajne službe istočnih i zapadnih sila, zabeležile su da je predsednik Srbije Tomislav Nikolić obavio jedan vrlo važan telefonski razgovor sa predsednikom Rusije, Vladimirom Putinom. Uobičajeno za ovakve prilike, taj razgovor je vođen zaštićenom vezom, ali, samo dan kasnije, na zvaničnom sajtu ruskog predsednika Putina, svako je mogao da pročita o čemu je bilo reč: da su predsednici Rusije i Srbije potvrdili  "...Razvoj bilateralne saradnje i sprovođenja sporazuma postignutih 11. septembra na samitu u Sočiju...".

Nije bilo nikakve sumnje da je "kocka bačena", i da je Srbija konačno odlučila na koju će stranu. Usledio je i odgovor sa Zapada, i to brz, nemilosrdan i preteći! Već 16. novembra, Tribunal u Hagu oslobađa od krivične odgovornosti hrvatske generale Antu Gotovinu i Mladena Makrača, optužene za sprovođenje zločinačkog poduhvata nad srpskim civilima u nekadašnjoj Krajini. Istog dana, po prvi put u svojoj istoriji, vlada Australije, odobrava izručenje jednog svoga državljanina (Dragana Vasiljkovića, poznatog i kao Kapetan Dragan), jednoj stranoj zemlji, u ovom slučaju Hrvatskoj. Do sada su zemlje takozvanog Komonvelta samo međusobno izručivale optuženike.

Tako će Vasiljković odgovarati  za ratne zločine, i to pred sudom hrvatske države, kojoj je sve zločine, jednim potezom,  "oprao" Haški Tribunal. Istina, Hrvatska je dala 31 milion evra za odbranu dvojice svojih generala, ali joj ni to ne bi pomoglo da politika Zapada prema Srbiji nije odlučila drukčije. A, odlučila je tako jer je nezadovolja njenom geostrateškom orjentacijom prema Rusiji.

 No, Srbiji trebaju veliki projekti, zapošljavanje, stabilna ekonomije, razvoj privrede...Ukratko, spas od galopirajuće pošasti novih kreditnih zaduženja kod proverenih bankarskih nemani, kakva je, na primer, Evropska banka (EBRD), Međunarodni monetarni fond (MMF) i Svetska banka, Srbija je potražila od Rusije, starog saveznika.

Poslednjih dvanaest godina, od kako je Srbija sebe svrstala u red evropskih parlamentarnih demokratija, administracija u Briselu i Vašingtonu vršila je neviđeno nasilje nad njenom imovinom, teritorijom, nasleđem i kulturom. Srbija je ubijana tačno tamo gde je bila najživlja i gde su joj potencijali najveći: u poljoprivredi, industriji, nauci, školstvu, zdravstvu, transportu...Istovremeno, sve srpske vlade u tom periodu, na najbedniji način, snishodljivo i kukavički, pristajale su na nova poniženja, na ispostavljenje novih obaveza, a sve sa ciljem da se jednog dana Srbi nađu u Evropskoj uniji. Cena je iz dana u dan rasla...

U Hag su poslati svi sa spiska traženih, završno sa Karadžićem, Mladićem i Hadžićem, ali to nije bilo dovoljno, pa je mali i tragikomični službenik Haškog Tribunala, Serž Bramerc, dolazio u Ministarstvo pravde Srbije, kao prosvetni inspektor u školu (bivša ministarka Snežana Malović ga je dočekivala u svojoj kancelariji, i to u stavu "mirno", kao dobar đak u klupi). Ta praksa je nastavljena i sa novom vladom. Političko vođstvo je promenjeno, ali nije njegov odnos prema ovakvom nasilju.

Konačno, kad je u telefonskom razgovoru Nikolića i Putina, 12. novembra, pala odluka na koju će stranu Srbija, to je izazvalo bes do sada neprikosnovenih administracija u Briselu i Vašingtonu, tim pre što je i na svetskoj sceni njihov uticaj ozbiljno uzdrman, kako ekonomski, tako politički i vojno. Trebalo je maloj Srbiji pokazati ko je gazda, pa su odluke suda u Hagu i vlade Australije u Kanberi, bile skoro očekivane.

Ali, ni imperijalni "rukopis" vlade SAD nije više tako siguran i pouzdan. Čin oslobađanja hrvatskih generala i izručenje Vasiljkovića Hrvatskoj, posredno su dokaz velike nemoći Zapada pred onim što je Srbija izabrala. Naviknuti na to da je ona krotka, podjarmljena, opljačkana i nemoćna, trebalo na neki način ponovo kazniti, povrediti i isprovocirati...

Ali, vremena su nepovratno promenjena, i ovde je reč o neskrivenim frustracijama Zapada pred činjenicom da je Rusija nesumnjivi energetski gospodar sveta, i da "čak i mala Srbija" sklapa saveze sa njom, kako energetske, političke, odbrambene i svake druge...

No, i takvu malu balkansku državu, opterećenu unutrašnjim problemima, korupcijom, dugovima, ekonomskim razaranjem, špijunažom, otvorenim izdajništvom i kriminalom svih nivoa, od uličnog do institucionalnog, nije više moguće šamarati i vući za uši kao do sada. Najveći deo građana u Srbiji živi pošteno i trudi se da sačuva svoje porodice i svoj preostali ponos kako zna i ume. Njihov potpuni sunovrat bio je projektovan do detalja, od otimanja i uništavanja preduzeća u kojima su radili, do sistematskog ubijanja pamćenja, zaglupljivanjem novih generacija i uspostavljanjem "nove etike", koja podrazumeva nerad, lenjost, brzu zaradu kriminalom i negaciju porodice.

Još jedan važan faktor presudio je ovog novembra meseca 2012. godine o dugoročnim ciljevima Srbije. NATO pakt, kao transnacionalna vojna organizacija i simbol američke imperijalne hegemonije, čije su nuklearne rakete uglavnom okrenute ka teritoriji Rusije, postavlja svakog ruskog  ekonomskog partnera ili političkog saveznika u jasan položaj: da bude njen prijatelj ili rizikuje da bude njen neprijatelj. Zvaničan stav Moskve je takav, da svako ko uđe u NATO savez, nije dobronameran prema Rusiji.

Srbija je iskusila "prijateljstvo" sa NATO paktom, iskusila je "prijateljstvo" sa američkom okupacijom Kosova i na svojoj koži isprobala kako izgleda kad elitne jedinice ekonomskih ubica za desetak godina zgaze sve što su generacije stvarale. Takođe, isprobala je i jedva preživela, teror velikih bankarskih korporacija koje su za male pare kupile dobar deo imovine države i građana, a ostatak Srbije procenile na bednih 150 milijardi dolara, kao da je u pitanju eksponat u galeriji, a ne država koja postoji vekovima.

Došao je krajnji čas da Srbija sačuva ovo što je ostalo od nje. A najbolji način je bio da aktivira sve sporazume sa jednom od dve najveće sile na svetu, Rusijom, koja je u kratkom roku, u svoj impresivni ekonomski i vojni savez, vratila nekoliko ključnih zemalja bivšeg Sovjetskog saveza (Ukrajinu, Kazahstan, Belorusiju, Jermeniju, zaključno sa Gruzijom).

Dogovor predsednika Nikolića i Putina vodi ka konačnom izlasku Srbije iz dugogodišnjeg robovanja administracijama u Briselu i Vašingtonu.