Natrag

Bezna|e

 

 Beznađe

 

 Dno koje smo dotakli: nezaposlenost u Srbiji dostigla je svoj istorijski maksimum

 

  Narod na ulici, gazde u kabinetima

 

Srbija je dosegla istorijski minimum broja zaposlenih, ali će armija nezaposlenih i iduće godine da se poveća. Da bi se očuvao broj zaposlenih potreban je rast proizvodnje od bar šest odsto, a ove godine on u Srbiji iznosi oko nula odsto. Ni plate koje su na afričkom nivou nisu pomogle da se poveća broj legalno zaposlenih, ali su visoki nameti doveli do porasta broja radnika kojima poslodavci ne uplaćuju doprinose. Najmanje 100.000 radnika uopšte ne prima platu, još najmanje pola miliona njih platu prima sa zakašnjenjem od najmanje tri meseca, ali ovdašnji sindikati i dalje ćute čuvajući fotelje svojim funkcionerima.

 

 

Milan Malenović

 

Socijalizam je prelazni period iz kapitalizma u kapitalizam, glasi poznata pošalica sa početka devedesetih godina prošlog veka, ali kako izgleda i kapitalizam je prelazni period iz jednog oblika socijalizma u drugi.

  Da bi se izborila sa nezaposlenošću, posebno snažno izraženom među mladima, Evropska komisija je predložila davanje državnih garancija mlađima od 25 godina da će u roku od četiri meseca po završetku školovanja ili gubitka radnog mesta dobiti novi posao ili plaćenu prekvalifikaciju.

Zakonom zagarantovano pravo na rad kao jedno od osnovnih ljudskih prava, ukazuju stručnjaci, bila je jedna od najvažnijih tekovina realnog socijalizma nestalim pod ruševinama Berlinskog zida. Dolazak neoliberalizma, koji je u svom najprimitivnijem i najbezobzirnijem obliku zapljusnuo Istočnu Evropu, posebno prostore bivše SFRJ, izazvao je u istoriji nezabeleženu stopu nezaposlenosti.

 

Niko ne veruje u zaposlenje "reglarnim" putem

 

  Nezaposlenost je u Srbiji dosegla istorijski maksimum od 23,7 odsto, sa tendencijom rasta, mada u sindikatima tvrde da je već sada 28,3 odsto radno sposobnog stanovništva bez posla, što predstavlja porast od pet odsto u odnosu na prethodnu godinu. U republičkoj vladi, koja nam obećava izlazak iz recesije već koliko iduće godine, smatraju da će za godinu dana broj zaposlenih još više da se smanji, tačnije da će opasti za 3.500 ljudi na samo 1,721 milion. To bi značilo da tek jedna petina stanovnika Srbije radi, mada to ne mora nužno da znači i da isti toliki broj ljudi nešto i zarađuje.

  Po saznanjima sindikata, najmanje 100.000 ljudi u Srbiji formalno ima radno mesto, ali nema nikakva primanja, dok još najmanje pola miliona zaposlenih ima neredovne plate koje kasne i po više od tri meseca, ili nema uplaćene doprinose za penziono i zdravstveno osiguranje. Konačno, iznad crte ostaju mahom zaposleni u državnim službama koji ništa ne prihoduju već se izdržavaju iz budžeta.

  Prema rezultatima istraživanja koje je sprovela profesorka dr Mirjana Radović-Marković iz Instituta ekonomskih nauka u Beogradu  70 odsto mladih u uzrastu od 20 do 25 godina ima sklonost ka samozapošljavanju.

  To znači da više od dve trećine pripadnika novog naraštaja ili uopšte ne veruje ili slabo veruje u mogućnost da će posao moći da nađe na takozvanom tržištu rada.

  Da trendovi nisu ni najmanje ohrabrujući, potvrđuju i podaci Zavoda za statistiku, po kojima je u 2001. godini Srbija imala 2.101.668 zaposlenih. U sindikatima kažu da je samo za poslednjih pet godina privatizacija bez posla ostavila čak 375.000 radnika.

  U poslednje tri godine, u Srbiji je čak oko 260.000 radnika ostalo bez posla. Najveći broj radnih mesta ugašen je u Kragujevcu, Kruševcu, Kraljevu i Aleksincu. U redu čeka i Smederevo sa upropašćenom železarom. Zemlja je izmučena stečajima i niskim izvozom, pa sindikalni lideri najavljuju da će do kraja godine bez posla možda ostati i dodatnih 150.000 ljudi.

  Najgore su prošli zaposleni u privatnom preduzetništu, jer je sa 401.016 radnika broj onih koji rade pao na samo 234.459. Najveći broj radnih mesta ugašen je u Zlatiborskom okrugu, a iza njega su na crnoj listi odmah Jablanički, Pčinjski, Moravički i Mačvanski

  U Beogradu je početkom devedesetih u industriji radilo oko 220.000 ljudi, a danas ih je tu uposleno tek oko 22.000. Slično je, na primer, i u industrijski razvijenoj Subotici, gde se broj zaposlenih u privredi, u proteklih dvadesetak godina, takođe deseterostruko umanjio. 

  Predsednik niškog Gradskog veća Saveza samostalnog sindikata Miodrag Ranđelović procenjuje da od nekadašnjih 70.000 radnika u industriji, koliko je bilo zaposleno pre 30 godina, danas radi manje od 5.000 radnika i da grad ne čini ništa da pomogne da se reši teško stanje u privredi. On smatra da je Niš odavno postao grad siromašnih i da će biti sve više radnika u redu za narodne kuhinje.

 

 

Država protiv prekvalifikacije

 

 

Posledica sumanute privatizacije je i da veliki broj firmi u Jagodini više uopšte ne postoji. Od 16.608 radnika, koliko ih je bilo 2000. godine, ostalo je samo 2.982, što je poražavajuće za ovaj mali grad.

  Dok se Evropska unija vraća socijalizmu i državnim garancijama za zapošljavanje, Srbija sve krupnijim koracima sve dublje ulazi u glib nazvan "slobodnim tržištem".

  Kao izlaz iz ove situacije visoke nezaposlenosti i malih izgleda za povećanjem broja radnih mesta u naredne dve godine, neki predlažu još veće labavljenje zakonskih stega za poslodavca. Za početak, treba promeniti Zakon o radu tako da zapošljavanje bude fleksibilnije, smatraju privrednici, ali i razmisliti o smanjenju nameta na zarade jer danas svaki poslodavac koji radnika plaća pošteno, na 100 dinara plate državi daje još 68 dinara kroz poreze i doprinose. "Fleksibilno" zapošljavanje je šifra iza koje se krije "lakše otpuštanje zaposlenih".

  Sindikati se, po običaju, još ne oglašavaju, jer oni prvenstveno štite fotelje svojih funkcionera, a ne interese običnih članova.

  Državni podsticaj za samozapošljavanje iznosi 160.000 dinara, što je po sadašnjem kursu manje od 1.500 evra, i predstavlja smešno nisku svotu u odnosu na 4.000 evra koliko se, primera radi, plaća u Sloveniji, odnosno 10.000 evra koliko su od ministarstva ekonomije po nalogu Mlađana Dinkića dobijali belosvetski hohštapleri, poput južnokorejske Jure, da bi u Srbiji otvorili jedno radno mesto.

  Upravo u sektoru malih i srednjih preduzeća Srbija bi mogla da napravi pomak koji bi smanjio broj nezaposlenih. Iskustva iz inostranstva nas baš tome uče.

  Najsrećniji ljudi u EU, po ispitivanju javnog mnjenja, jesu stanovnici Danske. Ova mala država na poluostrvu na severu Evrope poznata je po - ničemu. Niko živi ne može sa sigurnošću da se seti nekakvog brenda iz Danske, a prva asocijacija koja se javlja na pomen imena ove državice su erotski filmovi iz sedamdesetih godina prošlog veka i farme krava.

  Danska, međutim, ni danas gotovo da ne poznaje pravo značenje reči „nezaposlenost". Okosnicu danske privrede čine mala i srednja preduzeća, dok industrijskih giganata gotovo da ni nema. Čak i u Nemačkoj, zemlji poznatoj po koncernima kao što su Simens, Krup, Mercedes i tako dalje, manje od 10 odsto bruto društvenog proizvoda dolazi iz sektora krupnog kapitala. U Danskoj je taj procenat skoro zanemarljiv. Tamo najviše prihoduju mala preduzeća, koja su u radu i proizvodnji fleksibilna, lako i brzo se prilagođavaju novonastalim situacijama i daleko su otpornija na udare kriza. Da bi to postigli, Danci su izvanredno dobro razvili sistem školovanja, koji se brzo i lako prilagođava potrebama privrede i ne proizvodi akademske građane bez perspektive zapošljavanja, kao što je to slučaj u Srbiji, već kvalifikovanu radnu snagu koja brzo i lako nalazi posao.

  Srpska vlast, kako ova sadašnja tako isto i ona nedavno upokojena, nisu ni na trenutak pomislile da mladima bez posla ponude besplatnu prekvalifikaciju.

  Od ukupnog broja nezaposlenih na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) mladi čine 27,2 odsto, odnosno oko 205.000 - najviše ih je sa završenom srednjom školom, a njih oko 26.000 ima fakultetsku diploma. Oko 42.000 mladih na birou rada, međutim, nema stručnu spremu, nema završenu nikakvu školu, te samim tim nema nikakvu realnu šansu da se zaposli. Veliki broj mladih na posao čeka duže od godinu dana, jer ima stručne kvalifikacije koje se slabo ili nimalo ne traže.

  Država bi, dakle, trebala da investira na prvom mestu u dokvalifikaciju i prekvalifikaciju mladih koji traže posao. Upravo je to poenta onoga što predlaže kontroverzni plan Evropske komisije, a ne zapošljavanje na izmišljenim radnim mestima, kako se protiv nezaposlenosti bore naši vlastodršci.

 

 

Srpski političari i kozja glava

 

 

Dolazeći državnim udarom na vlast 5. oktobra 2000. samozvane demokrate su narod učile kako je svo zlo privredne krize nastanjeno u velikim industrijskim kombinatima nastalim u eri samoupravnog socijalizma, koji poput mamuta jednostavno nisu u stanju da se prilagode promenama na tržištu. Zbog toga su ti dinosaurusi starih vremena, koji su upošljavali stotine hiljada radnika, rasprodati po bagatelnim cenama.

  Danas nas čudom preživeli lideri petooktobarskog puča ubeđuju kako je spas za srpsku privredu u dovođenju inostranih mamuta na ove prostore, odnosno otvaranju industrijskih giganata stranih imena, kojima se iz domaćeg budžeta godišnje dodeljuje na desetine miliona evra takozvanih subvencija. Ako su industrijski kombinati dobri, zašto smo svojevremeno naše pogasili?

  U stara vremena u Srbiji je postojala narodna priča o jednom seoskom mudracu koga su seljani pitali šta da rade, jer je jedna koza zavukla glavu u ćup, pa sada ne može da je izvadi. „Mudrac" im je odgovorio da kozi trebaju da odseku glavu. Učinivši to, seljani „mudracu" rekoše da je kozja glava i dalje u ćupu, a on ih posavetova da sada razbiju ćup. Seljaci i to uradiše, pa posle slaviše pamet svog „mudraca", ne shvatajući da su ostali i bez koze i bez ćupa.

  Srpski političari, svi do jednog, liče na pomenutog „mudraca" iz priče. Sve što su mogli oni su unuštili za ovih dvanaest godina, a danas slave svoju sopstvenu „pamet" na raznoraznim „biznis forumima" gde kusaju najskuplje specijalitete svetske i domaće kuhinje.

  Istovremeno prema nezvaničnim statistikama, okruglo milion ljudi u Srbiji nema stalan izvor prihoda. Od gotovo 30.000 korisnika narodnih kuhinja, svako treće je dete. Broj onih kojima je besplatan obrok potreban, nažalost, mnogo je veći.

Za nešto više od godinu dana u Nišu se udvostručila armija gladnih, pa je na spisku za mesečne pakete hrane u Narodnoj kuhinji 10.800 ljudi. Iako u gradskoj upravi za socijalnu zaštitu kažu da „nije sve tako crno" jer je u novembru podignuto „samo" 7.400 paketa, poražavajuća je činjenica da svaki 26. Nišlija ispunjava uslove za ishranu na kazanu.

  Razbacivanje para kroz takozvane investicione podsticaje, gde smo masnoj guski mazali rep, nije donelo nikakvih rezultata. Smanjenje prava radnika, svedenih na status antičkog roba, takođe nije rezultiralo povećanjem ni proizvodnje, niti zaposlenosti u Srbiji. U ovoj zemlji najveći broj poslodavaca nema razvijenu socijalnu svest, već jedino želju da se još više obogati. Smanjenje plata radnika nije dovelo do veće zaposlenosti, već do većeg bogaćenja vlasnika preduzeća. Zbog toga je potrebno prestati sa takvom suludom politikom.

  Umesto što Jurama, Gorenjima, Fijatima i ostalim robovlasnicima isplaćuje milionske subvencije, država bi taj novac trebala da usmeri u mala, porodična preduzeća i da tako poveća broj zaposlenih koji imaju prihode. Samo da podsetimo: da bi se održao postojeći nivo zaposlenosti potreban je godišnji rast proizvodnje od šest odsto. Ove godine Srbija je zabeležila isti volumen proizvodnje kao i prošle godine, rast je dakle iznosio nula odsto. Vreme je da se svi ozbiljno zamislimo. 

 

 

Od "dolaska demokratije", milion ljudi je ostalo bez posla

 

  Prema podacima Ankete o radnoj snazi, stopa nezaposlenosti u Srbiji starijih od 15 godina na kraju novembra 2011. godine iznosila je 23,7 odsto dok je na kraju 2008, kada je izbila svetska ekonomska kriza, iznosila 14,7 odsto. Od 2000. godine do danas, bez posla je ostalo oko 900.000 ljudi, tvrdi profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu Mihail Arandarenko.

  Od izbijanja krize u jesen 2008. broj zaposlenih starosti od 15 do 64 godine smanjen je do kraja prošle godine za oko pola miliona, sa 2,65 miliona na 2,14 miliona zaposlenih.

  Nacionalni koordinator Međunarodne organizacije rada u Srbiji Jovan Protić ocenio je da "alarmantna nezaposlenost" nije isključivo karakteristika Srbije, već i drugih zemalja u okruženju.

  Na žalost, nema puno indikatora koji pokazuju da bi nezaposlenost mogla da opadne u skorijem periodu i to je trend i u drugim zemljama u regionu. Hrvatska je probila stopu od 20 odsto. Neću da kažem da se približava nama, ali to je dosta visoka stopa nezaposlenosti", rekao je on.

 

 

Demokratskim promenama vraćeni pola veka unazad!

 

  Do juna 2014. preduzeća koja su danas u statusu restruktuiranja moraće ili da ponovo počnu sa radom, ili da odu u bankrot. Za većinu je realnija ova druga mogućnost, tako da će se još nekih 60.000 radnika, koliko ih je danas zaposleno u tim firmama, pridružiti armiji nezaposlenih.

  U Nišu 4.300 radnika iz sedam preduzeća u restrukturiranju potražuje čak 93.000 minimalca od ukupno dve milijarde dinara.

  Vlada očekuje da se nastave otpuštanja u privatnom sektoru i tokom sledeće godine, budući da u javnom sektoru nije predviđeno otpuštanje dok traje kriza. Prema vladinoj strategiji, samo tokom ove godine je bez posla ostalo 19.000 ljudi, sledeće će novi posao morati da potraži dodatno njih 3.600, dok bi tek 2014. broj zaposlenih trebalo da dostigne prošlogodišnji nivo od 1,74 miliona zaposlenih.

  Tek 2015. vlada očekuje nagli skok broja ljudi koji će naći posao i trebalo bi da ih bude oko 40.000. Tim tempom, da bismo dostigli zaposlenost  koju smo imali pre „demokratskih promena" trebaće nam najmanje pola veka.

 

 

Jedno je teorija a drugo praksa

 

Navodeći da prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ), samo 35 odsto mladih ima neko radno iskustvo, portparol NSZ-a Srđan Andrijanić je ocenio da u toku školovanja više pažnje treba posvetiti praktičnim veštinama i radu.

  Andrijanić je podsetio na pozitivno iskustvo Nemačke u kojoj se i do 80 odsto obrazovanja u pojedinim delatnostima bazira na praksi.

  U Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja ističu da je pitanje prakse apostrofirano u novoj strategiji razvoja obrazovanja.

"Treba reći i da ne postoji, po pravilu, razumevanje u privredi za prijem ljudi na praksu i vrlo je teško organizovati praksu", naveo je državni sekretar Radivoje Mitrović.

 

 

 

 

Svaki drugi mladi  evropljanin bez posla

 

Nezaposlenost u evrozoni dostigla je novi rekord u oktobru, kada je zabeležena stopa nezaposlenosti od 11,7 odsto. To je najviša stopa od kada je formirana zona jedinstvene valute 1999. Prema podacima koje je objavio Eurostat, služba za statistiku Evropske unije, ukupan broj nezaposlenih u evrozoni iznosi gotovo 19 miliona a stopa nezaposlenosti je posebno visoka među mladima.

  Najvišu stopu nezaposlenosti u evrozoni imaju Španija i Grčka - obe preko 25 odsto - dok se stopa nezaposlenosti mladih u tim zemljama kreće ka 60 odsto. To je cifra koja bi mogla da ima dugoročne ekonomske i političke posledice.

 

Srbija bednija i od Albanije

 

  Prosečna plata u Srbiji i zemljama regiona iznosila je prošle godine, po zvaničnim podacima: Srbija 333 evra, Albanija 380 evra, Makedonija 380 evra, Bugarska 390 evra, BIH 450 evra, Rumunija 480 evra, Crna Gora 530 evra, Hrvatska 800 evra, Slovenija 1.000 evra.

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane