Natrag

Postdemokratija

Postdemokratija

 

Kadrovska politika, jedina politika

 

Obrni okreni, sve se svodi na kadrovsku politiku. Pošto su partijske ideologije potpuno nedefinisane, toliko da svi mogu biti i levica i desnica, svi se guraju u tzv. Centar, što prevedeno na srpski znači, ni tamo - ni amo, ni sebi - ni svom. Kada su stranački programi slični kao fotokopirani, nije važno koja partija je na vlasti, nego koji ljudi, koji pojedinci imaju kakvu moć i volju. Kad nema ideja ni ideala, kad nema državničkih vizija i strategija, sve se svodi na taktiku i kadrove, zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu.

 

Piše: Mile Isakov

 

 

Dosta više priče o real-politici, to je samo izgovor nesposobnih političara, koji kad ne znaju šta će, ili ne smeju ono što treba, sve pravdaju realnom situacijom i u skladu sa time vode navodno realnu politiku. Real-politika je kao real-socijalizam, kakav je praktikovan u Sovjetskom savezu i kod većine naših komšija, za koje smo čak i mi bili Amerika. Sad je obrnuto, sad su oni za nas Evropa, zato što mi vodimo real-politiku, a ne svoju. Realna politika ne postoji. Postoji dobra i loša politika, i obe su realne, odnosno moguće, u zavisnosti od sposobnosti i poštenja onih koji ih kreiraju i vode. Pozivanje na realnost nije ništa drugo do traženje alibija za real-politiku, koja znači samo plivanje niz vodu, odnosno plutanje na površini dok voda nosi, pa gde nas izbaci. To nije politika, to je prosto pristajanje, fatalističko povinovanje nekakvim višim silama, mirenje sa sudbinom. Postoje uslovi EU i međunarodne zajednice koje treba da ispuniš i nema tu šta da izmišljaš rupu na saksiji. To je naravno i najlakše, jer ne zahteva veliku pamet, a nema rizika, ni preuzimanja odgovornosti.

Za sve je kriva situacija u kojoj smo, svetske sile i svetska kriza, kao i naši prethodnici koji su nas u sve uvalili. Mi bi to sve drugačije, ali situacija je takva, ne može se iz ove kože. Mi samo biramo manje zlo, spašavamo što se spasti može. I ko šta kome može da zameri. U takvoj, realnoj, politici, u kojoj je sve unapred dato, realno sve zavisi od kadrova, od toga ko će doći na koje mesto i koliko će imati znanja, volje i sposobnosti da pokuša da izađe iz zadatih okvira, bar malo da zatalasa.

A kad nema politike i to se obično događa slučajno. Slučajno je Nikolić pobedio Tadića, zato što je ovaj, kao Buridanov magarac, lipsao u nemogućnosti da se odluči između dva plasta sena. Da se kojim slučajem Tadić na vreme povukao sa čela DS, sve bi bilo drugačije, drugu bi pesmu mi sad pevali. Ovako, taj slučaj je na čelo SNS izbacio Vučića, koji je opet iskoristio slučaj i zavrbovao Dačića, ponudivši mu mesto premijera koje je Tadić čuvao za sebe, kao utešnu nagradu. A slučajno je baš Vučić taj koji ima averziju prema tajkunima i koji je shvatio da je borba protiv korupcije i pljačke države možda jedina oblast u kojoj možemo da vodimo svoju politiku i da nešto sami uradimo. I to je jedina ozbiljna promena, jedino što stvara utisak da se nešto događa, da se pomeramo u željenom pravcu.

Da imamo politiku kojom se zaista upravlja državom, kao što se upravlja brodom ili avionom, za razliku od real-politike, koja više podseća na upravljanje jedrilicom o čijem pravcu kretanja najviše odlučuju nevidljive vazdušne ili vodene struje. Eto, uhapšen je čak i Mišković, za kojeg svi znaju da je odavno za to zreo i da je upravo on jedan od onih koji stvaraju te moćne struje, koje usmeravaju našu jedrilicu kako oni hoće, a ne kako bi što pre i što bezbolnije uplovila u mirnu luku. Kažu, time je država preuzela kormilo u svoje ruke, a nije, preuzeli su ga Vučić i Dačić, koji imaju različite mape puta i sad sve od njih zavisi.

Sve zavisi od toga kako će se ponašati i slagati Vučić i Dačić, a doprinos opozicije zavisi od toga kakav će biti Đilas. I to je to. Ako ostane usamljen, Vučić će pući, na ovaj ili onaj način, jer prosto nije moguće da jedan čovek kvalitetno obavlja sve poslove koje je on preuzeo. Ako nema s kim, džaba se satire, ako nema poverenja da na nekog prenese deo obaveza i odgovornosti, džaba mu sva volja i sve funkcije. Ili će fizički kolabirarati ili mentalno.

Ili će ga državni problemi progutati ili će on progutati državu. Ivica Dačić, koji bi da može sve to radio perfidnije i selektivnije, zasad nema kud nego da prati Vučićev radikalizam, ali ne za dugo jer taj bi konac mogao oparati i njegov štrikov, a dolazi zima, duga i hladna. Sa druge strane, ne sme da dozvoli da mu premijerski mandat protekne u senci prvog potpredsednika.

Zato je odlučio da on bude naš vodič u EU, ali rezervacija preko Tačijeve agencije može skupo da ga košta, a nije baš ni najsigurnija. On je dosad, kao šef policije i podpredsednik vlade bez odgovornosti, najuspešnije uspevao da eksploatiše Makijavelijevu idealnu kombinaciju, da ga ljudi vole i da ga se boje, ali zbog Kosova bi mogao da izgubi popularnost, a zbog toga što je Vučić preuzeo komandu nad svim službama, sve manje ga se plaše. Đilas, definitivno nema šansi kao vođa opozicije, jer je pristao na suviše kompromisa, pa je dobio bućkuriš od stranke, sa toliko putera na glavi da to ni pas s maslom ne bi mogao da svari.

Najpre, živ-klan-nedoklan Boris Tadić mu je kao kost u grlu. Nemoguće je menjati sve što treba da se menja u prisustvu bivšeg gazde, kojem ne želi ili ne sme da se zameri.

 Ne sme čak ni da kaže šta sve nije valjalo, jer bi time zakačio i njega. A ovaj, ni malo slučajno, uredno dolazi na sve sastanke, mada je samo počasni gost.

Nije ni njemu lako da se u kaputu šunja u hladnu provincijsku salu i sedi kao đak u publici, ali uporno to radi iz najmanje tri razloga: najpre, zato da i članstvu i javnosti pokaže da je još živ; zatim, da bi držao na oku Đilasa da ne pretera u kritici dosadašnje prakse; i konačno, možda i najvažnije, da Đilasu stvara nervozu i nesigurnost, istovremeno hrabreći svoje dok one nedorasle i neodlučne, koji se opredeljuju prema pokazanoj snazi, drži u neizvesnosti. Đilas je u svom elementu samo kad se oseća bezbedno i superiorno, a u prisustvu bivšeg šefa i mentora, koji se još kočoperi, nema tu samouverenost.

 Okružen sve Tadićevim kadrovima, od kojih su ga neki navodno napustili, a neki navodno nisu, ali svi mu se još diskretno klanjaju, i Đilas deluje nesigurno, bez neophodnog samopouzdanja kojim lider mora da zrači, čak i kad nema rešenja i ne zna tačno šta treba da radi. On, koji je na Beogradu, po klasičnim Makijavelijevim uputstvima, izgradio imidž autoritarnog i nepokolebljivog vođe, kojeg se više boje nego što ga vole, od starta na novoj i još zahtevnijoj funkciji, demonstrira neodlučnost, pa i strah, što druge postepeno oslobađa straha od njega. A ne treba sumnjati da je većina u stranci uz njega iz straha, jer znaju da bi ih zgromio ako pobedi bez njih. Lakše im je bilo zameriti se Tadiću, jer znaju da on želi da ga svi vole, pa računaju da će ih ako se vrati, uvek primiti nazad, samo ako mu ponizno zagolicaju sujetu.  

Koliko sve zavisi od kadrovske politike, uverljivo dokazuje i promocija knjige dojučerašnjeg premijera Mirka Cvetkovića. Knjigu još nisam ni video, a sumnjam i da ću je tražiti posle citata koje sam, iz nje i njegovih izjava tim povodom, pročitao u novinama. „Ljudi hoće hapšenja, a ne sistemsku borbu", kaže Cvetković povodom korupcije. Razumem ja da se svako češe tamo gde ga svrbi, ali ne mogu da ne primetim da sistemska borba ne postoji bez hapšenja.

 Zakoni koje Cvetković pominje, a koje je njegova vlada donosila mehanički prepisujući evropske uslove i standarde, nisu borba protiv korupcije, već samo preduslov za nju. Zakoni ne znače ništa ako se ne sprovode. Šta vrede godine robije upisane u zakone, ako niko ne bude uhapšen. Ali to je njemu ispod nivoa, on neće time da se bavi. Pod sistemskom borbom on podrazumeva samo načelno bavljenje korupcijom, kroz uvođenje regulativa i formiranje institucija, a ne brine ga to što ne funkcionišu ili se ne poštuju.

Njegova je vlada formirala Agenciju za borbu protiv korupcije i ni malo mu ne smeta što ona nije ništa radila i što je njena šefica podlegla korupciji, ali mu smeta što je slična starija institucija, Savet za borbu protiv korupcije, godinama otvarao vrlo konkretne slučajeve korupcije povezane sa vrhovima vlasti. Po njemu i Savet je trebalo da se bavi „sistemskom borbom", a to znači da ništa ne istražuje, nego da kao i njegova vlada samo razglaba o mogućnostima suzbijanja korupcije. Čak podsmešljivo pita da li iko može da se seti nekog predloga Saveta za donošenje ili izmene zakona o borbi protiv korupcije. On, kaže, ne može. Ja mogu, ali pre toga moram da ga pitam, da li može da se seti ijednog primera da je njegova vlada prihvatila sugestije svog Saveta za borbu protiv korupcije, ili bar da ih je stavila na dnevni red i ozbiljno o tome raspravljala? Ne, nije nikad, sve dok je EU nije opomenula da se moraju preispitati brojne sumnjive privatizacije na koje je upravo Savet ukazivao.

 Inače, da ga podsetim, Savet je od početka zahtevao da se u svakoj privatizaciji najpre proveri poreklo novca kojom se državna imovina privatizuje, a vlada je uvek odgovarala da to nema u zakonu. Pa zar to nije inicijativa za izmenu zakona.

 Dakle, da je umesto Cvetkovića, Tadić za premijera odabrao neki drugi kadar, koji bi bio kadar da se meša i u svoj posao, mnogo toga bi bilo drugačije. I njegova, a bogami i naša sudbina. Ovako, sve zavisi od toga hoće li Vučić istrajati i preživeti, dokle će Dačić moći da ga prati i da mu parira, i da li će im Dinkić malo zatrpati rupu u budžetu ili, po običaju, iskopati novu još veću jamu.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane