Natrag

I oni postoje

 

I oni postoje

 

Ekskluzivno: Ujedinjeni Arapski Emirati, centar arapske moći i simbol globalne nemoći

 

Imperija na vrelom pesku

 

Mada su Emirati od Srbije udaljeni tačno 3.805 kilometara, ova zemlja se mnogima čini znatno bliže zbog činjenice da je svet postao globalno selo i da iz Beograda ima redovna linija(kompanija Fly Dubai) kojom je moguće doći u zemlju nafte i najvećih nebodera na svetu, za samo pet i po sati. Tabloidov reporter je imao priliku da vidi ovu zemlju "spolja i iznutra" i da sagleda sve njene protivrečnosti. Naime, reč je o državi u kojoj i danas vlada šerijatsko pravo i telesno kažnjavanje, u kojoj su stranci ljudi nižeg reda, gde je islam (kao i u drugim islamskim zemljama uostalom), jedina istinska vera. Sa druge strane,  profit od nafte je u Emirate doneo i nova božanstva, poput nemačkog automobilskog giganta BMW i mnogih drugih svetskih brendova kojima se danas lokalni šeici iskreno klanjaju. Ipak, ne treba zaboraviti da je navrelom pesku ovog pustinjskog područja centralne Azije, vekovima carovala sirotinja. Zao duh ove mračne prošlosti uvek preti svojim povratkom. Zaustavljene investicije i globalna kriza stigli su i na vrata ove prebogate naftne imperije. Zemlje duhovnog mraka i nasilja nad drukčije mislećim ljudima, koja je opiinila srpsku političku elitu, jer je sa šeicima našla mnoge zajedničke interese.

 

Mersiha Hadžić

 

Ujedinjeni Arapski Emirati su naftom bogata bliskoistočna država koja zauzima teritoriju jugoistočnog dela Arabijskog poluostrva u jugozapadnoj Aziji kod Persijskog zaliva. Čine je sedam emirata: Abu Dabi (87 odsto ukupne teritorije), Adžman, Dubai, Fudžejra, Ras el Hajma, Šardža i Um al Kajvejn. Graniči se sa Omanom, Saudijskom Arabijom i Katarom.

   Stanovništvo ove zemlje je veoma raznoliko. Emirati (lokalni Arapi) čine samo 11 odsto celokupne populacije, Arapa iz drugih arapskih zemalja i Iranaca ima  21 odsto, najviše, čak 57 odsto stanovnika su državljani zemalja južne Azije, dok sa prostora zapadne Azije dolazi 11 odsto stanovništva.

   Glavni prihodi UAE potiču od prodaje nafte i prirodnog gasa. Problem je, međutim, da naftne rezerve skoro isključivo na teritoriji emirata Abu Dabi, dok ostale članice saveza ili raspolažu zanemarljivim količinama crnog zlata ili su njihove rezerve već pri kraju.

   Po veličini teritorije drugi emirat, Dubai, trenutno samo 4 odsto svog nacionalnog dohotka od godišnje 45 milijardi dolara, dobija od nafte. Umesto već gotovo isušenih izvora nafte, za sadašnje bogatstvo Dubaija najzaslužniji su trgovina i turizam.

   Arapi, starosedeoci Emirata jedini su koji imaju državljanstvo UAE. Stranci ni na koji način ne mogu da postanu državljani ove zemlje, gde bruto društveni proizvod po glavi stanovnika iznosi 49.700 dolara godišnje. Državljana UAE je 2009. bilo 4.798.491.

   Zbog klimatskih uslova, ali i istorijskih iskustava i sadašnjeg blagostanja nastalim šikljanjem nafte iz zemlje, Arabljani imaju potpuno drugačiji mentalitet od Evropljana. Oni sebe prvenstveno smatraju izabranim narodom, jer je iz njihovih redova ponikao Muhamed, koga smatraju Božijim prorokom.

   Po Starom zavetu, Avram je imao sina Isaka sa regularnom ženom Sarom i od njega su nastali Izraelci. Sa svojom ropkinjom je imao sina Ismaila, od koga su nastali Arabljani. Po Kuranu, međutim, Ismail je prvorođeni sin, a njegova majka je takođe legitimna Avramova žena, te su Arabljani, tako posmatrano, stariji i važniji narod od Izraelaca.

   Već bi i ovakvo sa kolena na koleno prenošeno verovanje o posebnosti u očima Boga bilo dovoljno da objasni gordost i nadmenost stanovnika Arabijskog poluostrva u odnosu ne samo na sve ostale narode, već i na one Arape koji ne žive na prostoru gde je rođen Muhamed, ali razloga ima još. Odmah posle smrti Muhameda Arabljani su ujedinjeni pod prvim kalifima izuzetno brzo zagospodarili prostorom Bliskog istoka, ali su ubrzo, pokorivši Severnu Afriku, prešli i u Španiju koju su pod svojom kontrolom držali sedam  stoleća. Na istok se njihovo carstvo prostiralo do današnje Indije.

   Arabljani su u toj prostranoj imperiji bili vladajuća klasa i sve do propasti kalifata svi ostali narodi su im bili potčinjeni. Zbog svega toga, Arabljani i danas sa visine posmatraju pripadnike ostalih naroda, pogotovo one koji nisu muslimani, a najniži rang, još po učenju samog Muhameda, imaju mnogobošci, kao što su, na primer, Indusi koji danas čine najbrojniju radnu snagu u zemljama Arabijskog poluostrva.

 

Od sirote pustinje do carstva kapitala

 

   Vekovima su Arabljani učeni da malo rade i da vreme ne znači ništa. Najvažnije privredne grane pre otkrivanja nafte bile su trgovina, ribarstvo i gusarstvo. Neke ozbiljne proizvodnje, makar i poljoprivrednih proizvoda, nikada nije bilo. Ono što je danas nafta, u starim vremenima je bio tamjan koji se dobijao na krajnjem jugoistoku Arabijskog poluostrva i karavanima prenosio do Sredozemlja.

   U srednjem veku do zla boga siromašni i zaostali današnji Ujedinjeni emirati preživljavali su zahvaljujući ribarstvu i pljački tuđih brodova koje su napadali u Hormuskom prolazu, koji povezuje Indijski okean i Persijski zaliv.

   Zbog toga je Velika Britanija 1819. godine stavila Emirate pod svoju kontrolu, mada im je prepustila vođenje unutrašnje politike. Tek 1971. godine Englezi se povlače sa ovih prostora i UAE stiču punu nezavisnost.

   Zahvaljujući enormnim prihodima od nafte i gasa stanovnici Emirata su brzo naučili da mogu da žive ništa ne radeći. Svaki muški stanovnik UAE pošto napuni 18 godina od svog emira dobija na poklon izvesnu svotu gotovine (meri se u desetinama hiljada dolara, a varira od emirata do emirata), kuću i posao.

   Skoro svi muškarci iz Emirata rade u državnoj službi, najviše njih u policiji. Ostali se bave trgovinom na međunarodnom nivou ili na neki sličan način zgrću milione u suštini ništa ne

radeći. Sve fizičke poslove u UAE obavljaju strani radnici, najčešće oni iz Indije i Pakistana.

   Dubaji, glavni grad istoimenog emirata, drugi je na svetu po brzini razvoja. "anas je to grad superlativa, gde je sve novo, raskošno, skupo.

Najviši hotel na svetu Burž al Arab, nalazi se u ovom gradu koji danas broji oko 1,4 miliona stanovnika. Trenutno još uvek najviša stambena zgrada na svetu, takođe se nalazi u tom gradu. Burž Kalifa, kako se zove ova zgrada superlativa, glavni je razlog za bankrot emirata Dubaia 2009. godine.

   Izgradnja ovog zdanja je koštala preko 20 milijardi dolara, a investitor je bio emir od Dubaija šeik Muhamed bin Rašid Al Maktum.

Najjeftiniji stan u ovoj palati visokoj 828 metara, i to onaj dvosobni, košta 25 miliona dolara! Svi stanovi su kompletno namešteni i opremljeni, a za dizajn enterijera pobrinuo se Armani.

 

"Ništa ne sme da zaklanja pogled BMW-u"

 

   Kada je shvatio da se finansijski preforsirao i da sam nikako ne može da isfinansira ne samo ovo zdanje već i mnoga druga koja su pre svetske finansijske krize počela da niču po Dubaiju, šeik Muhamed se za pomoć obratio vladaru Ujedinjenih Arapskih Emirata, prebogatom Kalifom bin Zajed Al Nahajanom, emirom od Abu Dabija, koji je pristao da pomogne, ali pod uslovom da zgrada promeni ime od Burž al Dubai u Burž Kalifa.

   Preko noći su imena zamenjena ne samo na samoj zgradi, već i na svim suvenirima koji su bili pripremljeni za svečano otvaranje. Kada samodržac Dubaija šeik Muhamed nešto nameri, to mora odmah i bezuslovno da se odradi. Po potrebi se dovodi i radna snaga iz inostranstva, kao što je bio slučaj sa nekoliko hiljada Indijaca dovedenih samo da bi u toku jednog prepodneva ozelenili pustinju u okolini jednog zdanja. Šeiku ništa nije skupo.

   Emir Abu Dabija je još ekscentričniji. Od arhitekte koji je trebalo da izradi repliku pariskog Luvra šeik Kalifa je tražio da sazida maketu u odnosu 1:1, odnosno u istovetnoj veličini u kojoj

će kasnije da bude izgrađena i sama palata.

   Pošto je arhitekta, koji je poreklom iz Srbije, zgradu sazidao u blizini salona BMW-a, emir je naredio da ona odmah bude porušena i sazidana na nekom drugom mestu, jer "ništa ne sme da zaklanja pogled na BMW".

   Perverzije luksuza u kome žive stanovnici Emirata nemaju granice. U sred pustinje, na užarenom pesku, gde dnevna temperatura zna da pređe i šezdeseti podeljak, sazidano je - skijalište. Dok napolju prži sunce u prostranoj dvorani gosti mogu da uživaju u veštačkom snegu na skijaškoj stazi prirodne dužine. U šoping molovima postoje klizališta na ledu, iako babe i dede današnjih Arabljana za sigurno u životu nisu videli ni sneg ni led.

   Staza za čuvene auto-trke u Abu Dabiju nalazi se pored same marine za jahte kako bi bogati gosti trke mogli da prate sa paluba svojih lađa. Na jednoj trci je upravo zbog toga došlo do skandala kada je šeik pre kraja otplovio uvređen što se u blizini ukotvila nekoliko metara duža jahta ruskog milijardera Romana Abramoviča.

 

Izrabljivanje stranaca

 

   Kao i u svim islamskim zemljama prostitucija, alkohol, droga i svinjsko meso su u UAE zabranjeni, ali ih ima u izobilju. Svinjsko meso se prodaje u posebnim delovima prodavnica gde je muslimanima zabranjen ulaz i izuzetno je skupo.

   U Dubaiju stranci mogu da dobiju dozvolu da konzumiraju alkohol, dok je to lokalnom stanovništvu strogo zabranjeno, ali ga i ono nabavlja uz pomoć stranaca u posluzi. Cene alkoholnih pića u emiratu Adžman daleko su niže nego u Dubaiju, pa stranci rado idu tamo u kupovinu. Problem je u tome što kopneni put od Dubaija do Adžmana vodi preko emirata Šardža, koji finansira saudijska kraljevska porodica, ali pod uslovom da se najstrože zabrani prodaja, posedovanje i konzumiranje alkohola.

Zbog toga su lokalni mangupi razvili jedinstven sistem reketiranja turista: čim vide da se neko, dolazeći kolima iz Adžmana zaustavio na raskrsnici ili semaforu, oni ga svojim vozilom čvrknu i predlože da se pozove policija da obavi uviđaj. Nesrećna žrtva, znajući da je za posedovanje alkohola u Šardži predviđena drakonska kazna, a da zatvori u UAE nikako nisu zdrava mesta za boravak, pristaju na svaku vrstu nagodbe samo da ne bude pozvana policija koja bi otkrila alkohol u vozilu.

   Grad Dubai je i centar prostitucije. Najtraženije su belkinje iz Evrope, najjeftinije su devojke iz južne Azije, a mogu po posebnim, visokim cenama da se nađu i Arapkinje.

   Celokupna raskoš Ujedinjenih Arapskih Emirata stvorena je na visokim prihodima od nafte i na najsurovijem izrabljivanju strane radne snage. Za Arabljane, koji sebe smatraju pravovernima, mnogobožački Indijci su u rangu stoke koja se nemilosrdno iskorišćava. Mesečna plata običnog radnika iz južne Azije iznosi od oko 150 do 300 evra.

   Strani radnici dovedeni u Emirate besplatno žive u barakama u pustinji, na obodu gradova. Hrane se o svom trošku, a šta jedu da bi uštedeli neku crkavicu i pomogli svoje rođake u dalekoj otadžbini, bog-sveti-zna. Neki od njih žive i pored postrojenja za preradu kanalazacionog otpada sakupljenog u Dubaiju, gde i rade. Smrad je nesnosan, ali radnici iz Indije i Pakistana sve to moraju da prihvate ako žele da ostanu u Emiratima.

   Za nesrećne strane radnike ne postoji nikakvo zdravstveno, penziono niti socijalno osiguranje. Ako se razbole leče se sami ili umiru. U slučaju da ostanu bez posla imaju mesec dana rok da nađu novi posao ili da napuste UAE, jer za njih nema nikakve socijalne ili pomoći za nezaposlene.

 

 

Šerijatsko pravo i  nadzemni metro

 

   Strani radnici po pravilu rade 12 sati dnevno, šest dana u nedelji. Godišnji odmor je za većinu od njih potpuna nepoznanica. Sindikalno organizovanje niti postoji, niti je dozvoljeno - kome se uslovi rada u Emiratima ne dopadaju može jedino da napusti zemlju.

   Do skora su strani radnici morali da deponuju svoje pasoše kod svog poslodavca koji je tako postajao bukvalni gospodar njihovih života. U međuvremenu je zakon nešto liberalniji, pa oni sada to čine jedino ako poslodavac to od njih zahteva. Prilikom promene poslodavca dešavalo se da stari odugovlači sa predajom pasoša radnika koji ga napušta, pa nesrećni čovek ne može da napusti zemlju sve to vreme.

   U nešto boljem položaju su stranci koji predstavljaju neophodne stručnjake bez kojih bi privreda Emirata stala. Međutim, i oni imaju manja prava nego lokalno stanovništvo. Bez obzira da li su muslimani ili ne i stranci moraju donekle da se pridržavaju posta za vreme ramazana, pa im je tako strogo zabranjeno da preko dana jedu ili piju na javnom mestu. Da bi mogli lakše da budu kontrolisani oni prozore na svojim kolima smeju da zatamne najviše do 30 odsto, dok lokalno stanovništvo sme sve prozore na kolima da ima potpuno zatamljene.

   U Emiratima je na snazi šerijatsko pravo koje predviđa svirepe telesne kazne, kao što je odsecanje pojedinih delova tela, javno bičevanje ili kamenovanje do smrti.

U suštini, jedini izvor zakona je lokalni emir koji sudi kako mu se ćefne i u zavisnosti od raspoloženja.

   Vlasnik sve zemlje i svih građevina u državi je emir, koji je istovremeno i jedini gospodar nad narodom - kako lokalnim stanovništvom, tako isto i stranim radnicima ili turistima. Njegova volja je u državi alfa i omega i dešavalo se da iz puke hirovitosti emir naredi da se sruši nečija

kuća, jer mu je ometala slobodan pogled, ili neka druga građevina koja mu se ne dopada. Šeik Muhamed od Dubaija je, na primer, posle prve vožnje hteo da sruši lokalni metro koji ide nadzemno, na stubovima. Razlog je bio taj što je šeik zamišljao da će trasa da bude potpuno ravna i prava, što zbog konfiguracije terena nije bilo moguće.

   Ni jedan stranac ne može da stekne državljanstvo Emirata, ma koliko dugo tamo boravio i radio. Pravo na boravak tako ima samo onaj strani državljanin koji doprinosi ovoj pustinjskoj zemlji. Državljanstvo bi, sa druge strane, značilo da je šeik dužan da i njega izdržava, kao što to čini sa svim svojim podanicima. U suštini, stranac u Emiratima je uvek građanin drugog ili trećeg reda sa kojim lokalno stanovništvo može da radi šta hoće.

   Svakome ko odlazi u Emirate preporučuje se da izbegava pozive lokalnih stanovnika da sa njima poseti pustinju. U slučaju da ima sreću, neoprezni stranac će se sa te ture vratiti samo opljačkan i silovan, a ako nema

sreće ostaće zauvek ispod neke peščane dine. Arabljani svakog stranca posmatraju kao niže biće čiju im je sudbinu Alah položio u ruke. Jedna od njihovih izreka kaže: "Sa mojim sinom se borim protiv brata, a sa bratom se borim protiv tuđina."

 

 

Svetleći krst u  domovini islama

 

Najviši hotel na svetu, Burž al Arab u Dubaiju koji ima sedam zvezdica. Postoji i jedan kuriozitet u vezi ovog hotela koji je po zamisli samog šeika Muhameda od Dubaija izgrađen u obliku jedra. Na vrhu hotela se poprečno u odnosu na osnovnu zgradu nalazi veliki restoran sa izvanrednom panoramom. Noću, međutim, kada se na hotelu upale svetla, cela građevina, kada se posmatra sa mora, ima oblik - gigantskog krsta. Tako se, eto paradoksa, najveći krst na svetu nalazi, zapravo, u jednoj muslimanskoj zemlji!

 

 

Prazna četvrtina

 

   U prošlosti je Dubai, kao uostalom i veći deo ovog dela sveta, živeo od ribolova i lova na školjke. Situacija se drastično promenila pronalaskom nafte, a cela ova regija je veoma bogata naftom. Od kada su 1971. godine Dubai i ostalih šest emirata oformili Ujedinjene Arapske Emirate, ova država je u vrhu svetskih proizvođača. To je dalo mogućnosti i ovom gradu kao i celom emiratu da brzo napreduje.

Znajući da rezerve nafte neće trajati večno Rašid bin Saed Al Maktum, emir  Dubaija od 1958.-1990, imao je ideju kako da Dubai učini bogatim i posle nestanka naftnih rezervi. Počeo je sa detaljnim planovima za razvoj najvećeg svetskog turističkog mesta. Ogroman novac dobijan od nafte kanalisao je u naglu izgradnju ovog grada. Veliki broj Indijaca i Pakistanaca je došao u ovaj grad, da rade kao fizički radnici na ogromnim građevinskim radovima. Broj stanovnika od 1968. do 1975. povećao se čak četiri puta.

   Dubai nema prirodnu reku ili oaze, ali ima prirodan zaton, nazvan reka Dubai, koji je vremenom proširivan i produbljivan tako da sad predstavlja siguran plovni put i za velike brodove koji njime plove. Dubai takođe ima i nekoliko klisura i izvora vode koji nastaju u planinama Zapadnog Hadžara. I pored toga, svaka biljka u Dubaiju se navodnjava, a pitka voda se dobija preradom morske vode. Ogromno more i peščane dine prekrivaju veći deo južnog Dubaija i vode u pustinju poznatu kao Prazna četvrtina. U moru ispred grada Dubaija trebali su da niknu veštački arhipelazi - tri u obliku palminog drveta i jedan u kome bi veštačka ostrva formirala mapu sveta. Do danas je završena samo jedna "palma", ostale dve započete, a nedovršene, propadaju i tonu u more. Od "sveta", koji nedovršen takođe tone, prodato je samo jedno ostrvo za 35 miliona dolara, ali se nesrećni kupac, shvativši da je bacio pare u projekat koji nikada neće biti završen, u međuvremenu ubio.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane