Natrag

Se}anje

 

Sećanje

 

Ekskluzivno: Akademik Dragoslav Mihailović, Goli otok, peta knjiga:  Kriminalistički zapleti oko jednog pisma (2)

 

Paranoja iz potisnute homoseksualnosti

 

Uz saglasnost akademika Dragoslava Mihailovića, Tabloid objavljuje poglavlja iz njegovog dela Goli otok (peta knjiga, u izdanju Službenog glasnika), u kome autor piše o stravičnim torturama kojima su bili podvrgnuti zatočenici ove najveće političke robijašnice komunističke Jugoslavije. U drugom nastavku iz poglavlja ”Kriminalistički zapleti oko jednog pisma”, nižu se odgovorio na pitanja: zbog čega su uglavnom ženske nevladine organizacije javno napale  Mihailovića u ”Politici”, kako je psihijatar, dr. Ante Paković ocenio uzroke sadizma i mazohizma u ličnosti Milovana Đilasa, predratnog komuniste i Titovog najbližeg saradnika a kasnije disidenta i otpadnika, i zašto je dr. Paković imao paničan strah od UDBE

 

Dragoslav Mihailović

 

U prazničnom broju„Politike”od 30. aprila i 1. maja, objavljen je članak „Mučenje okrivljenih nespavanjem”:

   -U obilju kleveta upućenih Milovanu Đilasu, najstrašnija je ona da je bio sadista. Želeo bih da navedem nekoliko primera koji pokazuju upravo suprotno. Ali, prvo da se predstavim. Rodom sam iz okoline Mojkovca, odakle je i Milovan Đilas. U partizane sam otišao 1941. sa 14 godina, a posle rata sam dugo bio pilot u ratnom vazduhoplovstvu. Autor sam nekoliko knjiga iz istorije, a posebno sam se bavio narodnooslobodilačkom borbom u Crnoj Gori.

   Nisam ni rođak Milovana Đilasa, niti sam se sa njim družio. Pišem, dakle, isključivo kao neko ko iz prve ruke i istorijskih izvora zna šta je Milovan Đilas radio u Crnoj Gori u toku rata i ko iz osećanja pravednosti hoće da ga odbrani od kleveta.

   Politbiro Komunističke partije Jugoslavije je naredio da komunisti i njihovi simpatizeri otpočnu u julu 1941. godine oružane akcije protiv okupatora, i dao Milovanu Đilasu neograničena ovlašćenja i vlast, tako da je mogao smenjivati i streljati čak i članove Pokrajinskog komiteta, ukoliko ne izvršavaju poverene vojne zadatke ili sabotiraju antifašističku borbu. Đilas ne samo da nije nikoga streljao, nego pristaje na ucenu petokolonaša, a kasnijeg četnika, Ljuba Minića, i predaje mu na „čuvanje” sve zarobljene italijanske oficire iz garnizona u Beranama, Andrijevici i Kolašinu. Đilas je to učinio da bi izbegao oružani sukob između Crnogoraca.

   U vreme takozvanih „levih skretanja”, Milovan Đilas nije bio u Crnoj Gori, već u Užicu. Sa Crnom Gorom nije održavao nikakve veze, već je radio na uređivanju listova „Borba”, „Vijesti”, Biltena Vrhovnog štaba, itd. On je otišao iz Crne Gore polovinom novembra 1941. godine, a vratio se krajem marta 1942. godine, u kom periodu su se odigrale leve greške i čistke u Crnoj Gori.

   Đilas je jedini u Jugoslaviji političke komesare u ustaničkim jedinicama nazivao „lica za vezu sa narodom” i uveo je višepartijski sistem u vojnim komitetima koji su rukovodili ustankom u srezovima. U te komitete je uključivao predstavnike Demokratske i Radikalne stranke, sveštenike i kraljevske oficire i podoficire.

   Zašto o ovim i sličnim merama koje je smelo preduzimao Milovan Đilas neće da pišu mnogi koji se bave istorijom? Umesto toga, izmišljaju klevete i laži, kao što je ona da je Đilas navodno vršio likvidacije po Crnoj Gori, da je odgovoran za „leva skretanja” , da je direktno okrvavio ruke i, najzad, da je tobože bio „sadista”.

 

Miloš Mido Milikić, Beograd...

 

   Istog dana, „Politika” je uvela rubriku “Pisali su nam još“...U njoj Staša Zajović, iz beogradske organizacije “Žene u crnom”, protestuje zbog objavljivanja članka 'Mučenje okrivljenih nespavanjem'... i dodaje da je Đilas bio jedan od retkih vodećih jugoslovenskih komunista koji su shvatili promašenost boljševičkog modela a da nisu prvobitni čaršijski staljinizam  zamenili šovinizmom”...

   „Pismo su potpisali”, navodi Politika, i potpisnici sledećih organizacija: Centar za kulturnu dekontaminaciju - Beograd, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - Beograd, Građanske inicijative - Beograd, Komitet pravnika za ljudska prava - Beograd, Inicijativa mladih za ljudska prava - Beograd, Eksperanca - Novi Sad, Reaguj! - Zrenjanin, Impuls - Tutin, Bona Fide - Pljevlja, Ženski centar - Leskovac, Glas razlike - Beograd, Feministička 94 - Beograd, Žene u akciji - Velika Plana, Peščanik - Kruševac, Tabu - Zrenjanin, Fenomena- Kraljevo, Neda - Zaječar, Urba in - Novi Pazar, ŽAD -Novi Sad, Mreža žena u crnom Srbije...”.

   Vesna Babunski iz Beograda, u istoj rubrici, piše: „Šta drugo da kažem do da sam zgrožena... Strašno! Jedno pismo primljeno pre osam godina o događajima od pre više od pola veka, o nečijim sećanjima, objavljuje se sada. Zašto? Samo da bi se ukaljao lik našeg uglednog pisca i svetski poznatog disidenta...”.

 

   Ovakvim spiskom devojačkih organizacija koje su mi se radosno okačile o vrat malo se ko u bivšoj Jugoslaviji može pohvaliti, uključujući i mnogo voljenog „prvog disidenta”.

Nadam se da su se sve ove devojke posle ovoga objavljivanja, koje im je omogućila njihova prijateljica glavna urednica, vrlo uspešno poudavale. Što se tiče „okrvavljenih” ili „čistih ruku” druga budućeg prvog disidenta, uz mnogobrojne šale, nešto će nam reći i autor Boris Rašeta u zagrebačkim „Novostima” od petka 3. juna 2011. u rubrici „TV Rašetanje” na 39. strani, gde navodi odlomak iz Đilasovog Revolucionarnog rata.

   Kundak se odlomio, Nemac pao na leđa. Izvadio sam nož i jednim mahom presekao Nemcu grkljan. Zatim sam dodao nož Raji Nedeljkoviću, političkom radniku koga sam poznavao pre rata i čije su selo, Grošnicu, blizu Kragujevca, Nemci izmasakrirali 1941. godine. Dodao sam mu nož da dokrajči drugog Nemca...

   Na ovom mestu ću navesti i obimniji navod (nego što su ranije bili moji) iz autorsko teksta Milovana Đilasa u „Borbi” od 21. decembra 1944. godine. Ovo objavljuje Stevan Đorđević u „Politici” od srede od 14. jula 2010.

Mnogo više nego smešna detinjatost misli u ovom članku, banalnost njegovog izraza i preciznije govori o Milovanu Đilasu kao piscu, u ime koje je taj čovek počinio tolika nepočinstva...

   -Odlazeći od Staljina, živog, običnog, besmrtnog, genijalnog čovjeka, osjećali smo da će jednom proći ovo teško doba, da će on učiniti da prođe. Ptice će početi svim ljudima da pjevaju, sunce toplije da ih grije, cvijeće da im miriše, djeca da se bezbrižno igraju, naučnici da tonu u tihu, neizrecivu ljepotu biblioteka i instituta, pisci da sagorijevaju ognjem stvaralaštva.

    

   Među šezdesetak ćuprijskih golootočana, pak, nikad niko od njih nije čuo da je Marko Stojanović imao simpatije prema Rezoluciji Informbiroa.

Staljin, sve će pjevati o njemu i radujući se životu i bezgraničnoj ljudskoj sreći među ljudima i u prirodi - ljudi će se radovati njemu i njime.

Jer je obični čovjek Staljin besmrtan kao što je besmrtan i vječan ljudski napredak; jer je on čovječanstvo, u najsudbonosnijim danima, zajedno s Lenjinom i poslije Lenjinove smrti istim putem, bez kolebanja i lutanja, odveo daleko naprijed, ka pobjedi, ka miru i sreći - vječnom snu onih koji rade i pate.

U vezi s našom situacijom posle objavljivanja članka „Pravo na ljudskost”, 10. maja 2006. opet sam se obratio Aleksandru Pavkoviću...

 

   Dragi Saša, izvinite što Vas uznemiravam jednom neprijatnošću. Ovde postoji jedno nezvanično društvo, koje ima ulogu da veliča delo i ličnost Milovana Đilasa. "ruštvo sačinjavaju uglavnom Crnogorci, ali ima i necrnogoraca. Dakle, 30. aprila 2006. godine, na 37. strani „Politike”, u rubrici „Iz naše prošlosti” novinarskog veterana Miodraga Maksimovića, izašao je odlomak iz moje knjige “Kratka istorija satiranja”, i to baš onaj sa Vašim pismom o Milovanu Đilasu. Na to se jako uznemirilo pomenuto crnogorsko udruženje, koje je u ovom slučaju predvodio, izgleda, sin dotične istorijske ličnosti Aleksa Đilas i iskamčio od „Politike” protest protiv takvog pisanja. Glavna urednica lista Ljiljana Smajlović je promptno ukinula Maksimovićevu rubriku, a sama napisala, ili potpisala, članak pod naslovom „Pravo na ljudskost” („Politika”, 7. maj 2006, str. 7). Urednica je u članku mene napala za neukusnost, praveći, između ostalog, aluziju da sam Vaše pismo izmislio.

 

   Dragi Saša, ako imate mogućnosti da preko interneta pročitate ta dva članka u „Politici”,

molim Vas, učinite to, da biste videli tu ružnu besmislicu. (Ako takvu mogućnost nemate, javite mi da Vam članke preko mog školskog druga Vojkana Gavrilovića, koga sam pre neki dan video, pošaljem.)

   A ne treba ni da Vam kažem koliku biste mi uslugu učinili ako biste se kratkim pismom na prikladan način sami obratili uredništvu. Ukoliko to iz nekog razloga ne uzmognete, ja ću Vas prvi razumeti i neću Vam zbog toga zamerati. I dalje zahvalan, ostajem Vaš prijatelj. Dragoslav Mihailović.

 

On mi je odgovorio 10. maja 2006. godine...

 

   Dragi gospodine Mihailoviću, drago mi je što ste mi se javili ovim povodom - iako bi, naravno, bilo bolje da ovog povoda i nije bilo.

Već su me obavestili o izlasku feljtona, ali ne i članka Smajlovićke. Taj članak sam uspeo da pročitam na internetu, ali „Politika” ne drži, izgleda, članke od 30. aprila, te nisam Maksimovićev feljton mogao da pročitam.

Pokušaću da dobijem skeniran (ili elektronski presnimljen, ne znam tačno srpsku reč) Maksimovićev članak. Pa kada to dobijem videću šta da pišem „Politici”.

Ako budem pisao „Politici”, morao bih da pomenem da je moje pismo u „Politici” bilo citirano bez mog znanja i da se stoga to pismo ne može smatrati kao napad niti je to tako bilo smišljeno. Š...Ć

Još jednom mnogo hvala, Srdačno, Saša

 

 

   Osamnaestog maja Aleksandar Pavković se obratio Ljiljani Smajlović na sledeći način...

 

Poštovana gđo Smajlović,

 

   Sa zakašnjenjem sam pročitao članak Miodraga Maksimovića 'Mučenje okrivljenih nespavanjem' u Politici od 30 aprila kao i Vaš članak 'Pravo na ljudskost' od 7. maja 2006.

Moje pismo na koje se g. Maksimović poziva u svom članku nije bilo namenjeno objavljivanju ili prepričavanju u dnevnim novinama i o njegovoj nameri da to učini nisam bio obavešten. Koliko mogu da ocenim, on verovatno nije video original mog pisma već se oslanja na verziju koju je g. Mihailović objavio, u vidu beleške, u svojoj knjizi “Kratka istorija

satiranja” (Beograd, 1999, str. 12).

Mišljenje mog oca o etiologiji preokupacije Milovana Đilasa mučenjem i torturom nije bila

profesionalno postavljena dijagnoza i ne bih se složio sa njegovim objavljivanjem u okviru feljtona u jednom dnevnom listu.

   Moj pokojni otac je odbijao da bilo šta napiše o svojim razgovorima sa političkim rukovodiocima bivše Jugoslavije kao i o svojim iskustvima sa službenicima političke policije (koju je on zvao U"BA). On se plašio da bi objavljivanje njegovih zapisa vodilo represalijama protiv njega i protiv njegove porodice bilo gde se oni nalazili. Koliko mi je poznato, sam Milovan Đilas nije ostavio nikakve zapise o zlostavljanju političkih zatvorenika u periodu dok je on bio u izvršnom rukovodstvu Komunističke partije Jugoslavije. Ako je to tačno, mogu samo da nagađam zašto on to nije učinio.

   Pričanje moga oca sam g. Dragoslavu Mihailoviću preneo u želji da doznam da li postoje bilo kakva druga svedočanstva koja bi mogla da potvrde ili opovrgnu to što je meni ispričano. Takva svedočanstva bi nam verovatno pomogla da odgovorimo na pitanje ko je planirao i odobrio sistematsko zlostavljanje političkih zatvorenika o kojima je već dosta objavljeno. To je, mislim, važno pitanje istoriografije Jugoslavije dvadesetog veka. Mislim da bi i Politika svakako mogla da doprinese traženju odgovora na to pitanje. Š...Ć

 

S poštovanjem, Aleksandar Pavković

 

   Ali glavna urednica Ljiljana Smajlović nije smatrala da je ovo pismo dostojno objavljivanja u „Politici”, niti je profesoru Pavkoviću dala ikakav odgovor. Meni, pak, profesor je poslao elektronsku kopiju svog nekadašnjeg pisma, koje sam u knjizi “Kratka istorija satiranja” svojevremeno prepričao. Sada ću ga prepisati...

Aleksandar Pavković (adresa), 26 septembra 1998.

 

Poštovani gospodine Mihailoviću,

 

   Tek što sam pročitao Vaš članak 'Ni zaborava ni praštanja' u Književnim novinama, pa sam odlučio da Vam prepričam neka kazivanja moga oca o Đilasu. Mislim da će Vas ona zanimati jer vidim da imate retko razumevanje psihologije takvih ličnosti.

Moj otac je bio psihijatar, jedno vreme asistent profesora Vujića u Beogradu. Zvao se Ante Paković (za vreme rata promenio prezime u Pavković), rođen je na Pelješcu. Troje braće i sestra su poginuli u partizanima: on je jedini ostao živ, jer je, završivši medicinu u Zagrebu, otišao tek 1944 u partizane, gde su ga, kako mi je pričao, čuvala četiri partizana, da ne pogine.

On je posle rata, kao čovek od poverenja, slat na razna školovanja u London, Kopenhagen i drugde.

Negde 1949 ili 1950 (nije mi rekao tačno godinu) pozvan je sa profesorom Vujićem u Centralni komitet na sastanak na kome su prisustvovali Ranković i Đilas.

   Đilas je psihijatre pitao da li znaju kako se mogu dobiti lažna priznanja od najvernijih partijskih kadrova, kao što je Staljin dobijao od svojih boljševika. Psihijatri su pitani zato što je Đilas verovao da postoji neki tajni psihijatrijski metod ili droga i da nije u pitanju obična tortura (valjda je mislio da stari boljševici običnu torturu mogu da izdrže).

Naša dvojica psihijatara tu tajnu nisu znali i tada im je dato u zadatak da odu u Zapadnu Evropu i da se dobro raspitaju kod vodećih psihijatara kako se to može postići.

   Dobili su poveću sumu, nekoliko hiljada ili desetina hiljada dolara za trošak i za honorare. Otac se, noseći taj novac u Ženevi šetao oko jezera, misleći da prebegne; sprečio ga je silan strah da će ga UDBA pronaći i ubiti. Psihijatri su zadatak dobro obavili jer nije bilo nikakve tajne: većina vodećih stručnjaka im je rekla da se sistematskim ukidanjem sna od najviše deset dana kod većine ljudi gubi osećaj ličnog identiteta i kontrole nad postupcima i da se pod tim uslovima može dobiti sve. Nije potrebna ni posebna terapija niti lekovi ni posebna aparatura. (Moj otac se toga prisećao kada je američki pilot špijunskog aviona oborenog 1962. nad SSSR-om, Pauel, govorio kako mu Sovjeti nisu dali da spava).

   Naši psihijatri su Rankoviću i Đilasu po povratku referisali o misiji. Đilas je bio zadovoljan jer je sada mogao da pređe, da tako kažemo, na proveru u praksi.

   Predložio je pred psihijatrima Rankoviću da izaberu desetak najodanijih partijskih kadrova i da isprobaju ovu tehniku. Moj otac nikada nije mogao da zaboravi kako je Ranković polako i jasno rekao: “Ali Đido, mi to ne radimo...”. Na tome se stvar završila - ocu je laknulo i posle toga je uvek hvalio Rankovića!

   Ovaj deo priče verovatno sam od njega čuo negde 1969. kada sam iz Beograda otišao u SA" da studiram. Drugi deo priče sam čuo tek negde 1981...

 

1976. godine sam, posle sitnih moralno-političkih problema, dobio posao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Na nekoj proslavi doktorata, prišao mi je stariji kolega sa druge katedre i veoma ozbiljan rekao da je za moga oca vezana jedna njegova velika lična trauma.

   Znajući da je moj otac veoma nestabilan čovek, sklon, ponekad, neobuzdanim izlivima besa, sa preteranom veselošću sam se pokušao sakriti u stereotip 'Znate kakvi su Dalmatinci...'

   Taj kolega mi je ispričao kako je on bio student moga oca i kako ga je partijski sekretar pozvao kao studenta-demonstratora na sastanak Srpskog lekarskog društva da glasa za izbacivanje moga oca zbog ideološke nebudnosti. Ova ga je trauma pratila čitavog života (samo su četvorica lekara glasali protiv), jer je jako cenio moga oca, za koga je verovao da je žrtva primitivizma i zavisti.

   Za to izbacivanje ja nisam znao, otac mi nikada nije pričao. Prvom prilikom kad sam ga posetio u SA", pitao sam ga za to. Onda sam dobio nastavak priče o Đilasu...

 

   Kada su Vujić i otac izašli sa sastanka sa 'Đilasom i Rankovićem, Vujić je rekao ocu 'Vidite da su ovo bolesni ljudi - sutra nas opet mogu pozvati da im radimo eksperimente. Nego ću sada da Vas odmah izbacim iz Srpskog lekarskog društva, tako da, ako me ovi pozovu, mogu da kažem - ja sam suviše star za to, tu bi jedino mogao dr Pavković da pomogne, ali on nije pouzdan. A Vas ćemo prvom prilikom u inostranstvo - nije ovo za nas...'

 

   Tako je i bilo, kada je došlo do prve razmene u okviru američke tehničke pomoći Jugoslaviji, moj otac je 1952. otišao na usavršavanje i nikada se nije vratio. Kasnije kada je moja majka pokušavala da se pridružimo ocu, nisu davali pasoš... Prvi put je uspela, preko veze, da dobije prijem kod Rankovića tek 1964., kada se otac u SAD već oženio. Ranković u poslednjem trenutku otkazuje prijem i tako je prima Ćeća Stefanović.

   On joj odobrava pasoš da posetimo oca, pošto se otac nikakvom politikom u emigraciji nije bavio niti družio sa neprijateljima. Moj otac je umro u SA", 1984. Pre nego što je umro dolazio je nekoliko puta u Dubrovnik i svoj rodni kraj, ali nikada u Beograd. Svoje sećanja nikada nije hteo da snimi na kasetu niti da napiše jer se uvek bojao UDBE...

   Uvek se jako interesovao za Đilasa, kupio je i pročitao sva njegova dela objavljena na engleskom. Na osnovu svog iskustva i pročitanih dela, njegova je dijagnoza bila - paranoja koja potiče iz potisnute homoseksualnosti.

   Zaključak o homoseksualnosti je doneo na osnovu nekih delova memoara Đilasa gde on navodno piše da je kao dete dok je sedeo kod nekog starijeg u krilu osetio veliki polni organ i da je to zapamtio kao nešto šokantno.

Nisam proveravao šta je i gde je to Đilas napisao.

   Drugo, Đilasov sadizam i mazohizam, koji je on pokazivao u svojoj fiksaciji za torturu (kako u svojim memoarima tako i u opisanom slučaju), su, smatrao je otac, poznati simptomi potisnute homoseksualnosti.

   Ovu priču sam pričao raznim ljudima po Beogradu i drugde - obično izostavljajući dijagnozu. Pričao sam ju i starijem kolegi na fakultetu kome sam mogao da prenesem pozdrave oca i poruku da se ne brine o izbacivanju, da je to bilo režirano.

   Taj kolega mi je rekao da je on (pošto je i sam psihijatar) samo načuo da su i na Golom otoku bili angažovani i neki psihijatri radi eksperimenata nad ljudima.

   Niko od ljudi kojima sam ovu priču pričao nije mogao da ponudi nikakvo ni objašnjenje Đilasovog ponašanja - a nekolicina njih su poznavali Đilasa iz njegovih disidentskih dana.

Vaš članak pruža karakterizaciju najbližu dijagnozi i opisu moga oca. Na kraju, mislim da će Vas zanimati i nešto što nema nikakve veze sa Đilasom. Od 1987. do kraja ove godine, predajem, pored raznih drugih predmeta, i srpsku književnost na jednom malom univerzitetu u Sidneju (iako sam po struci filozof).

   U uvodu u srpsku književnost sam uvrstio i “Kada su cvetale tikve”, kao primer modernog srpskog romana. Mogu Vam reći da je među istina malobrojnim studentima, to veoma popularno štivo. Studenti su uglavnom našeg porekla ali tu i tamo zalutaju i oni engleskog porekla ili čak slovenačkog. Svi na ispitu pišu o Vašem romanu. I ja sam Vaš verni čitalac. “Gori Morava” me je držala celu noć, dok je nisam pročitao. 

 

Srdačno Vaš,

(Aleksandar Pavković)

 

(Nastaviće se)

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane