Natrag

Razaranje

 

Razaranje

 

Dokle se u slučaju rekonstrukcije Narodnog muzeja stiglo sa realizacijom projekta buđenja mrtvaca

 

Nečastivi na Trgu Republike

 

Koji su novi momenti u udruženom zločinačkom poduhvatu rekonstrukcije Narodnog muzeja u Beogradu. Kome je u interesu da se u igru vrate Milan Rakočević, Kunstrans i ostali eliminisani igrači iz prethodnih godina. Da li će biti pokrenuto pitanje krivične odgovornosti smenjene direktorke dr. Tatjane Cvjetičanin za urnisanje zgrade Narodnog Muzeja. Ko su sve kapitalci koji bi trebali da odgovaraju zajedno sa njom...

 

Stanislav Živkov

 

Dugo najavljivan obračun sa kriminalom napokon je počeo i očito je da su dosadašnje akcije zapravo samo načele vrh ledenog brega, a po onome koliko se trenutno afera iz dana u dan pojavljuje, čini se da će biti potrebno nekoliko Aleksandra Vučića da se sve rasvetli , kao i kapitalno povećanje kapaciteta zatvora za smeštaj svih  kapitalaca koji će pasti tokom ove velike antikriminalne akcije.

   U svakom slučaju, ni kultura ne treba biti zaobiđena, i tu takođe treba uzeti neki dobar wc higijenik kako bi se oprale štetočinske Augijeve štale koje su dobrano napunili raznorazni vrlo viđeni bivši direktori, a bogami i neki bivši-sadašnji funcioneri!

   Naravno, ovde bi najpre trebalo postaviti pitanje odgovornosti smenjene direktorke Narodnog muzeja Cvjetičanin dr Tatjane ne samo za sve mućke, mahinacije i korisne malverzacuje vezane za neostvarenu rekonstrukciju Muzeja, već prvenstveno za vrlo uspešno dovođenje same zgrade u stanje gotovo potpunog raspada i njeno pretvaranje u naseljenu ruševinu.

   Podjednaku odgovornost, zajedno sa njom, treba da snose svi njeni adoranti iz prethodnih upravnih odbora, naravno i članovi Visokog Saveta za obnovu, zatim redom bivši ministri kulture od Lečića do Brajovića koji se manje više nisu uopšte mešali u svoj posao, a posebno počasno mesto na spisku optuženih bi pre svega trebalo dodeliti bivšem odnosno sadašnjem pomoćniku ministra kulture Miladinu Lukiću koji se itekako mešao u svoj posao u smislu da se svesrdno angažovao na realizaciji udruženog zločinačkog poduhvata u organizaciji Cvjetičanin dr Tatjane, a sudeći prema onome šta se sada dešava vezano sa situaciju u Narodnom muzeju, potpuno je jasno i očito da je gospon Lukić ponovno postavljen na svoj bivši položaj kako bi se na svaki način izvršila abolicija svih onih koji su umešani u udruženo zločinački projekat rekonstrukcije Narodnog muzeja a koji bi redom trebali da dobiju lepu robijicu, mada bi najbolje bilo da iz svog džepa plate naknadu za napravljenu štetu na samom muzeju.

S obzirom na obim štete koja je napravljena takođe je veoma jasno da je još veća šteta napravljena time što u sadašnjem zakonodavstvu ne postoji krivično delo usmereno protiv naroda i države jer bi u tom slučaju bilo veoma lako pokrenuli pitanje krivične odgovornosti smenjene direktorke Cvjetičanin dr Tatjane koja je najpre odgovorna za stanje u kome se sam muzej danas nalazi, zatim ex predsednica upravnog odbora Šuput dr Marice, Subotić dr Irine kao i drugih satrapa Cvjetičanin dr Tatjane iz tih saziva upravnog odbora. Iz dobro obaveštenih izvora prispela je informacija da se napokon poteglo pitanje izvesnih astronomskih isplata koje su svojedobno izvršene i Acović ing. Dragoljubu koji je kao član fantomskog Visokog odbora za obnovu takođe bio debelo umešan u skandal oko izbora projektanta Rakočević Milana po liniji Rotari klubova i Demokratske stranke.

 

Ždranje u “Malom zalivu”

 

   O tome o kolikoj se šteti zapravo radi najbolje govori samo katastrofalno stanje palate Uprave fondova, odnosno ostataka Narodnog muzeja u koju u poslednjih 10 godina gotovo da nije uložen ni jedan dinar, te je prema dobro obaveštenim izvorima sadašnji predračun za temeljnu sanaciju zgrade, osposobljavanje izložbenog prostora i uređenje nove stalne postavke iznosi ni manje ni više nego 12 miliona evra.

   Brojni prolaznici su doskora prilikom svake jače kiše imali priliku da vide pravi urbani fenomen: slapove koji se duž fasada zgrade slivaju iz začepljenih oluka, dok su zahvaljujući totalno propalom krovnom pokrivaču zaposleni u samoj zgradi imali priliku za besplatnu rekreaciju prinoseći i odnoseći šafolje i kofe prepune kišnice koja se skupljala ispod brojnih rupa na krovu. Naravno u vreme direktorovanja Cvjetičanin dr Tatjane , njoj to nije bilo ni najmanje važno, pošto je gospođa imala daleko važnije posla nego da se bavi rešavanjem tako trivijalnih  problema poput prokišnjavanja krova i otčepljivanja začepljenih oluka.

   Prema predračunu koji je na jednoj radio stanici iznela Tatjana Cvjetićanin pre nekoliko godina, prostom matematikom se dolazi do podatka da je za rekonstrukciju postojećeg i dogradnju novih delova potrebno 3. 500 evra po metru kvadratnom!

Da li je trebalo da zidovi budu od zlata za tu cenu?! Umesto da su se obavljali makar najurgentiji poslovi samo kako bi se sprečilo dalje propadanje zgrade, tokom poslednjih deset godina u Narodnom Muzeju se ništa nije promenilo, a i ako se ponešto ipak promenilo, žalosno je da  ništa nije otišlo nabolje, već generalno nagore.

Zgrada, inače spomenik kulture je već gotovo urušena i kako sada stvari stoje sve više podseća na naseljenu ruinu sa povremenim tragovima života. Kako bi se stekao privid nekakvih radova, ispred glavne fasade zgrade postavljena je skela na kojoj se od kako je postavljena, ne može videti praktično niko, usput je skela postavljena na jedno metar od same fasade, a kao scenografsko doterivanje ansambla još su završni venci fasade zamotani u asure kako bi se sprečilo otpadanje delova na prolaznike. Ne zna se ima li na zgradi Muzeja išta što za poslednjih deset godina, od kako je Muzej zatvoren, nije propalo.

   U velikoj meri to se ne vidi od spolja, jer je u pitanju stara praksa spolja gladac a iznutra jadac, a kada se bolje pogleda unutrašnjost zgrade vidi se pravi primer izložbe užasa u kući strave. Pre svega najstrašnija je činjenica da su mnogi zidovi vlažni jer je vlaga koja ide iz podzemlja, zbog cevi koje su pukle i podlivale temelje, napravila mnogo veću štetu, nego ona koja dolazi sa krova. Muzej deluje tužno a veliki delovi suterena više od stotinu godina stare zgrade na Trgu republike danas više liče na scenografiju za horor film, nego na prostor gde se čuva naše najvrednije umetničko blago.

Uza sve to, ne vodeći računa o tome da vlaga u temeljima i nižim delovima zidova u Palati Uprave fondova uopšte nije sanirana, gradske vlasti su u međuvremenu totalno rekonstruisale okolne ulice i još ih popločale paljenim gabrom (veoma kvalitetno) ili ofarbanim pločama (veoma bofl)  iz čega proizilazi da će sve to ponovno morati da se digne kako bi se ulice ponovno raskopale radi izvođenja projekta izolacije temelja. Sve u svemu tokom poslednjih deset godina , dok su se planovi oko uređenja, sanacije i rekonstrukcije nizali jedan za drugim, a bivša direktorka za svoje štetočinstvo bila nagrađivana raznoraznim nagradama pa čak i Legijom časti za nepostojeće muzejske zasluge , dok se naveliko ždralo i pilo u restoranu Little Bay u Dositejevoj ulici, u isto to vreme voda je neometano prodirala sa svih strana. Krov je prokišnjavao a prokišnjava i dalje a kompletna kišno-kanalizaciona mreža gotovo da ne funkcioniše.

 

Poslednje Tanjino cvetanje u korovu

 

 Sva kiša koja padne na krov prolazi kroz celu zgradu, jer je mreža tako projektovana. Puno je vremena proteklo od kako se u zgradu ne ulaže a posledice se vide na mnogim ruiniranim zidovima, koje je vlaga do cigle “oglodala  i koji se na neki volšeban način još uvek nekako drže,  jer Đekna još nije umrla, a kada videćemo! Na drugom spratu, ispred izložbene sale, koju je svojevremeno adaptirao tadašnji direktor Lazar Trifunović stoji “impresivna” kompozicija - žardinjere sa davno uvelim cvećem, kofe koje prihvataju kišnicu i  nekoliko pačvork krpa kojom se sakuplja voda sa krova. Vlaga je prodrla i u nekada najreprezentativniju izložbenu salu u Beogradu. U njoj su sada drvene kutije sa spakovanim materijalom Na trećem i četvrtom spratu, gde su smeštene konzervatorske radionice i kancelarije zaposlenih, uslovi za rad su gotovo nemogući jer je stolarija potpuno rasušena, deformisana i delom istrulila. Kad duva košava, ovde je ledara, a leti, kad se ugreje limeni krov, već sabajle prostorije postaju pretople, gotovo bez kiseonika, poput neke dušegupke!

Krovna konstrukcija površine tri hiljade kvadrata na pojedinim mestima skoro sasvim je popustila. Izolacija koja je stavljena pre mnogo godina odvojila se od ploče, tako da onaj ko hoda po krovu ima utisak da će propasti na četvrti sprat što je sve očito išlo na ruku smenjenoj direktorki Cvjetičanin dr Tatjani koja je javno govorila konzervatorima muzeja da joj je prioritet da se iz zgrade uklone sve prljave radionice, naravno misleći tu prvenstveno na konzervatore , pošto su, za razliku od nje i njenih satrapa, konzevatori svo vreme radili a nisu pravili štetu!

   U zgradi inače funkcioniše prastari sistem instalacija, ugrađen šezdesetih godina prošlog veka, a sistem za dojavu požara ne postoji. Naime taj sistem je nekada postojao, ali je u međuvremenu potpuno zastareo i više ne funkcioniše. Bilo bi apsurdno, možda i nemoguće, popraviti instalacije, jer se neki delovi više ne proizvode. Zgrada je još sedamdesetih proglašena za najugroženiji objekat u kome je smeštena neka ustanova kulture, međutim, u nju se ni posle toga nije ulagalo objekat rapidno propada.

U Narodnom muzeju je gotovo svemu odavno istekao rok trajanja, a bogu hvala istekao je i rok trajanja i ex direktorki Cvjetičanin dr Tatjani,  koja je očito bila umislila da je sama postala pokretno kulturno dobro sa neograničenim rokom trajanja što se srećom pokazalo kao netačno!  Iako je odavno poznata kriminalno loša situacija u kojoj je Narodni Muzej, iako je u više navrata dokazano da je ex direktorka Cvjetičanin dr Tatjana debelo umešana i čitav niz vrlo jasnih kriminalnih radnji, iako je Lukić Miladin  svojedobno kao pomoćnik ministra kulture takođe u više navrata kršio zakone odobravajući izbor projektanta, hvaleći projekat, protivzakonito potpisujuću određene dopise što je sve ustanovljeno u vreme ministra Nebojše Bradića, sada se našao upravo isti taj Lukić Miladin  da po sistemu puj pike-ne važi prelazi preko činjenice da je  najveći deo do sada namenski izdvojenog novca za Muzej zapravo straćen ni na šta iz prostog razloga jer ništa korisno za objekat nije urađeno.

 

“Administriranje projekta”

 

   Kome je bilo jako važno da se milion evra straći na tzv. administriranje projekta Milana Rakočevića za koji se sada ispostavlja da zapravo ne postoji i to iz vrlo prostog razloga jer mu nedostaje najvažniji deo, odnosno statički projekat, koji je neophodan, budući da su planirani komplikovani zahvati, poput podizanja teške staklene kupole na staroj zgradi!

   Dalje se postavlja pitanje kako je onda bilo moguće i ko je prešao preko ove činjenice, pa je Rakočevićevom projektu dao sve saglasnosti i još neku nagradu uz to, iako je sam Rakočević napisao da se čitav projekat radi na bazi pretpostavki o postojećoj konstrukciji iz čega je jasno da njegov projekat nema pouzdane podatke.

   Kako je onda moguće da bilo koji građevinski inženjer, potpiše nekompletan idejni projekat i da potom još krene u izradu glavnog projekta  nečega što je zasnovano na pretpostavkama. A upravo na ovakve stvari, dakle na razradu nepostojećeg projekta koji je investitoru predat u 46 knjiga , kako je to sam Rakočević jednom rekao za novine, tokom godina je straćeno milion eura! Kakvo je onda to bilo administriranje projekta ako je administratorima promakla ovakva sitnica?

   Samo administriranje projekta (ako neko zna šta je to uopšte) je koštalo 250.000 evra. Zar nije mogao bar krov da se popravi za deo cene administriranja projekta!?

 Da nečija kuća prokišnjava, a da se ime novca, šta je važnije podmetanje kofa i šafolja ili popravka krova. Na žalost tokom izgubljene decenije direktorovanja Cvjetičanin dr Tatjane, najvažnije je bilo njeno šepurenje i maukanje dok je sama zgrada po prioritetima očito bila poslednja rupa na svirali! Poslednjih meseci smo svedoci i povratka još jednog mrtvaca u birokratotriler Narodnog Muzeja a taj mrtvac se zove Kunsttrans!

 Ako je za vreme ministra Nebojše Bradića nedvosmisleno ustanovljeno više nepravilnosti: počevši od činjenice da u vreme sklapanja štetnog ugovora magacin Kunsttransa uopšte nije postojao, da je Posle analize i ekspertske procene sudskog veštaka, Ministarstvo kulture donelo zaključak da je sa pravnog, finansijskog i praktičnog stanovišta, posao sa Kunsttransom apsolutno nepovoljan i štetan po državu! Osim toga nikada nije do kraja raspravljeno odgovornosti Cvjetičanin dr Tatjane zbog nepotizma veoma prisutnog  u slučaju sklapanja ugovora između ove firme i Narodnog muzeja što bi samo po sebi trebalo da bude predmet posebne istrage!

"a li bi dovoljan razlog za poništenje svih ugovora bila prosta činjenica da su Đorđe Branković, direktor beogradskog ogranka Kunsttransa i Aleksandar ". Kostić, odnosno muž Cvjetičan dr Tatjane kumovi ili je to u našem burazerskom sistemu dogovaranja čak vrlo poželjno?

 

Preskupa šupa,  Kunsttransova rupa

 

   Ako se sve to zna, kako je onda moguće da sada državni sekretar Ministarstva kulture Miroslav Tasić malo - malo pa na mala vrata ponovno uvlači u igru Kunsttrans? Podsetimo, kulturna javnost se svojedobno sa pravom pobunila kada je zbog početka rekonstrukcije zgrade na Trgu Republike najavljeno odnošenje eksponata  iz Narodnog muzeja u adaptirane barake firme Tehnooprema u industrijskoj zoni u Pančevačkom Ritu, u veoma opasnom okruženju između benzinske pumpe sa jedne, fabrike betona sa druge i vodoplavnog "unava sa treće strane, usred vodoplavne zone gde postoji mogućnost da velike vode koje se povremeno javljaju, ozbiljno mogu ugroziti muzejsko blago.

   Posle toga selidba je stopirana. Tada su blokirana i sva sredstva iz Nacionalnog investicionog plana, iz čijeg budžeta se finansira rekonstrukcija Narodnog muzeja, po ovom projektu jer se ispostavilo da je zakup magacina zapravo trebao da bude plaćen nezakonitom prenamenom sredstava za rekonstrukciju. Odluka i posle niza istražnih radnji nije promenjena.

Sadašnjom odlukom NIP-a da se ne finansira zakup depoa u narednih deset godina, koliko je rukovodstvo Narodnog muzeja procenilo da će pod ovim uslovima trajati rekonstrukcija, država je zapravo uštedela preko 4.300.000 evra. Očito je da je tokom dilovanja sa Kunsttransom napravljen niz proceduralnih grešaka za koje niko nikada nije odgovarao ali se zato sada na sva usta hvali siroti mali Kunsttrans, kojeg je uzgred tokom čitavog svog štetočinskog mandata za svaki pa i najmanji poslić upravo angažovala Cvjetičanin dr Tatjana, kako bi kum Đorđe ipak došao do nekog poslića, iako je poznato da Kunsttrans nije niti jedini niti najpovoljniji vršilac usluga transporta i lagerovanja umetnina.

Očito je da je Cvetičanin dr Tatjana ostala oduševljena brojem sijalica u depou i lepo obojenim policama i zidovima, pa je svoje oduševljenje pokušala, a na žalost donekle i uspela, da prenese na druge pa se sad Kunsttrans vraća u igru po sistemu imperija uzvraća udarac jer se ponovo promenio sastav u Ministarstvu, odnosno vratio se Lukić mr Miladin a još je stigao Tasić mr Miroslav pa se krenulo sa „ulaženjem u razgovor”!

 Stoga se sa pravom postavlja pitanje kome treba Kunsttransova šupa za velike novce a uz ogromne rizike i ko je odgovoran za tako bezumno bacanje novca ili to možda i nije samo bacanje...

   Sve je jasnije da je vreme tzv demokratskih promena zapravo bilo vreme čuda pa se takvo jedno čudo i dogodilo te je tako nekadašnji kamerman Radio televizije Srbije po imenu Đorđe Branković naprasno postao ekspert međunarodnog ranga za lagerovanje i špediciju umetnina, a istodobno i svojevrsni kumovsko-dvorski špediter na dvoru Cvjetičanin dr Tatjane, jedini podoban za špediciju i lagerovanje umetnina u muzeju na čijem je čelu deceniju zasela Cvjetičanin dr Tatjana!

 

Špediteri i funkcioneri

 

   Kako ceo kleptokratotriler oko rekonstrukcije ne bi prošao bez arhitekata, pobrinuo se čitav niz kapitalaca i to na nekoliko polja: na jednom polju su konzervatori- diletanti iz Građevinskog odbora koji je uoči svoje prve sednice naprasno ostao bez predsedavajućeg koji je podneo ostavku, na drugom su se pojavili drugi , takođe „veoma” kvalifikovani da se upuštaju u problematiku rekonstrukcije spomenika kulture pa se tako u javnosti oglasio izvesni Ivan Ratković koji je priznao da je on lično ministru kulture predložio da se Muzej useli u zgradu pošte u Takovskoj, pa je zbog toga u javnosti prozivan ministar a ne Ratković, a da bi ceo kleptokratotriler bio kompletiran pojavilo se još jedno bizarno društvance, odnosno Asocijacija srpskih arhitekata koja je organizovala bombastično najavljenu tribinu pod nazivom „Odgovornost arhitekata za sudbinu Narodnog muzeja” i našla za shodno da diskutuje o rekonstrukciji Narodnog muzeja , pošto su se arhitekti osećali frustriranim jer su, bože moj, tako veliki „stručnjaci” bili isključeni iz nje!

   Tu se tek moglo čuti svašta pa je tako recimo državni sekretar Tasić mrtav hladan izjavio da Ukoliko Narodni muzej bude sređen uz minimalne rekonstrukcije, ukoliko budemo imali Kunstransov depo ostaje nam da pronađemo još jedan objekat za izlaganje. To bi mogao biti pravac u kom ćemo dalje razmišljati! Ipak pravi biser bila je Tasićeva izjava kako su arhitekte Milan Rakočević i Vladimir Lojanica dobro uradili svoj posao, na visokostručnom nivou čime je ponovno pokušana abolicija Rakočevića , kao da nalaz ekspertskog tima koji je ukazao na sve nedostatke Rakočevićevg projekta nikada nije ni postojao!

   Naravno sve nije moglo da prođe bez pojave Zorana Manevića, istoričara umetnosti koji je izneo još jedan somnabulni predlog da se muzej iseli u Palatu federacije, poznatu kao zgrada SIV-a!  Ipak svoj kreativni doprinos ovom „eminentnom” skupu najviše je dao državni sekretar Tasić i to izjavom kako bi deset posto jeftiniji most na Adi dao rekonstruisan Narodni Muzej bilo po Rakočevićevom ili po Lojaničinom projektu, zaboravljajući pri tome da je predračun Rakočevićevog projekta bio ok 70 miliona eura a Lojaničinog svega dvadesetak što je zaista nebitna razlika!

   Na žalost je veoma jasno da je u sve uveliko uključena svojevrsna kulturološka mafija koja gura svoje ljude, bilo projektante, funkcionere, političare, špeditere samo kako bi se namirili svi zainteresovani, a koga briga za sam spomenik kulture, a zgrada Narodnog muzeja to jeste, i za fondove istog tog Muzeja. Sve ovo u najmanju ruku podseća na situaciju kada bi kozi poverili da čuva kupus ili vuku da čuva ovce, a sledeće poređenje bi otprilike bilo da neurohirug sam sebi operiše mozak što u najmanju ruku opisuje višestruku ludost da se uništi spomenik kulture i pretvori u šoping mol a  400.000 predmeta poveri na čuvanje u suštini špediterskoj firmi pa makar ona bila registrovana i za čuvanje lanjskog snega i muda od labuda! 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane