Natrag

Ispovest

 

Ispovest

 

Ekskluzivno: neautorizovana autobiografija Džulijana Asanža (5)

 

Svi urednikovi ljudi

 

Usred bitke protiv optužbi koje su zadirale u njegov privatni život i gnevnih osuda američkih političara, Džulijan Asanž, glavni  urednik svetski poznatog web sajta Wiki Leaksa, heroj antiglobalizma, napisao je svoju autobiografiju, čiji je original štampan bez njegove autorizacije.  Uprkos tome, reč je o izvanredno važnom svedočenju koje ukazuje na totalitarnost lažnih demokratskih bastiona na Zapadu. Asanžova borba protiv mračnih režima, protiv moćnih i silnih, pokazala je da još ima nade za svet koji je potonuo u strah i beznađe. Tabloid će u sledećim brojevima objaviti najvažnije delove ove ispovesti uz saglasnost srpskog izdavača (Albion Books, Beograd).

 

Džuljan Asanž

 

Sujeta je za novinara isto što i parfem za kurvu: služi da odbije opaki zadah koji dolazi od njih samih. Kažem to kao urednik koji voli ono što novinari mogu da postignu. Ali, moja priča iz ove knjige o tome kako stvari zaista stoje ne bi bila sasvim istinita da nisam bio živi svedok - i ponekad tužan svedok - toga kako su se stariji novinari iz engleskog govornog područja prvo jedan za drugim zaljubljivali u WikiLeaks, a onda nas blatili, skoro bez promene ritma, i onda još pravdali svoje ponašanje u člancima i knjigama, koji mora da su izgledali smešno i njima samima. Ne osećam prema njima nikakvu veliku ozlojeđenost, samo ih žalim, zbog toga što su tako lako pomračili svoja načela, u svom poslednjem pokušaju da zablistaju.

   Svako ko voli ciljeve za koje se zalaže Guardian, a u takve spadam i ja, u tom časopisu ponekad vidi svetionik, naročito od kada je povećao svoje globalno prisustvo na Internetu. Posle događaja od 11. septembra, Guardian je bio jedina istinita novina koja se mogla nabaviti u Americi i mislim da sam se oduvek divio njegovom nastojanju da vidi svet, umesto da vidi samo sebe u svetu, što je crta koju ne možete uzeti olako.

   Guardian je pratio korumpirane političare i izveštavao o užasima rata s doslednošću koju neće umanjiti njegova neslavna pokvarenost prema meni. Guardian u osnovi čine dvanaestorica ljudi, koji rade dobro i moralno, u istoj meri kao što se ponekad ponašaju sebično i odvratno. Nema u tome nikakve misterije i uvek ću biti srećan da vidim šta mogu postići u svojim najboljim trenucima. Izgledali su kao prirodni saveznik, ali, kao što kaže Šekspir, nema ničeg u prirodi što bi se moglo porediti sa saveznikovim opakim namerama.

   Bilo je mnogo vike oko partnerstva koje smo ostvarili oko avganistanskih dnevnika, ali sarađivali smo još od  2007, kada sam im prosledio dokument o korupciji Danijela Arapa Moia iz Kenije.

   To su objavili na naslovnoj strani krajem avgusta i početkom septembra iste godine i to je imalo veliki odjek u Najrobiju, gde su novine odjednom počele da pišu o onome što im se dešavalo pred očima. Posle hapšenja redova Maninga, postalo je očigledno da su se čak i bez dokaza o našoj povezanosti vlasti SA" ponašale kao da te veza postoji i da su me pratili.

   U takvim okolnostima, shvatio sam da je najsigurnije da ostanem u Australiji, gde sam bio u poseti. Moj prioritet, sasvim iskreno rečeno, nikada nije bio moja vlastita bezbednost - još tada mi je bilo jasno da će me te sile uvek progoniti i da će me, ovako ili onako, uskoro uhvatiti. Brinuo me je rad kojem je WikiLeaks bio posvećen: u pripremi smo imali veliki broj dokumenata i strahovao sam da se približavamo situaciji „objavi ili nestani”.

 

Predavanje o cenzuri

 

   U WikiLeaksu smo od početka imali mehanizam koji je obezbeđivao da ako ne budemo u stanju da nastavimo s radom, svi materijali budu objavljeni odjednom. Ali, hteo sam da to izbegnem: zaliha dokumenata koju držimo je toliko velika i toliko vredna zasebnog razmatranja i objavljivanja, da sam hteo da materijal emitujem uz svu  neophodnu pažnju.

Bilo je jasno da se moram vratiti u Evropu, tako da sam dogovorio poziv da održim predavanje o cenzuri u Evropskom Parlamentu, i onda sam otputovao tamo, preko Hong Konga, izbegavajući Singapur ili Tajland, gde se mogla očekivati veća spremnost da se odgovori na zahteve SAD za moje hapšenje.

   (Otkrio sam da je mudro uvek putovati na neki politički poziv, što garantuje larmu, ako ne dospete na svoje odredište.) Tamo se okupio veliki broj poslanika, ali i prijatelja sa Islanda, koji su govorili o Islandskoj inicijativi za moderne medije, pokretu koji je stajao iza našeg pokušaja da stvorimo raj otvorenosti. Govorio sa o tome kako novine sve više brišu materijale iz svojih Internet arhiva, otkrivaju svoje izvore pod pritiskom i tako dalje. I onda sam u Briselu naleteo na jednog čoveka iz Guardiana, prijateljski raspoloženog, koji je imao sluha za ono o čemu sam govorio. Rekao sam mu da pripremamo mnogo publikacija, koje bi mogle biti zanimljive za novine. On je otišao, ali uskoro sam dobio poruku od specijalnog istraživačkog reportera, koji je rekao da bi voleo da se sretnemo u Londonu i da razmotrimo taj predlog.

   Materijal o Avganistanu i Iraku koji smo imali, uvek smo videli kao raspoređen u nekoliko zaokruženih publikacija. To je izgledalo kao pravi način.

Nije bila reč o zasebnim dokumentima i pričama, već o mnoštvu priča i stotinama hiljada dokumenata. Procenili smo da bi to moglo imati neophodni efekat samo ako bi se objavilo na neki ambiciozan način, preko ljudi koji bi tome mogli priključiti sopstvene istraživače i novinare, da bi materijal imao smisla. Nikada nismo tvrdili da razumemo ili čak da smo u poziciji da pročitamo svaki dokument iz te masivne zbirke, i zato su nam bili potrebni novinari.

   Nismo to mogli da obradimo sami: pričamo o 90.000 avganistanskih ratnih zapisa i 400.000 iračkih dokumenata. Tradicionalno, sami smo analizirali otkrivene dokumente i pisali odgovarajuće komentare, pre nego što bismo sve poslali nekom novinaru ili mediju. Ali, ovog puta je bilo drugačije, i ja sam razgovarao sa čovekom iz istraživačke redakcije Guardiana o pristupu tom materijalu, izvorima, kako sve to složiti u paket koji bi se mogao objaviti i zaista poslužiti svrsi, kao što smo obećali. Do tada sam već razgovarao i sa jednim novinarem New York Timesa i bio u kontaktu s novinarima iz Der Spiegel.

 

Šifra na salveti

 

   Pričao sam s njim oko šest sati. Delovao je profesionalno, odlučno i pomalo umorno, kao i ja, sigurno, i izgledalo je da se slažemo oko značaja dokumenata i da bi bilo mudro uključiti druge informativne organizacije. Nisam preuveličavao svoje učešće, samo sam držao materijal pod visokom zaštitom, na osnovu iskustva u toj stvari, s tom vrstom izvora i nadzora. Kasnije tvrdnje, kako sam bio samo izvor, prosto su smešne: bio sam arhitekta plana i s razlogom bio jedini iz grupe koji je znao kako je materijal arhiviran i kako bi mogao biti emitovan.

   Pored toga, isplanirao sam pronađene dokumente od početka do kraja, zaštitio ih i sredio, i mada to može povrediti slavnu sujetu mojih nekadašnjih saradnika, njima je ostalo da to prihvate ili ne prihvate. Nisam od njih tražio novac i nisam očekivao slavu: trebalo je odati zaslugu WikiLeaksu da bi se unapredio njegov rad, ali trebalo je da oni preuzmu plan u celini i pokrenu ga, tako da čitaoci mogu da provere tačnost priča na osnovu sirovog materijala. Naravno, svaki partner se u to vreme ponašao kao da se sve to podrazumeva. Tek kasnije, kada su dobili ono što su hteli, počeli su da taj odnos prikazuju tako da uvećaju sopstveni značaj, a naš umanje, što je stari trik vlasti, koji je trebalo da naslutim.

   Guardianov istraživački reporter je rekao da će razgovarati sa urednikom lista, Alanom Rasbridžerom (Alan Rusbridger), koji će opet razgovarati sa Bilom Kelerom (Bill Keller), urednikom New York Timesa.

   Onda sam u baru napisao šifru na salveti i predao je reporteru. Ideja je bila da može da pristupi zaštićenoj verziji materijala, koja mu je poslata preko posebnog kanala. Sada je imao ključ i onda smo napravili lažnu korespondenciju., u kojoj smo pričali nešto kao, „Bilo je lepo videti vas, ali, žao mi je, od dogovora nema ništa”. To je trebalo da zavara one koji su nas nadgledali, kao da više neće biti novih emisija avganistanskog materijala.

   Reportera nije zanimala ekskluzivnost, ali je sigurno bio svestan da je njegovim gazdama stalo do toga. Složili smo se da ćemo kontrolisati datum objavljivanja i obezbediti da se materijal, kako iz pravnih, tako i iz komercijalnih razloga koje su imali na umu, pojavi u isto vreme. Složili smo se da će svaki list imati urednički kontrolu nad sopstvenim sadržajem. Televizija se može uključiti u poslednjem trenutku, ali ne i ranije, budući da priroda televizijske produkcije čini nemogućim čuvanje tajnosti materijala čije objavljivanje predstoji.

   U tome nije bilo ničeg spornog: bio je to moj plan i ja sam ga izneo, a on je klimnuo glavom sa suzdržanim oduševljenjem. Reporter zaslužuje priznanje zbog načina na koji je vodio celu stvar do te tačke: delovao je kao aktivista, što je bilo blisko njegovim korenima, i strateški razmišljao kako bi se materijalu mogla obezbediti najbolja platforma.

   U Stokholmu sam pokušavao da ustanovim WikiLeaksovu produkcijsku jedinicu za taj masivni projekat. To se pokazalo teškim - posle objavljivanja „Kolateralnog ubistva” nivo pažnje usmerene na mene, kao glavno javno lice WikiLeaksa, naglo se povećao, a neki članovi tima su se povukli - ali čovek zadužen za istraživanje i ja smo se sreli u Stokholmu i nastavili da pričamo o planu. U tom trenutku, u kadar ulazi još jedan Guardianov reporter. Sreo sam ga ranije, mislim da je to bilo u Oslu, gde je video grubu verziju snimka iz Bagdada i hteo da ga otkupi za svoje novine.

   Tada smo bili pod velikim nadzorom i od toga nije bilo ništa, ali to je verovatno pothranilo moje očekivanje da bi Guardian, u pogodnom trenutku, mogao biti prirodni saradnik. Iznenada, taj drugi čovek -  zadužen za vesti - preuzeo je ulogu u ime Guardiana, avganistanski materijal mu je bio dostavljen i on je nastavio da ga deli sa New York Timesom, kao što smo se njegov kolega i ja dogovorili.

 

“Moja najbolja  strana bio je rad”

 

   Treba da zamislite kako taj materijal izgleda u sirovom obliku. Bilo je oko 90.000 zasebnih unosa u avganistanskim terenskim zapisima (vremenom smo objavili 75.000) i oni su nastali na licu mesta, posle svakog okršaja ili bitke ili eksplozije IE" (improvizovane protivtenkovske mine). Sve je bilo puno akronima i vojnog žargona. Jedan unos, izabran potpuno nasumično, počinje ovako: „(M) KAF PRT izveštava da je pronašao raketu IVO KAF PRT poziciji.” New York Times, u svojoj doslovnosti i nestrpljenju, nije u tome mogao da prepozna sadržaj i trebalo mu je vremena da shvati koje sile deluju u tom materijalu, njegovu puku statističku i ljudsku masu; u prvi mah su bili razočarani zato što ne vide „priče”. Guardianov čovek iz vesti, stariji tip, u tom trenutku je prvi put pokazao svoj manipulatorski nagon: rekao je kako će New York Timesu, ako želi da ostane u igri, biti potreban „zaslađivač”, kao i Guardianu, uostalom.

   „Shvatio” je da nijedan list nije smatrao da je materijal ubedljiv i onda su hteli da malo zaslade svoju kašu: naime, hteli su da dobiju i celu zalihu iračkih

dokumenata. U tom trenutku je trebalo da se povučem, zbog nečega što je bilo očigledno: da ti ljudi nisu džentlmeni i da ne umeju da cene značajne podatke i ljudsku kompleksnost.

   Trebalo je da primetim taj sebični odsjaj u očima reportera i odem. Svet je pun medijskih organizacija koje bi pomerile planine da bi se pridružile našem radu. Ali ti listovi, čak i u najranijoj fazi, bili su pogrešna misija; samo su gledali kako da nas što bolje iskoriste. Taj Guardianov reporter nije bio vođen, kao što se moglo videti, načelima, već prilikom da udovolji svojim gazdama i donese još jednu ekskluzivnu priču, pre odlaska u penziju.

   Ali, nastavili smo. Voleo sam Guardian i hteo da verujem da će sve izaći na dobro. Znao sam šta su ti dokumenti značili i nisam video nikakav stvarni problem sa „zaslađivačem”, osim načina na koji je bio tražen od mene. U svakom slučaju, snabdeo sam i njih i New York Times sa iračkim zapisima. Sve je to dobro, govorio sam sebi, nismo u svemu tome zbog zahvalnosti. Ako navedu svoje izvore iza oba skupa zapisa, onda će osnovni cilj otvorenosti i slobode informisanja biti ostvaren. Moj jedini posao od tada je bio da radim s njima, da bismo iz materijala izvukli najbolje.

   Dobro, ne baš jedini posao: trebalo je i da ih držim za reč, što se brzo pokazalo kao glavna preokupacija. To je zaista neukusna priča i voleo bih da nisam morao da vam je ispričam, ali oni su naveliko udarili i u lične žice, tako da moramo nastaviti. Ono što mogu da kažem jeste da sam se našao pod jednim najvećih pritisaka u životu. Pratili su me; živeo sam na rancu: kada bih uopšte spavao, spavao sam na kaučima; ljudi van mog dometa bili su uhapšeni; a ja sam se trudio da ceo naš borbeni raspored bude ravnomerno opterećen. Bio sam iscrpljen. Nisam se uvek mogao prilagoditi.

   Nisam uvek bio konvencionalan. Nisam uvek bio prijatan. Ali, mislio da sam da su to ljudi od akcije i načela, a ne mlakonje, i bilo je teško gledati ih kako se vuku oko mene tako bojažljivo i ponekad povređeno, kao da im nisam poklanjao dovoljno pažnje ili im pokazivao svoje najbolje strane.

   Moja najbolja strana bio je rad. Doveo sam ih u partnerski odnos, koji je trebalo da im donese najbolje ekskluzivne priče iz svih tih uzastopnih ratova. A neki ljudi su rizikovali svoje živote, kao što smo morali pretpostaviti, da bi svet obavestili o tome... 

 

Sramno odricanje:  WikiLeaks je ostao sam

 

   U Londonu sam proveo cele nedelje u prostorijama Guardiana na King Krosu. Bilo je trenutaka kada je sve išlo dobro: bili smo u nekoj vrsti bunkera i izgledalo da svi poštuju duh saradnje, iako je bilo sve bilo prilično sterilno, u poređenju sa atmosferom u kojoj smo sastavili video iz Bagdada. Nekima od njih su moji metodi verovatno bili čudni, ali nekako smo s time izlazili na kraj i ja sam ih učio kako da razumeju materijal i pročiste kopiju.

   Tu su bili ljudi iz Guardiana, kompletna ekipa New York Timesa i povremeno ljudi iz "er Spiegel. Ponekad bih prespavao kod jednog ili drugog novinara iz Guardiana. Bio sam napet i morao sam da nastavim da se krećem. Ali, došli smo do nečeg i nisam mnogo razmišljao o našim odnosima - mislio sam da je materijal naš

odnos - i posle nekog vremena prevladao je duh deljenja i istraživanja.

   Sve vreme sam se nadao da će novine deliti između sebe svoja istraživanja i oni su to poštovali. Na primer, jedna od prvih priča koje sam pronašao bila je ona o Udarnoj grupi 373, specijalnoj jedinici vojske SA" za likvidaciju ljudi, koja je radila na spisku od nekih 2.000 osoba.

   Možda je to nešto sasvim normalno za ljudi koji su gledali previše epizoda Generation Kill, ali ta JPL, „zajednička lista” (Joint Party List), bila je krajnje varvarski, vansudski košmar. Mogli ste da vidite kako ljudi dospevaju na taj spisak, bez ikakve sudskog mišljenja, bez ičega. Nekom guverneru iz Avganistana možete da se ne svidite, on vas preporuči za JPL i sledećeg trenutka možete da čujete zujanje krstarećeg projektila, koji vam bombarduje kuću. S dovoljno strpljenja i pažnje, možete da pratite posledice rada Udarne grupe preko terenskih zapisa. Jedan zapis od 2. maja 2007. godine odnosio se na predstojeći sastanak sa zamenikom guvernera, planiranim za sutradan.

   Prvo pitanje na dnevnom redu bilo je „razmatranje posledica nedavne akcije TF 373 (Task Force 373) i bavljenje pritužbama sela”, a sledeća, „obezbeđivanje pomoći okrugu i školi koja je bila bombardovana”. Udarna grupa 373 je bila tajna jedinica, dok je mi nismo nazvali, a priča je dospela na naslovnu stranu Der Spiegel. Zanimljivo je da je, prema navedenom izvoru, priču iz Guardiana delimično napisao Erik Šmit iz New York Timesa. Njegov list, navodno, nije imao dovoljno jak želudac da to objavi.

   Kao i ostali, bio sam za to da publikovanje bude sinhronizovano, ali da bi New York Times trebalo da diktira tempo. Mislili smo da će to najbolje zaštiti izvore: da je malo verovatno da će vlada SAD progoniti New York Times i da će taj list efikasno upotrebiti svoj prestiž za jake žurnalističke ciljeve, u korist svih ostalih učesnika operacije. Ali, verno formi, drugi odsjaj se pojavio u oku naših saradnika: New York Times je radije hteo da mi krenemo prvi.

   To je bio samo delić strateškog kukavičluka s njihove strane, deo posla zapravo, i to onaj tako čvrsto ugrađen u samoodbrambeni mehanizam te novine, da ga možda nisu bili ni svesni. Predstavili su to kao oprez i odgovornost: hteli su da dobiju priče, ali nisu imali muda da istupe i objave ih prvi. Hteli su da WikiLeaks bude prvi, što je, kako sada vidimo, bio deo njihove strategije - da se sakriju iza tog „nezavisnog” poduhvata, čiju priču oni samo „prenose”.

   Bil Keler, urednik, mogao je da se nadima od samopouzdanja koliko hoće,  ali on prosto nije imao hrabro novinarsko uverenje, strahovao je od Pentagona i uradio je nešto zbog čega bi svaki štreber s dečijeg igrališta bio prezren, pretvarajući se da je opasan klinac iz škole, dok s druge strane trpa u usta plen iz poslastičarnice. Bilo je mučno gledati ih kako, kada je materijal počeo da se gomila, ne znaju gde udaraju i prenemažu se, bez trunke spremnosti da stanu iza svog udela u našem partnerstvu.

   Petao je kukuriknuo tri puta i Bil Keler nas se sramno odrekao, uputivši nam usput nekoliko voleja ličnih uvreda, da bi sebe prikazao čistim. Odvratno.

 

(Nastaviće se)

 

 

 

Džulijan Asanž je junak našeg doba, jer je na svom sajtu Vikiliks obelodanio najviše podataka koje je neko veoma, veoma želeo da sakrije...

 

(Ljiljana Smajlović, predsednik UNS)

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane