Natrag

Feljton

 

Feljton

 

Džon R. Šindler: Bosanski rat i teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog džihada (7)

 

Direktan prenos lažnih informacija

 

Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustva koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim  savesnim posmatračima i "diskretnim" akterima krvavog građanskog rata u ovom delu nekadašnje Jugoslavije. Profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid u nekoliko nastavaka svojim čitaocima priređuje najinteresantnije delove.

 

Džon R. Šindler

 

Govoreći o građanskom ratu u Americi, Volt Vitman je rekao: „Pravi rat nikada neće dospeti u knjige." Nesumnjivo je da užasna, neizreciva stvarnost divljačkih sukoba ne može biti u potpunosti preneta na papir ili na ekran. I pored toga, nijedan rat u istoriji nije bio tako neposredno i živo prenošen kao bosanska katastrofa koja je besnela od proleća 1992. do jeseni 1995.

   Uz pomoć satelitske televizije u ratnoj zoni, upečatljive slike nasilja, većinom nad nenaoružanim civilima, bile su deo svakodnevnog života u takozvanom globalnom selu. Ni u jednom ćošku sveta nije bilo moguće pobeći od bosanske katastrofe.

Iako su mediji bili kadri da izveštavaju o činjenicama, mada često na jednostran način, pre nošenje istine bilo je nešto sasvim drugo.

   Obmanjujuće, samo razumljive slike onemogućava le su pokušaje ozbiljnije analize vesti. Još gore, retko da je pristrasnost medija ikad bila oči glednija ili presudnija nego u slučaju novinara koji su se bavili Bosnom. Mnogi vodeći reporteri su postali bučni i nepomirljivi zagovornici muslimanske stvari, zanemarujući i potiskujući dokaze koji su protivrečili njihovim gledištima.

   Uticaj onoga što je ubrzo nazvano „advokatskim novinarstvom" bio je zapanjujući u mnogim zapadnim zemljama, a najviše u Sjedinjenim državama. Zbog baražne vatre ovakve propagande, predstavljene kao izveštavanje, bo sanski sukob je za mnoge postao progresivni i plemeniti cilj kakav nije viđen još od Španskog građanskog rata.

   Otuda je „CNN efekat" od uzimao dah, a pomagalo je u velikoj meri i to što su Izetbegović i njegova vlada znalački iskoristili globalne medije za političku pobedu u ratu koji su bili ne sposobni da dobiju na bojnom polju.

Nema očiglednijeg primera ubitačnog uticaja takve voljne zaslepljenosti sedme sile od nespremnosti da se izveštava o neprijatnoj strani bosanskog islama u ratu. Vlada, na čijem čelu su bili Alija Izetbegović i njegovi muslimani, nije bila demokratska, miroljubiva i sekularna, što su se zapadni izveštači i „eksperti", uz pomoćne baš malog broja funkcionera u Vašingtonu, trudili da prikriju kao nepoželjnu činjenicu. Bilo je neprihvatljivo ukazati na to da S"A predstavlja radikalnu kliku čiji su kriminalnost, cinizam i brutalnost bili isto toliko užasni koliko i nedela koja su vršili bosanski hrišćani. Ovde su novinari svoj „prvi nacrt istorije" napisali žalosno pogrešno, a u njihovoj zaslepljenosti su im pomagali naučnici i političari koji su se morali ponašati drugačije, ali nisu želeli.

   Što je najgore, ovo brižljivo izbegavanje teških istina otvorilo je vrata usponu radikalnog islama u Bosni i prodoru globalnog džihada u srcu Evrope.

Kao što je pokazano u prethodnom poglavlju, bilo je mnogo prilika da se rat izbegne i sve su prokockane, uglavnom od strane Izetbegovića i SDA, koji su igrali glupavu igru blefiranja i obmane koja se vremenom istrošila. Mada su mnogi zapadni, posebno američki, komentatori koji su pratili bosanski sukob pokušavali da po svaku cenu odbace kao isuviše uprošćeno ob jašnjenje bosanskog građanskog rata koje se poziva lo na „stare etničke mržnje", ova mantra je u suštini bila tačna.

   Otomansko nasleđe koje su muslimani veličali, kao i slabo skrivena naklonost prema islamskom radikalizmu, izazivali su strah među hrišćanima i konačno ih naveli na akciju.

   U svakom slučaju, bile su potrebne najbolje namere i najbolji akteri na svim stranama da bi se prevazišla takozvana bosanska struktura recipročnih strahova, ostatak bratoubilačkog košmara iz 1941-1945.

Za muslimane, prvi čin rata bio je napad 1. aprila na Bijeljinu, grad u severoistočnoj Bosni blizu granice sa Srbijom. Napad nisu izveli bosanski Srbi, već banda neregularnih trupa iz Be ograda, takozvana Srpska dobrovoljačka garda, predvođena ozloglašenim gangsterom Želj kom Ražnatovićem, s nadimkom Arkan.

   Njegova legija razbojnika, pomodno obučenih u crno, koja je izgledala kao izuzetno dobro naoružana balkanska heavi-metal grupa, bila je pod kontrolom srpske "ržavne bezbednosti. Arkanove neregularne trupe ubile su nekoliko muslimana, a više njih proterale iz ovog grada sa mešovitim srpskim i muslimanskim stanovništvom. Za muslimane je to bio pravi početak rata.

   Sami bosanski Srbi su smatrali da je rat već u toku, navodeći napade na srpske civile koje su izvodile muslimanske paravojne grupe još od zime - „Krvava svadba" 1. marta u Baš-čarši ji bila je za većinu Srba događaj posle kojeg više nije bilo povratka - a bosanski Hrvati su sma trali da su u ratu sa Srbima i JNA još od 1991. U tom trenutku, Srbi su za Hrvate bili veći neprijatelji, a njihov stav prema muslimanima u tom trenutku bio je pre podozriv nego neprija teljski.

 

Paravojska SDA napada na kasarne

 

   Uloga jugoslovenske vojske u prvoj fazi rata u Bosni bila je složena, čak protivrečna, i obič no se pogrešno prikazuje. Početkom aprila bilo je očigledno da general Kukanjac i JNA nisu uspeli da spreče rat. Kad su izbila neprijateljstva, mnogi vojnici JNA hteli su da preko "rine pređu u bezbednu Jugoslaviju, ne želeći da učestvuju u borbama. Za veliki broj vojnika koji su bili bosanski Srbi situacija je bila drugačija.

   Mesecima, spremajući se za najgore, Generalštab je slao bosanske Srbe da služe vojsku u jedinicama JNA u Bosni i Hercegovini. U JNA je bio i znatan broj bosanskih Srba profesionalnih oficira; sinovi iz siromašnih porodica sa ratničkom tradicijom birali su vojnu karijeru u nesrazmerno velikom broju. Stoga je, kad je u aprilu izbio rat, otprilike tri četvrtine jugoslovenskih vojnika služilo vojsku u svojoj republici i nisu motali nikuda da idu.

   Savezno ministarstvo odbrane je 14. marta odlučilo da trupe JNA koje su dolazile iz Srbije i Crne Gore - sa teritorije koja se tada nazivala „krnjom Jugoslavijom" - povuče preko Drine; u stvari, JNA u Bosni je praktično bila raspuštena i zavladala je konfuzija. U većini slučajeva, jedinice i štabovi smešteni u oblastima pod kontrolom bosanskih Srba prosto su ostali na svom mestu. Te jedinice su 1. maja preimenovane u Vojsku Republike Srpske (VRS) i na mnogim mestima pripadnici JNA su bez oklevanja postali pripadnici VRS; na primer, Peti korpus JNA, smešten u Banjaluci, najvećem srpskom gradu u Bosni, preimenovan je u Prvu krajišku brigadu VRS, bez većih promena u sastavu.

Situacija je bila komplikovanija za jedinice JNA koje su se zatekle na teritorijama pod kon trolom SDA. Patriotska liga je u njima videla neprijateljske snage, ali su u većini slučajeva blo kirane jedinice JNA prosto želele da se izvuku iz budućih ratnih zona.

   Izetbegović je očekivao da JNA preda svoju opremu i garnizone muslimanima, što Srbi nikada ne bi dozvolili. Rezultat su bili haos i nasilje.

Tokom aprila, paravojne trupe SDA napadale su kasarne JNA širom Bosne, posebno u oblasti Sarajeva, sa žrtvama na obe strane. JNA sebe nije mogla više da smatra nepristrasnom: njeni pretežno srpski vojnici želeli su ili da se bore protiv muslimana ili da se vrate preko Drine. U maju je došlo do dva neizazvana napada muslimana na JNA ko ji su sudbonosno zatrovali odnose između armije i SDA.

Izetbegović se 2. maja vratio u Bosnu posle još jednog neuspelog pokušaja Evropljana da smire sukob. Njegov avion je sleteo na sarajevski aerodrom koji je bio pod kontrolom JNA, i pored nekoliko pokušaja Patriotske lige da ga zauzme.

   Čini se da Izetbegović nije uzeo u obzir to da ga JNA možda neće dočekati raširenih ruku. Bezizlazna situacija je potrajala nekoliko sati - za muslimane, to je bilo kidnapovanje - sa nadrealnim trenucima kad je Izetbegović pozvao sarajevsku televiziju i u direktnom prenosu zatražio da bude oslobođen. Mada je SDA tvrdila da je JNA, što će reći KOS, skovala bezo čan plan da kidnapuje Izetbegovića i zameni ga popustljivijim muslimanskim vođom - neki su tvrdili da bi to bio Fikret Abdić - nema dokaza da je tako i bilo; zaista, reakcija JNA na Izetbegovićevo sletanje usred njenih redova bila je konfuzna i haotična.

Jugoslovenska narodna armija je želela da izvede svoje trupe iz Sarajeva. Glavni štab Dru ge vojne oblasti, pod Kukanjčevom zlosrećnom komandom, našao je skrovište u kasarni „Mar šal Tito" u centru Sarajeva, okružen muslimanskim paravojnim trupama. Armija je pristala da pusti Izetbegovića u zamenu za miran izlazak garnizona JNA iz grada. JNA je održala reč, muslimani nisu. Pripadnici Patriotske lige otvorili su vatru na konvoj dok je 3. maja prolazio Sarajevom, zarobili su trideset dva vojna vozila, ubili sedam vojnika JNA, a ranili mnogo vi še. To je bio primer verolomstva  koji je razbesneo komandu UN u Sarajevu i izazvao trajno ogorčenje kod Srba.

 

Zločin nad zločinima

 

   Daleko teži bio je napad muslimana na konvoj JNA koji je 15. maja pokušao da izađe iz Tu zle, grada duboko u teritoriji pod kontrolom SDA.

Posle dogovora između armije, gradonačelnika Tuzle i Patriotske lige, velika kolona sastavljena od trupa JNA i civila, uključujući i porodice oficira, napustila je kasarnu. JNA se držala instrukcija i razoružala sva vozila; vojnicima je dozvoljeno da nose samo lično naoružanje. Pa ipak su njihov prvi pokušaj da napuste Tuzlu u 14 sati sprečile muslimanske paravojne trupe, pod izgovorom da vojnici nose previše opreme...

   U 19 sati, konvoj je pokušao ponovo da se evakuiše, upavši u dobro planiranu zasedu, sa snajperistima i minama, na glavnoj raskrsnici istočno od grada.

Vojnici JNA, od kojih su mnogi bili regruti mlađi od dvadeset godina, bili su pobijeni a da nisu ni imali šansu da se bore. Ma lo njih je preživelo napad, a većina ih je ranjena; preživeli su pričali o ubijanju ranjenih vojnika JNA, pogubljenih kao na stratištu, a muslimanski civili su se pri družili krvavom piru.

   Nikada nije utvrđeno koliko ih je u ovom masakru poginulo - muslimani su priznali smrt 51 pripadnika JNA, dok su Srbi tvrdili da je broj mnogo veći, između dve i tri stoti ne - ali to je bi lo nemoguće pouzdano ustanovi ti jer su muslimani odbili da otvore svoje arhive o ovom zlo činu, odobrivši ponovnu sahranu samo trideset  žrtava deset godina posle pokolja. Tela su bi la toliko izgorela da se nisu mogla identifikovati.

   Tuzlanski masakr nije ostavio nikakav utisak na zapadne medije postavljajući obrazac da je ubijanje muslimana vredno pažnje, dok smrt nemuslimana nije. Za JNA, to je bio tragičan i po nižavajući kraj njene misije u Bosni unapred osuđene na propast. U maju 1992. došlo je do sloma Titove armije i do čistke viših oficira koje je Milošević smatrao odgovornim za bosanski debakl.

   Trideset osam generala je otpušteno iz službe, u suštini ceo Generalštab, među njima i Mi lutin Kukanjac i Aleksandar Vasiljević. Šefu KOS-a je namenjena posebna kazna i izveden je pred vojni sud na osnovu lažnih optužbi, između ostalog za tajnu saradnju sa muslimanima i pružanje informacija i naoružanja Patriotskoj ligi! Bio je to mračan skandal čak i prema balkanskim merilima, a posle trideset pet dana suđenja koje je postalo javni spektakl i 110 dana zatvora za zločine koje nije počinio,Vasiljević je pušten kad je presuda oborena.

   Tokom celog rata, zapadni mediji su neprimereno pratili nemuslimansku stranu. Brojni su uzroci ove neravnoteže.

Sarajevo je bilo jedino mesto u Bosni u kojem su se novinari osećali bezbedno i u kojem su mogli da pronađu pristojne hotele, hranu i piće - činioci koje ne treba potcenjivati kad ocenjujemo međunarodnu štampu - pri tom su se muslimani udvarali novina rima, dok su ih Srbi i Hrvati obično držali što je dalje moguće, smatrajući, ne bez razloga, da su pristrasni prema muslimanima. Rat je stoga praćen uglavnom iz Sarajeva - u slučaju zapad nih televizija, skoro isključivo iz Sarajeva.

   Rat u Bosni, kako ga je video Zapad, bio je samo mali deo mnogo šireg sukoba u kojem je muslimane bilo lako prikazati kao bespomoćne žrtve. Dešavanja u ostatku Bosne - ili čak iza kulisa u Sarajevu - naprosto nisu bila vest.

 

Stvaranje  homogenih državica

 

   U leto 1992, koje je nepovratno preobratilo donekle nejasan lokalni sukob, tradicionalne mada opake vrste, u globalni fenomen sa naslovne strane, koji se prati 24 sata dnevno sedam dana u nedelji, i koji svi pristojni ljudi sigurno smatraju nečuveno strašnim.

Izraz koji je sve promenio bio je „etničko čišćenje" i njime je namah definisan bosanski rat. Poreklo izraza je nejasno, mada su ga povremeno koristile razne frakcije u Jugoslaviji tokom Drugog svet kog rata. Uobičajeno prikazivano na Zapadu kao „laki" genocid, etničko čišće nje, zapravo implicira uklanjanje neželjenih etničkih grupa sa nekog terena u sklopu vojnih operacija. Ubijanje nije primarna namera.

„Čišćenje terena", srodan termin, bio je uobičajen deo jugoslovenske vojne doktrine

i praktikovali su ga Titovi partizani u znatnim razmerama 1945, kada je pogubljeno na de setine hiljada neprijateljskih neboraca, uključujući ratne zarobljenike i civile.  Etničko čišće nje, mada strašno, bilo je samo doktrina koju su tri generacije oficira JNA učile da primenjuju protiv pobuna, oficira koji su obučavani za borbu protiv „petokolonaša" i „terorista" progo nom ne samo boraca nego i njihovih simpatizera.

   Procena američke Centralne obaveštajne agencije (CIA) o etničkom čišćenju koje su vršili Srbi u severozapadnoj Bosni u proleće 1992, koja je naišla na veliku pažnju u medijima, bila je analitična i uravnotežena.

 Bosanska srpska armija je preduzela ove operacije etničkog čišćenja zato što je verovala da muslimansko stanovništvo predstavlja oružanu pretnju ili da može delovati kao „peta kolona" u ratu sa bosanskom vladom. Usredsređivanje Vojske Republike Srpske na oduzimanje oružja od stanovništva i na pritvaranje muškaraca sposobnih za vojsku podržava ovu analizu.

To što je paranoja bosanskih Srba preuveličala ovu navodnu pretnju, ne znači da VRS nije verovala u nju. Nekoliko grupa naoružanih muslimana koje su uspele da se formiraju i preži ve srpske napade i da vrše povremene gerilske napade na snage VRS i MUP-a (tj. policije) u ovoj oblasti dodatno je rasplamsalo ovu paranoju.

Šta više, borba koja se vodi radi razmeštanja stanovništva bila je uobičajena pojava u bal kanskim ratovima 1912-1913. kao i u Drugom svetskom ratu. Etničko čišćenje važnih oblasti bilo je neobjavljeni cilj svih strana u bosanskom ratu - muslimana, Srba i Hrvata - mada su ovaj izraz mnogo češće koristili zapadni novinari nego oni koji su ratovali u Bosni.

 

   Problem je bio u tome što je Bosna bila multinacionalna država sve do lokalnog nivoa. Bilo je malo oblasti koje su imale jaku etničku većinu: redak izuzetak bila je oblast oko Bihaća na severozapadu Bo sne, koja je imala preko 80 procenata muslimana, ali je i u njoj živelo dosta nemuslimana. Opštine su u većem delu zemlje bile mešovite. Povlačenje koherentnih etničkih granica - što su sve tri zaraćene strane uprkos javnim izjavama planirale od samog početka - zahtevalo je preseljenje stanovništva.

Nema sumnje u to da su bosanski Srbi izvršili više etničkih čišćenja 1992. nego muslimani ili Hrvati, ali to je bilo zbog toga što su bili bolje naoružani i sa boljom vojnom organizacijom. Pored toga, Srbi su imali veći zadatak pred sobom, budući da su činili većinu poljoprivrednog stanovništva u Bosni i stoga kontrolisali nesrazmerno veću teritoriju koju je trebalo očistiti od nesrba. Pa ipak, u trenutku kad je u jesen 1995. oružje utihnulo, sve tri etničke grupe su uspostavile sa svim homogene državice, uz pomoć etničkog čišćenja koje su vršili i muslimani i hrišćani. Veći deo borbi 1992. vodio se na lokalnom nivou i do pomeranja stanovništva dolazilo je na čitavoj teritoriji Bosne.

 

Vlada SAD otkriva  termin "etničko čišćenje"

 

   Do duže borbe jedne snage protiv druge  došlo je jedino na severu, oko Brčkog, gde su se bosanski Srbi borili za kontrolu nad koridorom Posavina protiv vojske bosanskih Hrvata - Hr vatskog vije ća obrane (HVO) - koju su podržavale snage iz susedne Hrvatske.

   Ta bitka, koja je bila strateški nužna za bosanske Srbe jer je samo uzak koridor povezivao zapadnu i istočnu polovinu njihove mini-države, besnela je tokom proleća i leta, i završila se pobedom VRS koja je održala otvorenom žilu kucavicu Republike Srpske.

Širom Bosne civili su bežali od sukobljenih vojski i postajali izbeglice. Razmere stvarnih ubistava bile su relativno male. Posle više od četrdeset dana borbi, 10. maja, bosanska javna zdravstvena služba je objavila da je ukupan broj onih čija je smrt nastupila usled raznih uzro ka 1.320, plus 6.700 ranjenih i 1.900 nestalih, kao i 320.000 raseljenih u zemlji i 350.000 iz be glih iz zemlje.

U prvim mesecima rata, sve strane su razmenjivale optužbe za zločine nad civilima, koji ni su bili velikih razmera. Sve se promenilo krajem jula kada su se u zapadnoj štampi pojavili izveštaji o navodnim srpskim „koncentracionim logorima"....

   Roj Gatman (Roy Gutman) iz Njusdeja prvi je 19. jula objavio priču o logorima u Manja či i Omarskoj u kojima su u lošim uslovima zatvoreni muslimani. Priča je eksplodirala prve nedelje avgusta sa brojnim izveštajima u kojima se tvrdilo da bosanski Srbi zatvara ju i ubija ju veliki broj muslimanskih civila; ponovo je korišćen termin „koncentracioni logor".

Sve priče su počivale na siromašnim izvorima i oslanjale se na informacije iz druge i treće ruke, od kojih je veći deo bio prosto netačan, ali je njihov uticaj bio trenutan, a nijedan za padni novinar nije bio voljan da dublje zagrebe kako bi otkrio istinu.

Kada je britanska televizijska mreža ITN prikazala snimke neuhranjenih logoraša koje su bosanski Srbi držali u Trnopolju, slika se nije više mogla izbrisati i muslimani su dobili propagandni rat u prvoj rundi. Ministarstvo spoljnih poslova SA", koje je povremeno pominjalo srpska etnička čišćenja još od sredine maja, sada je ovaj termin redovno koristilo, a Kongres je zahtevao da se nešto preduzme...

 

(Nastaviće se)

 

 

Tuzlanski masakr nije ostavio nikakav utisak na zapadne medije postavljajući obrazac

da je ubijanje muslimana vredno pažnje, dok smrt nemuslimana nije.

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane