Dežurna

 

Povodom skandaloznog posmrtnog odlikovanja policajaca-ubice

 

Laki na obaraču

 

Porodici policajca Miroslava Stamenkovića, koji je poginuo u ''sukobu'' sa pljačkašima zlatare u Vlasotincu, 21. decembra uručeno je odlikovanje, zlatna medalja za hrabrost "Miloš Obilić"! Specijalni izaslanik predsednika republike, Oliver Antić, posmrtno je uporedio poginulog policajca-ubicu sa Milošem Obilićem, što je prvorazredni skandal, jer ovde nije bilo reči o junaštvu nego o pucnjavu u leđa beguncima sa mesta pokušaja pljačke. Zašto se gladni, loše opremljeni i neobučeni policajaci podstiču da budu ''laki na obaraču'', ako su lojalni vlastima

 

Milovan Brkić

 

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić posmrtno je odlikovao policajca Miroslava Stamenkovića, službenika Policijske uprave Leskovac. Ukaz o dodeli odlikovanja, predsednik Nikolić je doneo za ''ispoljenu hrabrost i delo ličnog herojstva'', a u sali Skupštine opštine Leskovac, uručio ga je specijalni izaslanik predsednika i predsednik Komisije za odlikovanja Oliver Antić. Zlatna medalja uručena je sestri policajca Jeleni Jašović, a povelja majci Svetlani Stamenković.

"...Zna cela Srbija i region da imamo još jednoga Miloša Obilića. Njegova smrt ne sme da bude uzaludna, ona mora da bude za nauk da se ovakve stvari ne smeju ponoviti. Dao je život za državu, nije razmišljao, nije kalkulisao, nego je stao na branik države protiv najokorelijih kriminalaca, koje će stići zaslužena kazna. Olakšavajuće okolnosti ne sme biti", kazao je Antić. Prema njegovim rečima, junaštvo poginulog policajca biće primer mladim ljudima...

Nadamo se da će ove reči gospodina Antića, koji je istog dana u Beogradu skrivio dva saobraćajna prekršaja, odmah biti zaboravljene. Da smo u pravnoj državi, predsednikovog savetnika izveli bi na sud! Jer on ne utvrđuje olakšavajuće okolnosti optuženima, već sudska veća. A poređenje pokojnog Stamenkovića sa Milošem Obilićem je, blago rečeno, neukusno. Obilić je pogubljen nakon što je rasporio turskog sultana Murata. Nevladine organizacije, a i krivični zakon Srbije, optužili bi ga kao atentatora!

Da podsetimo, policajac Stamenković se, nekoliko dana ranije, zatekao u blizini jedne zlatare u Vlasotincu, koju su trojica mladića pokušala da opljačkaju, ali, shvativši da je vlasnik pozvao policiju, dala su se u bekstvo. Za njima je potrčao i policajac Stamenković, koji u tom trenutku nije bio na dužnosti, pa je bez upozorenja počeo da puca za trojicom begunaca. Dvojicu je, s leđa, smrtno pogodio, trećeg je ranio, ali je on uspeo da uzvrati i da ubije Stamenkovića. U tom trenutku pristizale su policijske patrole policijske stanice Vlasotince.

"...Bio je mnogo odgovoran i razuman. Znao je samo za - 'da'. 'Ne' i 'ne mogu' nije postojalo za njega, za porodicu, ni za prijatelje, ni za kolege. Nikada se ni sa kim nije posvađao. Zato mi je žao što je tako pošten i častan poginuo", rekla je, plačući majka ubijenog policajca.

Pokojni Miroslav Stamenković u PS Vlasotince upućen je po kazni! Kako je moguće da višestruki i hladnokrvni ubica Stamenković dobije posmrtno odlikovanje, i da bude označen kao novi Miloš Obilić?

Ne poznajem mladiće koji su pokušali da opljačkaju zlataru u Vlasotincu. Očigledno je da su početnici, jer su pobegli bez plena, i bez upotrebe oružja. O njihovoj krivici odlučivala bi sudska veća. Za ovaj pokušaj razbojništva, dobili bi nekoliko godina zatvora, imajući u vidu da oružje nisu upotrebili i da nisu pribavili, pravnički rečeno, imovinsku korist. Ali, umesto suda, trojicu mladića-prestupnika osudio je na smrt zločinac koga je država unajmila da štiti zakon i građane. On je odlučio da ih ubije bez milosti, pucajući im u leđa.

Ko je ovlastio ovog zločinca da presuđuje, bez odbrane? Hvatanje učinilaca krivičnog dela je u nadležnosti policije. To mogu da urade i građani, ako su, profesionalno i fizički osposobljeni. Upotreba vatrenog oružja pripisana je Zakonom o policiji.

Česta ubistva građana od strane policije i ubistva policajaca od strane građana, ukazuje da je srpska policija opasna i po sebe i građane. Da je pokojni Stamenković sačekao kolege u uniformi, koji imaju duge cevi, trojica napadača bi bila uhvaćena bez ispaljenog metka. Bilo je dovoljno da se blokira izlazni put iz Vlasotinca i napadači bi bili pozvani da se predaju. Upotreba oružja dozvoljena je samo u slučaju nužne odbrane. Policija bi morala da bude profesionalno osposobljena i opremljena za hvatanje prestupnika i lica za kojima je raspisana poternica.

Tabloid je pisao i o slučaj ubistva mladića Mirona Milutinovića  na Zvezdari, pre dve godine. Policijsku patrolu PC Zvezdara pozvala je njegova baka, jer je njen unuk bio duševni bolesnik. Policija je nenaoružanog Mirona ubila kao zeca pred zgradom, ispred njegove bake!

U prikrivanju i opravdanju ovog ubistva učestvovale su najuticajnije starešine Policijske uprave Beograda. Upornim pisanjem našeg lista, Apelacioni sud u Beogradu naredio je Višem sudu da protiv policajaca sprovede istragu zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo ubistva. Veštaci su ustanovili da je pokojni mladić ubijen u ležećem položaju, policajac mu je prislonio pušku i likvidirao ga!

Kada uoče izvršioce krivičnog dela, i shvate da nisu u poziciji da ih savladaju, ili da bi mogli i sami nastradati, policajci, bilo da su na dužnosti ili na službi, pozivaju kolege koji stupaju na scenu, blokiraju put preprekama, dovode službene pse koji savlađuju prestupnike, ako se pretpostavlja da su naoružani, i da oružje mogu upotrebiti...

Proglašavnjem policajace ubice za Miloše Obiliće i junake naših dana, može podstaći mlade policajce da se što češće late oružja, makar i sami poginuli! Jer, čeka ih odlikovanje!

Da li se srpski predsednik setio majki dvojice ubijenih i trećeg teško ranjenog mladića koji su pokušali da opljačkaju zlataru? Ko ga je ovlastio da nagrađuje groznog ubicu, koji puca s leđa? Da li to Srbija postaje Divlji zapad, na kojem je važilo pravilo - tu zatečen tu likvidiran. Hoće li nam presuđivati tipovi poput policajca Stamenkovića?  Da li to srpski predsednik i njegovi savetnici plaše građane, podsticanjem policajaca da pucaju građanima u leđa?

Posle uručenje priznanja, članovi Nezavisnog sindikata policije, sa pripadnicima Specijalne antiterorističke jedinice, održali su protestni skup ispred sedišta Policijske uprave u Leskovcu pod nazivom "Minut do 12", na kome je izražena počast poginulom kolegi i zatraženo da policajci dobiju bolju opremu. Takođe je zatraženo da bude izmenjen set pravosudnih zakona koji bi pooštrio kaznenu politiku.

"...Da se napad na policijske službenike tretira kao napad na državu i da se, samim tim, pooštri kaznena politika prema licima koja ometaju ovlašćena službena lica u obavljanju svojih zadataka", istakao je predsednik Izvršnog odbora Sindikata Velimir Barbulov, ocenivši da su policajci postali glineni golubovi.

Predsednik Sindikata Blažo Marković upozorio je državu da je minut do 12 da zaštiti policajce. Dodao je da sekunde odlučuju o provali ogorčenja i nezadovoljstva policajaca u Srbiji. Na protestnom skupu je rečeno da je u toku 2009. godine optužena 31 osoba za ometanje policajaca u vršenju dužnosti, a da je osuđeno 9,6 odsto. U 2010. je optuženo 55, a osuđeno 7,2 odsto, dok je u 2011. godini optuženo 47 osoba, a kažnjeno je 6,3 odsto.

Članovi ova dva privatna policijska sindikata, koji služe direktoru policije, protestvovali su i kada je pripadnik interventne brigade Policijske uprave Beograda Miljan Raičević osuđen, prvo na sedam, a pravosnažno na 10 godina zatvora, jer je hladnokrvno, i bezpovodno, streljao 19. marta 2009. godine Đorđa Zarića (24 godine) koji je sedeo za volanom svog automobila, koga je zaustavila interventna patrola. Da je, u obrnutom slučaju, građanin ubio policajca, dobio bi doživotni zatvor!

Policijski sindikati, preko svojih lidera-provokatora, stalno traže strožije zakone protiv građana. Nema nikakve sumnje da su srpski policajci u svojoj službi građani drugog reda. Loše su obučeni, opremljeni, izloženi su stalnom maltretiranju od pretpostavljenih, a njihove zarade su mizerne. No, njihov loš položaj sigurno neće popraviti njihovo demonstriranje sile nad građanima.

Policajce treba i obučavati. I primati ih obučene u službu. Treba ih naučiti šta su njihova ovlašćenja, i kako da na efikasan način, bez padanja u vatru, rešavaju životne situacije. Njima treba staviti do znanja da nisu sudije, i da ne utvrđuju ničiju krivicu. Da je stanje u srpskoj policiji, koja je u punom rasulu tragično, pokazuju i brojke o broju samoubistava policajaca na dužnosti, koji na sebe dižu ruke, jer ne mogu da reše osnovne, egzistencijalne probleme.

Tužno deluju kolone policajaca koje Nemanjinom ulicom u Beogradu žure na voz ili autobus, jer nakon završene smene putuju do Niša, Vranja, Požarevca... do svojih porodica.Veliki broj policajaca stanuje u samačkim hotelima, u višekrevetnim sobama, onemogućeni da vrše životne i socijalne potrebe...

Ali, umesto što arlauču, prizivajući brojke o navodnim napadima na službena lica, policijski sindikati treba da štrajkuju zbog lošeg materijalnog položaja, zbog loše opreme, loše obučenosti i organizovanosti. Nijedna policijska stanica u Srbiji nema službene pse, nema specijalnu ekipu za hvatanje begunaca ili lica pod poterom, već to čine, često, solisti, upotrebljvajući oružje, suprotno ovlašćenjima i životnoj situaciji.