Natrag

Se}anja

 

Sećanja

 

Eksluzivno: Akademik Dragoslav Mihailović, Goli otok, peta knjiga: Kriminalistički zapleti oko jednog pisma (3)

 

Ideološke likvidacije sa predumišljajem

 

Uz saglasnost akademika Dragoslava Mihailovića, Tabloid objavljuje poglavlja iz njegovog dela Goli otok (peta knjiga, u izdanju Službenog glasnika), u kome autor piše o stravičnim torturama kojima su bili podvrgnuti zatočenici ove najveće političke robijašnice komunističke Jugoslavije.

 

Dragoslav Mihailović

 

Posle članka „Pravo na ljudskost" - reč je, naravno, o ljudskosti Milovana Đilasa, a ne nje govih žrtava, koje autorka nije imala u vidu - odgovor na tvrđenje u njemu pokušao je da da publicista Milinko Đorđević, koji je kao mlad novinar bio zaposlen u „Borbi" i u grupi od   četrnaestoro njih bio poslan na Goli otok. Ali zaštitnica ljudskosti Milovana Đilasa nije smatrala da treba da štiti i ljudskost uhapšenih kolega (a kamoli nekih drugih). Mirno je, nešto duži, Đorđevićev članak, bez ikakvog obrazloženja, odbila. Tako je odgovor na njen tekst objavljen u „Književnom listu" (od 1.jula - 1. avgusta 2006), publikaciji koja je nekoliko desetina hiljada puta manja nego što je „Politika".

A i moje sadašnje objavljivanje, koje ću preneti iz „Književnog lista", dolazi sa zadrškom od punih pet godina. Ne sumnjam da je vešta urednica i sa tim računala...

 

Perom i revolverom

 

 

U Politici od 7. maja, na sedmoj strani, osvanula je nova rubrika s podnaslovom "O rečima i štampi. Potpisnik je, ispod priložene fotografije, nova glavna urednica ovog dnevnika Ljiljana Smajlović. Pisac kompetentan, tema aktuelna, zaključak ispravan („Ako se u javnom životu ne budemo držali dokazanih i dokazivih činjenica u optužbama i pohvalama, naše će se moralno propadanje samo nastaviti"). Avaj, primer koji je koristila da potkrepi citiranu deklaraciju, kao i način kako je prezentiran, u stvari opovrgava hvale dostojnu nameru. Glavna urednica je, naime, ovim svojim natpisom ustala u odbranu „prvog disidenta komunizma" Milovana Đilasa, autora u svetu u masovnim tiražima izdavane knjige "Nova klasa".

Pošto je izgubio zaštitu vođe, navodi autorka, „decenijama su ga klevetale udbaške ispostave svih političkih garnitura koje su se smenjivale na vlasti u ovoj zemlji, a da ga niko nije smeo braniti". U tu, bliže neidentifikovanu, gomilu „udbaških ispostava", strpala je pisca Dragoslava Mihailovića, optužujući ga da je deo svoje literarne karijere utrošio na obračun sa Đilasom.

Povod za takvu njenu reakciju bio je feljton M. Maksimovića (rado čitana šesnaest godina, a sada ukinuta stalna rubrika u nedeljnim brojevima) u kome je citirano pismo Aleksandra Pavkovića, profesora Univerziteta u Sidneju književniku Mihailoviću, objavljeno u njegovoj knjizi "Kratka istorija satiranja". Profesor je ispričao povest svog oca, psihijatra Ante Pavkovića o neuspelom pokušaju da ga angažuju na istraživanju psihofizičkih metoda kojima bi se zatvorenici naveli na priznanja policijskih optužbi.  Kasnije je ovaj lekar bio prinuđen da napusti zemlju pod pretnjom policijskog progona. Kritičarka je osporila validnost tvrdnji iz pisma zbog toga što ne potiču direktno od psihijatra koji je u međuvremenu preminuo u emigraciji.

Stoga je ocenila da objavljeni tekst „ne prolazi probu građanske pristojnosti i zanatske proverljivosti, a o moralnom osećanju da i ne govorimo". Na molbu pisca Mihailovića, sin psihijatra je ponovo ovih dana pismeno potvrdio istinitost očeve ispovesti. U istoriografiji - koliko znam - takvi dokumenti nazivaju se sekundarnim izvorima i smatraju se validnim. Pogotovu ako njihov autor zbog starosti nije bio u stanju da ih svojom rukom napiše i lično uruči, već je to učinio njegov sin.

Jedina istina u novoj rubrici glavne urednice jeste da je klasik srpske književnosti, akademik i dobitnik niza nagrada uključujući i najprestižniju, Ninovu, deo svoje karijere utrošio pišući, pored umetničkih dela, i knjige dokumentarnog žanra. Ali ne radi obračuna s Đilasom, već s ciljem obelodanjivanja zločina režima Josipa Broza uz čije je skute, istina među najbližim saradnicima, skoro dve decenije bio Milovan, s laskavim nadim- kom Đido. I to u statusu člana Politbiroa, dakle doglavnika kome je vođa poveravao najosetljivije zadatke koji su se svodili najčešće na obračune s „neprijateljima naroda".

U ovu kategoriju građana pisac Mihailović svrstan je takoreći još dok je bio u školskoj klupi i tako tretiran celog života „u svim udbaškim ispostavama", dospevši konačno u logor na Golom otoku.

Pored Branka Ćopića, bio je jedini srpski pisac kogaje Josip Broz napao na javnom mitingu zbog antirežimskog sadržaja njegovog kultnog romana "Kad su cvetale tikve". Sve dok ga početkom pedesetih godina nije stigla partijska giljotina, odan ali i preterano ambiciozan, Đido je vođine direktive sprovodio obuzet mržnjom prema klasnom neprijatelju, tako da su neretko efekti bili porazni po politiku partije.

Ekstremni postupci bili su takoreći stil njegovog života, pa ih je nemoguće pobrojati u ovom kratkom tekstu. Pomenućemo stoga samo nekoliko s najtragičnijim posledicama na pojedince, ponekad na brojnije grupe građana koji su po političkoj liniji ili na neki drugi način bili njemu podređeni.

Prvi ratni zadatak koji je Broz poverio Đilasu bio je podizanje ustanka u Crnoj Gori. On je tamo prispeo početkom jula 1941. godine u svojstvu delegata Vrhovnog štaba. Odmah je podržao levu orijentaciju lokalnih komunista. Oni su u rezoluciji od 8. avgusta 1941. zapisali da „predstoji antifašistička revolucija koja nije ništa drugo nego etapa proleterske revolucije..." (dokumenti NOB, tom 3).

Novinari titogradske Pobjede (broj od 12. juna 1989) postavili su Đilasu između ostalog i ovo pitanje: „U takozvana lijeva skretanja pripisuje se provođenje druge faze revolucije kada je trebalo pobiti sve kulake, popove i buržuje. Partijski list u Crnoj Gori objavljivao je spiskove strijeljanih sa obaveznim upozorenjem na kraju 'nastaviće se'...

Neki učesnici i svedoci lijevih skretanja greške i posljedice pripisuju vama?"

Đilas je u odgovoru priznao da postoji „moj lični udio... Dok sam ja tamo bio, ta strijeljanja se tačno svode na ono što je objavljeno u ondašnjoj Narodnoj borbi. Ja se broja ne sjećam, moglo je biti 15-20 ljudi, i to onih koje su partijske organizacije označile kao špijune, aktivne agitatore protiv partizana...U vrijeme kad su ta strijeljanja bila najšira, nijesam bio u Crnoj Gori. Bio sam opozvan."

Zamenio ga je Ivan Milutinović koji je tu seriju ubistava nastavio, i to sa većim brojem žrtava. Tek posle godinu dana, 19. juna 1942, na sednici CK na Zelengori, zaključeno je da je partizanska vojska u Crnoj Gori i istočnoj Hercegovini pretrpela „ne samo vojnički, nego i politički neuspeh". Međutim, Đilas i Milutinović kažnjeni su začuđujuće blago - ukorom - dok su Hercegovci, (Petar Drapšin, Miro Popara i Pavle Kovačević) zbog sličnih grešaka isključeni iz KPJ „zbog zločinačkih grešaka kojima su ukaljali ugled Partiji".

Izgleda da prilikom izricanja citirane kazne nije uzeto u obzir Đilasovo ponavljanje takvih

postupaka u Novoj Varoši i na Kamenoj gori gde su se zaustavljale poražene partizanske snage iz Srbije. Stara komunistkinja Cana Babović, koja je, kao visoka funkcionerka srpske partije dočekivala ove desetkovane jedinice, pred smrt je izdiktirala svoju ispovest o zbivanjima na tom krvavom putu.  Njeno svedočenje objavljeno je u drugom tomu Dedijerovih Priloga za biografiju Josipa Broza (str. 719). Sprovodeći istragu nad umornim i izgladnelim borcima, Đilas je sam donosio smrtne presude.

Canu je posebno pogodilo ubistvo jednog dvadesetogodišnjaka iz Jagodine koji je bio u radničkoj četi i u borbama u zavičaju ubio nekoliko Nemaca. Bio je gladan i izvršio „neku krađicu" pa ga je Đilas osudio na streljanje. Uz podršku 'Đilasove supruge Mitre, Cana je uspela da spase mladića. Međutim, u daljem povlačenju na Kamenoj gori, izgladneli borac opet se popeo na tavan neke kuće, ali nije našao ništa za jelo. Ovog puta intervencija dve žene nije uspela: streljan je pre nego što su one stigle da se umešaju. Cana dalje tvrdi daje 'Đilas poveo grupu partizana u selo Ranitovići i „pobio celu porodicu, pokupio stoku, proglaša- vajući ih, bez prethodne istrage, za četnike".

 Milku i Živu Đorđevića nameravao je da strelja samo zato što su, po njegovom mišljenju, malograđani. Naređenje za ubistvo Milete-Bate Cvetića, komuniste i robijaša još u Kraljevini Jugoslaviji, doneo je lično Đilas - potvrdila je Ljubinka Milosavljević, članica najvišeg rukovodstva srpske partije. Ona se tada takođe nalazila u Novoj Varoši, u povlačenju sa srpskim partizanima.

Cvetićeva krivica se sastojala u tome što je posle robije isključen iz partije kao trockista. Đilas mu nije poklonnio život, iako je od prvog dana ustanka bio u Drugoj četi Užičkog odreda. Vrhovni komandant, koji je tada sa svojim štabom boravio u Foči, saznavši za sve ove zločine u Novoj Varoši, samo je pismom blago upozorio Đidu i Canu da pre najstrožih kazni pokušaju da osumnjičene dovedu na pravi put vaspitnim merama.

Dolaskom u oslobođeni Beograd Đilas postaje ministar u prvoj saveznoj vladi. Ali ćud nije promenio. U pismu beogradskoj Politici (objavljeno 25. novembra 1945) kasniji „prvi disident"je pokrenuo kampanju lomljenja samostalnosti sudova i njihovo stavljanje u službu dnevnih ciljeva partijske politike.

„Umjesto činovničkih prenemaganja" koja su nam „dodijala da slušamo" - upozorava 'Đilas - narod od sudija traži „da ga štite od neprijatelja" i da „pruže dokaza da će nova Jugoslavija zavrnuti šiju beskrupuloznim organima i korupcionašima".

Neposredan povod za ovakav stav - na kome mu je, kako sam piše, čestitao i Tito - našao je u vesti objavljenoj u istom listu 22. novembra pod naslovom Presuda činovnicima Granapa. Beogradski Okružni sud je zbog špekulacija i primanja mita za koncesiju u proizvodnji i isporuci pekmeza, četiri lica osudio na uslovne kazne prinudnog rada. On je takvu presudu ocenio „izrugivanjem s patnjama, glađu i nevoljama naroda". Narodna skupština je smenila ovaj sud jedva nepunu nedelju posle Đilasove intervencije, da bi uskoro bila održana nova rasprava, pred novim većem koje je prvooptuženog u ovoj aferi s prezimenom Herceg osudilo na smrt, a ostale na vremenske kazne bezuslovno.

 Đilas je u knjizi "Vlast i pobuna" izneo taj slučaj pokajnički ističući da „srećom, malverzant nije pogubljen". Zvezdane trenutke u svojoj političkoj karijeri Đilas je doživeo na prelazu iz četrdesetih u pedesete godine, u vreme Kominforma. Kardelj i on bili su delegati na osnivačkom skupu u Poljskoj. Dvojica Titovih predstavnika uputili su žestoke kritike komunističkim partijama Francuske (Đilas) i Italije (Kardelj). Optužili su njihove prvake što

su u vreme rata propustili da primene jugoslovenska iskustva i osvoje vlast likvidacijom pokreta otpora kojima su na čelu bile građanske partije s kojima su tamošnji komunisti sarađivali. „De Gol nije bio ništa drugo nego izdajnik kao i naš Draža Mihailović" - rekao je Đilas.

Prestiž beogradskog vladajućeg vrha u „novoj Kominterni" čije je sedište bilo u Beogradu, nije potrajalo ni punu godinu. Na inicijativu Staljina, Titova partija je - pošto je njeno vođstvo odbilo da prisustvuje novom samitu u Bukureštu - isključena krajem juna 1948. godine. Do tada bliska saradnja s Moskvom i ostalim prestonicama u kojima su stolovale komunističke vlade, premetnula se u opako neprijateljstvo koje će potrajati do polovine pedesetih godina. U Jugoslaviji je nastao progon svih građana koji nisu poverovali daje krivica za raskid isključivo na strani Kremlja. O tome je Dragoslav Mihailović napisao nekoliko knjiga sa svedočan stvima o teroru nad zatočenicima tada osnovanog logora Goli otok i drugih robijašnica u kojima su tamnovali takozvani informbiroovci. Iako član Politbiroa, Đilas tvrdi da nije znao za dve bitne činjenice koje se tiču progona informbiroovaca.

Prva je da navodno nije prisustvovao donošenju odluke o osnivanju koncentracionog logora, pošto se tada zatekao u Crnoj Gori čije je rukovodstvo već dobilo nalog da otpočne hapšenje kandidata za logoraše. Druga je tvrdnja da više od tri godine nije znao šta se tamo događa, sve dok ga o tome nije obavestio književnik Dobrica Ćosić. Hiljade logoraša koji su preživeli pakao ovog logora dobro znaju da to nije istina. Iako im je bilo najstrože zabranjeno da bilo šta ispričaju o tome šta su doživeli, najhrabriji su progovorili i istina o teroru se brzo probila u celoj zemlji.

Ispada da nije dospela samo do Đilasa koji je tada bio u vrhu partijske elite. Vrhunac cinizma predstavlja tvrdnja da nije doprineo hapšenjima čak ni njegovih najbližih saradnika u Agitpropu.

Dokumenti, međutim, opovrgavaju ovo njegovo providno pravdanje. Na sednici organizacionog sekretarijata CK SKJ 7. januara 1952. godine (predsedava Ranković), Đilas je rekao da sve ljude iz Borbe (tadašnjeg partijskog organa) koje je predložila Udba, treba odstraniti (Arhiv SCG, sig. U-KŠ/17). Bio je to u stvari nalog za hapšenje četrnaest novinara (među kojima je bio i pisac ovih redova) koji su posle kratkotrajne istrage u Glavnjači otpremljeni na Goli otok. To nije moglo da izmakne oku stranih novinara koji su svojim redakcijama javili da je u vodećem komunističkom dnevniku otkrivena antititovska zavera i da je hapšenje u toku.

Da bi pokazale kako je broj uhapšenih daleko manji, vlasti su izdvojile četvoricu i pred Okružnim sudom u Beogradu izrekle im višegodišnje kazne zatvora. Tužilac nije mogao da dokaže nijednom uhapšeniku bilo kakvu krivicu, pa su oni posle godinu i po dana izdržavanja kazne u Sremskoj Mitrovici pušteni na slobodu, dok su preostala desetorica zadržana u logoru dve godine, pa su i oni oslobođeni.

Dedijer je na tom istom sastanku imenovan za direktora Borbe sa zadatkom da sredi situaciju. Kasnije je, u trećem tomu svojih Priloga... napisao da su pohapšene grupe u redakciji „sabotirale direktive i pravile namerne štamparske greške u novinama".

Posle puštanja na slobodu nijedan novinar nije vraćen na svoje radno mesto, a dvoje su na Golom otoku pokušali samoubistvo.

Isto je postupio i sa svojim najbližim saradnicima. Dedijer, njegov zamenik u Agitpropu, napisao je u trećem tomu Priloga... (str. 453): „Milovan Đilas je - zbog svoje lične netrpeljivosti i prema Radovanu Zogovoiću i prema Stefanu Mitroviću - pomogao da se oni podvedu pod kategoriju ibeovaca."

To je učinio - nastavlja Dedijer - iz osvete što su „dobivši na ocenu njegov roman zaključili da ništa ne vredi". Stefan je uskoro uhapšen, dok je Zogović pošteđen. Đilas je priznao da je rekao Rankoviću (Vlast i pobuna, str. 185) da i njega treba uhapsiti, ali je vrhovni šef policije to odbio. Verovatno po Titovom naređenju, pošto je ovaj vrsni pesnik u ratu napisao maršalovu biografiju u stihovima.

Stefana sam sreo pred kraj 1953. godine kada su ga, slomljenih živaca, premestili iz dela robijašnice s najstrožim režimom, poznatog kao Petrova rupa, u veliku žicu koja je već bila pred zatvaranjem. Pokušao sam da razgovaram s njim, napomenuvši da smo u neku ruku kolege, pošto sam i ja radio u redakciji partijskih novina Borba. Pogledao me je prestravljeno, što sam ja protumačio strahom koji je poneo iz pomenutog izolatora. Tada je izvukao neku zgužvanu hartiju iz nedara i rekavši mi da i dalje piše poeziju, ponudio da mi pokaže svoje najnovije stihove.

Kada je počeo da recituje, došao je red na mene da se prestrašim: napisao je „odu komandiru" (tako su kažnjenici po logorskim pravilima oslovljavali čuvare u milicionerskim uniformama) u kojoj mu zahvaljuje što mu pomaže u prevaspitanju.

Još jedan pesnik, do hapšenja u kompetenciji Đilasovog Agitpropa, prvi predsednik Udruženja književnika u Titovoj Jugoslaviji - Marko Vranješević, psihički se razboleo na Golom otoku. Kad je oslobođen, počeo je da se leči, ali bez značajnijeg uspeha. Život je okončao samoubistvom. Ipak je uspeo da napiše roman o svom tamnovanju pod naslovom "Senke Golog otoka".

Rukopis je mnogo godina kasnije u njegovoj zaostavštini pronašao unuk i objavio ga 2005. godine.

Na sajmu knjiga te godine ovo delo je predstavljeno, a Udruženje književnika organizovalo je promociju svom prvom predsedniku. Više Vranješevićevih mlađih kolega je tom prilikom procenilo njegov roman kao najbolji u već dosta bogatoj biblioteci književnih tvorevina s golootočkom tematikom. Đilas ga nije pomenuo u svojim knjigama.

 

 (P. S. Ovaj tekst je najpre ponuđen Politici

kao reagovanje na citirani natpis njene glavne urednice. Ali je ona odbila da ga objavi. Isti odgovor je usledio i od redakcije NIN-a.).

 

Milinko Đorđević

 

 

 

Godine 1999. Aleksandar Pavković je u Beogradu objavio prevod svoje knjige "Politička teorija Slobodana Jovanovića - Jedan nesentimentalni pristup politici".

U vezi s tim i sa drugim naučnikovim radovima „Književni list" je u broju od 1. januara - 1. februara 2009. objavio razgovor s autorom. Na kraju razgovora naučnik je podsećen i na zaplete oko nekadašnjeg članka Ljiljane Smajlović „Pravo na ljudskost". Prenosim pitanje „Književnog lista" i odgovor Aleksandra Pavkovića...

 

Na kraju bismo vas upitali o okolnostima pod kojima je došlo do spora oko jednog vašeg pisma upućenog beogradskom piscu Dragoslavu Mihailoviću. Spor se vodio oko toga da li je  Milovan Đilas, kao jedan od najviših funkcionera komunističke vlasti u Jugoslaviji, uopšte mogao, negde krajem četrdesetih, da traži od vašeg pokojnog oca psihijatra da vrši eksperimente na nevinim ljudima kako bi se ustanovilo da li metode mučenja koje je koristio Staljin mogu i kod nas da imaju traženi efekat - lažna priznanja na nameštenim suđenjima za izdaju. U odbranu Milovana Đilasa pisala je uvodnik i tadašnja tavna urednica „Politike" gospođa Smajlović, a o tome je pisao i Milinko Đorđević, u našem listu u članku „Perom i revolverom" (koji je „Politika" svojevremeno odbila da objavi).

Moj otac se celog života strašno plašio Udbe, iako je od 1952. živeo u SAD. Odbijao je bilo šta da napiše i objavi o svojim razgovorima s Milovanom Đilasom - a tvrdio je da je imao duže razgovore sa Đilasom nego što je sam Đilas imao sa Staljinom. On mi je govorio da je od njega i profesora Vujića traženo da otkriju koje metode mučenja Staljin koristi da bi izvukao lažna priznanja od ispravnih i poštenih komunista, i kada su mu ta dvojica psihijatara, na osnovu intervjua sa stranim psihijatrima, pred sakupljenim zvaničnicima, opisali te metode, onda je Đilas od njih tražio da ih primene na ispravnim i nevinim političkim kadrovima. Taj predlog je, po priči moga oca, odlučno odbio Ranković, rekavši: „Mi to Đido ne radimo".

Ne znam - i ne mogu znati - da li je ova priča moga oca istinita. Priču sam ispričao g. Mihailoviću u nadi da će on ili neko drugi moći više o tome da kaže - da potvrdi ili opovrgne ovu priču.

Dakle, moja namera je bila da se obelodanjivanjem ove priče pomogne utvrđivanje istine oko uloge Đilasa u zlostavljanju političkih zatvorenika za vreme dok je on bio na vlasti. Nisam nigde tvrdio daje ta priča istinita - osim moga oca niko je nije potvrdio. Meni se ipak činilo malo verovatnim da je moj otac izmislio to da je Đilas hteo da vrši ovakve eksperimente nad nevinim ljudima. U vreme kada mi je otac tu priču ispričao, 70-tih godina prošlog veka, Đilas je bio najpoznatiji protivnik komunizma, čovek koji je navodno shvatio istinu liberalizma i neistinu komunizma.

Nije bilo apsolutno ni od kakve koristi o njemu izmišljati takvu neverovatnu priču čak ni za privatnu upotrebu. Naravno, to ne znači da je priča istinita već samo da nije jasno zašto bi bila izmišljena. Moj otac nije ispoljavao nikakvu mržnju prema Đilasu već je, u psihoanalitičkoj tradiciji, smatrao da on pokazuje psihopatološke simptome, dakle simptome bolesti koja je izlečiva. Veoma mi je žao što se ova priča tumačila kao lični i politički motivisani napad na Đilasa i kao povod da se on brani od navodnih neprijatelja.

Kada sam pisao g. Mihailoviću nisam uopšte mogao da predvidim da će ova priča moći biti tako tumačena - a moja je greška što nisam tu mogućnost otklonio. Naime, nije mi padalo na pamet da se jedna, istina površna i nedovoljno profesionalna dijagnoza (moj otac nije imao prilike da o tim simptomima ikada razgovara sa Đilasom), mogla protumačiti kao politički motivisan napad na jednu preminulu osobu.

I žao mi je što se do sada nije moglo naći nikakvih pouzdanih indikacija da li je ova priča istinita ili ne. Do takvih podataka ćemo možda ipak jednog dana doći.

Mislim da smo ovim došli do odgovora koja su nas u ovim pitanjima zanimala, a naročito o onom da li je Politbiro jugoslovenske Komunističke partije želeo i pokušavao da uvede psihološke eksperimente i psihološku torturu nad političkim zatvorenicima.

Razvoj odnosa prema uhapšenicima u zatvorima i logorima tog vremena, smatram, dovoljno nam jasno govori da je takva tortura postojala i da se ona naročito sprovodila u logorima pod imenom Golog otoka i uopšte za vreme spora s Informbiroom. Pritom, ne isključujem mogućnost da je sličan odnos prema zatvorenicima mogao postojati i u drugim periodima tadašnje vlasti.

 

(Kraj)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane