Natrag

<!--

 /* Style Definitions */-->Ispovest

Ekskluzivno: neautorizovana autobiografija Džulijana Asanža (6)

 

Krenuli su u rat protiv mene

 

Usred bitke protiv optužbi koje su zadirale u njegov privatni život i gnevnih osuda američkih političara, Džulijan Asanž, glavni urednik svetski poznatog web sajta Wiki Leaksa, heroj antiglobalizma, napisao je svoju autobiografiju, čiji je original štampan bez njegove autorizacije. Uprkos tome, reč je o izvanredno važnom svedočenju koje ukazuje na totalitarnost lažnih demokratskih bastiona na Zapadu. Asanžova borba protiv mračnih režima, protiv moćnih i silnih, pokazala je da još ima nade za svet koji je potonuo u strah i beznađe. Tabloid će u sledećim brojevima objaviti najvažnije delove ove ispovesti uz saglasnost srpskog izdavača (Albion Books, Beograd).

 

Džulijan Asanž

 

Kelerov kukavičluk biće njegovo trajno dostignuće: naime, ti telegrami otkrivaju strašne događaje iz Avganistana i neki snažniji čovek, bolji novinar, požurio da bi da sa svojim prvim narednim izdanjem podrži istinu koju su otkrivali. Umesto toga, išao je na sigurno i pustio nas da preuzmemo odgovornost, što smo mi, naravno, ionako uvek spremni da uradimo. Ali, do tog trenutka, ja sam već bio klošar i smrdljivi matori ludak, makar po njemu, dok je on bio Bil Keler, najveći slabić i kukavica koji je ikada uređivao New York Times. Sramota se skriva iza raznih maski, ponekad i iza iznošenog sportskog sakoa i stare školske kravate i moli za razumevanje onoga što radi, jer on sve to radi u ime poštenja.

Naspram Bena Bredlija (Ben Bradlee), koji je stao iza svojih nezavisnih novinara za vreme Votergejta, ili Roberta Vesta (West) i Gobina Stera (Stair), iz Becaon Press, koji su bili sudski kažnjeni i spremni da idu u zatvor, radije nego da prodaju Danijela Elsberga zbog objavljivanja Pentagonovih dokumenata, taj čovek je moralni patuljak, sa samoodbrambenim kapacitetom veličine raseda San Andreas. WikiLeaks, mali, neprofitni Internet pokretač, ostao je sam, kao i obično, na poslednjoj liniji odbrane.

Slučajno (ili ne), svi pačići koji su mesecima išli u koloni, počeli su kvaču svako iz svog interesa, kada je kucnuo čas. Trideset šest sati pre objavljivanja, pristao sam da Channel 4 News uradi intervju s Guardianom, koji bi išao uživo, s pričom na njihovom vebsajtu u 21.30. Channel 4 bi priču objavio u svom kasnom biltenu, u 22.30. Ali do tada je i Guardian počeo da muče sopstvenu melodiju, ne razmišljajući, „Tako je još bolje" već Šta je s našom ekskluzivnošću!?", „Šta je s našim zaslugama!?" Ljudi s televizije nisu bilo samo neki ljudi s televizije: vodio ih je Stiven Grej (Stephen Grey), novinar s velikim iskustvom u toj branši, koji je napisao veoma cenjenu knjigu o Avganistanu i koga je Guardian želeo da vidi među svojim autorima.

Grej je uvek bio na periferiji naših planova, iako je Guardian kasnije tvrdio da smo od Greja napravili njihovog konkurenta. To je bila glupost, ali, iz nekog razloga, Guardian je bio ogorčen. Doveli su sebe u poziciju da strepe zbog svojih zasluga i svog komada kolača, i to nije bilo samo neumesno već i zabrinjavajuće, ako se ima u vidu da je ceo moj odnos sa specijalnim istraživačkim reporterom počivao na ideji da je on aktivista, kome je zaista stalo do materijala. Guardian će kasnije pričati da sam bio težak i nemoguć za saradnju, ali to je samo deo gunđanja i siktanja koji od vodećeg britanskog liberalnog lista prave tu stvar koju tako dobro poznajemo i volimo.

Ipak, rezultat je bio impresivan. Sedamnaest strana u Der Spiegel, nekih trinaest u Guardianu i osam u New York Timesu. Reakcija je bila trenutna i masivna: svaki od tih listova, po prvi put posle mnogo godina, našao se u središtu diskusija o pravoj prirodi modernog ratovanja.

 

Protivnapad, test novinarske hrabrosti

 

Ja sam se našao u vrtlogu javne pažnje i pokušavao da se snađem najbolje što sam umeo, držao se plana, skretao pažnju na materijal, stalno ukazivao na krupnije pitanje slobode štampe. Ipak, uvek bi trebalo da znate šta sledi, kada radite s ljudima koji žele nešto veće od onoga što im može doneti držanje do nekih načela. Guardianovi ljudi prosto nisu mogli da prestanu da brbljaju na svojim večernjim zabavama, a naročito onaj stariji reporter nije mogao da drži jezik za zubima, stalno pričajući svima „kako smo to uradili".

Mislim da nikada nije sasvim shvatio bezbednosne implikacije i uvek je nastojao da uveća svoju ulogu pred kolegama, što je verovatno razlog zašto je New York Timesu rekao za telegrame do kojih smo došli. Kada je reč o tom njegovom razmetanju, neka se zna da sam spavao i kod njega i kod onog drugog reportera, iako je to opasno otkrivati

Mogli ste da vidite kako se sunce povlači s našeg komadića zemlje, čim su shvatili da imaju ono zbog čega su došli. U početku su bili suzdržani, zato što su bili svesni da je u njihovom interesu da dobiju te telegrame, ali meni je to bilo očigledno. Kao što je Orvel dobro shvatio, te stvari se odaju kroz jezik. Guardian je, kao i New York Times, sve više nastojao da me prikaže kao hakera, kao nepouzdan izvor, ali tako su samo odavali sopstvenu strepnju. Uvek morate biti oprezni kada dovodite u pitanje tuđe motive: tako samo otkrivate sopstvene. To sporo istiskivanje WikiLeaksa i mene bilo je za te organizacije samo način da zaštite sebe od proganjanja i pripišu sebi još veće zasluge.

I deca se pod pritiskom ponašaju s više dostojanstva; i mada sam često morao da budem tvrd u odbrani i guranju tog projekta, možda bi i deo njihovog posla trebalo da bude pokušaj da se shvati zašto je to tako bilo. Umesto toga, krenuli su u rat protiv mene i potpuno zaboravili šta znači biti u opoziciji.

U svemu tome bio je prisutan i vrlo lični element. Specijalni istraživački reporter i ja smo se slagali sasvim dobro, dok smo bili nasamo. U Briselu i Stokholmu, kao i u prvim danima u Londonu, bili smo prijatelji i čak me je naveo da pomislim kako sam mlađa verzija njega samog. Njega je, opet, poneo moj idealizam, ako dopustimo tu mogućnost, ali pre nego što sam shvatio šta se dešava, počeo je da se ponaša nepredvidljivo, kao da je u nečemu uskraćen ili prevaren, da priča kako je on uradio najveći deo posla i kako je sve bila njegova ideja. Da upotrebim jednu od onih mešanih metafora kojima je Guardian toliko sklon, hteo je da bude zvezda koja je kući donela veliku ribu. Za tog čoveka, pred njegovim kolegama, to je na neki način bilo pitanje časti. Nisam posebno mario za to ko je prvi udario u gong, ali dvanaestoricu gnevnih ljudi nisu zanimali dokazi. Gledali su sebe, svoje položaje, svoje pozne karijere i mada je sve to vrlo ljudski, to je postala prepreka našem radu.

Pravi test žurnalističke petlje je protivnapad. Svesni ste da to uvek sledi. Ljudi su hteli da te večeri kada je objavljen prvi veliki dokument piju šampanjac, ali ja sam mislio, „Zadržite pampure, Bela Kuća i Pentagon se vraćaju, kreću na nas i to neće biti prijatno".

 Njihov prvi korak bio je da izjave kako je materijal beznačajan. „U tome nema skoro ničeg novog za one koji su izbliza pratili situaciju", rekao je prvi (neimenovani) unajmljeni vladin papagaj sa speed-dial servisa Washington Posta. To je nešto standardno. A u sledećem talasu, predvođenom britanskim listom Ruperta Mardoka (Rupert Murdoch) The Times, rečeno je kako je materijal koji smo objavili već odveo u smrt jednog talibanskog prebega. Ispostavilo se da je čovek koga su naveli bio ubijen pre dve godine. Ali, čim su počele da stižu prve kritike, Guardianovi reporteri su počeli da paniče.

 

Nadnica za opasnost

 

Posle svega, ne mogu da zamerim Guardianu na njihovom početnom radu na pripremanju dokumenata. Bio je to izvanredno obavljen posao, u najboljoj tradiciji njihovog lista, i mislio sam da su neki od njih - Ijan Kac (Ian Katz), zamenik urednika i Harold Frajman (Harold Frayman), sistemski urednik - u ceo posao uneli dozu normalnosti i ozbiljnosti. Naravno, stariji istraživački reporter je poništio nešto od te lakoće kada mi je reka kako neki radnici Guardiana traže „nadnicu za opasnost" zato što su bili praćeni.

Prethodnih godina radio sam s novinarima širom sveta, ali nikada nisam sreo grupu s tako malo smirenosti naspram opasnosti, s tako malo poverenja u način rada ljudi koji nisu sasvim kao oni i tako očigledno neiskusnu u pitanjima elementarne bezbednosti. Kada je Alan Rasbridžer pozvao Bila Kelera da ga pita zna li kako da postavi bezbednu telefonsku liniju, ispostavilo se da New York Times nije pogodan za tako nešto. Nije imao pojma. I uprkos naporima dela osoblja obe redakcije da uživaju u trenutku i nastave saradnju po svaku cenu, tu su bili i oni drugi, dvanaestorica gnevnih ljudi, koji su na svakom koraku izvodili svoje karijerističke drame, što se prirodno okrenulo ka meni, kao pretpostavljenom rukovodiocu operacije.

Mislio sam da imam jasnu strategiju, po kojoj je prvo trebalo da idu avganistanski ratni zapisi, a onda materijal iz Iraka. Avganistanski materijal bio je manje obiman i hteo da sam da vidim možemo li - što znači, WikiLeaks u saradnji s medijskim partnerima - da uspostavimo sistem za čitanje i objavljivanje podataka, za obučavanje novinara i grafičara kako da to urade, pre nego što s tim iskustvom pređu na mnogo složenije bavljenje stotinama hiljada dokumenata iz Iraka.

Dva glavna lista, kao što sam rekao, tražila su irački materijal kao „zaslađivač": očekivali su ga sa skoro zlokobnim poletom, što me je navelo da mislim da će ići do kraja i da će obaviti dobar posao u otvaranju te zalihe dokumenata za javnost. Mogu da se ograničim i usmerim na jedan cilj i zato sam bio siguran da će se sledeći veliki prodor desiti u naredne tri nedelje. Ono na šta nisam računao bio je visok stepen novinarskog zasićenja: Irak nije bio tako „seksi" kao Avganistan, aktuelni, tekući rat. Mislio sam da bi različiti timovi mogli obaviti bolji posao sa iračkim materijalom, pošto time jednom ovladaju, ali bili su iscrpljeni i mnogi od njih su odmah otišli na odmor. Naravno, ne možete kriviti ljude zbog iscrpljenosti, ali bio je prisutan snažan osećaj, ili sam ga makar ja imao, da je pravi trenutak prošao. Nisu dobro radili s novim materijalom, a ipak nisu hteli da prepuste drugim novinarima da izađu na kraj s njim. Zaglavili su se.

 

"Spavajući s panterima"

 

Vremenom su naše nesuglasice poprimile mračniji ton, naročito u slučaju New York  Timesa. Bil Keler je hteo da me prikaže kao „izvor", što je, uzgred, bio loš signal za svakog ko bi sebe mogao da vidi kao budući „izvor" New York Timesa. To je nekada bilo pitanje časti, ako ne i osnovnog novinarskog i pravnog obzira, ne samo da se izvor zaštiti već i da se o njemu vodi računa na svakom koraku - dok mi sada pričamo, novinari širom sveta rizikuju zatvor da bi zaštitili svoje izvore. Kelerov tretman ovog „izvora" bio je nedostojan i agresivan do te mere da je to sramota i za njega i za njegovu bivšu funkciju. Možemo se upitati, u kojem bi to svetu bilo u redu tesno sarađivati s nekim „izvorom", omogućiti mu da organizuje  ceo međunarodni poduhvat, u kojem i sami učestvujete, radi objavljivanja najveće priče godine, samo zato da biste taj izvor odali čim se žurka završi i onda ga odbacili uz najgore lične uvrede - „smrdeo je kao da se nije kupao danima".

Zaista, te nedelje nisam mnogo vremena proveo pred ogledalom u kupatilu, pošto sam tri noći uzastopce ostajao budan da bih pripremio materijal koji će njegov list uskoro objaviti u čuvenoj rubrici, „Sve vesti zgodne za štampu". Još neslavnija, da ne kažem psihotična, bila je Kelerova rešenost da me opiše kao osobu iz nekog trilera Stiga Larsona (Stieg Larsson), pola hakera, pola teoretičara zavere, za koga je „seks i razonoda i nasilje".

Dame i gospodo, ta poslednja izjava podleže tužbi. To je opaka kleveta, izneta s namerom da - tako bizarno - nanese najveću moguću štetu osobi koja se suočava sa optužbama za seksualno zlostavljanje, kao što je sa mnom bio slučaj. Kada je pisao i objavljivao te redove morao je biti svestan da je to najpodmukliji napad na moju dobrobit, moj legalni status i moj ugled. Ali, ipak je to uradio. Nikada neću razumeti zašto i neću ni da spekulišem o tome. Samo želim da vam pokažem taj primer, da biste videli kako ti ljudi rade, kako ceo sistem s takvim ljudima radi, da bi povremeno uništili nešto za šta su na kratko govorili da ga vole. Kelerovo podlo poricanje ima 8.000 reči i sadrži mnogo takvih neistina.

Neka ovaj deo poslužio kao odgovor svima njima: samo bih iscrpeo i sebe i vas i sudove kada bih pokušao da odgovorim na svaku od njih pojedinačno. To ne mogu biti dela neke trezvene, odgovorne osobe. Sretali smo takve ljude u književnosti - savesne na vrhu, trome u sredini i sociopate ispod kože, koji će učiniti sve da uzdignu sebe u očima naivne publike. Prema tome, možete se upitati, kakav bi čovek uradio tako nešto?

 Verovatno neki očajnik, mogli bismo reći, ili ništarija, u stvari - ili neki arhiđakon, koji je proveo noć na ulici, „spavajući s panterima"; kako je to rekao Oskar Vajld, da bi izjutra otišao u svoju kancelariju i objavio brutalni proglas protiv pantera. Mlađe osoblje njegovog lista može crveneti zbog njegovih metoda, kada vidi kako se lako gospodin Keler mogao preobraziti iz gladnog saradnika u nezahvalnog osvetnika, za manje vremena nego što je potrebno da preko speed-diala dobijete Belu Kuću.

Ali, znate već kako to ide: deo vas okleva da se suoči s činjenicom da je obećavajući poslovni odnos mrtav. Sada je svakako mrtav, ali u to vreme sam još uvek, ma koliko trapavo, pokušavao da kartel održim na okupu, da bismo radili na neobjavljenim dokumentima. Još jednom, bio sam usmeren na sam posao: izgledalo je kao imperativ objaviti materijal i učiniti ga pristupačnim istraživačima i čitaocima. Nisam ušao u celu tu igru da bih gomilao papire. Hteo sam da ih objavim, ma koliko postepeno, tako da mogu postići svoj puni efekat. Na kraju smo to samo malo ispreturali, a ja sam u isto vreme radio s nekim TV stanicama, na oblikovanju par dokumentaraca, da bih održao pažnju javnosti...

U narednim nedeljama odnos s novinama postao je još eksplozivniji i na to ću se još osvrnuti. Ali, u svemu tome ne treba da izgubimo iz vida sama pronađena dokumenta. Posmatrani zajedno, ratni zapisi iz Avganistana i Iraka su najvažniji istorijski dokument, koji se ne može tako lako otpisati kao priča o nekakvim plemenskim razmiricama. Na neki način, bila je to kulminacija godina razmišljanja, mojih kolega i mene, o tome kako obelodaniti tajne svetove koji toliko određuju naše živote i našu globalnu politiku. Za neke ljude je to samo prolazna priča. Ali, ti svetovi su tu i žive s nama, sve dok se interesujemo za preokrete do kojih dolazi u ljudskim sukobima. Zađimo u njih i pogledajmo šta se tamo nalazi, pre nego što se vratimo na bednu sapunicu modernih medija...

 

 

GLOSA 1

 

 Biti prvi je u novinarstvu sve

(Džulijan Asanž)

 

 

GLOSA 2

Džulijan Asanaž je junak našeg doba, jer je na svom sajtu Vikiliks obelodanio najviše podataka koje je neko veoma, veoma želeo da sakrije...

(Ljiljana Smajlović, predsednik UNS)

 

 

Narudžbenica

Poručite knjigu Džulijana Asanža za 1.200 dinara na e-mejl: prodajaŽalbionbooks.rs , na telefon 061 1583374 ili pismom na adresu: Albion Books, Mileševska 35, 11000 BEOGRAD.

Za nadrudžbine preko Tabloida, specijalan popust 20%.

 

 

Reč izdavača

 

Nijednog trenutka se nismo dvoumili da li da se upustimo u objavljivanje autobiografije jedne od svakako najkontroverznijih ličnosti savremenog doba. Prošlog decembra, usred bitke protiv optužbi koje su zadirale u njegov privatni život i gnevnih osuda američkih političara, Džulijan Asanž je počeo da piše priču o svom životu - kaže Uroš Balov, direktor „Albiona Books-a". - Ono što je posle nekoliko meseci rada poprimilo oblik knjige jeste ovaj rukopis iz koga saznajemo važne detalje vezane ne samo za rad „Vikiliksa", već i za moralni i politički razvoj njegovog osnivača: od njegovih dečačkih i mladalačkih godina u Australiji, preko putovanja po Evropi, Aziji i Africi, sve do danas. To je knjiga koja gori od strasti i gneva, knjiga od suštinskog značaja za razumevanje našeg doba, ali i meditacija o samom značenju razotkrivanja - ističe Balov.

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane