Esej

 

Srećna nam propast

 

Eto, preživesmo i propast sveta. To je bar bilo lako, jer smo propali i pre toga, pa propast nije imala ništa da upropasti; bila je kao dželat koji kuka u praznom zatvoru, zalivajući suzama svoju zarđalu giljotinu.

 

piše: Slavko Drinski

 

Sve je bilo potpuno neorganizovano u razvijenim zemljama, a haotično u siromašnim. Mene, na primer, niko nije obavestio, te sam sve propustio, u nadi da će biti još nekoliko repriza smaka sveta dok sam živ. Postoje ljudi koji na vreme dobijaju opomene za kiriju, za porez, za zatvor, ali nikada za gozbe, ili za tako važne događaje kao što je Sudnji Dan. Kako stvari stoje, čovek može i da umre, a da ga o tome niko ne obavesti; može da bude i mrtav, a da se svi snebivaju da mu to kažu.

Stižu čestitke za Novu Godinu i za Božić, ali niko još ne čestita kraj sveta, te ovaj tekst ima za svrhu da popravi ovu grešku fatalnu za čovečanstvo. Ovo bi trebao da bude međunarodni praznik koji bi ujedinio sve rase, narode, religiozne i ateiste. Tako bi se konačno ostvario pradavni san o ravnopravnosti svakog čoveka i nečoveka, san koji su imali rani Hrišćani i rani Socijalisti. Tako bi se, posle kraja sveta, ostvario ljudski raj, uključujući i zmiju - jer ljudski raj ne može bez zmije...

Ipak, iz ove slatke ravnopravnosti treba isključiti Srbe. Mi smo najzaslužniji narod na svetu, jer kod nas prvih je počela propast sveta pre nekoliko decenija, i još uvek traje - u nedogled. Ovaj veliki praznik moze srpskom narodu da se čestita svakog dana u godini; nikad nije ni rano, a ni kasno, za ovaj lep gest.

 

Glavom u Zid, ili Zidom u Glavu

 

Svi narodi Starog Kontinenta imaju ili jednu šansu, ili nikakvu. Samo Srbi, kao izabrani narod u ovom delu sveta, mnogo izabraniji od izabranog Jevrejskog naroda, su od Evrope dobili dve sanse:

1. Ako se ne odreknete Kosova, uništićemo vas!

2. Ako se odreknete Kosova, uništićemo vas!

E, sad bi neko rekao da tu nema nikakve razlike. Kao, ili glavom u zid, ili zidom u glavu, uvek će pući glava. Ili, ako udariš kamenom u lonac, pa onda udariš loncem u kamen, uvek će lonac da se ulubi. Osuđenom na smrt je svejedno da li će da ga obezglave ili obese. Otkud znaš kad nikada nisi bio ni obešen ni obezglavljen, posebno u isto vreme, a naročito ne bi bio u stanju da posle toga ispričaš šta je bilo bolje?

Ovako razmišljamo samo mi nerafinirani Balkanci, jer nemamo nimalo prefinjenosti od superiorne zapadne kulture. Oni sve uzimaju u obzir i u svakome vide ljudsko biće. Treba imati u obzir i dželata (u ovom slučaju Evropu) i njegova osećanja; i on je ljudsko biće. Onda, tu postoji i publika koja sve to posmatram sa dubokim izlivima nežnosti, a različita publika ima različite ukuse. U srednjovekovnoj Francuskoj su samo drolje i uspaljenice išle da vide pogubljenje giljotinom, i to zbog kratkog i snažnog priliva adrenalina. Poštene žene, dobre domaćice i verne supruge su, kako to lepo opisuje veliki pisac Balzak, išle da gledaju vešanja; Ako bi im omiljena zabava bila zakazana u deset ujutru, one bi sa pletivom ili bebom u rukama odlazile da zauzmu mesto odmah posle pola noći. Zašto?

Ove žene su znale ono sto danas znaju samo oni koji su studirali sudsku medicinu, a to je da muškarci u toku vešanja dobiju erekciju veću nego sto su je ikada imali u životu, a da, u extremnim slučajevima, to traje toliko dugo da su neki čak i sahranjeni u istom prkosnom stavu. Isto se desilo i Sadamu Huseinu, tako da su Amerikanci imali zasta da ga uhvate odmah posle pogubljenja. Iz priloženog se vidi da nam je bolja opcija da nas obese, kako bi nam posle toga opipali puls. Dakle, ima razlike.

 

Neka Komisiji crkne Nemačka

 

Držimo se i tražimo se u prošlosti. Da li je to samo slučajno da su prošlost i propast vrlo slične reci? U poslednja vremena se družimo samo sa gubitnicima. Crni petak i mrka nedelja, najveći naši praznici, su vrlo zarazni za ostale narode; nisu ni za nas bezopasni, ali, po svemu sudeći mi ipak imamo nekakav imunitet...Dišemo na slamku, vise smo mrtvi nego živi, pa smo zato na prekom sudu - valjda kao nosioci virusa. Evropa nas voli, stalno hoće da smo sa njom, ali nam takođe postavlja uslove; verovatno imaju instikt da to za njih neće biti dobro.

Političari hoće sa Evropom, isto kao sto popovi hoće sa Vatikanom. Ako se Papa ovome raduje, onda mora da je izlapeo, jer mi smo maleri i sebi i drugima; tako će Katolicima sigurno doći kraj. Hajdemo sto brze u Evropu, da i njoj dođe kraj. Mi nećemo imati nikakve koristi, ali će oni imati štete. Neka komšiji crkne Nemačka!

Sopstvena tužna istorija nas uči da smo morali uvek da biramo između dve propasti. Prvo smo vekovima, stešnjeni između Evrope i Turske slobodno mogli da biramo da se pokatiličimo ili poturčimo. Onda je došao prvi svetski Rat. Krvavo, sa izgubljenom trećinom stanovništva, borili smo se i za sobom uveli uparađene, dobro uhranjene i do zuba naoružane francuske i engleske trupe, i za njih osvojili svoju zemlju, to jest dozvolili im da nas okupiraju. Onda su nam oni takođe dali dve opcije propasti: Ili da ostanemo pod njihovom okupacijom, ili da oslobađano svoje buduće neprijatelje i sa njima stvorimo zajedničku zemlju, koju će da nam kasnije dva puta razbiju o glavu. Onda su došli četnici i partizani; i jedni i drugi sa pesmom. Četnici su sa jedne planine pevali:

Drma mi se, drma mi se

na šubari cvece

Ubićemo, zaklaćemo

ko za Kralja neće

A partizani su im sa drugih vrhova odjekom odgovarali kako su na Romaniji odrali Dražu Mihajlovića i kožu mu razapeli da se vije na vetru:

Pa neka je nek se vije

pravićemo fišeklije

fišeklije i opanke

da ih nose partizanke

Obe pevačke grupe su bile vrlo glasne, tako da se uopšte nije čula i narodna verzija koja se šaputala u budžacima i ispod kreveta, jer prestrašen narod je uvek bio svestan da postoje samo dve opcije - obe opcije propasti:

Tito strelja, Draža kolje

Biraj seljo šta je bolje

Sve Jada do Jade

Ruku na srce, Broz je, kada je sebe doživotno krunisao, ukinuo dve mogućnosti, i ostavio samo jednu, a to je bila da je svako mogao da se ubije bez toga da se zamajava dilemama. Onda su došle Slobodijade i Šešeljijade, sve jada do jade, i bez ikakve nade. Đinđijada je kratko trajala, a Tadijadu niko nije imao hrabrosti da skrati za glavu kako bi narodu prekratio muke. Šta ovi novi rade, tek ćemo da vidimo - ako nas dotle ne oslepe. Uostalom, ako ništa ne pomogne, uvek u rezervi imamo propast sveta. Najlakše bi bilo ako bi nas uništili. Mi jesmo miševi, ali je mačka sita, i zato voli da nas zauvek mrcvari. Trebamo mi svetu, jer planeta ne moze da živi bez nekakvog dežurnog krivca. Uostalom, ako nas i nestane, ime će zauvek ostati iza nas; možda će krivci u dalekoj budućnosti biti Kinezi ili Laponci, pa će im Amerikanci jebati srpsku majku!