Feljton

 

Pukovnik Svetozar Đ. Radišić: Osvajanje slobode- ratovi budućnosti (2)

 

Nemamo vremena da imamo vremena

 

Najnovija knjiga publiciste, "Osvajanje slobode-ratovi budućnosti", nekadašnjeg vršioca visokih dužnosti u Vojsci Jugoslavije, pukovnika dr. Svetozara Radišića, govori o šokantnoj istini da Srbija i nekadašnja Jugoslavija nisu imali oformljenu doktrinu odbrane "u najkritičnijem delu naše istorije". Ovo je naročito vidljivo u delovima Radišićevog istraživanja  koji se tiču fenomena nenaoružanih oblika agresije. Uz saglasnost autora i izdavača,Tabloid objavljuje delove iz ove intrigantne knjige, koja ima, kako je profesor. Smilja Avramov napisala u svojoj recenziji, "terapeutsko dejstvo".

 

pukovnik Svetozar Radišić

 

 

Sukobe na kraju drugog i početku trećeg milenijuma predvideli su mislioci poput Guljelma Ferera, vladike Nikolaja Velimirovića, Tomasa Mana, Justina Popovića, Luiđija Pirandela, Jovana Dučića, Karla Sforce, Miloša Crnjanskog i Nikole Tesle. U takve sukobe spadaju demonstracije više desetina hiljada pripadnika antiratnog pokreta protiv programa Džordža Buša organizovanog u San Francisku 27. oktobra 2002. godine. Demonstranti su tvrdili da je reč o programu rata, rasizma i siromaštva. Osamnaestog januara 2003. u nizu gradova širom sveta ljudi su protestvovali protiv plana SAD za napad na Irak. Uprkos nastojanju Nemačke, Francuske, Rusije i Kine da se izbegne rat u Iraku, SAD i Velika Britanija odlučile su da napadnu Irak i bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Dakle, bezuslovno i po svaku cenu.

Predviđajući ratove zbog oprirođene pohlepe zapadne kvantitativne civilizacije, koja mora, zbog u svojoj duši ugraviranog mamonizma, da se širi ne bi li preostale planetarne resurse iskoristila za svoj progres, navedeni intelektualni velikani upozoravali su svet da posle Prvog svetskog rata neće biti pravog mira do „konačnog totalnog obračuna". U čuvenom tehnološkom manifestu „Svetski sistem", objavljenom 1900. godine, Nikola Tesla je, predviđajući Pentagonov Internet i razmišljajući o balansiranju energija, odnosno o smanjenjenju razlike između potencijala napadača i napadnutih, zapisao da će se tada steći uslovi za totalni rat, „u kojem će učestvovati svi protiv svih".

 

Svetska zdravstvena mafija ubija Afriku

 

Za tu vrstu sveobuhvatnog rata već su sada stvoreni uslovi jer su snage velikih sila u neprestanom dodiru, zbog dometa sofistifikovanog oružja velike preciznosti, a pojedinci su, dakle ne samo države i organizacije, u neprestanoj komunikaciji, tako da i oni mogu, primenom različitih „džoker scenarija", izazvati ratove i uticati na njihov tok i efekte.

Veoma značajna odrednica „informatičkog doba" koja presudno utiče na sve svetske procese jeste fenomen „ubrzanog istorijskog vremena". Naučnici poput ruskog akademika Sergeja Kapice predviđaju da će u sledećih desetak godina biti više događaja nego tokom 20. veka, u koji je svet ušao bez aviona, a izašao s raketama, super kompjuterima, satelitima „ubicama" i kosmičkim platformama.

To bi značilo da će u sledećih deset godina biti više događaja nego u celokupnom periodu pre 20. veka. O suštini sadašnjeg vremena francuski sociolog Serž Moskovisi, u radio-intervjuu, rekao je novinaru Emilu Noelu: „Nemamo vremena da imamo vremena". Obim neprikosnovenog znanja povećava se iz časa u čas. Zato nije čudno što je američki senator Sem Nan u Kongresu govorio o ljudskom faktoru kao ograničavajućem elementu u rukovanju modernom tehnikom i o „jazu (ne)znanja". Zabrinuto je upozorio da je 46 odsto vojnika primljenih 1979. godine u oružane snage SAD bilo nesposobno, zbog stepena inteligencije i (ne)znanja, da shvati namenu većine tastera na komandnoj tabli u tenku.

Kada se uzme u obzir sve veći jaz između stečenih ljudskih sposobnosti i sposobnosti neophodnih za razumevanje i upotrebu savremenih tehnika i tehnologija, nameće se pitanje šta čovek uopšte misli o sopstvenoj moći, znanju i, posebno, o moći misli. Problem je uvećao Brjus Hergon, astrofizičar s Univerziteta Vašington, zabrinjavajućim iskazom: „Prilično je zbunjujuće priznati da ne možemo da pronađemo - 90 odsto Univerzuma".

Talmudski mondijalisti, papisti - jezuiti, trilateralisti, „vavilonci", nadnacionalisti i megafinansijeri, da bi rešili problem istovremenog povećanja broja stanovnika i smanjenja planetarnih resursa, usmerili su svoju energiju ka bezdušnom projektu nazvanom „zlatna milijarda".

Poznato je da obični ljudi sve otvorenije sumnjaju u „svetsku elitu" od momenta kada je na sastanku Grupe „Bilderberg" (5. i od 14. do 17. maja 2009, u Njujorku i Atini) zvanično potvrđeno da treba smanjiti broj „beskorisnih izjelica".

Još veću sumnju izazvali su tajni sastanci sa kojih su „procureli" podaci. Tako je 25. maja 2009. britanski list „Sandej tajms" objavio da su se najbogatiji ljudi SAD sastali u tajnosti u kući britanskog nobelovca, biohemičara ser Pola Nursa, da bi razgovarali o tome kako da svoje bogatstvo upotrebe na koristan način za smanjenje rasta svetskog stanovništva i popravljanje zdravstva i obrazovanja. Osim Bila Gejtsa i najpoznatijih filantropa, koji popularišu svoje humanitarne akcije, među pozvanima su bili Dejvid Rokfeler Junior, Džordž Soroš, gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg i medijski magnati Ted Tarner i Opra Vinfri.

Učesnici sastanka su se složili da je prioritet rešavanje problema prenaseljenosti planete, jer on predstavlja najveću „ekološku, socijalnu i industrijsku pretnju", te da je izuzetno važno da se uloži u obrazovanje i zdravstvo u zemljama Trećeg sveta. Sumnje potvrđuju i napisi poput onog kojeg je objavio britanski „Tajms" pod naslovom WHO kill Africa. Važno je da se zna da WHO nije upitna rečca, nego skraćenica za World Health Organization (Svetska zdravstvena organizacija), što se vidi iz sadržaja napisa. U tekstu je zapisano da je WHO slučajno zarazila milione vakcina virusom side, a potom je u Africi bespomoćni narod vakcinisan i bespovratno gurnut u tiho nestajanje.

 

 

Apsolutno finansijsko oružje

 

 

Koncept spasavanja planete nastao je krajem 19. veka jer je izračunato da je njen kapacitet dovoljan za „samo" četrnaest milijardi stanovnika. Vek kasnije proračunato je da će se, ukoliko se nastavi sa uvećavanjem svetske populacije prema stopi rasta iz sedamdesetih godina 20. veka, oko 3530. godine ukupna ljudska masa izjednačiti sa masom Zemlje, a da će godine 6826. ukupna ljudska masa biti jednaka masi poznatog univerzuma. Može se lako izračunati i koliko bi biljaka i životinja trebalo da stane na planetu da bi se svi ljudi prehranili pre 3500. godine. Ta godina nastupiće koliko sutra, jer 2000. godina od Hristovog rođenja prošlo je kao tren. Ne treba zaboraviti da je za vreme Julija Cezara (102 p.n.e. - 44 n.e.) na Zemlji bilo oko sto pedeset miliona stanovnika, a da sada Kina i Indija imaju više od dve i po milijarde. U institucijama koje finansira Zapad smatraju da je izlaz u ulaganjima za smanjenje priraštaja u zemljama Trećeg sveta.

Uprkos problemu sa prenaseljavanjem, megakapitalisti radije ulažu u oružje i ratove nego što su spremni da ulože u istraživanja okeana i kosmosa. Stoga nije čudno što su se u mozgovima kreatora najnovijeg poretka sveta pojavile ideje o elektromagnetnom oružju, zloupotrebi superstring polja, „apsolutnom finansijskom oružju", novim drogama i virusima. Takvim pristupom životu podsetili su svet da nije nelogično što je u kuhinjama „vavilonaca" i sledbenika Helene Petrovne Blavacke, Edvarda Alistera Kroulija i Rona Lafajeta Habarda nastala ideja o antisrpskoj operaciji „Milosrdni nakovanj", pod zvaničnim nazivom „Saveznička sila".

Neizvesna budućnost planete postaje osnovni problem kojim se zaokupljaju i naučnici, i doktrinolozi i eksperti za raznolika područja koja pokrivaju ukupan čovekov život i rad. Čak i najdobronamerniji, najodgovorniji i najnepristrasniji naučnici potvrđuju sa zebnjom istraživanja Rimskog kluba koja je objavio Robert Ajres u knjizi Nesigurna sutrašnjica. Zabrinutost se povećava kada se shvati zašto administraciji Sjedinjenih Država navodno smetaju „svete krave" u Indiji. Kada se prihvati surova istina da je sve izvesnija svetska nemaština razlog što Vašington traži uslove za svoj opstanak u dalekim zemljama, postaje jasno gde se nalazi celokupan ljudski rod.

Planetarni prostor i njegovi resursi neprestano se smanjuju u odnosu na broj ljudi i pripadajuću floru i faunu. Oštećen je ozonski omotač; nestaju šume, životinje i biljke. Svakog dana iščeznu sa Zemlje dve životinjske ili biljne vrste i naučnici predviđaju da će za pedesetak godina četvrtina sadašnjih biljaka zauvek  nestati. Istovremeno, uništava se eko-sistem. Opstanak biljaka postao je zavisan od pesticida i herbicida, a njihovom upotrebom ugrožava se život ljudi.

Stručnjaci sa univerziteta u Mastrihtu (Holandija) ustanovili su da je povećan rizik od mentalnih oboljenja kod baštovana i farmera zbog kontakata sa pesticidima. Problem je utoliko veći što čovek čini sve da onemogući razvoj potrebnih biljaka i životinja. Čovečanstvo se nalazi pred nesavladivim problemom zbog nestašica hrane, energija i ruda, a razmišlja se i ponaša kao nekada, kada se živelo u prirodi u biološkom izobilju.

Kada je reč o sve većoj nemaštini, treba podsetiti da su neumorni i neumoljivi hroničari 30. jula 2002. godine zabeležili (ne)uobičajenu vest: „Velika glad teško ugrožava najsiromašnije stanovnike u Urugvaju: deca jedu travu i otpatke iz smeća". Nemačka agencija DPA dodala je: „Pojedini žitelji glavnog grada Buenos Ajresa primorani su da jedu pacove, mačke i žabe, zbog finansijske i privredne krize". Iako više priliče Africi nego Južnoj Americi, takvi podaci nisu nepoznati, ni iznenađujući. Ipak, na skupovima najbogatijih zemalja sveta posvećenim odnosu Severa i Juga, u Nagou na Okinavi, Đenovi i kanadskom odmaralištu Kananaskis, produbljen je ustaljeni jaz između siromašnih i bogatih.

 

 

Dolazak nesavladive "žute bujice"

 

 

Između „samita o održivom razvoju" u Rio de Žaneiru i Johanesburgu broj sirmašnih je znatno povećan. U štampi je objavljeno da Rusi iznajmljuju supruge bogatima. Broj stanovnika koji umiru od gladi i u najbogatijim društvima neprestano se povećava. Glad se u svetu širi, budući da 90 odsto ljudi raspolaže sa 10 odsto kapitala i da se taj odnos neprestano menja u korist najimućnijih. Savremeni „tokovi kapitala" učinili su da planeta, zbog nedomaćinskog odnosa prema resursima, ostaje bez uslova za život. Stoga je zaista neobično što su retke zvanične i javne izjave o preraspodeli planetarnih dobara. Doduše, učinio je to bestijalizovani Fidel Kastro 9. septembra 2000. godine, kada je SAD i bogate zemlje optužio za pohlepu.       

Najimućniji Amerikanci, njih oko 400, raspolažu ukupnom sumom većom od jednog triliona dolara. Istu sumu je sredinom jula 1999. posedovalo 225 najbogatijih ljudi sveta. Taj kapital premašuje godišnji bruto nacionalni proizvod Kine a jednak je kapitalu u posedu 2,5 milijardi najsiromašnijih. Tri najbogatija čoveka na svetu imaju više kapitala od 48 najsiromašnijih zemalja u svetu. Jaz između najbogatije i najsiromašnije petine svetskog stanovništva povećan je sa 30:1 u 1960 na 74:1 u 1997. i na 84:1 u 1999. godini. U avgustu 1998. na spisku šest najbogatijih Amerikanaca u istoriji bili su: Džon D. Rokfeler, Kornelijus Vanderbilt, Džon Džekob Astor, Stiven Žerar, Endrju Karnegi i Bil Gejts. Na mestu najbogatijeg čoveka na planeti u poslednjih nekoliko godina naizmenično se smenjuju Amerikanci Bil Gejts i Robson Volton, vlasnici „Majkrosofta" i lanca samoposluga „VolMart". Prema izveštaju Međunarodne organizacije rada objavljenom 2008. godine, šefovi 15 najvećih kompanija u SAD zarađivali su 2003. godine 360 puta više nego prosečni radnik, a do 2007. godine taj raspon je povećan - zarađivali su 512 puta više.

Prema izveštaju Programa UN za razvoj (UN"P) iz septembara 1998: 20 odsto najbogatijih u svetu učestvuje u ukupnoj potrošnji sa 86 odsto dobara i 58 odsto svetske energije prema četiri odsto, koliko troše najsiromašniji. Oni troše 45 odsto mesa i ribe (najsirmašniji samo pet odsto), i koriste 87 odsto vozila (najsiromašniji manje od jedan odsto) i 74 odsto telefona (najsiromašniji 1,5 odsto).

Kuda sve to vodi? Zapadna demokratija forsira pojedinca, slobode i prava, a istočna kolektiv, autoritet i odgovornost. Članovima američkih administracija, koje su prema američkom neuropsihijatru dr Skotu Peku pripadnice još nedovoljno sazrele, dekadentne i bolesne kvantitativne civilizacije, nisu jasne barem tri činjenice: prvo, da se ne sme razarati porodica kao ćelija društva; drugo, da se ne treba ogrešiti o prava potomaka, niti se smeju zloupotrebiti znanja i snage koje pripadaju naslednicima, o čemu su pisali tibetanski mudraci pre više od 120 godina, i treće, da je opasno otvaranje Pandorinog ćupa, u kojem su skrivene laži. Učinili su prvo, drugo i treće. Zbog skrivanja korupcije iza „progresa" i pohlepe koja je uzrokovana odbacivanjem vrlina, pokrali su budućnost. Oslobodili su radioaktivnost i virus side, ušli su u genetski kod, klonirali su emocije i misli, tragaju za „Božjom česticom", prodrli su kroz „moralni zid do grla zakopčane Kine"...

Za deset godina uvođenja „američkog načina života" u Kinu mnogi njeni stanovnici su zaboravili na Konfučija i kvalitativni način života. Stoga izgleda da ni tamo nikoga ne zabrinjava što je već u oktobru 1998. preko milion Kineza spadalo u kategoriju „novih bogataša", a zna se i to da je tipičan azijski milijarder - Kinez. Kineski gastarbajteri, koji u istočnoj Aziji čine samo šest odsto stanovništva, kontrolišu 70 odsto bogatstva na tim prostorima (oni su svojim investicijama u domovini doprineli da Kina ostvaruje sadašnje „privredno čudo"). Ne treba zaboraviti da je kineski predsednik upozorio Sjedinjene Države „da ne probijaju ekonomski i socijalni Kineski zid" jer će prema Zapadu poteći od Nostradamusa prorokovana „žuta bujica", koju neće uspeti da savladaju.

 

 

Pokretači istorije: glad, ljubav, sloboda i slava...

 

 

Tranzicija koja je kreirana u Vašingtonu, Njujorku i Londonu svakodnevno prinosi svoje žrtve na oltar novom lihvarskom poretku. Prvi put se dogodilo da su u martu 1996. dva ruska vojnika umrla u kasarni od gladi, budući da su dobijali jedva 30 odsto hrane od količine koja im je sledovala prema normi. Premijer Rusije Viktor Černomirdin je 27. oktobra 1996. potvrdio da Kremlj prodaje rezerve zlata i dragog kamenja i poseže za deviznim rezervama ne bi li predupredio bunt polugladne i nezadovoljne armije. U Godišnjem izveštaju Unicefa, objavljenom 23. jula 1997, napisano je da su bogate zemlje smanjile pomoć siromašnima (najviše Finska, Italija i SAD), a bečki „Viner cajtung" je objavio da je sve veća polarizacija između bogatih i siromašnih: „Četvrtina svetskog stanovništva ne beleži nikakav privredni rast; u Rusiji gladuje više od 40 miliona stanovnika; raspon između deset odsto bogatih i deset odsto najsiromašnijih u Rusiji sada je 27:1".

Već krajem septembra 1998. smelo je objavljena procena Ujedinjenih nacija da je glad na planeti neizbežna. Prema podacima nadležnih institucija, 1983. godine količina žita po pojedincu iznosila je 346 kilograma, u 1993. godini spala je na 303 kilograma, a predviđa se da će 2030. godine iznositi 240 kilograma po jednom stanovniku (koliko je tada bilo u najsiromašnijim zemljama sveta).

Poznato je da u svetu godišnje umire od gladi osamdeset miliona ljudi i da su Somalijci najgladniji narod na planeti. Uz Somalijce, po gladi su najpoznatiji Iračani. Ostajali su gladni, zbog odugovlačenja procedure koju su uvele UN oko isporuke hrane i lekova, i kada su redovno isporučivali petrolej. U izveštaju Centra za ekonomska i društvena prava u Njujorku, od 5. avgusta 1996, zapisano je da je zbog neodustajanja Saveta bezbednosti od sankcija umrlo 500.000 Iračana i da „cela iračka nacija pati zbog gladi, nestašice lekova i epidemija zaraznih bolesti". Uostalom, jesno je da je reč o posledicama ekonomske blokade koju su Sjedinjene Države uvele Iraku radi sveobuhvatnog prepariranja Iračana za još jednu svoju svedimenzionalnu invaziju na slobodarski narod.

Očigledno je da su na spisku gladnih sve zemlje koje su vlasti u Sjedinjenim Državama proglasile za neposlušne, budući da je, prema javnim podacima, u periodu od 1995. do 1998. godine i oko 270.000 Severnokorejaca umrlo od gladi.

Ipak, „agencijski biser", koji govori sve o novom svetskom demokratskom poretku, bila je vest iz Avganistana da su 13. januara 2002. u Kabul, u kojem hiljade ljudi umiru od gladi, stigle ekipe iz brojnih svetskih udruženja za zaštitu životinja „zabrinute za sudbinu životinja u tamošnjem Zoološkom vrtu".

Prema znanjima kojima je raspolagao Mile Dupor, pokretači istorije su glad, ljubav, sloboda i slava, a prema Karlu Gustavu Jungu to su nagoni gladi, agresije i seksa kao izrazi psihičke energije. Očevidno je da nagon gladi ne treba zanemariti i da bi nadobudni megakapitalisti trebalo da se zabrinu, ili čak i uplaše, od toga šta se može dogoditi, budući da oni ne mogu da se odreknu svog bogatstva, čak ni njegovog dela, dok s druge strane glad čini svoje i u glavama ljudi izaziva opasne ratne ideje. U srpskom narodu se često pominje shvatanje da je opasno kada ljudi počnu da misle stomakom umesto mozgom. Politički posmatrano, izjava francuskog ministra unutrašnjih poslova Žan-Pjer Ševenmana iz maja 2000. godine da „Evropa ne sme da bude bogato predgrađe američke imperije" liči samo na blagu opomenu da je postojeća opasna megatendencija ka neminovnim ratovima prepoznata i da je treba zaustaviti.

Smanjenje resursa i količine hrane, uz povećanje jaza između najbogatije i najsiromašnije petine svetskog stanovništva na 100:1, mogli bi da izazovu bunt građana. Problem je još veći zbog činjenice da niko nema nameru da se oslobodi stečenog - bogataši smatraju da zaslužuju da budu još bogatiji. Zato je moguć rat koji niko nije predviđao: totalni rat „svih protiv svih". Do tog rata ne bi došlo zbog mogućnosti da svi ljudi međusobno mrežno komuniciraju, kako je predviđao Nikola Tesla, niti zbog narasle moći suprotstavljenih velikih sila, nego zbog gladi proistekle iz pohlepe kvantitativne civilizacije. Uostalom, svaki skup o relaciji Sever-Jug završen je neuspehom i odlukama da se smanje davanja siromašnim zemljama.

 

(Nastaviće se)

 

 

O autoru

 

Prof. dr Svetozar Đ. Radišić Rođen je 20. juna 1949. godine u Leskovcu. Osnovnu školu pohađao je u Brežicama (Slovenija), Beloj Crkvi i Vršcu, gde je i završio (1964) i gimnaziju je (1968) završio u Vršcu. Vojnu akademiju protivvazdušne odbrane (1972) završio je u Zadru. Komandno-štabnu akademiju KoV JNA (1983), poslediplomske studije (1990) i doktorat o temi "Upravljanje sistemom za izgradnju borbene gotovosti" završio je (1994) u Centru visokih vojnih škola OS "Maršal Tito" (odnosno u Centru vojnih škola Vojske Jugoslavije) u Beogradu.

Najviša dužnost u Vojsci bila mu je - portparol Vojske Jugoslavije. Obavljao je visoke funkcije u Gardijskoj motorizovanoj brigadi, u Kabinetu SSNO, zatim u Upravi za obuku i školstvo, Upravi za informisanje i moral Generalštaba Vojske Jugoslavije i Upravi za strategijske studije Saveznog ministarstva odbrane. Bio je više godina glavni i odgovorni urednik opštevojnog teorijskog časopisa "Vojno delo". U penziju je otišao (2005) sa dužnosti pomoćnika za strategije i doktrine u Kabinetu načelnika Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore.