Natrag

Razaranje

Razaranje

 

Kako je nakon smrti Zorana Đinđića započeta realizacija udruženog zločinačkog poduhvata rekonstrukcije Narodnog Muzeja u Beogradu

 

Doneto je Mišljenje o nezamislivom

 

Šta je Himera i kakve su njene sličnosti sa udruženim zločinačkim poduhvatom rekontrukcije Narodnog Muzeja u Beogradu. Ko je i kako iskoristio ubistvo Zorana Đinđića za projektovanje  megalomanskog preuređenja Trga Republike. Ko je u ime Ministarstva kulture dao saglasnost da se zatvori stalna postavka Narodnog muzeja. Kada je osnovan i kada je registrovan Kunsttrans i da li je zaista bio jedino preduzeće koje je pružalo usluge deponovanja umetnina. Kako je zakupljen nepostojeći magacin i sa čijim novcem je zapravo trebala da bude plaćena njegova rekonstrukcija. Kakvi su bezbednosni rizici u magacinu smeštenom između fabrike betona, baruštine i benzinske pumpe. Kome je promakla automatizovana kotlarnica na naftu. 

 

Stanislav Živkov

 

Himera (grč. Khímaira;) je pustinjska neman i jedna od legendarnih monstruoznih zveri   grčke mitologije. Himera je sačinjena od delova mnoštva životinja. Imala je kozje   telo, zmajski rep te tri glave - lavlju, kozju i zmijsku, a svi istorijski izvori se slažu da je bljuvala vatru bar iz jedne od tih glava.

 Kako se iz dana u dan sve više pokazuje, jedna takva kleptokratska Himera nastala je neposredno nakon ubistva Zorana Đinđića kada su se kulturološka i građevinska mafija u okviru Demokratske stranke dogovorile o početku realizacije udruženog zločinačkog poduhvata rekonstrukcije Narodnog Muzeja u Beogradu!

Tako je grad Beograd upravo u to vreme kada je Gorica Mojović bila gradski kulturtreger raspisala konkurs za projekat megalomanske tzv Galerije Zorana Đinđića na praznom placu pored pozorišta i tu je izabrana projekat nekakve stakleno metalne skalamerije koja srećom nije izgrađena. Odmah nakon tog konkursa pojavile su se i prve simulacije uređenja kompletnog Trga sa sve rekonstruisanim Narodnim muzejom koji je slučajno po zahtevu vd direktorke Tatjane Cvjetičanin od 23.4.2003 godine, a koji je ona uputila a jedva da je prošlo 40 dana od smrti Đinđića, ekspresno već 26.5. 2003 dobio saglasnost br 631-02-00146 /2003-01 tadašnjeg pomoćnika ministra kulture Jovana Despotovića da zatvori stalnu postavku u kojoj se kaže da Ministarstvo kulture i medija smatra da nema nikakvih smetnji da Narodni Muzej,shodno zaključcima Upravnog odbora i Stručnog kolegijuma Muzeja, zbog neadekvatnih uslova za izlaganje zatvori svoju stalnu postavku za posetioce počevši od 1.juna 203 i time stvori bolje mogućnosti za aktivniji rad na poslovima vezanim za rekonstrukciju muzeja čime je bio otvoren put za dalju realizaciju udruženog zločinačkog poduhvata!

"Slučajno" u to vreme na sceni se pojavljuje preduzeće Kunsttrans koje tada  sklapa ugovore o poslovnoj saradnji sa Ministarstvom kulture, Narodnim muzejom u Beogradu, kao i ostalim muzejima u Republici Srbiji, na osnovu kojih su muzejske institucije navodno obezbedile savremen način transporta svojih kulturnih dobara u inostranstvo.

Inače ono što pada u oči je činjenica da je, prema podacima sa sajta Agencije za privredne registre, Kunsttrans doo za prevoz, usluge i trgovinu Beograd osnovano 20.03. 2003, odnosno osam dana nakon ubistva Zorana Đinđića, upravo u vreme kada je Narodni muzej defitivno ostao bez zgrada Elektrotehne i Centrokoopa koje su nakon Đinđićeve smrti badava prodate firmama u vlasništvu Đinđićevog savetnika Zorana Janjuševića čime je postala urgentna potreba za obezbeđenjem prostora za privremeni depo umetnina Narodnog muzeja o čemu će u budućnosti brižno misliti Kunstrans. Tako već 31. 3. 2003 pa zatim ponovo 26. 5.  2004, fantomski Visoki odbor za rekonstrukciju donosi odluke na osnovu kojih Narodni Muzej upućuje javni poziv za izbor glavnog projektanta rekonstrukcije Narodnog Muzeja a već 8.7. 2004, pod brojem 78/14-2 tadašnja V.D. direktorka Tatjana Cvjetičanin donosi rešenje kojim se za glavnog projektanta imenuje Milan Rakočević.

Trećeg avgusta 2004. dopisom br 20/69  Tatjana Cvjetičanin se  obraća Ministarstvu za kapitalne investicije sa zahtevom za izdavanje tumačenja statusa zgrade Narodnog muzeja  a takođe u avgustu 2004  Kunsttrans kupuje depo od Tehnoopreme-inženjering, A.D. iz Beograda koji je, prema saopštenju Kunsttransa navodno i ranije služio za deponovanje umetnina.

 

 Ubeđen u ispravnu odluku...

 

 

Zanimljivo je istaći da je Kunsttrans tada kupio idealni deo od 858/2619 nepokretnosti koja je opisana kao magacin, kućica sa hidroforom, sklonište zapaljivih tečnosti i gasova na katastarskoj parceli br 1051/20 u ulici Pančevački put 64, a u članu ugovora 14 čak stoji kako se radi o nepokretnosti koja je sagrađena na osnovu privremene građevinske dozvole br 351-392/85-II-02 još iz juna 1985. godine!

 Pod brojem 20/82, 14.10. 2004. godine, Ministarstvo kulture upućuje dopis upravi Narodnog Muzeja u kome doslovno stoji sledeće:

Poštovana gospođo Cvjetičanin, imajući u vidu dosadašnji tok poslova na pripremanju dokumentacije o stanju zgrade Narodnog muzeja i njenom detaljnom snimanju i analizi, izražavam svoje lično zadovoljstvo zbog visokog profesionalizma koji se iskazao u ovoj fazi što potvrđuju i rezultati. Duboko sam ubeđen da smo doneli ispravnu odluku izborom g.prof dr Milana Rakočevića D.I:A za glavnog arhitektu na poslovima realizacije projekta rekonstrukcije i adaptacije objekta Narodnog Muzeja u Beogradu... Ugovor koji ste nam dostavili, kao i prateći prilozi, jasno definišu i preciziraju faze projektovanja i njihov okvir. Ponuđena cena je realna, imajući u vidu kompleksnost i složenost objekta koji ga učvršćuju u najviše projektantske kategorije...

Ministarstvo kulture je saglasno da se otpočne realizacija ovog, po mom ubeđenju, najznačajnijeg projekta u narednoj godini. Sa poštovanjem, pomoćnik ministra Miladin Lukić. Ono što je ovde jako zanimljivo je činjenica da je Miladin Lukić napisao ovaj panegirik Milanu Rakočeviću u trenutku kada idejno rešenje projekta uopšte nije postojalo o čemu govori činjenica da je direktorka Tatjana Cvjetičanin, tek rešenjem  br 56/6 imenovala komisiju za prijem idejnog rešenja rekonstrukcije Narodnog muzeja, te da je fantomski Visoki odbor 16.3.2005 usvojio prikazano rešenje a upravni odbor Muzeja je na sastanku 20.4.2005 (zavedeno pod brojem 82/8-2) doneo odluku o usvajanju idejnog rešenja rekonstrukcije i adaptacije objekta Narodnog Muzeja u Beogradu gde se doslovno kaže kako je predloženo idejno rešenje rekonstrukcije i adaptacije u stručnom, funkcionalnom i estetskom pogledu vredno pohvale.

Njegove vrline su umerenost i uzdržanost, kao i puna kontrola nad prirodnim autorskim iskušenjem da se nametne postojećoj strukturi i njenim imanentnim vrednostima!

Ovo skandalozno rešenje potpisala je tadašnja predsednica Upravnog odbora dr Marica Šuput, koja je inače tada još bila redovni profesor istorije arhitekture na Filozofskom fakultetu. Ako se ima u vidu da je Rakočevićev projekat zapravo palatu Uprave fondova pretvarao u šoping mol pri čemu su od zgrade ostajala dva stepeništa atrijum i goli zidovi sa zazidanim prozorima, postavlja se pitanje zbog čega je dr Marica Šuput pristala na totalnu kompromitaciju sopstvene struke te da li je to uradila iz ubeđenja ili iz nekih drugih razloga?

U vreme dok je velika muzejska loža prevođena Tatjanom Cvjetičanin uveliko realizovala svoj deo udruženog zločinačkog poduhvata, istovremeno je svoj deo realizovao i kum direktorkinog muža, Đorđe Branković, nekadašnji snimatelj RTS-a sa svojom ekipom.

 

 

Registracije, zakupnine, petljavine...

 

 

Prema javno dostupnim podacima preuzetim iz iz saopštenja Kunsttransa pod imenom Ko je Kunstrans i šta radi sa Narodnim Muzejem vidi se da se u prvoj polovini 2005. godine Narodni Muzej navodno zainteresovao za smeštaj eksponata u depo čija je adaptacija i rekonstrukcija prema istom dokumentu navodno započela marta 2006. godine. Tako je 15. maja 2006. sklopljen Ugovor o poslovno -tehničkoj saradnji Muzeja i Kunsttransa.

 Članom 2 ugovora navodi se da je glavna obaveza Kunsttransa da najkasnije u roku od 6 meseci od dana stupanja na snagu ovog ugovora obezbedi za predaju prostor za smeštaj kulturnih dobara površine od oko 804 mkv (korisne površine oko 1300 mkv).

 O tome da je ovaj ugovor zapravo sročen po meri Kunsttransa najbolje govori činjenica iz istog člana ugovora po kome rok od 6 meseci teče u okviru kalendarskih meseci u kojima se obično odvijaju građevinski radovi iz čega proizilazi da se u enterijeru magacina nije moglo raditi u toku  kalendarskih meseci u kojima se obično ne odvijaju građevinski radovi što je totalna budalaština jer kiša i sneg nemaju nikakvog uticaja na radove u enterijeru. Međutim pravi galiamtijas nastao je skandaloznim članom 13 ugovora gde doslovno piše da ugovor stupa na snagu kada vlada republike Srbije ili drugi nadležni organ Republike Srbije izda garanciju za ispunjenje obaveza Narodnog Muzeja iz člana 6 ovog ugovora. Ukoliko garancije iz prethodnog stava ne bude izdata u roku od 90 dana od dana potpisivanja ovog ugovora, Kunsttrans ima pravo da jednostrano raskine ovaj ugovor i da od Narodnog Muzeja zahteva naknadu svih troškova koje je predujmio za izradu glavnog projekta, kao i ostalih troškova koji su nastali na teret Kunsttransa!

Ipak ,ono što je u čitavom skandalu ostalo nepoznato javnosti da je arhitektonsko građevinski projekat za uređenje depoa Kunstransa izradila ni manje ni više nego eminentna, danas nepostojeća, firma Rakočević inženjering, sa punim poslovnim imenom Biro za projektovanje i izvođenje rakočević inženjering Ivan Rakočević preduzetnik Beograd, sa sedištem u ulici Alekse Nenadovića 36.

 Inače ova danas nepostojeća firma osnovana je  01.02.2000. godine a prestala sa radom 29.02.2008, a kao pretežna delatnost navedena je šifra delatnosti 7112, odnosno inženjerske delatnosti i tehničko savetovanje,  a kao poslovođa firme Rakočević Inženjering  naveden je izvesni Milan Rakočević sa jmbg 1204946710200 , inače poznatiji kao dvorski arhitekt Cvjetičanin dr Tatjane koji je po njenim eminentnim muzeološkim zahtevima napravio skaredni projekat devastacije palate Uprave fondova i njenog pretvaranja u muzeološki tržni centar sa četiri kafane ispod staklene kupole. Kako bi sve ostalo u porodici, isti taj Milan Rakočević sa jmbg 1204946710200 nešto kasnije , tačnije 01.09. 2007. godine pojavljuje se i kao osnivač i vlasnik firme Studio Rakočević, odnosno sa poslovnim imenom Arhitektonski biro za projektovanje, izvođenje i zastupanje studio rakočević milan rakočević pr Beograd, Braće Nedića 20, koja će biti ugašena već 31.5. 2010, zbog privremenog odlaska Milana Rakočevića u Australiju!

Iz ovoga se jasno vidi da je firma Rakočević Inženjering zapravo korišćena kao paravan kako bi se od javnosti sakrila činjenica da je upravo u vreme kada su rađeni projekti rekonstrukcije depoa Kunstransa i zgrade Narodnog Muzeja Milan Rakočević bio profesor na Arhitektonskom fakultetu koji bi kao vlasnik privatne projektantske firme bio u očitom sukobu interesa! Bez obzira na sve ovo  Vlada Republike Srbije je u julu 2006. godine donela zaključak kojim podržava zaključenje ovog ugovora i naložila nadležnim ministarstvima i organima da pri pripremi budžeta svake godine planiraju sredstva za finansiranje ovog ugovora.

Međutim ako se zna da je ugovor o polovno tehničkoj saradnji zaključen još  15 maja 2006. godine  a prema saopštenju pravne službe Kunsttransa adaptacija i rekonstrukcija depoa i tehnički prijem depoa su izvođeni u periodu od marta do decembra 2007. godine, jasno je vidljivo da je Ugovorom o poslovno tehničkoj saradnji Narodni Muzej zapravo iznajmio depo koji u trenutku sklapanja ugovora uopšte nije postojao! Članom 6, stav 1 pomenutog ugovora precizirano je da se Narodni Muzej obavezuje da plaća mesečnu zakupninu za korišćenje predmetnog prostora u iznosu od 35. 251. evro mesečno i to svakog petnaestog u mesecu za tekući mesec korišćenja predmetnog prostora, a pošto Narodni Muzej nikada nije preuzeo na korišćenje depo niti je u njega preneo umetnine, jasno je da ne postoji obaveza Muzeja da plati uslugu koja nije izvršena! Međutim o tome da je nekome iz tadašnjeg saziva Ministarstva bilo veoma stalo da se umetnine po svaku cenu presele u depo Kunstransa, najbolje govori činjenica da je još krajem 2006.

 Kunsttransu ponuđeno od strane Ministarstva kulture da se plati zakupnina za celu 2007. godinu unapred iako su radovi na uređenju tek počeli u martu 2007. godine, čime je zapravo zakupninom trebalo finansirati uređenje depoa koji se uopšte u tom trenutku nije koristio! Bilo bi jako zanimljivo videti ko je ispred Ministarstva vršio ovakvu ponudu. Da li možda tadašnji pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić? 

Prema saopštenju pravne službe Kunstransa vidi se da je pre zaključenja ugovora Narodni muzej morao da se obrati Upravi za javne nabavke, što je i učinjeno. U tom postupku je dobijeno odobrenje da se ugovor zaključi neposrednom pogodbom bez javne nabavke, s obzirom da ne postoji nijedno domaće pravno lice koje se bavi tom delatnošću osim Kunsttrans-a Beograd. Međutim pregledom postojeće baze podataka Agencije za privredne registre ustanovljeno je nešto sasvim drugo: tako je recimo pod matičnim brojem  17463705 registrovano aktivno privredno društvo Kunsttrans doo za prevoz, usluge i trgovinu Beograd, Društvo sa ograničenom odgovornošću sa sedištem u Balkanskoj ulici 32/30 osnovano 20.3.2003, 8 dana nakon smrti Zorana Đinđića ali je ovo društvo registrovano tek 8. Jula 2005 godine, dakle tek nakon 28 meseci od dana osnivanja, iz čega proizilazi da je čitavo to vreme od svega 28 meseci Kunsttrans bio u nekakvom nedefinisanom statusu sve dok se nije registrovao a to se dešava upravo u vreme kada je ministar kulture bio Kojadinović a pomoćnik Lukić.

 

 

Depo radi na naftu

 

 

 Takođe je zanimljiva činjenica da je šifra delatnosti 4941, odnosno drumski prevoz predmeta, a na sajtu APRa vezano za Kunsttrans nigde se ne spominju niti muzejska delatnost niti deponovanje umetnina. Ako je od trenutka registracije delatnost ostala nepromenjena kako je onda moguće da se Kunsttrans uopšte mogao baviti lagerovanjem i čuvanjem umetnina? O tome da se na mnogim mestima nadležni nisu ni najmanje mešali u svoj posao najbolje svedoče sledeće činjenice: pregledom podataka na sajtu APRa ustanovljeno je i postojanje preduzeća Atelje Pale, preduzeće za umetničku obradu slika i predmeta, trgovinu i usluge atelje pale doo beograd (Čukarica), aktivnog privrednog društva sa ograničenom odgovornošću i sa sedištem u ulici Blagoja Parovića 25.

 Ono što je zanimljivo je činjenica da je ovo preduzeće osnovano i registrovano još 20. Juna 2005. godine , dakle 18 dana pre Kunsttransa Beograd , a za razliku od Kunsttransa, ovo preduzeće je registrovano sa pretežnom delatnošću odnosno šifrom 9102, tj delatnost muzeja , galerija i zbirki. Iz ovoga je jasno da je u trenutku sklapanja ugovora o poslovno tehničkoj saradnji u Beogradu postojalo najmanje dva preduzeća sa istom delatnošću, tako da je direktnim pogađanjem uveliko prekršen zakon i jasno je da ima dovoljno argumenata za pokretanje krivične odgovornosti i Tatjane Cvjetičanin, Miladina  Lukića, Đorđa Brankovića kao i svih drugih učesnika ovog udruženog zločinačkog poduhvata!

 U julu 2006, u Institutu za bezbednost izrađuje se dokument Depo Narodnog Muzeja u Krnjači - Analiza bezbednosne ugroženosti lica objekata i materijalnih dobara. U ovom dokumentu se konstatuje da je prilaz objektu moguć preko neuređenog makadamskog puta u dužini od 150 metara, da je postojeći objekat, predviđen za rekonstrukciju pod istim zajedničkim krovom sa firmom Tehnooprema i da je od nje odvojen pregradnim zidom od opeke.Takođe se konstatuje da se na istoj parceli nalaze pokriveni magacinski prostor, rezervoar i magacin za gas, sa zapadne strane lokacije se gradi industrijska baza za izradu betonskih blokova, pri čemu se uopšte ne spominje činjenica da se do spomenute baze prilazi putem duž parcele Kunsttransa i Tehnoopreme preko kojega dnevno prolazi više desetina teških kamiona. U to vreme sa istočne strane se očekivala izgradnja benzinske pumpe (u međuvremenu sagrađena i otvorena) a sagrađen je i kompleks firme Jeep Commerce tako da je parcela i magacin Kunsttransa sa istočne strane zatrpan nasipom refuliranog peska od najmanje 2.5 metara  koji je poduprt betonskim zidom. U analizi se takođe konstatuje da je zadnja (južna) strana neizgrađena i predstavlja zabaren prostor podložan plavljenju u vreme velikog vodostaja Dunava.

Osim toga navodi se da je najbliža stanica milicije nalazi u Borči na putu prema Crvenki i u Beogradu u ulici 29. Novembra, dok su najbliže protivpožarne jedinice u Ovči (plinska stanica), Pančevu i Beogradu (Mije Kovačevića). U poglavlju 2: bezbednosna ugroženost objekta jasno se konstatuje da izolovanost objekta i njegova pristupačnost sa svih strana predstavljaju bezbednosan problem koji mora da se rešava u odnosu ukupnog vremena potrebnog napadaču za prodor u objekat, uzimanje kulturnog dobra i napuštanje objekta i vremena potrebnog za intervenciju od trenutka aktiviranja alarma u policiji i li nadležnoj službi bezbednosti do dolaska na objekat!

 U nastavku studije daju se varijantna rešenja brojnih tehničkih problema, počevši o gradnje tampon zone u magacinu Tehnoopreme, postavljanja dvostrukih ulaznih vrata i prepreka na krovu, ali se spominju i pojedini bizarni detalji projektnog zadatka pa se tako vidi da prostor Depoa ne sme da ima odgovarajući mokri čvor koji bi koristila služba obezbeđenja što pravi značajan problem u organizaciji njenog rada . U 4. Poglavlju se definiše višeslojna zaštita objekta depoa pa se u okviru perimetarske zaštite predviđa postavljanje bezbednosne ograde sa odgovarajućom ulaznom kapijom, čija konstrukcija mora da odgovara odgovarajućim pretnjama sa strane susednih objekata (betonska baza i prisustvo teških građevinskih mašina i potencijalna benzinska stanica i mogućnost eksplozije rezervoara sa gorivom).

Naravno ako se ima neograničena količina novca sve je moguće, pa čak i gradnja armirano betonskog bunkera duž međa čitavog kompleksa, ali se postavlja pitanje ko bi tako nešto trebao da plati. Ipak ovaj i ovakav depo  19.11.2007. godine pregledala je specijalna devetočlana komisija imenovana rešenjem direktorke Tatjane Cvjetičanin u kojoj su pored ostalih bili i odabrani članovi njene Velike muzeološke lože iz samog Muzeja.

 Očito je da je komisija ostala zapanjena izborom boja, rasporedom i brojem polica i rafova, kliznih ormana i ostale savremene opreme te su nakon uvida koji su im omogućili brojni članovi i saradnici Kunsttransa izdala Mišljenje kojim se konstatuje da uslovi u predmetnom depou odgovaraju najvišim propisanim standardima za smeštaj i čuvanje kulturnih dobara. Jedino im je, pri tome, a i autorima bezbednosne studije, promakla činjenica da se automatizovana kotlarnica na naftu nalazi u samom objektu. Prava sitnica, zar ne?

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane