Natrag

Ispovest

Ispovest

 

Ekskluzivno: neautorizovana autobiografija Džulijana Asanža (8)

 

Znam šta je izdaja

 

Usred bitke protiv optužbi koje su zadirale u njegov privatni život i gnevnih osuda američkih političara, Džulijan Asanž, glavni urednik svetski poznatog web sajta Wiki Leaksa, heroj antiglobalizma, napisao je svoju autobiografiju, čiji je original štampan bez njegove autorizacije. Uprkos tome, reč je o izvanredno važnom svedočenju koje ukazuje na totalitarnost lažnih demokratskih bastiona na Zapadu. Asanžova borba protiv mračnih režima, protiv moćnih i silnih, pokazala je da još ima nade za svet koji je potonuo u strah i beznađe. Tabloid će u sledećim brojevima objaviti najvažnije delove ove ispovesti uz saglasnost srpskog izdavača (Albion Books, Beograd).

 

Džulijan Asanž 

 

 

Na putu od dvorišta do ćelije ili od biblioteke do ćelije, primećivao bih kako ostali zatvorenici zure u mene. Zatvorske vlasti su bile paranoidne zbog mogućnosti da me neki zatvorenik fotografiše mobilnim telefonom. Nije trebalo da imaju mobilne, ali mnogi su ih ipak imali, tako da su mislili da bi neka fotografija mogla lako završiti u novinama. Zato mi je upravnik dodelio čuvara koji me je svuda pratio, „Misle da tamo napolju svi hoće da me se dočepaju", rekao sam mu.

„Ko misli?"

„Vlasti."

„Dobro", rekao je, „svako ima svoju cenu, a ovi ljudi nemaju ništa."

Video sam se sa katoličkim kapelanom u jednoj od prostorija za sastanke. Nije se desilo mnogo toga u pogledu duhovne poduke, ne zato što nisam najbolji kandidat za takve stvari već zato što je čovek bio iz Ugande, tako da sam osetio bliskost i onda smo se smejali dok smo razgovarali. Dok sam se vraćao niz hodnik, na polici biblioteke primetio sam Solženjicinovu knjigu Odeljenje za rak. Poneo sam je u ćeliju i izgubio se u njoj, u staroj mudrosti o neljudskosti i utehi te veličanstvene knjige. U priči se pojavljuje i jedna neobrazovana žena iz srednje klase; njen muž je u radnom logoru i ona se pita šta da kaže njihovom sinu. „'Istina može da  upropasti i odraslog čoveka, zar ne?'", kaže ona. „'Može ti slomiti rebra. Ili treba da sakrijem istinu i pustim ga da se sam nosi sa životom? Najzad, ima oči, može da vidi.'

'Natovari mu istinu za vrat!', uzviknu Oleg."

Tamo napolju, prostirali su se hektari napisa u štapi. Isto toliko sam čuo i od svojih simpatizera i to me je navelo da se zamislim: Kejblgejt sada predstavlja najobimniji strogo poverljivi materijal ikada objavljen u istoriji. Ali, zamislio sam se i nad cenom i razlozima za švedsku aferu. Da li sam time što nisam ponovo zvao one žene zaista otvorio vrata mržnji? Vreme se može odmotavati postepeno, ali ne uvek i iskustvo. U zatvoru sam razmišljao o obliku koji je poprimio moj život, o svim tim prilikama i krizama, i na kraju mi je misli okupirao svet iza svega toga. Da li sam pogrešio u proceni ili je sve bilo u okvirima onoga što sam pokušavao da postignem? Da li sam Jenkije zacepio suviše jako? Ceo slučaj će proći, posle mnogo muka za sve umešane, pretpostavljam - ali će proći i onda ću moći da izvučem pouku iz onoga što se dogodilo te neverovatne godine. Da. U svom zatvorskom samovanju nosio sam u sebi dovoljno gneva za narednih sto godina, ali moj zadatak je bio da nastavim s našim izdavačkim poslom i da se postaram da svet na to reaguje.

 

Počeo sam da učim igru

 

Moje saslušanje povodom kaucije odigralo se u Prekršajnom sudu grada Vestminstera, u ulici Horsferi Roud, 14. decembra. Sudnica je bila prepuna, kao i ulica ispred nje, dok sam se približavao u policijskom kombiju. Neko je rekao da su ulice oko stanice Viktorija izdajničke, a ja sam se osmehnuo i pomislio, „Znam šta je izdaja, prema tome, ostavite ulice na miru". Tužilaštvo je htelo da ospori kauciju, pod bilo kakvim uslovima, i da me prikaže kao neku vrstu opakog Džejmsa Bonda, dobro umreženog i punog kompjuterskih trikova, koji bi mogao da lako nadmudri snage za nadzor. Ubeđivalo je sudiju da bih mogao da hakujem sistem za praćenje. Siguran sam da bismo to mogli da uradimo, ali, kao i obično, tužilaštvo je, kao i veći deo štampe, padalo na jeftiniju vrstu fikcije. Bio im je potreban nitkov srebrne kose, neka vrsta otkačenjaka koji mazi mačku u krilu, opsednutog serijskim zavođenjem i svetskom dominacijom. Bilo je zanimljivo - i alarmantno - videti do koje mere su dopustili da se osećaj za pravdu pomeša s brojnim fantastičnim naslovim koji su me okruživali. Nije imalo svrhe suprotstavljati se tome. Stvoren je određeni utisak, a ja nisam imao ni umeća, niti volje da ga odagnam. Ali sve vreme sam bio svestan da će moji advokati morati da se rvu s tužilaštvom i štampom, koji su se ponašali kao da gledaju neki film, iako su se zapravo igrali s nečijim životom.

Sudija je u jednom trenutku opomenuo ljude s galerije za javnost da ne koriste Twitter. To je bilo dovoljno simbolično. Kada je reč o britanskim sudovima, često je prezir taj koji rađa prezir; u središtu mog slučaja, uvek je bilo prisutno nešto što bi se moglo nazvati generacijskim odbijanjem. (Veće staraca Vrhovnog Suda je kasnije, na osnovu činjenica iz našeg slučaja, dopustilo upotrebu Twittera u sudnici.) Podigla se velika prašina i oko iznosa za kauciju. Iako sam aktivista i vođa jedne neprofitne organizacije, novinski naslovi, pisani po uzoru na filmski scenario, ohrabrivali su sud da za moju kauciju traži neverovatnih 240.000 funti. I dalje sam mislio, „Neću dopustiti da budem žrtva ove situacije. Nisam kriminalac". Isto snažno osećanje me je pratilo i kada sam se tog popodneva vratio u kombi. Kamere su opet udarale o staklo, a ja sam pogledao ka njima i podigao dva prsta, u znak mira. Ta fotografija se pojavila u svim novinama, ali to je bio samo impuls, pokušaj da poručim, „Nećete me pretvoriti u bednog kriminalca". Pokušali su da me slome u tom malom zatvoru, ali tog dana u sudnicu sam ušao siguran da priča počinje da se povezuje, ali ne pod njihovim uslovima, već onim koje smo odredili moji simpatizeri i ja.

Doduše, i dalje sam bio u opasnosti. Počeo sam da shvatam da je opasnost sada moje pravo boravište. Ali sedeo sam na optuženičkoj klupi suprotstavljajući svoje osećanje pristojnosti i istinoljubivosti njihovom; za mene je taj proces bio samo njihova predstava za javnost, i ako ne budu mogli da nađu rupe u našoj argumentaciji, onda će moju ličnost osuti drvljem i kamenjem. Počeo sam da učim igru. Sedeo sam na optuženičkoj klupi siguran da me ne poznaju. Možda sam bio samo kreacija njihove prestrašene mašte; tužitelj je, kao i mnogi političari,u mnogim zemljama, u meni video pretnju, dok je većina običnih ljudi u našoj organizaciji videla šansu. Pogledao sam ljude s galerije, koji su došli da me podrže, i mahnuo im.

Kaucija je odobrena 14. decembra, ali samo zato da bi mi onda rekli kako su švedske vlasti uložile prigovor na takvu odluku i da ću morati da se vratim u Vondsvort. To je bilo teško prihvatiti, da ću opet morati da se odvojim od svojih prijatelja i simpatizera, da više neću moći da razgovaram sa advokatima, da ću morati da sedim u zatvorskom kombiju dok još jednom mili kroz masu novinara. Bilo je teško ponovo ući u zatvorsku ćeliju i slušati kako se vrata iza mene zatvaraju. Ali, kao što sam rekao majci pre saslušanja, okolnosti nisu pokolebale moja uverenje, niti uzdrmale moje ideale.

 

Sevanje snega i bliceva

 

Posle još dve noći u zatvoru, 16. decembra sam se ponovo našao sudnici, ovog puta pred Vrhovnim Sudom. Ta dva dana u sudnici protekla su u razmatranju tehničkih pitanja. Nemam ništa posebno da kažem o sudiji, osim da se sve vreme ponašao kao da mu neki dopisnik Timesa čuči na ramenu. Ne znam kako drugačije objasniti zašto je odredio tako visoku kauciju i tako stroge uslove nadzora. U njegovoj glavi ja sam bio neka vrsta misterioznog, filmskog glavnog dase, koji bi svakog časa mogao da iščezne u pramičku dima, uz pomoć helikoptera ili baraža laserskog oružja. Ali, moje stanje je bilo mnogo običnije nego što je pomišljao. Nisam imao ni kuću, niti automobil, jedva da sam imao neko vlasništvo, osim torbe pune telefona. Do njega to prosto nije dopiralo i onda je odredio tu prestrogu kaznu, kao da je hteo da deluje preventivno. Nije bilo optužnice protiv mene, a moje saslušanje tražila je zemlja u čije sam političke motive, u tom trenutku, imao razloga da sumnjam. I to je bilo sve.

Moji simpatizeri su na kraju sakupili novac za kauciju, a prigovor Švedske je odbačen. Trebalo je da budem oslobođen. Koliko će ta sloboda potrajati, to je već bilo drugo pitanje. Trebalo je da budem u kućnom pritvoru, u kući jednog simpatizera iz Norfolka, do saslušanja o ekstradiciji, odloženog za februar. Ali, tamo u Vrhovnom Sudu, bio je trenutak za slavlje. Lično, osećao sam da je vreme provedeno u zatvoru bilo traumatično, očvršćujuće i poučno; konačno sam video veličinu i razmere onoga što je WikiLeaks postigao. Iskustvo me je navelo da preispitam svoju prošlost i potvrdilo budućnost. Sada smo i zvanično bili u sukobu sa silama starog poretka, protiv njegovih pretpostavki, protiv njegove moći da ućutkuje ljude, protiv njegovih strahova.

Na stepeništu suda pojavio sam malo pre šest sati popodne. To će biti dobra živa reportaža, za večernje vesti. Sa svojim advokatima pored sebe, odmah sam začuo povike odobravanja i ugledao gomilu fotografa i novinara. Bilo je mračno, ali cela scena je blistala od bliceva fotoaparata. Bilo je toliko mnogo ljudi, da niste mogli da vidite dalje od par metara iza njih, zbog mraka i gustog snega koji je padao. Stajao sam tamo i sve se postepeno smirilo, a ja sam razmišljao šta da kažem. Bilo je mnogo ljudi koji sam hteo da se zahvalim, ali, iako je, na neki način, to bila prilika za slavlje, mislio sam na one muškarce i žene širom sveta koji su i dalje u zatvorima, u samicama, ignorisani od medija, bez ikoga ko bi platio kauciju za njih i bez ikakvih izgleda za oslobođenje.

Zar sneg ne ume da ublaži stvari, da smiri užurbanost života i priguši zvuke? Tako sam mislio i samo stajao tamo, i smirenost je došla. Sneg je iskrio pod bljeskom stotina bliceva. Gledao sam sve to svega nekoliko trenutaka i onda, tamo na stepeništu sudnice, pomislio kao sam prevalio zaista dugačak put da bih video toliki sneg...

 

A 1.

 

Bez imovine, van domovine...

 

Nisam imao ni kuću, niti automobil, jedva da sam imao neko vlasništvo, osim torbe pune telefona. Do njega to prosto nije dopiralo i onda je odredio tu prestrogu kaznu, kao da je hteo da deluje preventivno. Nije bilo optužnice protiv mene, a moje saslušanje tražila je zemlja u čije sam političke motive, u tom trenutku, imao razloga da sumnjam. I to je bilo sve.

 

A 2.

 

Prljavi veš vlade SAD na WikiLeaks-u

 

Na Asanžovom sajtu WikiLeaks, nalazi se sve ono do čega javnost nikada ne bi došla preko kontrolisanih svetskih medija. Tu su odluke somalijske Unije islamskih sudova koji su  pozivali na egzekuciju vladinih službenika, dokumenta o Gvantanamu, podaci o korumpirannom nekadašnjem vladaru kenije, Danijelu Arap Moiju, privatne prepiske Sare Pejlin, dokumenta američke obaveštajne službe u kojima piše da Vikiliks predstavlja „opasnost po armiju SAD", pa do snimka američkog napada u Iraku, koji je obišao svet.

Video-snimak iz 2007. godine na kome se vidi kako američki helikopter u Iraku ubija grupu ljudi koja hoda ulicom, između ostalih i dva Rojtersova novinara, pri čemu se čuje kako se posada smeje i naziva žrtve „mrtvom đubradi", izašao je u javnost zahvaljujući „Vikiliksu".  Američki vojnik Bredli Mening optužen je da je ovaj snimak prosledio Asanžu i sudi mu se zbog odavanja poverljivih informacija i ugrožavanja nacionalne bezbednosti Sjedinjenih Američkih Država. Američka vojska navela je tada da se prema pitanju upravljanja poverljivim informacijama odnosi veoma ozbiljno, jer je ono važno za bezbednost zemlje. 

Tu su i dokumenti o Avganistanu koji teško optužuju NATO snage za ubistva i ranjavanje civila, a Pakistan za dvostruku igru u kojoj zvanično sarađuje sa Amerikom, a nezvanično sa Talibanima. WikiLeaks je objavio i podatak da se znalo za kretanje Osame bin Ladena, koji je prisustvovao sastancima terorista na granici sa Pakistanom, ali da NATO nije iskoristio te prilike da ga uhapsi. Posle objavljivanja ovih dokumenata, predsednik Avganistana Hamid Karzai nazvao je Asanža neodgovornim, a američki ministar odbrane Robert Gejts čovekom koji je „okrvavio ruke", jer je davanjem tih informacija na uvid svetskoj javnosti ugrozio živote američkih vojnika i njihovih avganistanskih saveznika.

Asanž je na optužbe odgovorio da poseduju još 15.000 dokumenata koje nisu objavili upravo zato da ne bi stradali nevini ljudi. „Sve se može dogoditi, ali ništa se nije dogodilo", odgovara Asanž na optužbe da je doveo ljude u opasnost. „Mi nećemo prestati da radimo ono što mislimo da je dobro zato što se može dogoditi šteta... Za četiri godine koliko postojimo ne znamo da je iko ikada fizički povređen. Sa druge strane, uticali smo na promene vlada i zakona i imali smo pozitivne rezultate".

Američkoj vladi nije preostalo ništa drugo osim da moli da se ostali dokumenti ne objavljuju. Najpre je saopšteno da podaci nisu ništa više od „hrpe neobrađenih informacija" koje pri tom i ne otkrivaju ništa novo, ali je odmah zatim Vikiliks upozoren da je već doveo u opasnost mnoge avganistanske porodice. „Ako su ljudi sada u opasnosti za to je odgovorna američka vojska ", kaže Asanž. „Šokirani smo njihovim odnosom prema svojim izvorima. Mi smo organizacija koja se bavi zaštitom izvora i svoje savršeno štitimo. A ovaj materijal koji smo objavili bio je dostupan svakom vojniku u Avganistanu. Američka vojska je odgovorna što nije bolje zaštitila te informacije".

„WikiLeaks" je za nekoliko godina koliko postoji stekao obožavaoce i mrzitelje, a Asanž je proglašen herojem i izdajnikom, Robinom Hudom i kriminalcem, borcem za slobodu govora i potkazivačem. Britanski „Dejli mejl" optužio ga je da je toliko neodgovoran da bi obelodanio i savezničke planove za Dan D 1944. godine! Na to je Asanž odgovorio: „To je nonsens, naša politika je da se šteta minimalizuje. Da je reč o Danu D, mi bismo odložili objavljivanje."

 

 

GLOSA

 

Pravi test žurnalističke petlje je protivnapad

 

(Džulijan Asanž)

 

GLOSA

Džulijan Asanaž je junak našeg doba, jer je na svom sajtu Vikiliks obelodanio najviše podataka koje je neko veoma, veoma želeo da sakrije...

(Ljiljana Smajlović, predsednik UNS)

 

 

Narudžbenica

Poručite knjigu Džulijana Asanža za 1.200 dinara na e-mejl: prodajaŽalbionbooks.rs , na telefon 061 1583374 ili pismom na adresu: Albion Books, Mileševska 35, 11000 BEOGRAD.

Za narudžbine preko Tabloida, specijalan popust 20%.

 

 

Reč izdavača

 

Nijednog trenutka se nismo dvoumili da li da se upustimo u objavljivanje autobiografije jedne od svakako najkontroverznijih ličnosti savremenog doba. Prošlog decembra, usred bitke protiv optužbi koje su zadirale u njegov privatni život i gnevnih osuda američkih političara, Džulijan Asanž je počeo da piše priču o svom životu - kaže Uroš Balov, direktor „Albiona Books-a". - Ono što je posle nekoliko meseci rada poprimilo oblik knjige jeste ovaj rukopis iz koga saznajemo važne detalje vezane ne samo za rad „Vikiliksa", već i za moralni i politički razvoj njegovog osnivača: od njegovih dečačkih i mladalačkih godina u Australiji, preko putovanja po Evropi, Aziji i Africi, sve do danas. To je knjiga koja gori od strasti i gneva, knjiga od suštinskog značaja za razumevanje našeg doba, ali i meditacija o samom značenju razotkrivanja - ističe Balov.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane