Natrag

Epizoda 95

 

Epizoda 95

 

Nismo mi od juče

 

Zoran Milojević

 

Stiže kraj januara, a mi proslavismo Hristorođenje i Hristoobrezanje (Nova godina), po oba kalendara. I sad razmišljam: vreme je da, konačno, sebi budemo korisni a ne štetni, a to podrazumeva da poštujemo ono što smo propisali. Prosto, srpski rečeno, da poštujemo zakone. Ali, zakon nije melem za dušu nitkova niti je otrov za dušu pravednika. On je odbrana od malodušnosti ("dobro je, samo da ne bude gore").

Princ od Travunije (današnje Hercegovine), Rastko Nemanjić, pomirio je braću nad odrom mrtvog oca. Mogao je to jer je tihovao, molio se i bio podvižnik, i samo tako je mogao da razume posrnuće svoga roda. To se ne postiže nemoralom i lopovlukom. Lopov si i kada ukradeš od lopova!

Dijete Ivica izreče da treba u pregovorima sa Albancima da budemo kao Hrvati i Slovenci prethodnih sedamdeset godina, i da naša ljubav ne bude jednostrana. Generacije onih čiju ideologiju baštini Ivicina partija revnosno su crtale granice Hrvatske, praveći Hrvatsku i tamo gde je nikada nije bilo, a još revnosnije su ubijali one koji su se tome suprotstavljali.

Kad ovo rekoh jednom SPS-ovcu sa Čukarice, ljutito je odmahnuo rukom:

-Ti si izdajnik i saradnik okupatora!

Vreme odlučuje, odgovorih-ko je izdanak a ko je izdajnik. Tvoj problem je što ne shvataš da je vreme to već odlučilo...

Razmišljati o ulasku u Evropsku uniju je isto kao i voditi računa o kilaži dok sečeš kolač. Uz to, misija Srbije je da vrati "belu Evropu" svojim korenima. O "beloj Evropi", Evropi nacija, sanjao je šarl De Gol i njegov miljenik, đeneral Dragoljub Mihailović.

Siguran sam da tu ideju najbolje razume Vladimir Putin. Zato je sve bliži Nemačkoj, jer putin zna da su "so soli" evropskih nacija upravo Rusi, Nemci i Srbi, njihova kultura i umetnost...Zbog ovih reči mnogi će me smatrati budalom, ali ne brine me to...Mašem im ispred očiju: "...Ravna gora pobediti mora". Šta da im radim, demokratija je, svako ima pravo da čuje moje mišljenje!

Kao i ostali kriminalci, i Milovan Đilas zaslužuje pravo na ljudskost. Po naređenju te "ljudskosti", u podne 23. oktobra 1944. godine, iz porte Hrama Svetog Ilije u Mirijevu, odveden je starešina, protojerej Velimir Stojanović. Po molbi profesora Bogoslovskog fakulteta Steve Dimitrijevića, lično je doktor Ivan Ribar molio Đilasa za protin život. Đilas je hladno odgovorio: "...Taj jarac je bio sveštenik Avalskog Ravnogorskog korpusa, i za njega nema milosti". Iste noći, protu Stojanovića je u Lisičjem potoku zaklao kapetan UDB-e, kasnije major, izvesni Nestorović. Bog sudi, neka se ljudi sećaju!

Mlađa (kompozitor) i Mirković (menadžer), razmeniše međusobne netrpeljivosti po principu "nekima se sviđa, ostali nemaju ukusa". Ipak sede u istoj vladi iako je u njihovom zabranu mnogo bukvi a u svakoj ruci nose po jednu sekiru. Pare su udobne, kao bakin jastuk!

"Borac od četrdeset treće" koji kupuje i čita moje knjige, šapuće mi na parastosu: "...Ajde što te hvali moj brat, bio je "Dražinac", ali i ja mislim da pišem istinu. Jedino što mrzim u tvojim knjigama i kod mog brata je što davite sa hrišćanstvom. Ja ne volim Hrista!

-A šta ako Boga stvarno nema?

-Ako Hrista nema, mirno mu šapućem, spali sve moje knjige, uzalud sam ih pisao!

Sva usplahirena, članica nevladine organizacije se svađa sa mnom i Drakčetom Bakalinom.

-Eto kakvi smo, može nam se desiti da nam ponovo uvedu vize!

-A što da idemo nepozvani u tuđu kuću, nervira se Drakče. To mu dođe isto kao što se ti trpaš u krevet slikaru Draganu, a on beži od tebe!

U Drakčetovoj bakalnici, na Badnji dan, obraća se penzioner ispisniku: "...Lako je tebi, nemaš nikakvih obaveza, jedna guša-jedna duša, a ja hranim četvoro!".

-Imam ja velikih obaveza, reče mu ispisnik, čuvam tvoju decu od sebe!

Sredina u kojoj se međusobno druži naša mladost, ima svoja pravila poštovanja. Poštuje se moć fizičke sile i moć novca. Moć izgovorene reči je uvek na štetu onih koji imaju reč, ali čak i takvi više ne koriste reči "Hvala", "Molim", "Izvinite", "Izvolite".  Liberalno tržište je progutalo reči koje gvozdena vrata otvaraju...

Kad bih uzeo budak i počeo da rušim spomenik na Slaviji onom srpskom izrodu Dimitriju Tucoviću, zaglavio bih u zatvor do stogodišnjice Prvog svetskog rata. kakva sam budala, ja bih onaj spomenik srboubicama iz Preševa i Bujanovca, digao u vazduh. Znam da bi mi mnogi iz vlade i opozicije rekli da je rušenje spomenika necivilizacijski čin. Znam da među njima ima mnogo njih koji jesu pametniji od mene i mnogo onih koji nisu rušitelji kao i ja. A opet, kopka me dilema o njima: jesu li ono što mislim da jesu ili verovatno nisu ono što mislim da nisu?

Status istaknutog umetnika nije dobio Petar Tanasijević. Malo je što je komponovao pesme: "Od izvora dva putića", "Jutros mi je ruža procvetala", "Sjaj meseče zvezdo sjajna", "Čaj za dvoje", i još hiljade pesama...

Na Kosovu ništa novo. Skupština je opet rezolutivno rekla da smo Srbija. Sačuvajte osmeh na licu jer je on mera svih naših mera.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane