Zrenjanin

Agonija radničke klase u srednjem Banatu: bolje umreti nego biti invalid rada

Komedija svakodnevne tragedije

Okrutnost pastira meri se glupošću ovaca. Obezglavljeno i rastureno radništvo u srednjem Banatu, sistemski pokoreno od strane birokrata na svim nivoima, surovo se sprečava u organizovanim pokušajima samoodbrane, zagarantovanog prava na rad i zaštite zdravlja na radu.

Zoltan Horvat

Slučaj Ištvana Patakija (52), majstora pozornice sa dvadesetšestogodišnjim stažom u tehničkoj službi Narodnog pozorišta Toša Jovanović, drastičan je primer nemoći i (uzaludne) žrtve danas nepostojećoj kulturi u Zrenjaninu. Ištvan je novembra prošle godine, obavljajući zadatak od pretpostavljenog da za potrebe scenografije nove predstave "Kumovi" pribavi granje od vrbe zajedno sa kolegom sa posla, nakon pada od preko 2,5 metra, tresnuo na zemlju sa drveta sa motornom testerom u rukama. Doživeo je tešku povredu pete, tačnije zdrobio je kosti u peti, nakon čega prvi lekarski nalazi predviđaju težak invaliditet.

Od tog trenutka, Ištvan doživljava pravo na zaštitu na radu kao Božju kaznu. Na prvom koraku u bolnici doživeo je da mu na ortopediji kažu da nije VIP građanin, odnosno da mu je oduzeto pravo na "privilegiju" da savremenim medicinskim tretmanom na VMA u potpunosti sanira povredu. Reče mu u poverenju Mile u bolnici: brate Ištvane, niko od tvojih nije stao iza tebe, običan si radnik, dakle, goljo si, do kraja života trpi svoju nesmotrenost, uostalom, ko te uopšte terao da se pentraš po drvetu i rizikuješ?

Iz pozorišta je u bolničku posetu stigao sekretar Milinko Milošev, doneo mu obrazac za povredu na radu rekavši mu da ga matična kuća neće ostaviti na cedilu. Nakon operacije u zrenjaninskoj bolnici gde mu je u stopalo ugrađena šipka od pola metra, Ištvan se svakodnevno uverava kako funkcioniše pozorišno i svako drugo gradsko "cedilo" u navodnoj odbrani zaštite zdravlja radnika. Nije da ih zabole, ali tek nakon mesec dana od nesreće na radu, tačnije 28. novembra prošle godine, javila mu se telefonom inspektorka rada zrenjaninskog odeljenja, gospođa Škorić. Tom prilikom, tražila je od Ištvana da telefonskim putem potpiše sopstvenu izjavu koju je ona sročila sa sekretarom pozorišta. Ištvan je, naravno, sa gnušanjem odbio ponižavajući predlog inspektorke. Posebno su bili interesantni predlozi da Ištvan ublaži svoju izjavu kako pozorište, a naročito rukovodioci ne bi zakonski odgovarali.potvrdi da je recimo pri slobodnom padu od jedva 1,5 metra (pokušaj skraćivanja leta), na recimo 48 santimetara od zemlje, pokušao da se iskorakom dočeka na desnu nogu, ili je bila leva, svejedno...

U međuvremenu, „samo" 34 dana od nesreće, u kancelariji sekretara pozorišta, inače dobrog poznanika gospođe Škorić, a u prisustvu Vilmoša Kašlika, rukovodioca RJ scenske tehnike, vala  i ovaj pokorno poznaje sve svoje pretpostavljene, sročilo je izveštaj. Preko potrebna "pomoć" im je stigla i od Milenka Vidakovića, fantomskog lica određenog za bezbednost i zdravlje poslodavca, koji piše i izveštava po diktatu pretpostavljenih, ali ga poslednjih godina niko živ nije video u zrenjaninskom pozorištu. Dobro uvezano društvo zaštitara institucija od štetnih uticaja radničke klase, napisalo je izveštaj kojeg bi se postideo i učenik trećeg razreda osnovne škole. Rečenice duge po pet-šest redova, znakovi interpunkcije zaboravljeni, misaone premise nejasne. Još veći belaj bila je jasna poruka Ištvanima koji traže zakonom zagarantovano pravo na zaštitu zdravlja na radu, da  jednostavno nije smeo da se povredi.

Jer, u Ištvanovom slučaju, interes ustanove u kojoj je još uvek na platnom spisku, prioritetan je. Naime, drsko i bezobrazno se navodi da je Ištvan, dal je bio pri sebi, samoinicijativno predložio seču granja, odnosno da ga niko nije terao da se pentra po drveću. Što bi se reklo, sam pao, sam jao.

Ištvan ovakvu nebulozu nije potpisao, a u razgovoru sa direktorkom pozorišta Ivanom Kukolj - Solarov koja ga je posetila u bolnici, dobio je uveravanja da će biti sve u redu, odnosno da će na bolovanju dobijati ceo iznos plate (cirka 30 hiljada dinara). Ištvan kaže da je Ivana prilikom susreta sa njim bila najviše šokirana videvši da u ruci ima jedan od internih izveštaja koji je sticajem čudnih okolnosti završio kod njega. - Šta će kod tebe poverljivi spisi pozorišta, nije izdržala da ne pita Ivana tresući se kao prut, navodi Ištvan iznenađen ponašanjem direktorke. - Bilo mi je jasno da ne smem da znam kakvu polupismenu, ali pažljivo sročenu papirologiju pišu o meni, nakon čega, naravno, imam obavezu da presavijem tabak i tužim redom neodgovorne institucije u sramnom obračunu protiv sopstvenih radnika.

Na kraju, odgovor Socijalnog bio je ružan, nedostojan i očekivan.  U neuko sročenom obrazloženju, Ištvanu Patakiju nije priznata povreda na radu, nakon čega vrsnom rukovodiocu pozornice sledi dug oporavak sa umanjenom platom. Van pameti je da Socijalno donosi odluku na osnovu izjava rukovodilaca u pozorištu a ne na osnovu, jedino merodavnog, zvaničnog izveštaja o povredi na radu (Zakon o zdravstvenom osiguranju, član 33).

         

  Invalidi nisu bolidi

 

Ištvan Pataki, svež invalid, već dve decenije vodi žestoku sindikalnu borbu u ostvarivanju zagarantovanih prava radnika. Politikanska garnitura direktora pozorišta, počev od uvođenja petooktobarske demokratije na daske koje život znače (Rajačić, Jašin, Ibrajter, Paskaš...) nije imala milosti prema sindikalnom angažmanu Patakija. Uprkos svim otporima, Nezavisni sindikat postao je reprezentativan, Pataki je istrajao u doslednoj primeni odluka da svi radnici u tehničkoj službi dobijaju pune plate i putne troškove. Uporni i dosledni Ištvan se u statusu žestokog sindikaliste izborio i za jubilarne nagrade svim zaposlenima, od kojih se tehničari tretiraju kao zaposleni drugog reda. Usput se borio i pobedio šurnajs disciplinskih prijava protiv njega, progona i šikaniranja.

Danas u zrenjaninskom pozorištu nema sindikalne borbe. Svi bi da se uvale u guzice svojim pretpostavljenim nosiocima kulture. Predsednik jednog od sindikata je čovek poslušnik koji je usput zaposlio i svoju drugu po redu ženu, vrhovnik drugog sindikata je takođe ugurao svoju ženu na platni spisak. Ištvana Patakija je 2000. godine u pozorištu smenio novi demokratski sindikalni vođa koji je u ugovoru pismeno tražio da bude na platnom spisku, ali da ne mora da dolazi na posao.

Nema reakcije ni na prodaju pozorišnih karata od 350, 250 i 150 dinara. Sve su identične, a od poštenja rukovodstva, koje se, naravno, podrazumeva, zavisi koliko se tačno sliva u pozorišnu kasu, a koliko u privatne džepove. Sve je podređeno pozorištezgarenju, gde se termini predstava usklađuju sa unapred ugovorenim privatnim tezgama glumaca. Sitne duše caruju i u zrenjaninskoj nekulturi, a novom invalidu Zrenjanina ostaje za nauk i utehu, da samo glupan koji je svestan da je ispao glup u društvu nedostojnih i nedoraslih, nije više glupan.

 

A 1.

Sve po spisku, i po zakonu

Ivana Kukolj - Solarov je u kratkom obraćanju Tabloidu saopštila da se u Narodnom pozorištu Toša Jovanović povodom slučaja Ištvana Patakija, apsolutno sve radilo po zakonu. Slični odgovore dobijeni su i u inspekciji rada i Socijalnom.