O(p)stanak

 

Feljton

 

Pukovnik Svetozar Đ. Radišić: Osvajanje slobode- ratovi budućnosti (5)

 

Srbija u savezu slobodnih i hrabrih

 

 

Najnovija knjiga publiciste, "Osvajanje slobode-ratovi budućnosti", nekadašnjeg vršioca visokih dužnosti u Vojsci Jugoslavije, pukovnika dr. Svetozara Radišića, govori o šokantnoj istini da Srbija i nekadašnja Jugoslavija nisu imali oformljenu doktrinu odbrane "u najkritičnijem delu naše istorije". Ovo je naročito vidljivo u delovima Radišićevog istraživanja  koji se tiču fenomena nenaoružanih oblika agresije. Uz saglasnost autora i izdavača,Tabloid objavljuje delove iz ove intrigantne knjige, koja ima, kako je profesor. Smilja Avramov napisala u svojoj recenziji, "terapeutsko dejstvo".

 

 

pukovnik Svetozar Radišić

 

 

 Srbi su „uspeli" još jednom da žive „najteže u istoriji", da decenijama potiskuju postojeću radnu energiju i neporecivu samoinicijativnost i kreativnost jer žive više od trgovine, sporta i umetnosti nego od proizvodnje. Što je još važnije, uprkos svim nedaćama i šamarima koje dobijaju sa svih strana, zbog složenosti situacije i geostrateškog okruženja, „uspevaju" da se nadaju i misle o budućnosti bez definisanih opredeljenja, iskristalisanih interesa, nacionalnih ciljeva, planova i programa za opstanak i napredak.

Naravno, i problemi srpskog naroda su arhetipski, jer su u mentalitetu i genetskom kodu Srba pohranjene njihove neprevaziđene vrline. To je osnovni razlog za poštovanje srpskog roda i potrebu da mu se obezbedi opstanak. Mnogo je toga učinjeno (sa) Srbima od doba rimskokurijskog falsifikovanja istorije.

Dovoljno je napomenuti brisanje istorije u normandijskoj i germanskoj školi, vatikansko preotimanje vernika, austrougarski, hrvatski i nacistički genocid, progone u režiji Turaka i najnoviji pod nadzorom Alije Izetbegovića, Franje Tuđmana, Hašima Tačija, Bila Klintona i Džona Mejdžora.

Brisanje srpske istorije se nastavlja. U završnom izveštaju generalnog sekretara OUN o događajima u Srebrenici, objavljenom 15. novembra 1999, ne navode se dva značajna dokumenta. Jedan od njih je Memorandum jugoslovenske vlade o zločinima u istočnoj Bosni (opštine Srebrenica, Bratunac, Milići i Skelani) izvršenim od aprila 1992. do aprila 1993. godine. Taj dokument je podnesen Savetu bezbednosti 2. juna 1993. i registrovan pod brojem A/48/177-S/25835. Drugi dokument je knjiga Hronika našeg groblja, koju je u junu 1994. izdao Komitet za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava. I ta knjiga je dostavljena generalnom sekretaru Organizacije ujedinjenih nacija.

Šta treba učiniti da bi Srbi o(p)stali može se (na)učiti iz knjiga srpskih istoriografa Miloša Milojevića, Đorđa Stankovića, Milorada Stojića, Dušana Berića i Relje Novakovića, od pisaca poput Jovana Cvijića, Jaše Tomića, Jovana Sterije Popovića, Miloša Crnjanskog, Sime Lukin Lazića i Iva Andrića, od svetski priznate i poznate hrvatske istoričarke Nade Klaić ili Hrvata srpskog porekla Davorina Perinovića, i drugih.

Starošću se niko pametan ne ponosi. Stoga bi svi Srbi trebalo da nauče sopstvenu istoriju da je ne bi učili od proverenih neprijatelja. Ko to ne shvati, učiće je na osnovu podataka navedenih škola, koje su tu istoriju brisale, falsifikovale i prilagođavale sopstvenim interesima. Ako ništa drugo, zbog pakosnika koji govore o „nebeskom" i „božanskom" narodu, Srbi bi trebalo da nauče više o Velesu, Dajbogu, Belobogu, Crnobogu, Mater Slavi i, posebno, o Isusu Hristu, Svetom Savi, caru Dušanu i caru Lazaru. Možda bi tada bili jasniji odnos srpskog naroda prema (svojim) bogovima i kraljevima i njihov čuveni „plemićki ponos" i prkos.

Istorija srpskog naroda je, nažalost, najjednostavnije rečeno, istorija rasrbljavanja (u procesima latinizacije, germanizacije, islamizacije, arbanizacije, porimokatoličavanja, pocrnogorčavanja itd.), obezbožavanja i sažimanja prema tzv. Beogradskom pašaluku. Događa(lo) se to, pre svega, zbog različitih veroispovesti i teritorijalnih pretenzija srpskih suseda. Najnoviji veoma značajani dokumenti, kao što su „Platforma za redefinisanje državnopravnih odnosa između Crne Gore i Srbije", „Sporazum Srbije i Crne Gore", potpisan 14. marta 2002, i „Ustavna povelja", samo su podsetili na prognoze, procene i predviđanja da će se srpski narod i dalje deliti. Ostvaruju se zle slutnje i nagoveštaji da će neprijatelji srpskog naroda, koji se dosledno pridržavaju jezuitskih protokola, preduzeti planirane korake za razbijanje Srbije zasnovane na daljem podvajanju među Srbima. Pritom će se trilateralisti uzdati u srpsko nepravovremeno i nespremno reagovanje.

Nisu Srbi jedini narod koji je iznedrio velikane poput Đure Jakšića, Petra Petrovića Njegoša, Nikole Tesle, Ruđera Boškovića, Mihaila Pupina, Rastka Nemanjića, Nikolaja Velimirovića, Lazara Hrebeljanovića, Đorđa Petrovića Karađorđa, Paje Jovanovića, Uroša Predića, Radomira Putnika..., ali je sigurno da bi svet bez Srba bio drugačiji i gotovo izvesno duhovno, kulturno i tehničko-tehnološki siromašniji. 

Srbi su postali svetski kuriozitet jer, uprkos svim smicalicama, blokadama, izolacijama i ekonomskim kaznama, na srpskim teritorijama na čudesan način niču nove generacije koje mogu u mnogo čemu da se takmiče sa „ostatkom sveta". Iz godine u godinu, zbog nedostatka materijalnih sredstava, izvoze se mlade reprezentacije u svim kolektivnim sportovima i niču nove. U disciplinama u kojima su na svetskom tronu srpske reprezentacije zemlje koje stoje uz njih i slušaju „Bože pravde" imaju neuporedivo bolje uslove: veći broj takmičara, bolje rekvizite i veće stimulanse. Ipak, građani Srbije nisu zadovoljni kad im je reprezentacija treća ili četvrta u Evropi. Nisu navijači nezadovoljni zbog svoje nadobudnosti i nerealnosti, već verovatno zbog mnogo dubljeg razloga - genetskog koda u kojem je zapisana poruka o nekadašnjoj snazi i veličini.

 

 

Implozija Velikog Brata

 

 

Suština opstanka Srba je u objedinjavanju razbijene nacionalne energije i povratku sebi u procesu samoosvešćivanja. Rezultat bi trebalo da bude država Srbija - oaza ljubavi i mira.

Za početak, kabalisti treba da saznaju da su izučeni njihova zamisao, organizacija, funkcionisanje sistema, ko su vođe i gde se nalaze. Za to nije potrebno mnogo učenja, a važna je strepnja koja sledi i koja će ubrzati proces nestanka kabalističkog poretka. Za to je dovoljno napisati nekoliko sadržajnih članaka i raširiti ih Internetom, i nekoliko predavanja umnih ljudi, a oni postoje. Na sreću, titanski moćni finansijeri će naoružati svoje robove. Mladi moraju da budu spremni za nanotehnološku eru pre i više od megakapitalista, što nije teško, budući da su se pripadnici „svetske elite" samozadovoljstvom i raskalašnošću zaglupili i nepovratno otuđili od informacija.

U prilog rulji su „ubrzano istorijsko vreme", disperzija tehnologija, proliferacija naoružanja, planeterna informaciona umreženost i nestanak prostora (a sve češće i vremena) kao faktora sukobljavanja. Uostalom, kada celokupan ljudski rod bude u sistemu „velikog brata", „veliki brat" neće imati uslova za spas. Doživeće imploziju.

Treba pretpostaviti da će i „nanotehnološki hajduci" i „doušnici" odigrati svoju ulogu u ubrzanju raspada satanističkog sistema. Kako sve što se događa liči na neminovan kosmički proces, čini se da je dovoljno ne činiti ništa, upravo onako kako je sugerisao strategista Sun Cu Vu. Suštinski je važno da se shvati da je reč o „nestajanju Velikog Brata".

Odgovor na pitanje: „Šta da radimo?" vezan je za period koji sledi nakon samouništenja sistema „Velikog Brata". Ne postoji način da se spase „Veliki Brat" i njegov koncept jer je on „kancer kancera". Kontrola kretanja ljudi i njihovog uma je poslednji trzaj kabalista. Za vreme koje sledi posle nestajanja svrhe zla, ljudski rod mora da bude spreman. Tada će se naći na prapočetku stvaranja sigurnije budućnosti, s velikom izvesnošću da je nije sasvim poništio. Koncept razvoja Srbije, nakon osvešćenja, mora da postoji.

Važno je da se shvati da nije moguće preko noći izmeniti svoj svet i da treba graditi strpljivo, postepeno i što je moguće urednije, što znači prirodnim redosledom. Ne treba žuriti, ali još više ne treba ispuštati vreme. Dakle, bez strke i „hladne glave".

Ovo je vreme besmisla, jer saradnici okupatora i najvećih zlikovaca u istoriji traže lustraciju. Međutim, ovo je i vreme učenja i priprema.  Posebno su važni životi prosvećenih, dobroćudnih, visprenih, delotvornih - mudrih ljudi. To je osnovni cilj. Ne sme se učestvovati u ratovima, jer su svi ratovi planirani na osnovu Talmuda i jezuitskih programa. Dakle, bolje je ne činiti ništa nego pomagati samouništenju planete i njenog gospodara - čoveka.

Međutim, iako je stanje srpskog naroda trenutno tragično, bilo bi pogrešno izvesti zaključak o besperspektivnosti. Antiistorijsko je razmišljanje da izlaza nema, ili da je rat koji je Srbima nametnut u poslednjoj deceniji 20. veka zapečatio srpsku sudbinu. Alber Kami je u svojoj knjizi Mit o Sizifu izvanredno ukazao na to da će budućnost čoveka biti kobna ukoliko se slepo prepusti sudbini, umesto da se probudi i usmeri život u pozitivnom pravcu. Tokom cele istorije srpski narod je ispoljio zavidan emancipatorski potencijal, koji je bio presudan u burnim istorijskim zbivanjima od nemanjićkog doba do sadašnjeg vremena. Taj potencijal je uspavan i treba ga oživeti. Budućnost srpskog naroda zavisi od njegove unutrašnje obnove, od sposobnosti da kapacitete naroda i zemlje upotrebi razumno, na bazi istorijskog iskustva i novih znanja. Onaj ko iz istorije nije izvukao pouke postaje, neminovno, njena žrtva.

Kada čovek ne čini ništa za bolju budućnost, svoju misiju prepušta onima koji čine nešto. Zbog različitih struktura ličnosti, uvek će se naći neko uman ko će misliti i o drugima. Učenje, uz istovremeno izbegavanje sukoba i ublažavanje posledica kabalističkog projekta na svakom, pa i na radnom mestu, suština je pripreme za doba mira.

 

 

Rusko pitanje i odgovor na njega

 

 

U pristupu „srpskim nacionalnim interesima" treba zaboraviti sva postojeća svetska i srpska rešenja, te razmišljati razborito, nepristrasno i svevremeno. Na primer, tzv. zaštita legitimnih državnih i nacionalnih interesa garantovanih rezolucijom Saveta bezbednosti OUN 1244 jeste akt kapitulacije. Taj akt se mora uvažavati u meri u kojoj ga uvažava agresor i okupator (pobednik u ratu 1999. godine), ali se mora shvatiti kao nametnuto, trenutno, neminovno i za Srbe opasno rešenje. Ono nikako ne sme da bude trajno. Prvom prilikom svaki slobodoljubivi narod mora da se oslobodi okupacione omče. Pod razvojem ljudskog roda ne podrazumeva se nesloboda - nju i ograničavanje suvereniteta nameću kabalisti. Tako se moraju podučavati sledeći naraštaji.

Budući da su Srbi istočnjaci, a tako misle i srpski neprijatelji na Zapadu, ne sme se bez referenduma odlučiti o članstvu u Evropskoj uniji. Ne treba ni pominjati opravdanja za stalna uzmicanja postojeće vlasti pred strazburskim „vaviloncima". Posebno se ne sme razmišljati o trgovini sa statusom Kosova i Metohije.

Odgovorni za budućnost Srbije moraju da shvate da Evropska unija i Nato, posebno njihove najuticajnije članice, nisu neutralne, još manje su neutralne u srpsko-albanskom sporu. Te moćne institucije decenijama demonstriraju jednostranu podršku albanskoj strani i nastoje da Albanci zadovolje svoje apetite, žrtvujući, pritom, vitalne interese Srbije. Tokom protekle dve decenije navedene organizacije su bile učesnici u cepanju srpske nacije i državne teritorije Srbije. Stoga, preterana „konstruktivnost", „fleksibilnost" i „kreativnost" u tumačenju jasnih ucena i ultimatuma EU i njenih članica, tj. stalno pomeranje tzv. crvene linije odbrane državnih i nacionalnih interesa nadole, ravno je nepostojanju bilo kakve državne strategije i politike. Srbiji je, zaista, potreban preokret u filozofiji i politici odbrane. Zaštita opstanka, odbrana državne teritorije i ekonomski razvoj nisu konkurentne vrednosti, kako se to proučuje srpskoj javnosti, već nerazdvojne pretpostavke slobode, identiteta i dostojanstva. Poruke da te vrednosti zavise od milosti ili ekonomske moći drugih, te da zato Srbi treba da se predaju i odreknu svog porekla, identiteta i državne teritorije, svedoče o uznemirujućem poremećaju u sistemu vrednosti.

Umesto neprekidne priče o pomoći i zavisnosti od volje Brisla, MMF-a i inostranstva uopšte, potrebno je okretanje sebi i sopstvenim resursima i njihovo pokretanje. To ni za koga nije autarhija i izolacionizam, već najozbiljnija pretpostavka nezavisnosti i ravnopravnosti u podeli rada i u odnosima sa drugim zemljama i integracijama.

Da bi se ostvarila navedena zamisao, neophodno je da se stvori zdrava osnova za stvaranje izvesnije budućnosti. Srbi treba da urede državu, porodicu i svako sebe - pojedinačno.

Jedan od ključnih prioriteta Srbije jeste ubrzani razvoj odnosa i saradnje sa Rusijom, Kinom, Indijom, Brazilom i svim drugim zemljama koje uvažavaju Srbiju kao ravnopravnog partnera i podržavaju njen suverenitet i teritorijalni integritet. U odnosima sa Rusijom i Rusima treba insistirati i na bratskim odnosima, koji su kroz istoriju poremećeni. Bratstvo sa ruskim narodom je nesporno i prirodno, i može da bude veoma perspektivno.

Jednako su važni strateški odnos prema srpskom rasejanju, zaštita ljudskih prava pripadnika srpskog naroda u bivšim jugoslovenskim republikama i slobodan i bezbedan povratak Srba izbeglica i raseljenih lica na njihova ognjišta. Za početak, taj odnos treba da se razvija na osnovu međunarodnog prava, a kasnije treba insistirati da se promeni međunarodno pravo i ukinu jezuitsko-kabalističko-vavilonski nehumani standardi. Treba dostići takav nivo zahteva da se sankcionišu progoni i da za dosadašnje progone i nasilna rasejavanja ljudi odgovaraju lica, organizacije i države koji učestvuju u progonima.

Možda je najvažniji povratak istinskoj duhovnosti. Oporavak Srpske pravoslavne crkve mora da bude interes svih Srba, pa čak i onih u državnim strukturama. Kada su doprineli svojim mešanjem u unutrašnje stvari crkve, onda treba da pomognu da se srpski narod objedini u veri. Oslonac na Boga i Božje zakone, zakonitosti i principe i povratak na svetosavski Hristov put treba da budu suština pristupa u svim fizičkim i metafizičkim istraživanjima u Srbiji. To je istinski važno, jer je naučno dokazano da bez želje, volje, vere i kreiranih „mentalnih predstava cilja" nije moguće ostvariti nijednu zamisao.

 

 

Snovi o večnom miru i slobodi

 

 

Pre globalnog osvešćenja vodiće se neprestani ratovi. Umreženi računari omogućavaju nekoliko vrsta savremenih ratova: mrežni, elektronski, virtuelni, hakerski, psionički, informacioni, medijski... Oni neće prestajati. Biće podržani sve ubojitijim i preciznijim savremenim, fizičkim i energijskim oružjem. Vojni naučnici sve češće objavljuju zaključke, koji podsećaju da je to isto govorio i pisao Nikola Tesla: „Ljudi su električne životinje sa osetljivim magnetnim mozgovima". Vlailj P. Kaznačejev je dokazao da se u ćelijama ljudi spinsko-torzioni procesi pretvaraju direktno u električni potencijal. To je najčvršći dokaz mogućnosti da se na ljude utiče elektromagnetnom energijom, a u slučaju zloupotrebe - elektromagnetnim instrumentima i oružjem. Jedan od najpoznatijih fizičara današnjice dr Mičio Kaku, autor knjige Fizika nemogućeg, na osnovu dosadašnjih istraživanja tvrdi da će naučnici uskoro usavršiti energijsko oružje, da je moguće iskoristiti „polja sila" kao štitove, ostvariti nevidljivost i antimaterijski pogon, te da treba očekivati konačno ovladavanje „veštačkom inteligencijom". Potom slede „nadmudrivanja" savršenih robota i ljudi i mogući obračun - radi stavljanja ljudi pod kontrolu samostvarajućih veštačkih organizama. Za ratove u kojima će dominirati tzv. nevidljiva tehnologija treba biti spreman teorijski, a potom organizaciono i tehničko-tehnološki. Gde se tu nalazi Vojska Srbije?

Ne treba zaboraviti da geostrateški analitičari i doktrinolozi očekuju da će posle balkanskog „živog peska" zapadna civilizacija u prodoru na Istok izgubiti svoju moć do „kineskog zida". Predviđaju da će neprestano slabiti uklinjena između ruskog i indijskog otpora pri prolasku kroz vavilonska „Božja vrata". Johanan Ramati, iz jerusalimskog Instituta za odbranu Zapada, smatra da je ponašanje Sjedinjenih Američkih Država u vreme izgradnje „novog svetskog poretka" uslovilo da najveća svetska sila „sada ima malo neprijatelja, mnogo neprijatnih 'partnera' koji traže prilike ne bi li poravnali račune, nema pravih prijatelja, a ima opasne iluzije".

Ukoliko neko spreči mondijaliste da ovladaju svetom, Srbi će se ponovo ponositi što su prvi stali na put „apsolutnom zlu". Takvi „uspesi" svakako nisu način za stvaranje izvesnije budućnosti. Mnogo je važnije da se izmene shvatanja, jer samo svojom suštinskom promenom Srbi mogu da izbegnu ponavljanja istorijskih grešaka. Možda se još može sprečiti proces u kojem će za tridesetak godina takav narod biti nacionalna manjina na poslednjem srpskom prostoru - užoj Srbiji. 

Postoji još jedna veoma važna okolnost. Reč je o tome da ako čovek otkrije skrivenu harmoniju u izvorima znanja, glavnim arhetipovima, koji su osnova svesti, shvati šta je umna energija u mikrokosmosu  i makrokosmosu, izazvaće lančanu reakciju promena i harmonizaciju budućnosti proširenjem svesti generacija koje slede. Onda neće biti samo u snovima „večni mir" i sloboda.

 

(Kraj)

 

 

A 1.

 

Promena filozofije odbrane

 

Srbiji je, zaista, potreban preokret u filozofiji i politici odbrane. Zaštita opstanka, odbrana državne teritorije i ekonomski razvoj nisu konkurentne vrednosti, kako se to proučuje srpskoj javnosti, već nerazdvojne pretpostavke slobode, identiteta i dostojanstva. Poruke da te vrednosti zavise od milosti ili ekonomske moći drugih, te da zato Srbi treba da se predaju i odreknu svog porekla, identiteta i državne teritorije, svedoče o uznemirujućem poremećaju u sistemu vrednosti.

 

 

GLOSA

 

"Bolje je na svojoj zemlji orati, nego na tuđoj novac brojati"

 

(Srpska narodna poslovica)

 

 

GLOSA

 

 Onaj ko iz istorije nije izvukao pouke postaje, neminovno, njena žrtva