Francuska

 

Ko jaše na "konjskoj aferi" u Evropskoj uniji

 

Rumunske rage i evropska ljiga

 

Proteklih sedmica, osim novih talaca u Africi, ove sedmice i nije bilo nekih značajnijih dogodovština. Tekuća aktuelnost beše prilično siromašna pravim dogodovštinama, pa su nam mediji servirali nekoliko svojeručnih skandala, tek koliko da čalabrcnemo koju informaciju i utolimo glad znatiželje, a usput i da se maskira nesposobnost vladajućih elemenata da prevaziđu krizu. Individue koje vode ovaj naš svet, a žive u nekom svom paralelnom svetu, zapravo su ljudi kojima nikada ne zafale nove ideje za dobre prevare. Nakon ludih krava, ptičijeg gripa i svinjske slinavke, evo i afere Rumunia-konekšen (Rumunska veza), koja diluje konjsko meso pacovskim kanalima po celoj ujedinjenoj Evropi. Sve drugo je palo u senku i samo se naglaba o konjskom mesu, dovde su na nam došli i prezasitili nas vestima koje nisu informacija.

 

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

 

Eh, da nas bar onaj meteorit potrefi, možda bi se nešto i izmenilo na ovom ludom svetu, nego nas promaši za konjski nokat i magareće uši, kako bi rekli u francuskim  firmama Spanghero i Findus.  Naravno, pogodili ste, radi se o konjskoj aferi gotovih jela, koja trenutno drma Evropu. Pomenuta firma Spanghero, po nekima  žrtveni jarac, a po većini ipak glavni kuvar cele afere mešanog konjskog mesa, koja je šokirala Evropu. Komisija Evropske unije je zatražila da se hitno, i to najmodernijim i veoma skupim metodama, izvrši DNK provera mesa, kako bi se utvrdilo etničko poreklo životinje koja je pretvorena u musaku, hamburgere ili kobaje.

 Ipak, mnogo jeftinija i sigurnija metoda običnog upisivanja porekla mesa na etikete pakovanja nije prihvaćena. Lobi mesoždera je za sada jači od sve prisutnijeg lobija biljoždera.  Nakon što je  konjska groznica zahvatila Francusku, ona je kao svaka mondijalistička mućka preplivala Lamanš i galopirala po  puritanskoj Engleskoj. Tamo su se džentlmeni veterinari pretvorili u Šerlok detektive, i nakon kratke laboratorijske istrage  na  2.500 sumnjivih porcija ustanovili svega 30 primeraka lažne govedine. Dovoljno da se podigne prašina i ponovo oglasi lobi Pola Makartnija, koji se bori za jednu vegetarijansku planetu i potpunu zabranu mesa za ljudsku ishranu.

U Austriji, Norveškoj, Danskoj su takođe pronađeni konjski tragovi po picama, musakama i drugim gotovim jelima, dok je u Holandiji čak otkrivena cela moderna fabrika za preradu irske konjetine u čistu holandsku govedinu. Najgore je ipak u Francuskoj, gde je šverc konjskog mesa organizovan bar u poslednjih šest meseci. Uhvaćeni na delu, Francuzi su najpre pokušali da svu krivicu prebace na Rumune, ali kada su fakture izašle na videlo, utvrđeno je da su Rumuni jasno napisali da se radi o konjetini, što je u Francuskoj loše prevedeno u:  čista govedina. Ali kako je konj uvek bio prevozno sredstvo, tako su se i njegovi posmrtni mleveni ostaci naputovali dragom nam i ljubljenom Evropom, da bi stigli na čarobno mesto fabrike Findus, gde su ga pretvorili u 100% čistu govedinu.

Oko 800 tona "konjetine"  je poslužilo da se napravi duplo više mešanog mesa, konjske govedine,  i time zgotovi oko 5 miliona porcija italijanskih i francuskih specijaliteta. Paketiće je firma Spanghero, nakon lepljenja lažnih etiketa, isporučivala fabrici Comigel, koja je pravila specijalitete i slala ih na adrese tridesetak distributerskih firmi, koje su, opet, ovo mešano meso izvozile u 13 raznih zemalja Evrope. Najčudnije je to da su celoj aferi kumovali investicioni fondovi i trejderi (trgovci magle) Draap Treding firme Jan Fasen, koji u principu nemaju šta da traže u biznisu prehrambenih proizvoda. Njihovo je da prave profit, a cena hrane ionako više nema veze sa stvarnom vrednošću, nego je samo rezultat ponude i potražnje. Meso koje je kupljeno po jedan evro u Rumuniji, jer su toliko nudili posrednici, prodavano je pet do deset puta skuplje, jer im treba toliko para. Da bi došli do još veće zarade, firme za preradu mesa su krstile konjsko meso i valjali ga kao prvoklasnu i skupu govedinu. To se u narodu zove prodavanje muda za bubrege, a osim u kulinarstvu, izreka već odavno važi i u politici.

 

 

Uhvaćeni sa rukom u zobnici

 

Ceo ovaj skandal nije nimalo slučajnost, i svi se slažu da je u mnogim demokratijama pao kô kec na desetku. Evropa sada ima čime da zabavlja raju, kako ne bi morala da objašnjava svoje neuspehe u ekonomskoj politici i da se pravda sve većem broju nezaposlenih. Očaj je prekardašio svaku meru i beznadežnost je na vrhuncu. Ljudi vrše samoubistva, i to na do sada neviđeni način, samospaljivanjem. Nedavno se jedan Francuz polio benzinom i zapalio ispred biroa za zapošljavanje, u znak protesta nakon što su mu ukinuli onih par stotina evra socijalne pomoći od koje je hranio svoju porodicu. Vest je protutnjala medijskim kanalima i nije izazvala gotovo nikakvu reakciju nadležnih organa.

Predsednik vlade je konstatovao da je to prava ljudska drama, a ministar rada je zaključio da administracija nije počinila grešku i da je postupila po pravilniku. Trideset sekundi priloga i odmah se prelazi na udarne teme socijalnih problema kontinenta. Jedna dobra i jedna loša vest. Dobra je novi zakon o venčavaju pedera, koji su socijalisti na silu progurali u skupštini,  a loša vest je ujedno i najveća tragedija ovoga veka, gore nego armagedon ili zagrevanje planete. Počuj, narode evropski,  goveđe meso nije čista govedina, nego je mešana sa konjskim mesom! I to ne običnim, zapadnoevropskom punokrvnim konjskim mesom, već najzaostalijom "konjetinom" made in Rumunija. Doduše iako rumunsko, mleveno meso nije ni ludo, kao ono englesko kravlje od pre par godina, niti je zaraženo pantljičarom ili, ne daj Bože, zatrovano mišomorom.

Smrznuta klopa spravljena od konjskog mesa može da se svari, ali nadležni organi vlasti i sanitetski stručnjaci ne mogu nikako da svare podvalu, te su naredili da se sva roba uništi. Na kuknjavu gladne sirotinje da im se konjska lazanja i magareći ravioli podele po javnim kuhinjama, takvi kakvi su, vlast je veoma odgovorno odgovorila da im moral ne dozvoljava da potcene sirotinju. Ono što neće bogati, ne može se nuditi ni sirotinji. Nema smisla, sve treba da se baci, ali ne u kontejnere, jer je sirotinja lisica i baš tamo čeka u redovima. Možda bi onaj sagoreli nesretnik bio zadovoljan da svakog dana na svojoj trpezi ima tu rumunsku "konjetinu" koju toliko kritikuju svi mediji čednog  i čovekoljubivog Zapada.

 

Svaki Ciga svoga konja hvali

 

Pravi razlog ili dobar povod za konjski skandal  treba tražiti na drugom mestu. Rumunska "konjetina" je kriva za mnogo gore od toga: prodaje se jeftinije od konkurencije, što nije politički korektno. Ne jedu je muslimani, iz religioznih razloga, a Englezi je, opet, bojkotuju iz viteških pobuda. Ko bi smazao najboljeg čovekovog prijatelja? Konj je čovekov najbolji prijatelj i, kako neko jednom reče, što više poznajem konje sve manje volim ljude. Kaligula je za svog konja Inkitatusa, sagradio štalu od mermera i nameravao da ga unapredi u konzula, ali ga je njegova telesna garda ubila tog istog dana.

Čuveni at (Bukefalo) je nosio Aleksandra Makedonskog do kraja sveta i kada je uginuo, on ga je sahranio sa svim počastima, kao da je u pitanju neki general. Atila i Džingis-kan su sahranjeni u stojećem stavu sa sve svojim konjima i tako bi moglo da se nabraja do kraja stranice. Konj je svuda imao počasno mesto, a u siromašnim zemljama i danas-dani je glavni prevoz i jedina konjska snaga za oranje i tegljenje.

Otkako je ušla u Evropu, Rumunija je uobrazila da je postala bogata i moderna zemlja, pa je zabranila ulazak konjima na javna mesta. Tako su se istrošene rage našle na klanici i za budzašto su pretvorene u bifteke, kobasice i mleveno meso.

Setih se da su početkom šezdesetih godina i u Beogradu bili zabranjeni konji, zbog organizovanja konferencije nesvrstanih zemalja. Da crnci i Arapi ne vide na kom smo nivou i da ne pomisle da smo sa konja spali na magarce. Kako je moj otac tada bio kovač, i kako su mu konji bili jedine mušterije, tako je moj ćale zbog Nasera, Nehrua i Sirimavo Bandaranaike ostao bez šljake, a svakodnevnica nam se pretvorila u puko preživljavanje. Zbog ovih uspomena, o konjima i konjinama mogao bih dugo da pričam.

Od letećeg Pegaza i čarobnog jednoroga, pa sve do Luki- Lukovog Džampera i Markovog Šarca mogao bih da naglabam do zore; ako ništa drugo, ono bar zbog uspomena na lepa vremena kad su po beogradskim ulicama odjekivali konjski koraci. Konji su nestali, ali su ostale mnogobrojne konjine, i sve ih je više i više. U gradu, kao i po celom svetu.

Samo dobar velemajstor može konjima da matira protivnika. Rumunske klanice su uspele još više od toga i od evro-biznismena su ne samo napravili konje nego su još i namagarčili mesarsku mafiju Evropske unije. Ako se ovako nastavi, može se desiti da nam u ime krize uskoro serviraju i mlevenu ljudetinu. Od strane nemoralnih profitera i nezasitih trejdera, ništa nas više ne može začuditi.  U Aziji već odavno jedu kučetinu i skakavce na žaru. A priča se po Evropi i po celom kulturno razvijenom svetu da se na Balkanu i dalje roštilja po avlijama i vikendicama, pa čak i da se mlada praseća sisančad tura u plehove i pekarske furune. Ako se ustanovi da je to tačno, nema ništa od skorog ulaska u Evropu.