Natrag

Feljton

 

Feljton

 

Džon R. Šindler: Bosanski rat i teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog džihada (12)

 

Džihadom do prihoda

 

Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim savesnim posmatračima i "diskretnim" akterima krvavog građanskog rata u ovom delu nekadašnje Jugoslavije. Profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid svojim čitaocima u nastavcima priređuje najinteresantnije delove.

 

Džon R. Šindler

 

 

Druge godine rata Stranka demokratske akcije je učvrstila vlast na jednoj trećini bosanske teritorije pod njenom kontrolom. Etničke manjine i rivalske političke partije obmanjivane su lažnim obećanjima o pluralizmu, a zatim odgurnute u stranu kad više nisu bile potrebne. Izetbegović i nekadašnji mladomuslimani koji su činili kičmu partije i strukture moći u Saraje vu najzad su dobili ono što su želeli - muslimansku pseudo državu koja je bila manja nego što su se nadali (SDA je polagala pravo na polovinu zemlje), ali važnije je bilo to što je ta trećina cela bila nji ho va. Sada su mogli da ostvare svoj san o islamističkoj vladi u Evropi. Ipak, ako bi se mini-država SDA pažljivije pogledala - a veoma malo zapadnjaka se pomučilo da to uči ni - videla bi se neprijatna tvorevina obeležena jednopartijskom vladavinom, fanatizmom, na siljem i korupcijom, što se nije razlikovalo od srpskih i hrvatskih mini-država u Bosni. Izetbe govićeva vlada je mnogo energije trošila na izvlačenje novca od svog opkoljenog naroda, pa se čak bavila i profiterstvom na račun bosanske armije.

 

Fanatičan, lopovski klan

 

Početkom rata Omeru Behmenu, odanom članu SDA i Izetbegovićevom dugogodišnjem drugu po islamu, povereno je da prikuplja sredstva za muslimanske oružane snage. Vojska je osudila njegov rad na ovom poslu jer su milioni dolara nestali, a to što je Armija BiH dobijala često nije bilo ono što su vojnici tražili ili što im je uopšte bilo potrebno. Čak i u opkoljenoj Srebrenici funkcioneri SDA su u svoje džepove trpali novac namenjen kupovini oružja - u jednom slučaju, SDA je ukrala 12.000 dolara koje su Srebreničani prikupili za oružje i mu niciju. Profiterstvo je carovalo u snabdevanju vojske, a bosanska armija je stalno dobijala loše sašivene uniforme ili čizme napravljene u Kini.

Stanje se pogoršalo kad je snabdevanje Armije BiH preuzeo fanatičan i lopovski Čengićev klan. Pod njihovim rukovodstvom partija je prodavala oružje vojsci po višestruko višim cena ma. Puške koje su stizale u Bosnu preko kanala TWRA i SDA prodavane su bosanskoj armiji mnogostruko skuplje nego što ih je Sarajevo platilo.

Puške AK-47, glavno naoružanje Armije BiH, SDA je kupovala po ceni od 250 dolara

po komadu, a vojsci ih prodavala po 500 do 750 dolara. Glavni armijski logistički centar u Visokom, kojim je upravljao Halid Čengić (Hasanov otac), kasni je je naplaćivao Generalšta bu 1.000 dolara po pušci AK-47.

 Pripadnici ovog klana imali su istaknutu ulogu u mnogim od najgorih zločinačkih napada organizovanog kriminala na vlasti u muslimanskim oblastima Bosne, a sposobnost Hasana Čengića da se bogati vodeći džihad bila je legendarna. Praktično je sva vrhuška SDA krala iz državnih kasa, a uzimanje provizije je u Sarajevu postalo toliko rasprostranjeno da je korupcija manjih razmera prolazila nezapaženo.

Husein Živalj i Irfan Ljevaković - članovi upravnog odbora TWRA i prisni Izetbegovićevi prijatelji - obezbedili su 1995. donaciju od 10 miliona dolara za izgradnju islamskog centra i džamije u Beču, a jedan milion za držali za sebe Izetbegovićeva partija je na jedinstven način udružila profiterstvo i džihad. Tipičan slučaj je Abduladim Maktuf (Abduladhim Maktouf), irački mudžahedin koji je pomagao sveti rat i pritom se obogatio. On je došao u Bosnu sredi nom osamdesetih godina da bi studirao poljoprivredu na Univerzitetu u Sarajevu i oženio se lokalnom devojkom. Kad je počeo rat, Maktuf je u Travniku otvorio radnju sa video-opre mom, pravi rasadnik mudžahedinskih aktivnosti. Ovaj nepretenciozni posao je, prema hr vatskoj i bosanskoj obaveštajnoj službi, bio paravan za Al Haramein, zloglasnu saudijsku dži hadističku NVO, i za Al Kaidu. Organizacija je poslovala u zapadnoj Evropi i Pakistanu, ali je njena suštinska namena bilo finansirnje džihada. Maktuf, naturalizovani državljanin Bosne, prao je islamski prljavi novac koristeći falsifikovane račune i obezbeđivao sredstva i do kumente za mudžahedine iz Alžira, Pakistana, Avganistana i Irana, i pri tome je postao neo bično bogat; njegova žena, koja se razvela od njega posle trinaest godina braka, zaključila je: Živela sam sa čovekom koji je vodio dvostruki život."

Maktuf se obogatio tako što je delovao pod zaštitom muslimanske policije u Travniku, zahvaljujući svojim bliskim vezama sa Halidom Genjcem, visokim funkcionerom SDA. Kad su istražitelji najzad počeli da ispituju Maktufove nezgodne veze, Genjac je sredio da džihadi stički preduzetnik dobije dokumenta s kojima će napusti ti zemlju.

 

 

Zeleni spolja, crveni iznutra

 

 

Obični muslimani su bili zgađeni očevidnom korumpiranošću SDA, i mnogima je izgledalo kao da se ni je mnogo šta promenilo od komunističkih dana. Ideologija je bila različita, ali je organizovana korupcija bila ista (ako ne i gora), a u redovima Izetbegovićeve partije bili su mnogi bivši komunisti koje je lokalno stanovništvo podrugljivo zvalo lubenice" - zeleni spo lja, a crveni iznutra. Poput komunista, SDA je kontrolisala medije, gušila javnu raspravu i ni je tolerisala preterano neslaganje, već se zadovoljavala pasivnom odanošću muslimanskog sta novništva. Kao i pod Titom, članstvo i veze u partiji bili su neophodni da bi se dobio dobar posao i stan. SDA je bila autoritarna klika koja je rat koristila za ostvarivanje svojih radikalnih ciljeva: islamistički preobražaj društva kojem je težila nije bio spontani uzgredni proizvod sukoba, u šta su verovali zapadnjački obožavaoci SDA, već je od sa mog početka bio pravi cilj partije.

Izetbegović i partijski vrh, uprkos sve većem pozivanju na Kuran u cilju poboljšavanja jav nog morala, pazili su da nikada otvoreno ne govore o svom planu za uvođenje islamskog društva. Ovaj cilj, ko ji su postavili Mladi muslimani četrdesetih godina prošlog veka, imao bi sla bu podršku bosanskih muslimana.

Francuski naučnik Ksavije Bugarel (Xavier Bougarel), vodeći ekspert za unutrašnje funkci onisanje Stranke demokratske akcije, zaključio je da panislamistička ideologija ostaje povjer ljiva stvar: ona se nikada jasno ne pojavljuje u javnim dokumentima i govorima SDA, i nije na mijenjena običnom na rodu". Uprkos tome, partija je uspela da do kraja 1993. potpuno prodre u državne organe i preuzme kontrolu nad njima, a nekoliko meseci kasnije Fikret Muslimo vić, koji je bio na čelu obaveštajne službe Armije BiH, i ministar unutrašnjih poslova Bakir Alispahić postavljeni su u glavni odbor SDA (tj. politbiro), što je bio jasan znak iz kog pravca duvaju ideološki vetrovi u Sarajevu. Muslimović nije gubio ni časa i odmah je započeo kam panju reislamizovanja" bosanskih muslimana, koji su bili isuviše sekularni i zapadnjački za ukus SDA.

Alija Izetbegović je pomagao ovu kampanju pod stičući tradicionalnu islamsku pobožnost i javne običaje, uključujući postupke koji su bili krajnje strani bosanskim muslimanima u dvadesetom veku. U jednom slučaju, predsednik je sa suprugom prisustvovao bizarnoj mod noj reviji" koja je Sarajke, čuvene po svom pomodarstvu, trebalo da podstakne da se skromno oblače. U ovom ne-baš-za-Milano" do gađaju učestvovale su i manekenke" odevene u avga nistanske burke.

 Džemaludin Latić, glavni ideolog SDA i urednik Ljiljana, partijskog časopisa, objasnio je šta partija želi.

 ...Moj zakon ne dopušta ženama da izlažu svoja tela", napisao je, dodajući ...džihad je naš sveti zadatak." Kada su ga upitali kako SDA gleda na nemuslimane, Latić je izjavio:

...Mi smo tolerantni zahvaljujući islamu" i definisao svoju viziju Bosne, ne kao islamističke već kao antisekularne", ne objasnivši u čemu bi se sastojala razlika.

Navodeći popularno gledište SDA, Izetbegovićev vodeći propagandista osudio je Srbe kao mnogobošce" (uobičajena predrasuda među pobožnim muslimanima, koji smatraju da za to što veruju u Sveto trojstvo hrišćani nisu monoteisti).

Stranka demokratske akcije je partijskim izjavama i publikacijama podsticala i širila mržnju prema nemuslimanima - kampanja o kojoj su zapadni novinari u Bosni odbijali da pi šu. U uvodniku u partijskom časopisu Ljiljan, 23. februara 1994. Zilhad Ključanin je slavio ret ku pobedu Armije BiH: ...U Ugljeviku ima 500 srpske siročadi. Mašalah (Slava Alahu)! Armi ja BiH je do sada poslala u džehenem (pakao) 50-ak hiljada četnika...Srbin se približava čovjeku samo onda kad je mrtav."

Ključanin je potom uređivao travnički islamistički časopis Bošnjak i napisao knjigu Da, ja prezirem Srbe; u njegove oštrije stavove spada i Svaki Musliman treba da ima svog Srbina da ga pogubi". Slavio je muslimansko preotimanje Sane (Sanski Most - prim. prev.) od Vlaha" (pogrdno ime za Srbe) krajem oktobra 1995. čuvenim naslovom u Bošnjaku:

Došli smo u Sanu, vlašku li vam nanu!"

 

 

Alija, prvi do Muhameda

 

 

Kampanja reislamizacije koju je vodila SDA postigla je izvestan uspeh, i pogledi i stavovi koji su se retko mogli sresti u Bosni pre 1992. postali su uobičajeni dve-tri godine kasnije. U tom pogledu je bila karakteristična reakcija na pogibiju nekoliko muslimanskih mladića u Tu zli 25. maja 1995. kada je granata pogodila popularni kafić; lokalni imam je objasnio da mla di ne bi strada li da se nisu odali javnom nemoralu (tj. pili u kafiću!).

Mada su mnogi muslimani bili šokirani ovakvim verovanjima, sekularisti više nisu bili pre ovlađujući element, čak ni u Sarajevu. Naročito u ruralnoj Bosni, imami su širili glasine da je Alija Izetbegović skriveni dvanaesti imam - opšte mesto islamskog folklora - koga je Alah po slao da izvede bosanske muslimane na pravi put. Neki imami su poučavali da je Alija Izetbe gović prvi do Muhameda, onaj koji će izreći i ostvariti konačnu istinu".

U propovedima po džamijama istaknuto mesto imale su rasprave o dvanaestom imamu i njegovoj navodnoj vezi sa ratom u Bosni; jedan imam je objasnio: Spasli smo islamski svet jer smo otkrili neprijatelje ko je on ima na Zapadu, žrtvovali smo se za spas islama."

Ovakva mišljenja su užasavala one muslimane koji su želeli da njihova zemlja bude nešto drugo a ne balkanski Iran. Oni su gledali na SDA s poru gom i strahom. Adil Zulfikarpašić, koji je ponovo živeo u egzilu i stoga mogao slobodni je da govori nego muslimani koji su živeli pod vlašću SDA, osudio je Izetbegovićevu jednopartijsku diktaturu" upozoravajući da Bosna tone u fundamentalizam".

 Prizemniji Fikret Abdić, koji je postao javni neprijatelj broj jedan u Sarajevu zbog odbija nja da prihvati radikalni program SDA, ponudio je sažetu definiciju svojih protivnika koje je okarakterisao kao Alijine zlotvore i tvorce masovnih grobnica, čiji je krajnji cilj da ostvare za misao radikalnog islamističkog društva na koliko god je moguće većoj oblasti". Abdić je upro prstom na istinsko lice SDA: To nije pitanje islamskog fundamentalizma zasnovanog na re ligiji, već pokušaj da se religijom opravdaju teror i zločini bez premca."

 Abdićevo mišljenje delili su mnogi obični bosanski muslimani koji su sredinom rata SDA smatrali podjednakom opasnošću po svoj život i interese koliko i Srbe. Ovo je, na žalost, bila još jedna nezgodna priča koju Zapadni kada nije čuo, zahvaljujući novinarima koji su odbijali da saopštavaju loše vesti o svetačkom Izetbegoviću i zapadnim političarima koji su bili zado voljni što se o takvim stvarima ne izveštava.

 

 

"Preobražaj" bosanske armije 

 

 

Naj značajnija strana napora koje je SDA ulagala kako bi izvršila reislamizaciju bilo je na stojanje da se stekne potpuna kontrola nad muslimanskim aparatom bezbednosti, kao i da se osigura da vojska i policija budu u rukama ljudi odanih partiji i naklonjenih radikalnom isla mu. Fikret Muslimović je odigrao neprocenjivu ulogu u čišćenju nepoželjnih elemenata" - što će reći nemuslimana i sekularnih muslimana - iz bosanske vojske i policije. Nije bilo teško Službu državne bezbednosti osloboditi od nepoželjnih, posebno posle smene Munira Alibabi ća sa čela sarajevskog SDB-a. Sredinom 1994. od 135 službenika Službe državne bezbednosti 124 su bili muslimani, šestoro Srbi i dvoje Hrvati. Stranci demokratske akcije bilo je potrebno više vremena da očisti svoje neprijatelje, stvarne i izmišljene, iz mnogo veće bosanske ar mije. Muslimović je eufemistički to nazvao de sekularizacijom armije", i nadgledao je spro vođenje svoje politike islamske bezbednosti" s uobičajenom temeljnošću i lukavstvom. Pro tivnici SDA, bez obzira na njihovu nacionalnost ili veru, bili su blaćeni pre nego što bi bili ot pušteni, što je bio stari običaj KOS-a.

Kao što su primetili kritičari, u trenutku kada je teško pritešnjena Armija BiH trebalo da an gažuje svakog obrazovanog oficira kako bi dobila rat, General štab je više energije trošio na čišćenje redova od neprijatelja" nego navođenje rata.

 Kao što je i jedan branilac SDA primetio, do 1995. godine vojna vlast u svakoj oblasti pod kontrolom Armi je BiH bila je čvrsto u rukama lokalnih vođa SDA odanih Izetbegoviću".

Počevši od 1993, sleđenje partijske linije SDA, posebno u pogledu vere, bilo je uslov za na predovanje u vojsci. Izetbegović je jasno istakao šta lojalnost povlači za sobom, objašnjavaju ći da je vera privatna stvar oficira. Ali psovati Boga ne smije. Ličite na taj narod. U našem narodu psovka Boga je potpuno nepoznata stvar." Sarajevo je tvrdilo da njegova armija neguje herojsko nasleđe Titovih partizana i njihove multietničke borbe protiv fašizma. Izetbegović je stalno pozdravljao bosansku armiju kao naslednika partizanske tradicije, iz me đu ostalog i nazivajući neprijatelje nesrbima i Hrvatima, već četnicima i ustašama. Ali ovo je, kao i mnogo šta drugo, bilo puka maska. U javnosti, Izetbegović se pozivao na borbu protiv fa šizma iz 1941-1945 (Pobijedićemo ako steknemo reputaciju armije koja ne ubija žene i djecu" -  mada je Armija BiH to često činila), ali tri četvrtine od preko dvesta sarajevskih uli ca i trgova na zvanih po partizanskim herojima i jedinicama promenilo je naziv u skladu s no vom politikom. Imena bosanskih srpskih i hrvatskih partizanskih heroja nestala su sa ulica (ono malo nazvanih po muslimanima koji su se borili za Tita većinom je ostalo), koje su nazva ne po ličnostima koje je odobravala SDA, kao što su imami i islamske verske ličnosti Srbi i Hr vati koji su služili u redovima muslimanskih snaga bili su većinom odstranjeni, često otpušteni bez objašnjenja, kad je jednom potrošena njihova propagandna vrednost. U džihadu koji je SDA poluotvoreno vodila, nemuslimani su postali smetnja.

Dragan Vikić, bosanski Hrvat i heroj odbrane Sarajeva u prvim mesecima rata, izbačen je 1993. bez ceremonija uprkos preteranim javnim pohvalama kojima je obasipan - ili možda upravo zbog njih. Vikića je ljutila islamizacija vojske i policije, koja je uterivala u laž izjave SDA o multietničnosti. Vikić je objasnio:

 Nisam mogao da ostanem u armiji u kojoj je prvi osnovni uslov da ste član SDA, drugi da ste u dobrim odnosima sa Čengićevim klanom, treći da ste se zakleli na vernost Izetbegoviću, a tek četvrti da nešto znate. Na petom mestu - možete da vidite koliko je to značajno - dolazi vaše držanje u ratu."

Vikićevo gledište delilo je ono malo nemuslimana koji su ostali u snagama Sarajeva, a i mnogi manje religiozni muslimani mislili su isto. Armija je podvrgnuta intenzivnoj propagan di koja je podsticala radikalni islamizam, uključujući i verske govore im ma i deljenje islam ske literature trupama (Izetbegovićeva Islamska deklaracija se najčešće viđala; nije bila po pularna kod vojnika koji su je smatrali tendencioznom). Vojnici Armije BiH često su pod sti cani da vode džihad, ma da skoro nijedan zapadnjak to nije primećivao, čak ni kad je re is-ul-ulema Mustafa Cerić osuđivao evropsko đubre" i držao propovedi protiv etnički mešovitih brakova. Povremeno bi se nekom visokom funkcioneru SDA omaklo pa bi pomenuo džihad pred kamerama - premijer Haris Silajdžić je to učinio 9. jula 1995. kada je na sarajevskoj tele viziji proglasio islamski sveti rat i pozvao sve islamske države da se bore na strani bosanskih musli mana - ali čak i kada bi se to desilo, bilo je skoro sigurno da će na saradnju spremni za padnjački novinarski korpus incident gurnuti pod tepih.

 

GLOSA

 

Puške AK-47, glavno naoružanje Armije BiH, SDA je kupovala po ceni od 250 dolara

po komadu, a vojsci ih prodavala po 500 do 750 dolara.

 

 

 

O autoru

 

Džon R. Šindler  je profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac. Deset godina službovao u Agenciji za nacionalnu bezbednost (ANB) Sjedinjenih država. Taj posao ga je odveo i na Balkan, "radi podrške savezničkim snagama". Postao je vodeći ekspert američke ANB za Balkan.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane