Podsećanje

 

Zaboravljen

 

M. Hadžić

 

Dana 12. marta 1935, u Njujorku je umro Mihajlo Pupin, najveći naučnik među diplomatama, najveći diplomata među naučnicima, i čovek koji je svojim veličanstvenim naučnim radom zadužio ceo svet i proslavio svoju domovinu. Na žalost, Srbija ga je danas skoro zaboravila, a njegovo ime i naučno nasleđe danas je potpuno bačeno u zaborav. Od godišnjice ovog srpskog velikana, srpskim medijima su važniji degutantni parastosi Zoranu Đinđiću i govori kriminalne elite koju je ostavio iza sebe.

Mihailo Pupin je rođen u selu Idvor u Banatu, 9. oktobra 1854. godine, školovao se u Pragu u Češkoj, a Evropu je napustio u dvadesetoj godini života i upisao studije na Kolumbija koledžu u Njujorku. Nakon toga, završio je studije matematike i fizike na Kembridžu u Londonu, a kasnije i doktorirao u Berlinu,  iz oblasti fizičke hemije. Izučavao je tokom života elektromagnetske fenomene, pa je kao rezultat toga pronašao i patentirao električna strujna kola, bez kojih danas nijedna radio-veza ne može da funkcioniše. Patent je prodao kompaniji "Markoni" koja je kasnije od njega otkupila i njegov izum, ispravljanje visokofrekventnih talasa (bez koga takođe nema radiofonije).

Pre 96 godina, zahvaljujući ogromnom poštovanju koje je prema Pupinu gajio tadašnji američki predsednik Vudro Vilson, zastava Srbije je bila postavljena na Beloj kući i na svim državnim ustanovama u Vašingtonu. Vilson je tada održao govor u kome je pozvao svoj narod da izrazi poštovanje prema srpskim žrtvama u Prvom svetskom ratu, pa je rekao: "...Prikladno je da se narod SAD priseti načela za koja se Srbija viteški borila i propatila". Neposrednu uoči smrti, dok je bio u bolničkoj postelji, posetio ga je Nikola Tesla sa ciljem da pomire neke stare stručne nesuglasice. Sa vrata ga je pitao: "...Kako je moj stari prijatelj?". Tesla je kasnije svedočio da tih sat vremena, koliko je proveo sa njim, Pupin nije progovarao, "samo je plakao". Bile su to suze velikog čoveka koji je dobro razumeo i veličinu i tragediju srpskog roda.

Pupin je bio i uspešan pisac. Za svoje autobiografsko delo „Sa pašnjaka do naučenjaka" (naslov u originalu: „From Immigrant to Inventor"), objavljeno 1923. godine, godinu dana kasnije 1924. godine dobio je Pulicerovu nagradu. Nikada nije zaboravio i nije se odrekao starog zavičaja i pomagao je i svoje selo Idvor i Srbiju i Jugoslaviju na sve moguće načine. Bio je oženjen Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka. Imao je sa njom ćerku Varvaru, udatu Smit.

Umro je 12. marta 1935. u Njujorku i sahranjen na groblju Vudlaun u Bronksu.