Mafija

 

Kolovođe prljavih poslova u srpskom fudbalu: navijači, politički klanovi, biznismeni...

 

Dok Partrizan posrće, vođe navijača uzleću

 

Sprega mafije, tajkuna i političara učesnicima donosi visoku zaradu, ali i politički uticaj. Milioni evra koji se godišnje zarade na polulegalnim i ilegalnim poslovima navijačkih grupa trenutno odlaze na podmirivanje potreba političara i tajkuna, a na sve spremni navodni navijači koji zarad udela u plenu lako i brzo menjaju klupske boje, u pravom trenutku će se pretvoriti u jurišne odrede vlasti upotrebljene za smirivanje bunta gladnog naroda. Predsednik FK Partizan Dragan Đurić je finansijski upropastio ne samo svoja privatna preduzeća, već i klub koji vodi, ali je satisfakciju našao u tome da ima procenat od prodaje igrača, klupskih obeležja, droge i reketiranja koje pod njegovim patronatom sprovode neke vođe navijačke grupe Alkatraz.

 

Milan Malenović

 

  Da se u fudbalu obrću velike pare zna već svako, ali na primeru Fudbalskog kluba Partizan može da se vidi kako te pare odlaze samo u džepove nekolicine odabranih, dok ostali, a često su to i sami igrači, nemaju nikakve koristi. U poslednjih godinu dana račun Partizana je bio u blokadi čak 85 dana, dok su obaveze prema drugima narasle na 22 miliona evra.

  Istovremeno dok klub polako, ali sigurno, gubi bitku sa prezaduženošću, pojedinci se enormno bogate i to, najviše, na poslovima koji su sa one strane zakona. Umesto da neguje sport i vrline takmičenja, Partizan preko pojedinaca sve više zarađuje od klasičnog kriminala postajući poligon na kome deluju i narko klanovi.

  Udarnu pesnicu rukovodstva na čelu sa Draganom Đurićem predstavljaju navijači, preciznije jedna navijačka grupa koja pretenduje da kontroliše sve što se dešava u klubu i oko njega - Alkatraz. Na čelu ove navijačke grupe je neprikosnoveni vođa i alfa i omega celokupnog rada mimo zakona Nikola Dedović, tridesetšestogodišnjak sa računom teškim nekoliko miliona evra i navodni menadžer čak 14 Partizanovih fudbalera, iako nije poznato kada je i kako stekao licencu za rad.

 

 

Niko se ničega ne seća

 

Posredovanje u prodaji igrača, menadžerisanje, veoma je unosan posao, a naplatom menadžerskog procenta se potpuno legalno izvlače pare iz kluba. Osim ovog, legalnog, postoji i ilegalni deo novčanih transfera, takođe preko menadžera i raznih posrednika, na koji način se sportsko društvo veličine jednog Partizana godišnje ošteti za nekoliko desetina miliona evra.

Koliki je uticaj Dedovića u klubu i među navijačima, najbolje pokazuje izjava Duška Vujoševića, košarkaškog trenera, kako bi za Partizan najbolje bilo da njegov predsednik postane - Nikola Dedović. Iz zahvalnosti za sve što je učinio za klub, odnosno za pojedince koji o svemu odlučuju, Partizan mu je poklonio stan u Mutapovoj 34, u najstrožem centru Beograda, koji se navodno koristi za potrebe privrednog društva Alkatraz d.o.o.

Pomenuto preduzeće je po podacima iz Agencije za privredne registre (APR) osnovano februara 2008. godine, a već 26. februara 2009. otišlo je u likvidaciju. Likvidacioni upravnik i osnivač Alkatraza je Verica Maletić. Bez obzira na ovu činjenicu, Alkatraz d.o.o. je još uvek jedini vlasnik navijačkog brenda Grobari Jug, a svi navijački artikli (majice, zastave, šalovi i ostalo) smeju jedino da se nabave preko navijačke grupe Alkatraz koju kontrolišu Dedović i njegovi saborci.

Isto važi i za karte za utakmice, pa su tako vođe Alkatraza samo za utakmicu Partizana protiv Arsenala od kluba besplatno dobili 400 karata, koje su zatim prodali po ceni od 40 funti po karti i novac stavili u svoje džepove. Isto se desilo i za utakmice u Temišvaru, Briselu, Sijeni, Milanu i drugim mestima, a karte su prodavane iako je na njima bilo odštampano da su besplatne. Od Košarkaškog kluba Partizan vođe Alkatraza su takođe besplatno dobile 1.000 godišnjih propusnica koje su prodate po ceni od 100 evra za komad (članovi pomenute navijačke grupe su imali popust od 50 odsto).

Pored Dedovića na čelu Alkatraza su bili ili još uvek jesu i drugi likovi sumnjivih biografija. Vlada Maljković je svojevremeno za svadbu od Vujoševića i Vlada Divca na poklon dobio džip. Danas se u Kanadi krije od srpskih pravosudnih organa koji ga terete za učešće u ubistvu.

Raniji šef Partizanovog obezbeđenja je Milan Krasić, nekadašnji bokser, koji je prvooptuženi u slučaju ubistva Ivana Perovića. U međuvremenu ga je uhapsila belgijska policija koja ga je pronašla na jednoj plantaži marihuane. Za bezbednost stadiona zadužen je Darko Grabež, prethodno pripadnik policijske interventne brigade, koji je tu poziciju preuzeo od izvesnog Pere BIE, poznatog što je, navodno slučajno, bio prisutan kada je iz vatrenog oružja ranjen Aleksandar Vavić koga je zatim kolima prevezao u Urgentni centar.

Pomenuti Vavić je odličan primer vrbovanja kriminalaca od strane Alkatraza. Nekada je bio navijač Crvene Zvezde, a januara 2005. godine je u sukobu sa navijačima Partizana jednog od njih ranio nožem. U međuvremenu je promenio tim za koji navija i postao jedan od vođa Alkatraza, a zauzvrat su u tuči povređeni i ranjeni navijači Partizana doživeli potpunu amneziju i više ga ne terete na sudu. Vavić je do sada imao desetinu prekršajnih prijava za nasilničko ponašanje i krivična dela, ali nikada nije bio osuđen.

 

 

Ko nije s njima, taj je protiv njih

 

Da ljudi iz Alkatraza i Partizana zaista imaju sposobnost da utiču na pravosuđe u Srbiji kada su u pitanju njima potrebni jurišnici, vidi se i iz primera rođenog Aleksandrovog brata Nikole Vavića koji je kao navijač OFK Beograda osuđen na zatvorsku kaznu u trajanju od sedam godina, da bi mu ista ekspresno bila zamenjena robijom u trajanju od dve i po godine i to onog momenta kada je prišao Alkatrazu i Partizanu. Njegovim saučesnicima u kriminalu, Urošu i Andriji, zatvorske kazne su sa devet smanjene na tri godine.

Onaj ko ne želi da priđe Alkatrazu i da obavlja prljave poslove za vođe može da očekuje surove represalije.

Nedavno je grupa Alkatrazovaca naoružana bezbol palicama i sličnim oružjem uletela u jednu kladionicu u beogradskom naselju Kaluđerica i krvnički prebila članove suparničke navijačke grupe, od kojih su većina bili maloletnici. Na jednog maloletnika su potegli i vatreno oružje, a sve je snimila kamera internog nadzora. Snimak je predat policiji, učesnici mogu lako da budu identifikovani, ali...

Najgore je prošao Ivan Perović, član jedne od suparničkih navijačkih grupa, koga su oktobra 2011. pripadnici Alkatraza izrešetali na ulici. Prethodno su se počinioci okupili u restoranu kod Partizanovog stadiona gde su otvoreno pokazivali poneto vatreno oružje. Očevidaca ubistva je bilo više nego dovoljno i policija je neposredno po pucnjavi imala precizne podatke ko je sve učestvovao. I pored toga, istraga je išla izuzetno sporo, jer je neko, očigledno, odlučio da se ubicama da dovoljno vremena da napuste Srbiju, što se zatim i desilo.

Navijači Partizana koji ne žele da za svoje vođe učestvuju u kriminalnim aktivnostima uglavnom su okupljeni u grupi pod nazivom Zabranjeni.

Eskalacija njihovog sukoba sa Alkatrazom počela je aprila meseca 2011. godine na fudbalskoj utakmici u Subotici. Tada su članovi Zabranjenih uspeli da preuzmu tribinu i da sa nje oteraju članove Alkatraza.

Na sledeću utakmicu u Beogradu, onu protiv Vojvodine, uprava kluba je dovela privatno obezbeđenje kome je podelila značke zvanične redarske službe kako bi se napad na njih tretirao kao napad na službena lica. Obezbeđenje koje predvodio Dušan Panajotović, poznato najviše po organizovanju čuvanja beogradskih splavova, imalo je naređenje da na Partizanov stadion pušta jedino članove Alkatraza. Pošto je izbio sukob među grupama, policija je privela neke od učesnika, ali isključivo one koji su članovi Zabranjenih.

Posle toga je došlo do sukoba na košarkaškoj utakmici u beogradskoj hali Pionir. Alkatrazovci su pred kordonom policije krenuli u juriš na Zabranjene, ali su opet privedeni samo ovi potonji, njih pedeset trojica. Trener Partizanovih košarkaša Vujošević je otvoreno od policije i redarske službe zahtevao da se Zabranjenima ne dozvoli ulazak na tribine, bez obzira što su imali uredno kupljene karte, za razliku od Alkatrazovaca koji su iste dobili besplatno od uprave kluba.

Policija i pravosuđe su otvoreno na strani mafije koja stoji na čelu Partizana i Alkatraza. Za utakmicu protiv Radničkog policija je u Kragujevac propuštala samo navijače sa već kupljenim kartama.

 

BIA i vojni specijalci prodaju karte

 

Kako je prodaja u Beogradu išla isključivo preko Alkatraza,  navijači iz grupe Zabranjeni doputovali su sa namerom da ulaznice kupe na biletarnici stadiona Radničkog, ali su od strane policije bili zaustavljeni na ulasku u grad. Stvorila se velika gužva u koju je u jednom trenutku uletela limuzina zatamnjenih stakala. Ubrzo posle toga je protiv pojedinih članova Zabranjenih podneta krivična prijava zbog ugrožavanja bezbednosti predsednika Republike, jer je u pomenutom automobilu navodno bila Slavica Đukić-Dejanović koja je kao predsednica Skupštine u to vreme vršila i funkciju predsednika Republike Srbije. Neki od navijača su za ovo delo bili i pritvoreni, a postupak još uvek traje.

Slično je bilo i prošle jeseni u vezi utakmice Partizana sa Interom iz Milana, kada je beogradska policija dobila naređenje da na put pusti samo navijače organizovane preko Alkatraza. Ulaznice su prodavali "Pera BIA" i izvesni Vučko (pripadnik specijalne vojne jedinice) i to isključivo pripadnicima Alkatraza. Pare su njih dvojica u plastičnim vrećama odnosili u prostorije pomenute grupe. Aranžmani za putovanje u Milano takođe su mogli zvanično da se kupe jedino od Alkatraza, čije su vođe zajedno sa igračima udobno odletele za Italiju, a put i višednevni boravak im je platio klub. Jedan broj Zabranjenih se organizovao, nabavio karte preko prijatelja u Italiji i odlučio da zakupi autobuse za put. Od Alkatrazovaca navođena policija je, međutim, sprečila polazak autobusa pod izgovorom da su Zabranjeni vozače - kidnapovali. Nekoliko navijača je privedeno, a pojedinci su u pritvoru proveli i po nekoliko meseci. Vlasnici autobusa ni do danas navijačima nisu vratili plaćenih 12.000 evra, iako do puta nikada nije došlo.

Uprava samog kluba Partizan odlično zna šta se sve odvija pod maskom okupljanja navijača, ali nema nameru da to prekine, jer i sama ima korist od svega, o čemu rečito govori slučaj golmana Vladimira Stojkovića.

Stojković je prvo bio golman u Crvenoj Zvezdi, večitom rivalu Partizana, da bi zatim prešao da brani za crno-bele. Navijači sa južne krivine stadiona, popularno nazvane Kop ili Jug, gde ton trenutno određuje Alkatraz, zbog njegove prošlosti u dresu crveno-belih često su mu zviždali i upućivali uvrede da je "Ciganin" (tako Partizanovci nazivaju Zvezdaše). Kako bi ovo prestalo, Stojković je vođama Alkatraza dao ukupno 60.000 evra, posle čega su ga "navijači" ostavili na miru. Prosto je van pameti tvrdnja da o njegovim problemima, ali i načinu na koje ih je rešio, niko u upravi kluba nije bio upoznat.

Da se u klubu sve zna o mutnim poslovima Alkatraza, kao i o tokovima tako zarađenog novca, svedoči i bivši trener fudbalera Partizana Aleksandar Stanojević, koji je javno tražio da uprava na čelu sa predsednikom Draganom Đurićem i potpredsednikom Brankom Ružićem podnese ostavku. Odmah posle toga Stanojević je smenjen, a Ružić je nastupajući pod sponzorstvom lanca kladionica Mocart rekao kako mu nije poznato da postoji rivalitet među samim navijačima Partizana i kako je tu, navodno, sve u redu.

 

Opstrukcija policije i pravosuđa

 

Nezakoniti prihodi koji se ostvaruju preko Alkatraza životno su potrebni Draganu Đuriću, jer je zahvaljujući svom "znanju" sopstvene kompanije doveo do ruba propasti. Samo prema Agrobanci u stečaju ovaj nazovi biznismen ima ogromne dugove koji su mu tek privremeno oprošteni nezakonitim deblokadama računa. Tako je njegovim preduzećima Zekstra grup d.o.o. i Zekstra d.o.o. od juna do avgusta prošle godine prinudna uprava Agrobanke odblokirala račune, iako nisu bili izmireni dugovi od preko 126 miliona dinara. Veterinarski zavod Zemun a.d, takođe u većinskom vlasništvu Đurića, bio je u blokadi zbog ukupno 20 miliona dinara duga prema Agrobanci, ali su i njemu odblokirani računi iako potraživanja nisu namirena.

Kao i svaki kontroverzni biznismen i Đurić je dužan na sve strane. Kada je 2009. godine prostorije Veterinarskog zavoda oštetio požar, on je od Stanka Miloševića, vlasnika preduzeća Rastošnica promet tražio da ih renovira "na poček". Ukupan račun je na kraju iznosio tri miliona dinara. Đurić novac nije uplatio i pored sudske presude u korist pomenutog poverioca, a plenidbe je uspešno izbegavao servirajući najrazličitije laži sudskim izvršiteljima koji su morali da mu veruju po naređenju odozgo.

Kako je iscrpeo skoro sve mogućnosti da novac izvlači iz potpuno osiromašene srpske privrede, Đurić zavisi od krvavih para koje zarađuju vođe Alkatraza. Isto tako, njegova uzdanica su i budžetska sredstva na koja može da računa jedino ako vlast ubedi kako upravo on kontroliše navijačke jurišnike koji ubrzo mogu vlastodršcima da posluže za nasilno razbijanje uličnih nemira i protesta ogladnelog naroda.

I samom Đuriću bi ovakva zaštita ubrzo mogla da bude potrebna, jer preko 200 radnika pomenutog Veterinarskog zavoda mesecima ne prima platu, čime je ugrožena egzistencija njihovih porodica. U trenutku privatizacije Zavod je imao 400 radnika, 70 odsto vlasništva Đurić je platio 9,1 milion evra, a krajem prošle godine je račun firme bio blokiran zbog ukupnih dugovanja od 260 miliona dinara.

Pošto je preko 90 odsto članova Alkatraza zavedeno od strane svojih vođa i nema nikakve veze sa nezakonitostima koje sprovode vođe kluba i ove grupe, Đurić je sa upravom rešio da ih potkupi besplatnim ulaznicama za skoro sve sportske manifestacije. Dedović i njegovi saučesnici, međutim, od sportskih klubova Partizana osim besplatnih ulaznica za obične navijače, traže i novac za sebe kako bi organizovali navijanje. On je, na primer, od rukometnog kluba Partizan tražio 500 evra po utakmici da bi poslao Alkatrazovce da bodre igrače. Za samo jednu utakmicu hokejaškog tima Partizana, Dedović je tražio 5.000 evra kako bi navijačima popunio inače prazne tribine.

Istovremeno, Zabranjeni ne samo što ne dobijaju nikakav novac, već plaćaju ulaznice kako bi mogli da daju podršku igračima svog kluba. "Za Partizan se ne navija, Partizan se voli", ponavljaju oni staru izreku Duška Radovića.

UBPOK odavno ima sve potrebne podatke i dokaze o Dedoviću, Đuriću i njihovim saradnicima, ali se istraga opstruiše sa samog vrha policije, pravosuđa, pa i same države. Zbog toga Dedović i njemu slični mogu i dalje nesmetano, u zemlji gde prosečan građanin bukvalno gladuje, za jednu noć na provod sa damama lakog morala da troše između 1.000 i 1.500 evra.

 

 

A1.

 

Pomen žrtvama bezumlja

 

Šetnjom od parka Manjež do Hrama Svetog Save, gde su upalili sveće palim drugarima, najveće navijačke grupe su nedavno u Beogradu zajedno odale počast svim navijačkim žrtvama prethodnih godina. Nekoliko stotina njih odazvali su se akciji "Šetnja protiv navijačkih žrtava", koju je pokrenula Partizanova frakcija Grobara, Zabranjeni.

Osim Zabranjenih, skupu su prisustvovali i navijači Crvene Zvezde pod imenom Delije, zatim Taurunum bojsi iz Zemuna, članovi Plave unije OFK Beograda, Đavoli iz Kragujevca, Firme iz Novog Sada…

Otac mučki ubijenog Ivana Perovića u emotivnom govoru pre ulaska u Hram tražio je od svih navijača da se prekine sa međusobnim sukobima i ubistvima.

"...Ako posle ovog skupa nijedna majka navijača više ne zaplače, ja ću biti prezadovoljan", rekao je jedan od navijača posle skupa.

Na kraju su svi složno zapevali pesmu "Oj, Kosovo, Kosovo" pokazujući da postoje više vrednosti za koje se treba boriti, i dogovorili se da se ovakve zajedničke akcije nastave i u budućnosti.

 

A 2.

 

Pravosuđe ne poznaje Divca

 

Partizan zaista ima neshvatljivi uticaj na pravosudne organe Srbije. U postupku broj P.br. 48770/2010 koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, sud ne može godinama da uruči tužbu Vladi Divcu, jer navodno nije poznato gde živi!? Policija je odbila da tužiocu da potrebne informacije o eventualnom novom boravištu, a u Olimpijskom komitetu Srbije, čiji je Divac predsednik, odbijaju da prime sudske dopise tvrdeći da on tamo nije zaposlen?!