Natrag

Esej-rasprava

Esej-rasprava

 

Draža Mihailović na sudu istorije (3)

 

Hapšenje generala

 

Književnik Ivan Ivanović napisao je raspravu o suđenju komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini, generalu Draži Mihailoviću. U želji da ovu raspravu učini aktuelnom, Tabloid će u pet nastavaka doneti odlomke iz Ivanovićevog rukopisa. Ujedno, Tabloid poziva javnost da se uključi u ovu polemiku.

 

Ivan Ivanović

 

   Po slomu svoje vojske na Zelengori, vođa četnika se nekako izvukao, što je pošlo za rukom samo malom broju pripadnika četničkog pokreta. Otada, 13. maja 1945. godine, pa do 24. marta 1946. godine, o Draži se ništa nije znalo.

  Vest o hapšenju generala Draže Mihailovića objavio je Titov ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Ranković, najviše rangirani Srbin u komunističkoj državi, u Narodnoj skupštini FNRJ rečenog datuma. Najviši jugoslovenski policajac rekao je komunističkim poslanicima: "...Ja sam danas u mogućnosti, drugovi i drugarice, da pred vama izjavim da je izdajnik Draža Mihailović od 13. ovog meseca u rukama organa narodne vlasti. Pri tom moram priznati da je ovaj bandit bio neverovatno vešt u skakanju s brda na brdo, u skrivanju svoje prljave i zločinačke glave po jazbinama naših brda i dolina. Ali, organi Uprave državne bezbednosti (Udbe) bili su veštiji, upravo oni su pokazali pravo majstorstvo u otkrivanju i hvatanju ovog izroda našeg naroda".

  Ranković je istovremeno govorio o većoj grupi četnika, koje je Udba likvidirala prilikom hapšenja Draže, među njima je spomenuo i Dražinog komandanta Gorske garde, pukovnika Nikolu Kalabića. Novine su objavile da je Ranković često prekidan oduševljenim poklicima komunističkih poslanika.

Kako je general Draža Mihailović dopao u ruke Udbe ni danas se pouzdano ne zna. Ja ću čitaocu da predočim dve verzije, pa neka on sam izabere koja mu više odgovara.

Da razmotrimo najpre zvaničnu verziju...

 Petnaest godina posle sudskog ubistva Draže Mihailovića, u beogradskoj Politici se pojavio, kao grom iz vedra neba, feljton o hvatanju generala. Feljton je izlazio od 5. avgusta 1962. godine u 44 nastavka. Potpisala su ga dva ponajbolja Politikina novinara, Gojko Banović i Nikola Stepanović. To je trebalo da bude kanonska verzija zarobljavanja generala Draže. 

Kako je došlo do pisanja ovog feljtona? To je objasnio jedan od autora, Gojko Banović, dvadeset godina kasnije. Banović kaže da je ideja o pisanju feljtona potekla od vrha Udbe, od jugoslovenskog ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Rankovića, a da ju je realizovao srpski ministar Slobodan Penezić Krcun...

Krcun je pozvao direktora Politike Danila Purića i naredio mu da stavi Udbi na raspolaganje dva svoja najpouzdanija novinara. Izbor je pao na novinare koji su izveštavali sa suđenja Draži. Krcun je novinare tajno odveo u jednu vilu u Sremu i naredio im da se u potpunosti zakonspirišu. Čak ni njihove porodice nisu smele da znaju gde se oni nalaze i na kakvom su zadatku. Pošto im je održao slovo da ne "fantaziraju" nego da pišu šta im udbaši diktiraju, Krcun je prepustio posao svojim najbližim saradnicima. Udbaši su svakoga dana dolazili u vilu i novinarima diktirali verziju događaja. Krcun je to cenzurisao, onda je tekst išao u Politiku. Na pola feljtona, Krcun je poslao novinare na teren da slede tragove Ozne/Udbe. Tako je nastao jedan od najzanimljivijih feljtona u istoriji najstarijeg beogradskog lista...Udbina priča izgleda ovako...

 

Treći srpski ustanak

 

 U decembru 1944. godine komunisti su opkolili u selu Miokovci kod Čačka majora Predraga Rakovića, komandanta Prvog jurišnog četničkog korpusa. Ovaj nije hteo da se preda, nego je izvršio samoubistvo. Ali je pri tom bio zaboravan pa nije uništio "šifru kojom se služio pri odašiljanju radio-depeša Draži Mihailoviću". Ali, to nije bilo dovoljno, šifra bez pozivnog znaka nije značila ništa. Srećna okolnost je bila da se Ozna dokopala i jednog četničkog radiotelegrafiste, koji je znao pozivne znake. Boreći se za život, telegrafista je pristao da sarađuje. Tako je Ozna mogla svakodnevno da komunicira sa generalom Dražom Mihailovićem!

  Trebalo je, dakle, Draži poslati mamac. "...Oficiri Ozne videli su takav mamac u zarobljenom Dražinom majoru Trifunu Ćosiću, koji se nalazio u zatvoru. Ćosić bi i dalje ležao u zatvoru, daleko i od same pomisli da  je njegovo ime počelo da putuje između Srbije i Bosne, a Ozna bi polako, šaljući Draži depešu za depešom, možda uspela da sve njegove misli i planove veže za zemlju i tako spreči njegov odlazak u inostranstvo."

            Feljton kaže da je Oznin plan u potpunosti uspeo. Ozna je poslala Draži više depeša iz Ulice cara Lazara u Beogradu, prvu već 8. januara 1945, u kojoj Ćosić javlja Draži o pogibiji svog komandanta Predraga Rakovića. I od januara do kraja aprila 1945, Draža je izmenjao na desetine depeša sa "majorom Ćosićem". Ćosić je javljao Draži da je u Srbiji sve spremno za ustanak, da su komunisti propali, da ih narod odbacuje, da se čeka samo njegov dolazak pa da se Srbija još jednom zapali. Lakoverni i naivni Draža je poverovao Ćosiću, odnosno Ozni, i odustao od odlaska na Zapad. Okrenuo je svoje jedinice prema Srbiji, a komunisti su ih dočekali i uništili na Zelengori. Tako je Ozna uvukla generala u klopku.

Udbina priča u Politikinom feljtonu dalje kaže da je za otkrivanje Draže bio potreban čovek iz četničkog vrha kome će general apsolutno da veruje i koji će da odvede Oznu do Dražinog skloništa. Dobra okolnost je bila ta da je u to vreme zarobljen komandant kraljeve Gorske garde, pukovnik Nikola Kalabić.

  Kako je došlo do zarobljavanja Kalabića? I tu je odigrao glavnu ulogu slučaj! Sredinom  oktobra milicajci su jednog ranog jutra zatekli u Karađorđevoj ulici "jednog dobro odevenog srednovečnog čoveka i jednu od onih žena koje ujutru prve hitaju u krčmu ili kafanu" kako se oko nečeg raspravljaju. Milicajci su izvršili rutinsku kontrolu, muškarca pustili a devojku zadržali. Razume se, ispostavilo se da je muškarac odbijao da plati uslugu. Ipak je to u zadnji čas učinio. Milicajci su priveli u stanicu devojku, za koju se ispostavilo da se zove Milica Ilić. U njenoj torbi su pronašli "šifrovano pismo sa pečatom četničke komande valjevskog okruga". Milica je rekla da joj je to slučajno dao njen noćašnji poznanik kad joj je na brzinu plaćao, zajedno sa novčanicama. O njemu je jedino znala da je tehničar i da nema prst na jednoj ruci.

  Ozna je istragu poverila majoru Ljubi Popoviću. (U feljtonu pseudonim, kasnije će se ispostaviti da je to bio Milovan Pejanović, koji će napisati knjigu o hvatanju Draže Mihailovića.) Pošto je major Ljuba bio izuzetan policajac, začas je u milionskom Beogradu pronašao čoveka koji nema prst na ruci! Valjda je bio jedini! On je u zatvoru otkrio da je pismo upućeno iz sela Ba od četničkog poručnika Milića Boškovića, komandanta Valjevskog okruga. Ozna je odmah odlučila da majora Ljubu Popovića preruši u četničkog ilegalca i da mu prilepi četničku biografiju. Bistri major je biografiju naučio napamet i krenuo na teren da pronađe Milića Boškovića. Naravno, Bošković uopšte nije posumnjao da brat Ljuba može da bude oznaš. Preko njega je major Ozne došao do Nikole Kalabića, koji je pristao da sarađuje i organe vlasti odvede do Draže.

  Krajem decembra 1945, na sastanak sa Kalabićem su došli lično Aleksandar Ranković i Slobodan Penezić Krcun. Dogovor je postignut: Kalabiću se jemči bezbednost, promena identiteta, zaštita porodice, kad oznaše odvede do Draže. Posle toga Ozna je odabrala 12 svojih najsposobnijih ljudi i započela desetodnevni kurs četničke obuke. Kurs je, naravno, držao komandant Gorske garde! Evo kao je izgledala njegova lekcija iz četništva: "Kad uđemo seljaku u kuću, zapovedajte, tražite jelo i piće, vičite, psujte. Pored toga, ni snaše nemojte da štedite!" Smernim i plemenitim oznašima je ovaj kurs teže pao nego ijedan koji su u životu odslušali i završili. Kalabić je, da bi pokazao kako se četnici drže pred narodom, "ustajao i psovao oca, majku, dete, pretio klanjem i streljanjem, brecao se i izdirao".

          Posle dosta peripetija, trikova Ozne i visoke profesionalnosti, oficiri prerušeni u četnike uspeli su u trećem pokušaju da sastave generala Mihailovića i pukovnika Kalabića, 12. marta 1946. godine u selu Repuševići kod Višegrada. Posle gozbe, grljenja i ljubljenja, krenuli su za Srbiju da dignu Treći srpski ustanak. Ozna je opet pokazala visoki stepen umešnosti. Oznaši su uspeli da Dražinu pratnju podele u dva dela i da većina ode u suprotnom pravcu, da bi zavarala trag eventualnoj poteri. Sa Dražom je krenulo svega deset četnika, a dvanaest oznaša se tako rasporedilo da je iza svakog četnika išao po jedan oznaš! Iza Draže dva! Razume se da je pored Draže koračao komandant njegove Garde, Nikola Kalabić, u ulozi Vuka Brankovića! Čak su uspeli da udalje i Dražinog telohranitelja koji je bio zadužen da ubije komandanta u slučaju opasnosti zarobljavanja! Ostalo je još samo da brat Ljuba da znak pa da oznaši pobiju četnike, zaskoče Dražu i lako ga savladaju. Prema feljtonu, Nikola Kalabić je odglumio pogibiju. Već 13. marta, u suton, general Draža Mihailović je bio u Beogradu u Ozninom zatvoru.  Tako je savezni ministar policije, Aleksandar Ranković, u ulozi šerifa Vajata Erpa, mogao svečano da izjavi u Skupštini da je uhvatio neprijatelja nove Jugoslavije broj 1, pošto je prethodno o tome obavestio svog maršala, koji je bio u poseti Sovjetskom Savezu. Poslednji čin, kako je to rekao industrijski dramaturg Siniša Pavić.

 

Sve suprotno od OZNE i Udbe

 

     

Interesantno je da su u Udbinu verziju poverovali pisci Dražine biografije Kosta Nikolić i Bojan Dimitrijević. Rekli su da je to literarna verzija i da zasad nema za nju materijalnih dokaza. Ali nije poverovao neprofesionalni istoričar Miloslav Samardžić, koji je u knjizi "Istina o Kalabiću" u potpunosti doveo u sumnju Udbin scenario.

  Samardžić je naveo niz dokaza da je Nikola Kalabić bio mrtav u vreme hvatanja Draže. Gotovo da je oborio Udbinu verziju tog događaja. On zastupa potpuno suprotnu verziju, s kojom ću ovde da upoznam Čitaoca. Ta verzija izgleda ovako...

 Najpre je u svet otišlo pismo jednog od očevidaca događaja, majora Miloša Markovića, komandanta Požeškog korpusa. Njega su udbaši zarobili tek 1950. godine, do kog vremena je uspeo da se krije po zemunicama. Organizovali su mu proces, osudili na smrt i streljali. On je uspeo da proturi preko granice jedno pismo koje je objavljeno u Švajcarskoj 16. avgusta 1946. godine pod naslovom "Kako su Titovi partizani uhvatili generala Mihailovića". U tom članku se kaže da se februara meseca 1946. godine general Draža teško razboleo od tifusa.

U to vreme su nad istočnom Bosnom kružili engleski avioni i bacali letke u kojima nude pomoć skrivenim četnicima. Četnici nisu ni sumnjali da to nisu britanski avioni. Čak su izgradili improvizovani aerodrom u okolini Rudog za spust aviona. I stvarno, 13. marta 1946. godine, na aerodrom su se spustila tri aviona.

Pošto je Draža bio u teškoj zdravstvenoj situaciji, četnici su "engleske" pilote odveli u njegov štab. Dogovoreno je da se general sa užom pratnjom odmah prebaci u Italiju na lečenje. I zbilja, generala sa još dva pratioca "Englezi" su smestili u jedan avion, a u druga dva se smestilo još osam oficira iz njegove pratnje. Avioni su se odmah digli i krenuli put Italije. No, još nisu napustili teren, a doletele su dve eskadrile Titovih partizana i bacile na četnike bombe sa bojnim otrovima. Na teren su se spustili padobranci i razvila se velika borba. Padobrancima su uskoro pristigla pojačanja, pa su četnici morali da se povuku. Tek tad su shvatili da su i prva tri aviona pripadala Ozni. Oznaši su prebacili generala najpre u Sarajevo, a odatle u Beograd.

Svedok Dražinog hapšenja bio je i poručnik Srbobran Srpko Medenica. On je uspeo da pobegne i da se od Ozninih potera krije sve do 1951. godine. Komunisti su ga specijalno jurili, jer je znao pravu istinu o zarobljavanju Draže. On je pričao da su komunisti zaista došli u engleskim avionima, ali da im prevara nije do kraja uspela. Zato su upotrebili bojne otrove, takođe iz aviona, i onda zarobili omamljenog Dražu i njegove pratioce. Četnik koji je bio zadužen da u slučaju velike opasnosti ubije Dražu (verovatno poručnik Blagoje Kovač), prema svedočenju Srpka Medenice, nije imao hrabrosti da izvrši ovo poslednje naređenje svog komandanta.

Miloslav Samardžić navodi još neka svedočenja. Tako je poljski istoričar Tadek Vitlin u svojoj knjizi "Komesar" napisao da je "Berija poslao tajnu policiju da, uz pomoć Titovih jedinica, postrelja patriotski i nacionalno orijentisane jugoslovenske oficire, a vojnike deportuje u Sibir. Najzad, za vreme jednog neočekavanog vazdušnog napada uz upotrebu otrovnog gasa, uhvaćen je general Mihailović sa svojih 11 pratilaca".

Slično je rekao i jedan komunistički oficir, uhapšen po liniji IB, četničkom zatočeniku Vladimiru Vulinu, koji će kasnije postati pisac u Banjaluci. Taj oficir je učestvovao u poslednjoj poteri za Dražom. Ali on je tvrdio da se radilo o francuskim a ne engleskim avionima, koji su sleteli na jedno polje kod Višegrada i odvezli bolesnog Dražu umesto na Zapad u Beograd.

 

Samo su ga američki piloti branili

 

 

No najinteresantnije pisanje na ovu temu je Miodraga D. Pešića u knjizi "Crvena tamnica", pa ću ja tome da posvetim posebnu pažnju, tim pre što je to uradio i Samardžić. Pešić je, kao pripadnik Jugoslovenske vojske u otadžbini, neposredno učestvovao pred kraj rata u spasavanju savezničkih pilota i njihovoj deportaciji u Italiju sa improvizovanih četničkih aerodroma u zapadnoj Srbiji i istočnoj Bosni, o čemu je napisao dokumentovanu knjigu "Operacija vazdušni most". (Kad sam kod ovog autora, ne mogu da ne navedem jednu pikanteriju: posle rata poništeno mu je svedočanstvo šestog razreda gimnazije, u Jagodini, zato što je bio "pristalica organizacije D.M." Član komisije koja je učinila ovaj potpuno nezakoniti akt, bio je Antonije Isaković, budući pisac pamfleta protiv Tita!) "Crvena tamnica" je objavljena u Kragujevcu 1998. godine.

Miodrag Pešić (pre Samardžića) zastupao je tezu da Kalabić nije izdao Dražu (rekao bih da ju je Samardžić od njega preuzeo). Argumentacija oba autora je ista. Dakle: komunistička verzija o hvatanju generala je neuverljiva, a datumi o Kalabićevom zarobljavanju su nepodudarni i kontradiktorni; Kalabić je ubijen iz zasede nedaleko od Valjeva u januaru 1946. godine, nije mogao da učestvuje u poslednjem činu, pa je verzija o njegovoj izdaji lansirana kada je on bio odavno mrtav; projekat o kidnapovanju Draže zamišljen je i izveden od strane Ozne u sprezi sa Britanskom obaveštajnom službom. Pešić posebno ističe da je montirani proces generalu Mihailoviću održan na godišnjicu osnivanja organizacije Ujedinjenih nacija i donošenja Deklaracije o ljudskim pravima. "Niko se tada nije našao, ni u svetu ni kod nas, da u ime pomenute Deklaracije uzvikne kao Emil Zola za kapetana Drajfusa: Optužujem!" (Jedino se Komitet spasenih američkih pilota zalagao kod najviših organa SAD za pošteno i pravedno suđenje generalu, ali bez uspeha, jer to niko nije podržao. Titova vlast je odbila njihovo svedočenje na sudu.)

Miodrag Pešić ističe da je bajku o pronalaženju Dražine šifre izmislio Nikola Milovanović Grba, koji je u proleće 1944. bio šifrant u generalovom štabu, ali je najuren zbog sumnjivog ponašanja i prišao komunistima. Oznaši su generalu Mihailoviću ispričali priču da je Nikola Kalabić u njihovim rukama i da je odigrao ključnu ulogu u njegovoj predaji Britancima. Verovatno je na osnovu toga general rekao Moljeviću u zatvoru: "Izdade me Nikola!" Pešić kaže da su britanske tajne službe posedovale Dražine šifre i da su samo one mogle da ih predaju komunistima. U britanskoj obaveštajnoj službi u odeljenju za Jugoslaviju MI-6 svi odreda su bili agenti Kominterne, na čelu sa majorom Džejmsom  Klugmanom. Radi se o poznatom komunističkom kružoku na Kembridžu, u kojem su bili kasniji obaveštajci Kim Filbi, Bardžes, Blejk i Blant, koji su posle rata prebegli u SSSR.

 

Čiča i onaj do njega

 

Dakle, kada je general Mihailović, oboleo od tifusa, pristao da prihvati englesku ponudu da bude evakuisan u Italiju na lečenje, Britanci su odlučili da ga isporuče Titu. Posle priznavanja komunističkog režima, đeneral Draža bi mogao da im bude samo na teretu. Tako su oficiri Ozne, preobučeni u engleske uniforme u avionima sa naznakom RAF-a, doleteli na jednu ledinu u okolini Višegrada i kidnapovali generala. Pri tom su otvorili vatru na malobrojnu Dražinu pratnju i pobili njegove pratioce, sem jednog koji je uspeo da pobegne. Bio je to Srpko Medenica, koga će narednih deset godina besomučno juriti, ne zato što je bio posebna zverka, nego što je bio jedini slobodni svedok engleske izdaje. Pre pogibije, Srpko je ispričao priču o generalovom zarobljavanju i to je, smatra Pešić, jedina istinita verzija Dražinog hvatanja od strane Ozne/Udbe. Pešić i sam svedoči da je od pilota Dakote, Rođe Milovanovića, za vreme rata pilota RAF-a i partizanske avijacije, slušao priču da je on učestvovao u kidnapovanju Draže.

A da je Ozna bila spremna na svakojaku podvalu, Pešić pokazuje i u priči o "samoubistvu" generela Milana Nedića. Predsednika srpske Vlade, koga su im takođe isporučili Britanci, oznaši su ubili i bacili kroz prozor beogradske Ozne. Nedić se do poslednje noći nalazio u zatvoru Ozne za Jugoslaviju, na Obilićevom vencu (današnji Tanjug), koji je bio nepogodan za samoubistvo. Stoga su oznaši premestili predsednika okupacione Vlade u pogodniju zgradu, kako bi mu omogućili da što lakše skoči sa trećeg sprata! Razume se da bi general Milan Nedić bio veoma neugodan svedok komunističkog delovanja u revoluciji, pa su titovci odlučili da ga ubiju a ne da mu sude.

Miodrag Pešić postavlja pitanje zašto je titovcima bila potrebna fantastična priča o Kalabićevoj izdaji? Prvo, da njome pokriju priču o saradnji sa Englezima, drugo, da što više kompromituju Ravnogorski pokret u kojem Čiča broj 2 izdaje Čiču broj 1. Problem je nastao oko toga šta dalje sa Kalabićem? Nova priča, koju je ispričao lično Aleksandar Ranković, još je nesuvislija od one o hvatanju Draže. Naime, Kalabića su udbaši pokušali da čuvaju, promenili su mu identitet i poslali ga na sigurno u Bosnu. Ali veliki glumac nije mogao da bude epizodista, nego se javno hvalisao po Bosni da je on lično izdao i uhvatio  Dražu i da komunisti zbog toga treba da ga slave. Pošto je više puta od strane Udbe opomenut da to ne radi, šef srpske Udbe, Ćeća Stefanović, morao je da ga likvidira!

Na kraju, Miodrag Pešić upoređuje dva sudska procesa Srbima koji su obeležili svoje vreme: reč je o procesu pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću Apisu i generalu Draži Mihailoviću. Oba procesa su bila montirana i rezultirala su sudskim ubistvima. "Kralj Aleksandar i Tito su skratili za glavu svoje protivnike. Jer je bila u pitanju njihova."

Ipak, u oba slučaja u pozadini su stajale velike sile. Ubistvom Apisa i Draže zadovoljeni su ne samo samodršci koji su naredili egzekuciju, nego i interesi velikih sila.

Apis je ubijen zato što je bio casus belli (povod za Prvi svetski rat), jer je njegova organizacija Ujedinjenje ili smrt organizovala sa Srbima iz Bosne atentat na prestolonaslednika Austro-Ugarske Ferdinanda u Sarajevu 1914. godine. Draža je isporučen Titu i ubijen zato što nije pristajao da ratuje tokom Drugog svetskog rata za račun Engleza do poslednjeg Srbina. Velike sile nisu ni prstom mrdnule da spreče njihovo pogubljenje i time su podstakle egzekutore na zločin.  Mrtvi Apis i Draža bili su u interesu velikih sila.

 

(Nastaviće se)

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane