(Su)ludovanje

 

Kad sudi Jelena, pravda je zelena

 

Grčka kuća

 

Devedesetih godina prošlog veka jednu zgradu u centru Beograda lažni vlasnik je prodao nesavesnom kupcu. Ništa tu ne bi bilo novo da prodavac nije bila tadašnja država Jugoslavija, a kupac država Grčka. Onog momenta kada je postalo jasno da će da se odmota klupko pronevere 2,5 miliona nemačkih maraka i 10 miliona dinara,  Jelena  Kilibarda, sudija Višeg suda u Beogradu celokupno domaće pravosuđe proglašava nenadležnim u pokušaju da prikrije odgovornost grčkih diplomata i srpskih političara.

 

M. Glamočanin

 

Predratni bankar Petar Milanović živeo je u porodičnoj kući u beogradskoj ulici Kralja Milutina broj 6, sve dok mu ista nije konfiskovana presudom Vrhovnog suda Srbije KŽ 1195/49 od 15. decembra 1949. Pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Beogradu broj 6/11 od 12. marta 2012. pomenuta presuda je proglašena ništavom, a samim tim ništavim bi trebale da budu i sve pravne posledice proistekle iz nje.

Naslednici pokojnog Milanovića, preko svojih pravnih zastupnika advokata Lazara Malovića, Nikole Malovića,  Milutina Rakića i Gorana Šormaza,  na osnovu pomenutog rešenja tražili su povraćaj nezakonito im oduzete imovine, pa iz tog razloga Višem sudu u Beogradu podnose tužbu. Predmet dolazi u ruke sudije Jelene Kilibarde koja zakazuje pripremno ročište za 9. mart 2012. na kome zakazuje novo pripremno ročište za 22. jun 2012, ali u međuvremenu 10. aprila 2012. donosi rešenje kojim odbacuje tužbu proglašavajući Viši sud u Beogradu apsolutno nenadležnim. Do ovog iznenadnog obrta došlo je kada je sudija Kilibarda shvatila da je sporna kuća bila moneta za međudržavno podmićivanje, i to na najvišem nivou.

Još 1967. godine kuća Milanovića prelazi u nadležnost Preduzeća za gazdovanje zgradama i stanovima stranih diplomatskih i konzularnih predstavništava u Beogradu (DIPOS), da bi 1998. bila prodata Grčkom državnom preduzeću za nepokretnosti KED koje je zastupao tadašnji grčki ambasador u Beogradu Panajotis Vlasopulos. Sa jugoslovenske strane kupoprodajni ugovor je potpisao stečajni upravnik DIPOS-a Miloš Lončar, po specijalnom ovlaštenju tadašnjeg saveznog ministra spoljnih poslova Milana Milutinovića, koji je pre toga bio ambasador Jugoslavije u Grčkoj, a posle predsednik Republike Srbije. Supotpisnik je bila Savezna Republika Jugoslavija, koju je zastupao generalni sekretar MIP-a Radovan Matović.

Kao prodavac je u ugovoru od 19. marta 1998. naveden DIPOS, a upravo to pokazuje da sa transakcijom nešto nije u redu, jer je nezamislivo da najviši državni funkcioneri zanemare činjenicu da je zakonom objavljenom u Službenom glasniku SRJ 30/96 još 1996. sva imovina DIPOS-a prebačena na Savezno ministarstvo inostranih poslova, koje se u pomenutom ugovoru pominje samo kao zastupnik supotpisnika, a ne kao prodavac.

Čudnovat je i dogovoreni način plaćanja. Prvu ratu od 2,5 miliona maraka grčka strana trebala je da plati odmah po potpisivanju ugovora. Po izveštaju Republičke uprave javnih prihoda DIPOS je u toku 1998. godine imao prihod od 750.000 dinara iskorišćenih za plaćanje poreza na prenos nepokretnosti. Nikakvih 2,5 miliona maraka nije evidentirano kao prihod, ali je ugovor uprkos tome overen na sudu i grčkoj strani je dozvoljeno uknjiženje.

Drugu i poslednju ratu u visini od 10.000.000 dinara grčki kupac je, navodno, platio 3. aprila 1998. godine i to u gotovini?!

Po priznanici od pomenutog datuma novac je od ambasadora Grčke u Beogradu Panajotisa Vlasopulosa na ruke primio stečajni upravnik DIPOS-a Miloš Lončar, bez da je ova uplata ikada zvanično proknjižena kod prodavca. Da li postoji još neki primer u istoriji da se međudržavni dugovi regulišu gotovonskim plaćanjem? Veoma je zanimljiv i član 17. ugovora po kome je isti napisan i potpisan jedino na srpskom jeziku?! Ispada da je posle engleskog i francuskog srpski treći diplomatski jezik na svetu.

  Takođe, postavlja se i pitanje gde su nestali pomenutih 2,5 miliona maraka i 10 miliona dinara, budući da u knjigovodstvu DIPOS-a nema nikakvih tragova o tim transakcijama.

  Da u ovoj kupoprodaji mnogo toga nije u redu pokazuje i činjenica da je navodni kupac, grčki KED, odlučio da se uopšte upusti u sudski spor po tužbi naslednika Milanovića. Po članu 10. kupoprodajnog ugovora iz 1998. godine bilo je predviđeno da za sve buduće zahteve zasnovane na činjenicama ili pravima nastalim pre overe ugovora isključivo odgovaraju DIPOS i SRJ. Ova klauzula je uneta upravo iz razloga što se znalo da je kuća konfiskovana i da je EU, čija je članica bila Grčka od beogradskih vlasti zahtevala da se naslednicima bivših vlasnika vrati sva oduzeta imovina. Grčka ambasada, kao navodni novi korisnik zgrade, mogla je tako da svu odgovornost prebaci na jugoslovensku stranu i da pokrene ugovorom definisan mehanizam odštete, odnosno to bi mogla da učini da je novac zaista zvanično i uplaćen.

  Isto tako je i Srbija, kao pravni naslednik SRJ mogla da izbegne sudski spor da je prihvatila ponudu vansudskog poravnjanja po kome bi naslednicima Milanovića uplatila prodajnu sumu i to bez kamata. Na nesreću, novac nikada nije legao na bilo koji zvanični račun DIPOS-a ili SMIP-a, već je otišao u džepove potpisnika fingiranog kupoprodajnog ugovora i njihovim mentorima u Atini i Beogradu, pa tako od strane zvaničnih institucija nije ni mogao da bude vraćen.

  Celokupna zavrzlama je krajem devedesetih osmišljena jedino da bi se opravdalo uzimanje 2,5 miliona nemačkih maraka i deset miliona jugoslovenskih dinara iz grčkog budžeta i prebacivanje tih para (i to u gotovini) u ambasadu u Beogradu. Posle toga fingiranim priznanicama je pokriveno plaćanje u gotovini za potrebe navodne kupovine kuće u Kralja Milutina broj 6.

Onog momenta kada je pred Višim sudom u Beogradu postalo jasno da će celo klupko prevare da bude odmotano, sudija Kilibarda na brzinu donosi presudu kojom se srpsko pravosuđe proglašava apsolutno nenadležnim, iako su se i same ugovorne strane složile u članu 15. ugovora da je jedino nadležan sud u Beogradu.

  U međuvremenu su naslednici stvarnog vlasnika kuće uložili žalbu na presudu o kojoj Apelacioni sud još uvek nije rešavao.

Grčka ambasada je kupljenu kuću potpuno zanemarila, ista je jedno vreme bila sklonište za lokalne beskućnike i narkomane, potpuno je ruinirana, a sada je ponuđena na prodaju. O proneverenim parama niko ne sme ništa da pita ni Panajotisa Vlasopulosa, ni Miloša Lončara, a ponajmanje Milana Milutinovića.

 

M. Grabež