Kataklizma

 

Transatlantsko tržište, ili anšlus Evrope

 

Na pomolu novi super-NATO

 

Unija silnih i bednih je uvek bila velika strategijska greška, koja sutra može da se pretvori u najveću veleizdaju svih vremena, bar kako smatraju i pišu neki politički nepodobni intelektualci u Francuskoj, povodom početka pregovora o transatlanskom tržišnom partnerstvu. Brak između starice Evrope i obesnog Ujka Sama, o kome se veoma malo piše, ali na čijoj se realizaciji radi punom parom, je brak iz interesa, s jedne strane, i kapitulacija na dobrovoljnoj bazi, sa druge. Ponekada izgleda kao da atlantisti na vlasti, petokolonaši i debelokošci iz Brisela, hoće po svaku cenu da svoje sugrađane pretvore u nove crvenokošce. Jedno je sigurno: kada iz strategijskih razloga svi evropski standardi postanu isti kao američke norme, svet je otišô pod led. Bar ovaj naš, evropski.

 

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

 

Transatlantska unija tržišta nije ništa drugo nego kreacija jedne velike Amerike, od Kalifornije do Sofije. Na principu štokholmskog sindroma, ovu novu prepravku mondijalističke geografije podržavaju svi zvaničnici propalih evropskih sile u dugovima. I to već odavno. Godinama se već radi u hladu, narodu iza leđa, da bi se tek sredinom prošlog meseca obelodanio, kao fol, neki početak pregovora. Cela ova komedija je potpomognuta izdresiranim i čak korumpiranim medijima, kao i zlonamernim lobijima u samoj Evropskoj uniji. Najpre su svi ćutali, dok stvar nije oživela, da bi sada navalili da na sva usta hvale ideju unije tržišta kao spasonosno rešenje za krizu.

Uvek će se naći neki dobro plasirani pametnjaković koji će na već isproban način ubediti publiku u sve blagodeti buduće unije. Teorema globalizacije se već odavno opravdava aksiomima o neprikosnovenoj demokratiji i o jednakosti među ljudima. Tra-la-la i bla-bla-bla. Neokolonijalizam ili (kako neko to lepo napisa), SADizam se uvek krije iza slogana "uzvišnih demokratskih vrednosti", koje su sveto pismo mondijalizma.

Sve ovo neodoljivo podseća na ideju više rase iz doba onog prvog Novog svetskog poretka od pre osam decenija, a koji je nestao tek nakon velikog ratnog požara. Zbog sveta toga Transatlantsko tržište može da izgleda, kako je neko primetio: kao neki jalov brak homića: za seks i orgije može i da prođe, al tu nema ni ploda ni poroda. To je samo jedna savremena budalaština, koja nas može odvesti daleko, čak na onaj svet.

Pogotovo ako se zna da se Rusija protivi ovim novim blokovskim podelama, a NATO iz sve snage podržava i opravdava uniju velikim globalnim opasnostima od islama. Utopija o simbiozi dva politički, mentalno i ekonomski potpuno različita sveta prostom narodu se prikazuje kao logična i nasušna potreba da se Zapad ekonomski suprotstavi Kini, Koreji, Indiji, Brazilu i ostalim zemljama u naglom razvoju.

Uz to, unija dve najveće sile sveta je garancija i za demokratiju, koja je religija mondjalizma, ikona u koju se svi kunu i pod čijim okriljem terorišu svet kako im je volja.

Čak ni sam pokojni Džugašvili ne bi našao bolje adute. Kako to lepo zvuči kada neko kaže:  "Samo sloga svet spasava!". "Zajedno smo jači!" "Nas i Amera skoro milijarda!" " Uđimo u biznis težak 4 hiljada milijardi dolara, koji zapošljava 250 miliona ljudi sa obe strane Atlantika." Reći će vam sve ovo i zakleti se da će biti posla preko glave, a standard će svima biti američki. Nećemo znati kako da potrošimo tolike pare. Šije mi ga Obama.

Ne treba biti mnogo školovan da bi se shvatilo ko je žrtveni jarac u ovoj modernoj basni-lagariji. Napredak na ovaj način mnogo liči na suptilni povratak u srednji vek, sa socijalnim pravima koja su važila u doba rimske imperije. Američki liberalizam je pravljen za Ameriku, ali je neuklopljiv u evropsku socijalu, osim kao dominatna sila. Svet nije jedna država u kojoj važi samo jedan zakon, a ni Obama nije Aleksandar Makedonski. On bi da bude veliki brat. Po zakonima koji vladaju s one strane bare, kako u finansijama, energetici, uslužnim delatnostima a pogotovo u sistemu socijalne zaštite, koja je u Americi dupla nula, čovek je samo kupac. Orvel je bio u pravu.

 

Dugo čuvana tajna

 

Kažu da su najveće prevare uvek strogo poverljive tajne, koje se iznose na videlo tek kada je skoro sve spremno. Sredinom februara Husein Barak Obama je nagovestio početak pregovora sa Evropskom unijom o investicijama, harmonizaciji, reglemontaciji, carini i javnim radovima da bi za tri godine unija postala tužna stvarnost.  Projekat transatlantskog tržišta nije nova ideja sadašnjih lidera, nego obelodanjena  zavera na kojoj se radi preko dve decenije. Preciznije; od kreacije ujedinjene Evrope i dolaska na vlast loze Bušovih, tate i sina Evropa je trn u oku Ujka Sema. Bez ikakve javne konsultacije građana.

Evropski parlament je usvojio ideju još 2004, ali se o tome gotovo ništa nije znalo u javnosti. Drugovi Baroso i Van Rompej, kao i gospođa Ešton, prave se da nisu imali pojma o tome sve dok specijalna ekipa za  razvoj i zapošljavanje pri savetu Evrope, nije dala svoj pristanak za početak pregovora. Drugim rečima: prvo se dogovore, pa onda pregovaraju. Tako se već zna šta će biti dogovoreno. Pre svega, slobodan pristup na evropsko trežište svim genetski izmenjenim biljkama, kao i pilićima u hloru, govedini sa hormonima i ostali specijalitetima kaubojske kuhinje. Da svi budemo lepi, debeli...

 Takođe su na meti sve zaštite ličnih i intimnih podataka koje treba ukinuti kako bi Google, Facebook i Amazon mogli da posluju onako kako njima odgovara. Da bi kapitalistička džungla na asfaltu bila potpuna, ista sloboda se traži i za sanitarne i ekološke norme, koje su, po mišljenju Jenkija, preterano stroge u Evropi. Agencije za notaciju država su i izmišljene da bi najpre finansijski, potom i ekonomski razbile Evropu, a i kriza je napravljena namerno, da bi se pilula bratske pomoći Amerike lakše progutala, tvrde oni koji su najskeptičniji prema ideji transatlantske unije.

Francuska je posebno zabrinuta zbog socijalne i zdravstvene zaštite koja je na snazi u SAD.  Treba naglasiti da su Francuzi bolesno privrženi svojim zakonima o socijalnoj zaštiti, koja je u krvi ostvarena i koja je još uvek najizdašnija na svetu. Francuzi su oduvek Ameriku  gledali iz visine i često kritikovali njenu nebrigu o siromašnima. Dilema je šekspirovska. Svako udruživanje sa Jenkijima je nezamislivo a ipak mora da se ostvari. Zbog toga Oland ćuti ko riba.

Doduše, nova ministarka informacija Francuske  Nikoleta Brik  je šapatom izjavila da unija nije tajna i da se ne priprema iza leđa narodu te da je svako mogao da iznese svoje mišljenje preko formulara na internetu. Ova anketa se nažalost završila par dana kasnije, prvog marta, a da za nju gotovo niko pre toga nije čuo. Šteta. Da je cela afera jedna šana najbolje govori podatak o jednoj nepoželjnoj knjizi.

Francuski politikolog Ricardo Cherenti je napisao knjigu u kojoj detaljno opisuje opasnosti I nelogičnosti buduće unije za  slobodnu razmenu sa Amerikom. Svoje delo je poslao svim postojećim medijima. Nijedne nisu objavile ni slovo. Možda zbog poštovanja prema vlastima. Ali je i opozicija ostala nema! Njima verovatno ova ideja unije odgovara. Oni su je i smislili dok su bili na vlasti a oni imaju I šta da ulože u novi bankarski poredak koji je na vidiku. Ipak najčudniji je stav  Marine Le Pen. Za divno čudo sve jača partija ekstremne desnice se sve manje izjašnjava na ovu temu. Možda smatraju da će nova pravila unije na američki način, zaustaviti priliv stranaca. Amerika je poznata kao protekcionistička država. Nacionalistima je to najvažnija stavka.  Jedino se ekstremna levica na čelu sa Žan Lukom Melanšonom , gromoglasno oglasila. Najveći deo komentara ovoga teksta je upravo skinut sa raznih intervencija tog levičarskog kandidata na poslednjim predsedničkim izborima.

 

Koska je bačena

 

Dugo nismo mogli da shvatimo o čemu se zapravo radi u evropskoj politici. Nije nam bilo jasno kada i kako je iz čista mira nastala ovolika kriza. Sada stvari postaju malo jasnije, i dugo čuvana tajna polako izlazi na videlo. Amerika je godinama štelovala Evropu, izmišljala kojekakva bodovanja i ocenjivanja, gurala Evropu u dugove da bi sada mogla da joj pruži ruku i povuče je u svoju igru. Ako više ništa ne možemo da uradimo,  sada bar znamo o čemu se radi i zbog koga smo pali na ovako niske grane. Francuska je već uveliko ekonomski rob najvećih svetskih prevaranata, tvrde. Kao dokaz iznose da su državne granice odavno izbrisane, pa je bivša država slobode sada samo jedna od pokrajina novog svetskog poretka.  Već 40 godina Francuska nema pravo na štampanje novca da bi se sprečila inflacija. Zakon poznat kao Rotšild-Pompidu. Tako je počelo prezaduživanje koje je danas skoro 1.700 milijardi evra. Od kreacije evra država nema prava ni na svoju centralnu banku. Čak ni pariska berza nije francuska, jer ju je otkupio New York Exchange, pa je sada američka. Zlatne rezerve su prodate za vreme Sarkozija, da bi spasio dolar, dok sami Amerikanci u to spasavanje nisu uložili ni karat svoga zlata.

Nijedna zemlja Evrope više nije nezavisna, pa ne može ni sopstveni budžet da izglasa bez odobrenja Brisela i onih koji se kriju iza ove autoritativne organizacije. Sve ovo je dovelo do toga da je celokupna francuska baština rasprodata ili je na putu da se otuđi. Amerikanci, Arapi i Kinezi se otimaju oko najpoznatijih brendova i najlepših delova ove prelepe države. Atlantisti od Evrope prave Tunguziju, a od Francuske Nedođiju. Čak i nakon referenduma, koji se završio odbijanjem većine Francuza da se potpiše Lisabonski sporazum, tadašnji predsednik Sarkozi je ignorisao mišljenje naroda i potpisao papir koji, između ostalog, poništava i pravo na veto. Sve je znači još tada bilo u planu, jer ako je zabranjen veto, niko ne može da se suprotstavi ulasku Evrope u Ameriku. Kao dokaz da je anšlus isplaniran pre 1992. godine, navodi se postojanje lobi organizacije, Transatlantic Policy Network, koja je oformirana (kao slučajno) u isto vreme kada je potpisan Mastrihtski ugovor. Zvanični zadatak ovog lobija je prikupljanje podataka i definicija budućih odnosa Evropske unije i američkog tržišta. Nezvanično nam verovatno rade o glavi ili bar o džepovima. Nakon zajedničkog tržišta logično treba da dođe zajednička valuta, pa ustav i granice i ko zna šta još zajedničko koje neće biti evropsko a još manje francusko, tvrde opozicionari američkog plana za bratstvo i jedinstvo bez granica.  Koska je bačena u ovom ratu bez rata.  Rubikon se danas zove Atlantik a novi Cezar je čovek u senci.

 

Ko je čovek vredan 5000 milijardi

 

Treba znati da je, iako malo poznata,TPN vrlo uticajna mafija koja je zvanično i legalno  predstavljena u Briselu preko svoje filijale EPC  (European Policy Centre). Ovu fondaciju vodi finasijski Atila i jedan od najžešćih vladara iz senke, Irac Peter Sutherland o kome smo već pisali u Tabloidu.  Sama organizacija Transatlantic Policy Network je jedna virtualna svetska hidra koja je pustila svoje pipke s obe strane okeana i zapošljava poznate glave američkog kongresa i uticajne face evropskog parlamenta. Najuticajniji je svakako sam Predsednik EPC-a, Peter Sutherland.

Njegova vizit-karta mora da je bar u formatu A4. Prosudite. Pre nego sto je postao čovek koji treba da Evropu  žednu  prevede preko Atlanskog okeana, gospodin Sutherland je bio predsednik čuvenog finansijskog giganta Goldman Sachs International, još od 1995. Ova firma se neslavno proslavila kao kapisla svetske finansijske krize. Naravno nikome ne smeta to što su svi stručnjaci za propast sveta uspeli da se plasiraju na sva strategijski važna mesta svetske ekonomije; od predsednika evropske banke do bivšeg italijanskog premijera kao i sadašnjeg predsednika EPC, sve je to ista škola. Osim što je član Trilaterale (2001-2010) , mali meca Peter Sutherland je  takođe radio i kao član upravnog komiteta grupe Bilderberg  a bio je i director čuvene banke Royal Bank of Scotland, tek da se ne dosađuje.

Od  1985. do 1989, radi kao komesar u  Briselu  gde je zadužen za regulisanje makro tržišne konkurencije. Nakon briselskog mandata od  1989 do  1993, šljaka kao diša Allied Irish Banke, dok čeka da se isprazni neko bolje mesto. Kad je odradio banku, postao je glavni šef svetske trgovinske organizacije  General Agreement on Tariffs and Trade ili skraćeno GATT, a direktor svetske komercijalne organizacije, the World Trade Organization, WTO bio je od 1993 do 1995. godine.

 Predsednik British Petroleuma, firme za bušenje morskog dna, bio je od 1997-2009, pre nego što je BP zagadio Meksički zaliv. Ali ni to nije sve. Pošto dan ima 24 sata, a kako bogatom nikad dosta, Peter Suterland je tako našao vremena da svoju mudrost i energiju iznajmi za debele pare firmama Investor AB i Ericsson. Vredan čovek. Jer, dok vi spavate ispred TVa  ili roštiljate po vikendicama, gosn' Peter razbija glavu i pravi pare u svojoj start-up kompaniji Alibaba.

I dok se milioni ljudi sa diplomama žale kako ne mogu da se zaposle ni kao noćni čuvari, naš mali meca je ubo šljaku visokog  savetnika za harmonizaciju normi i zakona koji nas uskoro očekuju kao jedini važeći u celoj Evropi. Pa i za nas, naravno, pod uslovom da se zapevanja I naricanje naših državnika ispred zatvorenih vrata EU, ne završe prosipanjem lavora kroz prozor, već da nas kao saučesnike, u neko dogledno vreme  prime u svoju mafiju. Poznati senator Garry Littman, koji je i potpredsednik Američke privredne komore za Evropu i Aziju, kaže da je najvažnije da se ujednače radne i socijalne konvencije i tržišne zakonske odredbe koja su po njemu isuviše različita u ovom momentu i lud vidi šta to znači. Profesor Hamilton sa Univerziteta John Hopkins, sa svoje strane tvrdi  da bi incijativa Angele Merkel transatlansku ekonomiju stavila na čelo globalizacije kako bi se sprečilo  Evropsko-Američko rivalstvo na tržištima kao što su Kina, Indija, Koreja i ostale zemlje u razvoju. Merkelova smatra kreiranje jedinstvenog transatlanskog tržišta najbitnijom reformom svog mandata. Ne toliko zbog trgovine koja sačinjava samo 20% transatlanske privrede već zbog slobodnih investicija koje predstavljaju glavninu dogovora.Sa svoje strane američki senat je već prihvatio rezoluciju kojom se odobrava koncept jedinstvenog transatlanskog tržišta i to jednoglasno. Čudno bi bilo da je drugačije.

 

Ljudska prava, dobar vic

 

Utopisti tvrde da plan aneksije Evrope može da se spreči pod uslovom da narodi EU shvati pravu opasnost koju im činovnici i plaćenici mondijalizma predstavljaju kao blagodet i ako na sledećim evropskim izborima 2014. godine glasno i jasno kažu ne pobornicima predaje kontinenta bez zrna baruta.

Sledeći sastav Evropskog Parlamenta ne bi smeo da bude kao ovaj, predstavnik nezasitih svetskih bankara i korumpiranih finansijskih lobija već mora da štiti interese svojih članica, slobodnih država koje su dobrovoljno i sa poverenjem ušle u sastav unije.

Ovo proklamiraju pobornici otpora prema transatlanskom paktu Na meti su takođe i tajni fondovi unije, milionske sume koje je Brisel odvojio za borbu protiv evroskeptika, kojih je sve više u samoj EU.  Na meti su pre svega neukrotivi Internet kao i nezavisne medije: novine i izdavačke kuće politički nepodobne. Unija više nikoga ne privlači, sem onih koje ona hlebom i kavijarom  hrani i onih koji još nisu kušali gorki briselski lebac.

Poznati francuski intelektualac i bivši vladin savetnik, Raymond Soubie, javno se čudi da još uvek nije izbio neki veliki rat. Razloga za ovakvo čuđenje ima dosta a glavni je neverovatna prezaduženost svih država sveta. Francuski, Italijanski pa čak i Nemački dugovi su ogromni. Amerika sama duguje preko 14. 000 milijardi!!! Dug koji kao prva sila sveta nema nameru da ikada vrati. Kratko, jasno!

Ne bi se ni bilo koja druga država potčinila kojekakvim špekulantima da ima snagu u megatonama koju imaju SAD i da vlada svetom već više od sto godina . I malo dete zna da u pregovorima jakih sa slabima, sila zakon ne moli.

Ona ima svoj zakonik, još pre dušanovog. Danas velike sile idu na kvarnjaka, đonom direkt u donji veš. Ne kriju svoje kvarne planove. Uskoro će unija postati samo jedan evroatlanski blok integrisan u mehanizam globalnog sela i svaka nacionalna struktura biće smlevena i progutana od strane transatlanske federacije. Kada se opljačkaju zemlje u razvoju, koje će sa svoje strane da zaviju u crno sve svoje štediše, dolazi na red konkretna reorganizacija tržišta putem pametnih bombi sa 10. 000 metara visine dok na zemlji nastupa peta kolona koja treba da završi posao. Uvek isti scenario u svim kaubojskim filmovima. Dasa vadi kolt, blagajnik vadi pare i nema više diskusije. Irak, Libija, Obala Slonovače, Egipat i ostale zemlje u razvoju su moderne ilustracije ovog klasičnog scenarija. Razna arapska proleća, narandžaste i somotske revolucije nemaju drugog povoda niti preciznijeg  objašnjenja od puste želje silnika da dođu jeftino do skupih resursa i da  žive na grbači malih naroda. I kada vam opet neko bude pričao o ljudskim pravima, reci te da mu je dobar vic, ali da nije smešan jer u toj igri često bude puno ljudskih leševa.