Francuska

 

Petog maja, protest do jaja: u susret novoj francuskoj revoluciji

 

Gori li Pariz?

 

Ovaj datum je već više puta u istoriji bio koban po Francusku. Dve revolucije su krenule 5-og maja. Na isti dan su ponovo zakazana dva randevua, koja mogu da uzdrmaju vlast, pa i da je obore, samo ako masa poludi od overdoze suzavca. Na velike prolećne manifestacije u Parizu, sav narod pozivaju dve organizacije građana. Unija protiv ženidbe homoseksualaca, koja je već više puta okupila preko million heteroseksualaca i njihove dece, kao i ekstremna levica, koja je glasala za Olanda, a sada sanja da ga izbaci iz Jelisejske palate. Operacije "Metla" i "Parisko proleće" su simbolična imena za ove akcije protesta, koje u prevodu poručuju predsedniku Olandu da hitno menja politiku, ili da ide na pecanje, a da fotelju prepusti nekome ko zna šta valja činiti u ovim kobnim momentima moralne i ekonomske krize.

 

 

Mile Urošević

Dopisnik iz Pariza

 

                

 

 

Peti maj je svetski dan babica, na koji može da se rodi velika neman. I dok pravoslavci budu kuckali farbana jaja, u Parizu se sprema protest do jaja, kako se izrazio jedan anonimni internetovac. A maj je najlepši mesec u godini. Ima puno neradnih i prazničnih dana. U maju se budi priroda, cveće miriše, ptičice cvrkuću. Maj je svuda raj, a u Francuskoj pogotovo. Jedini problem je što u zemlji ljudskih prava nema više prava na zaposlenje. Sva mesta su zauzeta ili obećana deci uticajnih prijatelja. Siromaha je sve više, oko 10 miliona. Bogati preseliše fabrike u Kinu, a svu lovu zakopaše u podzemne sefove švajcarskih banaka ili u podzemlja ostalih finansijskih rajeva.

Od Singapura do Kajmanskih ostrva nagrnuli razni mafijaši i neke političke hulje, koje iz narodnih usta trpaju u svoje nezasite guzice. Više se i ne kriju. Ovako neelegantne konstatacije za trenutnu situaciju u Francuskoj su sasvim normalne, i vrlo često su tema konverzacije građana pred parisku šetnju 5-og maja. Neki mediji rado podsećaju da je baš na peti maj 1789. krenula velika buržoaska  revolucija. Koja podudarnost. Tog dana je Luj XVI pozvao opoziciju u Versaj na konferenciju i dogovor oko izlaska iz ekonomske krize. Bio je to poslednji pokušaj da se spasi trula država u kojoj se sirotinja već vatala držalje svojih kuka i motika. U istoriji se stvari često vrte u krug. Kako je, već tada, svaka vaška bila obaška i svaki delegat vukao na svoju stranu i u svoj džep, neizvodljiva reforma se lako pretvorila u izvodljivu Revoluciju.

Cena operacije: milion i po glava. Ali to nije sve. Poslednja francuska revolucija, ona iz 1968, takođe je na isti dan krenula ulicama Pariza. Pod vođstvom Danija Kon-Bendita, danas legendarnog ekologiste, pobunila se studentarija, isprevrtala automobile, raskopala kaldrmu Latinskog kvarta i tako započela eru mondijalizama. Nedelja na pravoslavni uskrs i svetski dan babica može lako da uđe u istoriju Francuske i kao praznik neke nove bune na socijalističke dahije ili čak treća francuska revolucija. Pobuna hiljada otpisanih iz fabrika "Pežoa", stotina hiljada prezaduženih radnika bez zaposlenja kao i miliona prevarenih birača, zakazana je na dan 5 og maja upravo zato što je to i prvi rođendan ustoličenja tvrdoglavog Olanda, novog kralja bez krune Fransoa Nejakog, kako ga sada nazivaju mnogi mediji.

 

 

Pošten ali naivan i nesposoban

 

 

Neke nedeljne novine slikovito predstavljaju Olanda kao super Pinokija, lažova i nesposobnog vladara-pajaca, dok je u drugim veoma čitanim nedeljnicima proglašen za matorca koji nije na visini funkcije Predsednika pete sile sveta. Nikada se nije ovako pljuvalo po prvom čoveku države i njegovim saučesnicima. Vlada sa svoje strane preti strogim kaznama za podstrekivače na pobunu i pokušava da prebaci pažnju građana na bezvezne stvari. Optužuju važnije opozicionare i organizatore protesta. Pogotovo su na meti budući konkurenti za izbore kao što su : Predsednik opozicione stranke Kope, bivši prvi minister Fijon ili sam Sarkozi . Za to vreme  predsednik Oland ostaje relativno nem i odsutan iz dijaloga i potura svoje ministre kao osigurače. Prevaziđen krizom lopovluka i  laži bivšeg ministra Kajuzaka, o kome cela Evropa bruji već mesec dana. Situacija se pogoršava, odnos naroda i vlade se zaoštrava i svi uslovi za građanski rat su prisutni, čuje se tu I tamo. Pariz još ne gori, al' je vruće do usijanja, sude sami organizatori protesta i otvoreno se plaše da u nedelju ne padne prva krv . Ovakva situacija izgleda već mnogo puta viđena u sličnim prilikama netrpeljivosti ,  pogotovo od kako je svaka strana iz predostrožnosti počela da  baca buduću krivicu na protivničku stranu. Ovih dana Pariz je mesto koje treba izbeći, i mnogi ga već godinama napuštaju bez žaljenja.

 

 

Zašto Parižani ne vole svoj grad

 

 

Na pitanje zbog čega Parižani masovno beže iz proklete prestonice, odgovori anketiranih su svi mađusobno veoma slični. Pariz je skup, zagušljiv, i prepun belosvetske sirotinje, pun lopova i žandara. U Parizu su ljudi tužni i sivi. Samo se turisti smeju, i uživaju u lepotama bogate baštine. Parižani uglavnom provode život u metrou ili se kuvaju u svojim automobilima po zakrčenim bulevarima. Najrealniji opis takvog preživljavanja je dat u tri slatke reči: Metro, bulo, dodo, (u prevodu:  metro, biro i spavaća soba). Pariz je grad muzej, a u muzeju se ne živi. Ajfelova kula je lepa, i Trijumfalna kapija i Luvr su super ali za one koji te objekte vide prvi put. Kad se gledaju svaki dan, dosade, i postanu prozirni. Niko ih više ne primećuje. Zbog svega ovoga, a pogotovo zbog nedostatka posla i bilo kakve perspektive, oko 54 % građana su nezadovoljni svojim životom u gradu ljubavi. Svake godine oko  200.000  Parižana  stvarno napuste svoj grad. U poslednjih 5 godina milion stanovnika je pobeglo kud koji, samo što dalje od grada ljudoždera i njegovih sumornih građana. Parižani su nosioci zlatne medelje za pesimizam i gunđanje.

Donedavno su ti isti Parižani bežali u predgrađa, ali sada odlaze čak na drugi kraj države ili u okolne zemlje. Tako je London šesti francuski grad po broju svojih galskih stanovnika. U Belgiji, Španiji, Nemačkoj ili Americi i Kanadi, svuda im je bolje nego u Parizu. Sva sreća da  nekih 50 hiljada novih ljudi dolazi u Pariz svake godine i popunjava prazna mesta. Uglavnom su to stranci i provincijalci. Da nije tako, Pariz bi već eksplodirao, tvrdi Philippe Louchart koji je, kao stručnjak za demografiju,  napisao nekoliko knjiga o Parizu.

Na narednim lokalnim izborima, iduće godine, glavna tema kampanje za gradonačelnika Pariza se već vrti oko načina da se zaustavi bežanija koja prazni grad od svojih najkvalifikovanijih sinova i kćeri. Dve žene su kandidatkinje na ovo važno mesto: bivša Sarkozijeva ministarka ekologije Kosisko Morize i saradnica sadašnjeg gradonačelnika socijalista Ana Hidalgo. Po tamnim predgrađima Grada svetlosti, koja su prepuna stranaca, uglavnom Crnaca i Arapa, socijalisti se bore iz sve snage da im daju pravo glasa, jer su tako sigurni da će pobediti. Vrlo važno ko glasa, ako te izglasa, nova je deviza korumpirane levice.

 

 

Šetnja ili pretnja

 

 

Najsmešnije je to što upravo oni, koji su uhvaćeni na delu laži i utaje poreza,  tvrde da je pod njihovom vlašću Francuska ukinula mutne radnje i da je politika postala etički čista. Ministri se žure da objave spisak svega što poseduju a jedini spisak koji interesuje Francuze je onaj od 3000 imena onih koji kriju oko 600 milijardi crnih evrića u stranim bankama I koji već godinama ostaje i dalje vojna tajna. Neće da ga objave jer je navodno ukraden a ustvari verovatno da ima dosta poznatih faca na tom spisku utajivača poreza. Uostalom svi znaju da pola svetske ekonomije prolazi kroz račune takozvanih Banki of shore. Bivši socijalista, treći na predsedničkim izborima i sadašnji opozicionar Žan Luk Melanšon, oranizator petomajske manifestacije "Metla" obećava da će ta metla da napravi jedno generalno etičko čišćenje i da tako povrati moral u politiku.

Da bi gungula bila veća istog dana, s drugog kraja grada, kreće antipederska koalicija u akciju "Parisko proleće". Možda pod uticajem "Arapskog proleća" u mnogim glavama šetača vrti se ideja smene s vlasti čoveka koji je izneverio poverenje svojih glasača i kome su pederi i lezbejke preči od ekonomskog oporavka zemlje.  Svi se pitaju čime su ga homići tako zadužili da reskira građanski mir za njihove bludne svadbe i  buduća usvajanja azijske i afričke dece. Više nego ikada se pominje da je taj čovek privremni ili uslovni predsednik, izabran ako ne greškom, ono bar u inat omrznutom Sarkoziju.

Sve je više onih koji ne veruju da će normalno završiti svoj mandate i da će ga socijalni nemiri ubediti da menja vladu. Komplet. A da bi paradoks bio na vrhuncu, oko 60% Francuza u ovom trenutku smatra da je Sarkozi ipak bio bolji od Olanda. Kada bi se ponovo glasalo mali napoleon bi prošao glat, mada sve više preovladava mišljenje da su političari mafioze a politika vrsta legalne mafije.  Oko 77%  Francuza je ubeđena da je većina političara korumpirana do koske, a 40% Francuza se gadi na samu reč "politika" i povraća im se na Olanda i njegovu kliku i politiku. Koliko li će ih izaći na ulice u nedelju, videće se. Policija sa svoje strane već sprema kamione pune barikada i buriće prvoklasnog suzavca. I kako lepo otpeva Doris Dej: Ke sera sera. Peti maj je za koji dan. Hristos vaskrese!