Feljton

 

Džon R. Šindler: Bosanski rat i teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog džihada (16)

 

Alah na Zapadu

 

U završnici knjige o svojim obaveštajnim iskustvima sa Balkana  ("Bosanski rat i teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog džihada"), profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, kaže: "...Dobrovoljno slepilo elite Zapada, nečasni i lažljivi prikazi Bosne i rata, koje su iznosili intelektualci, pripadnici akademskih sredina, zabavljači i novinari, odlučujuće su uticali na ishod rata, u korist radikalnog islama. Obećano multikulturalno društvo kakva je bila predratna Bosna, ne može se obnoviti, ali zapadnjaci moraju da obrate pažnju na lekcije o tome šta se dešava kad se vlade nalaze pod preteranim uticajem "javnih intelektualaca" koji nemaju pojma o onome o čemu govore...".

 

 

Džon Šindler

 

 Pedantna procena Međunarodnog krivičnog suda u Hagu iz novembra 2004. glasila je: 102.622 ubijena od 1992. do 1995 (55.261 civila i 47.360 boraca). Tome su odgovarali zaključ ci do kojih je došao sarajevski Centar za istraživanje i dokumentaciju na čijem je čelu bio musliman Mirsad Tokača. Njegova procena je oko sto hiljada ubijenih (oko 62 procenta muslima na, 23 procenta Srba, pet procenata Hrvata i manje od jedan procenta ostalih), uključujući neznatno više civila nego vojnika. I ova procena je privukla minimalnu pažnju u Bosni ili inostranstvu. „Prosto ih ne zanima", ovako je Tokača objasnio reakciju zvaničnog Sarajeva na nezgodnu vest novinara koji su spremno, papagajski, ponavljali u SDA. Brojke od četvrt miliona u ratu ubijenih muslimana nije bilo nigde kada su pouzdani podaci - koji pokazuju da su prvobitne procene preuveličale broj poginulih četiri ili pet puta - najzad izbili na svetlost dana.

Nezainteresovanost i dvojaki standardi mogli su se zapaziti i na godišnjici u leto 2005. ka da se pojavio video-snimak sa trupama bosanskih Srba u akciji oko Srebrenice 1995. Dva sa ta ovog snimka koji prikazuje i streljanja nenaoružanih muslimana, izazvala su senzaciju na Balkanu i na Zapadu, ponovo raspalivši zanimanje za ratne zločine bosanskih Srba. Nasuprot tome, kada se skoro istovremeno pojavio upečatljivi video-snimak sa prizorima zločina koje su bosanski muslimani počinili tog krvavog leta - nije privukao skoro nikakvu pažnju.

Bilo je snimljeno i kako jedan arapski mudžahedin odseca glavu srpskom ratnom zarobljeniku Rade tu Rogiću: mudžahedin je odrubio glavu čoveku koji je vrištao, uskliknuo "tek bir!", podigao odsečenu glavu držeći je za kosu i pokazao je pred kamerom. Mada su zapadni mediji do 2005. navikli na takve prizore u Iraku, njihovi novinari nisu pokazali nikakvo interesovanje kada je na svetlost dana iskrsla bosanska verzija.

 

 

Muslimanima je i Džordž Buš bio četnik

 

 

Događaji iz jeseni 2005. pokazali su da je Bosna, uprkos nezainteresovanosti i zvaničnim poricanjima Zapada, i dalje značajan front u globalnom džihadu. Pretres koji je 19. oktobra iz vršila sarajevska policija potvrdio je rasprostranjene sumnje da je Bosna odskočna daska za te rorizam širom Evrope i van nje. U pretresu jednog stana koji je koristila teroristička ćelija po vezana sa Al Kaidom - policija je dobila dojavu o planu da se digne u vazduh britanska am basada u Sarajevu - zaplenjeni su eksploziv, puške i drugo lako oružje, video-snimci na koji ma se slavi džihad i zaklinje na osvetu zbog smrti „braće" u Avganistanu i Iraku i brojni doku menti o međunarodnim vezama te ćelije. Uhapšena su četvorica mladića, jedan turski drža vljanin i trojica bosanskih muslimana; peti član ćelije, bosanski musliman koji je živeo u pred građu Hadžići, takođe je ubrzo uhapšen.

 

Vođa je bio Mirsad Bektašević, Bošnjak sa švedskim državljanstvom, koji je imao samo osamnaest godina, a već vrbovao ljude za Al Kaidu i sarađivao s njom. Krijući se pod ime nom Maksimus, Bektašević je vršio regrutaciju za Abu Musa baal Zarkavija, za koga je odr žavao i veb-sajt, a bio je u stalnim vezama sa ekstremistima i teroristima u nekoliko zemalja. U svom kompjuteru je imao slike Bele kuće, a bosanski i britanski istražitelji su sumnjali da je možda umešan u planirani samoubilački napad na Belu kuću i Kapitol u Vašingtonu.

 

Sarajevska ćelija je pokušavala da osnuje kamp za obuku van grada, a policija je otkrila i desetak kilograma eksploziva skrivenog u Hadžićima (pokušali su da eksploziv sakriju u li munu i teniskim lopticama). Tri osobe s kojima je Bektašević održavao veze u Britaniji uhap šene su početkom novembra, kao i još četiri u Danskoj. Bektaševićeva operacija u Danskoj za davala je velike brige zvaničnicima u Kopenhagenu, jer je tamošnja ćelija, koja se sastojala od tri mladića starosti između šesnaest i dvadeset godina, bila u poslednjoj fazi planiranja na pada; policija je nagovestila da je „akcija neposredno predstojala". Dvojica od njih su pret hodno putovali u Sarajevo da bi finalizovali plan napada sa Bektaševićem. Četvorica terori sta, skoro dečaka, bili su imigranti iz Bosne i sa Balkana, izgledali su površno asimilovani u dansko društvo, ali su zapravo ključali ubilačkim besom - što je policija nazvala „generaci jom džihada". Danskim istražiteljima se to činilo uznemirujuće sličnim Atinoj ćeliji u Ham burgu, koja se sastojala od mladih muslimana koji su postali militanti u egzilu i samostalno se povezali sa Al Kaidom da bi preduzeli terorističke napade na Zapadu.

Kopenhagen je verovao da u Danskoj ima hiljadu takvih radikalnih islamista, većinom povezanih sa Bosnom.

Otkrivanje Bektaševićevog lanca predstavljalo je prekretnicu za mnoge zapadne službe bezbednosti koje su u operaciji sa bazom u Bosni videle ostvarenje onoga od čega su odavno strahovale - „bele Al Kaide" - od mladih evropskih muslimana koji ne liče na Arape ili Azij ce i stavljaju se Bin Ladenu na raspolaganje. Bosna je bila ključ za ovakve aktivnosti, a njena uloga u mreži Al Kaide bila je očigledna. „Svi uslovi su prisutni", objasnio je zvaničnik jedne zapadne obaveštajne službe: „Ogorčeni muslimani, oružje, korupcija - sve što je potrebno za osnivanje podzemnih operativnih grupa."

A sigurno su bili ogorčeni. Radikalni aktivisti su se okupljali protiv svake zapadne kontrate rorističke mere, a Saff je često pisao o „takozvanom islamskom terorizmu" i „takozvanim ve habijama", tvrdeći da je „džihad opstanak bosanskih muslimana". Na stranicama tog lista Al min Fočo, šef AIO, objasnio je: „...Od 11. septembra 2001. naša organizacija - avangarda bu đenja islama u Bosni, kao i poziv i škola za mnoge koji su prošli kroz nju i naučili kako da bu du muslimani - izložena je napadima."

Saff je maja 2005. objavio sliku predsednika Džordža W. Buša sa šajkačom omiljenom kod srpskih ultranacionalista, pod naslovom „Amerika oštri četničke kame". U Sarajevu je bilo teško primetiti zahvalnost muslimana za sve što je Amerika učinila da bi spasla bosanske muslimane.

 

"Zlatni Ljiljan" krvavim ubicama

 

Ni obični muslimani nisu imali ništa više simpatija prema američkom ratu protiv terorizma. Mnogi su bi li nezadovoljni time što je za Amerikance posle 11. septembra borba protiv Al Ka ide postala važnija od bezuslovne podrške Sarajevu. Za SDA, rat protiv terorizma je bio nele gitiman i sumnjiv. Karim Said Atmani (Karim Said Atmani), bosanski mudžahedin i vođa lanca podrške za Milenijumsku zaveru Ahmeda Resama, izašao je iz francuskog zatvora po četkom 2005, kratko se zadržao u Bosni i uputio u Kanadu; imao je petlju da podigne tužbu protiv kanadske vlade što mu je uskratila pasoš iz bezbednosnih razloga. Atmani je oplakivao svoju sudbinu rečima s kojima bi se složila veći na muslimana: „Otišao sam u Bosnu zato što su mediji prikazivali zverstva počinjena nad bosanskim muslimanima. Mi smo im pomogli, a sada smo ratni zločinci. To boli."

Slično tome, bosanski parlament je aprila 2005. usvojio rezoluciju kojom se tražilo pušta nje alžirske grupe iz vojnog zatvora u Gvantanamu, koju su američke vlasti odbacile kao neosnovanu. Čak se činilo i da mnogi umerenjaci i sekularisti u Sarajevu još uvek imaju slabost prema mudžahedinima. Zakasneli napori da se svetim ratnicima oduzme njihovo nezakonito stečeno bosansko državljanstvo nailazili su na otpor lokalnih boraca za ljudska pra va, koji su protestovali i protiv deportacija terorista u Sjedinjene Države. Čak i početkom 2006, deset godina posle trenutka kada je na ovo pitanje prvi put obraćena pažnja, procenji valo se da u Bosni još uvek boravi oko 1.200 naturalizovanih stranih boraca, od kojih su mno gi stekli državljanstvo na prevaru; međutim, istraga o desetak viših funkcionera SDA koji su omogućavali naturalizaciju Al Kaidinih boraca bila je obustavljena kada su sudovi odbili da ih krivično gone za to što je slučaj zastareo.

Uprkos tome, istraga je pokazala da je od 740 mudžahedina s bosanskim državljanstvom ko ji se nalaze na međunarodnim poternicama njih 594 dobilo papire od policijske stanice u centru Sarajeva, većinom s lažnim adresama. Godinama se cela stvar aktivno prikrivala kako bi se zaštitili traženi mudžahedini i pružilo im se utočište. Pravi planovi SDA postali su jasni u slučaju Abu Maalija, emira od reda El Mudžahid, koji je 13. marta 1992. dobio bosansko dr žavljanstvo pod lažnim identitetom - drugim rečima, još pre početka rata. Ni SDA nije presta la s ovakvim aktivnostima posle deset godina, uprkos navodno pooštrenom postupku posle 11. septembra. Jula 2005. policija je bila iznenađena kad je grupa pakistanskih građa na prispela na sarajevski aerodrom naizgled bez ikakvog razloga za posetu; zatražili su da odu u najbližu džamiju. Pokazalo se da su im izdate validne bosanske vize u bosanskoj ambasadi u Islamaba du na zahtev Omera Behmena, visokog funkcionera SDA i vođe Mladih muslimana.

Pokazujući svoje prave vrednosti, Sarajevo je isplaćivalo mesečne penzije bar desetorici stranih boraca koji su dobili Zlatni Ljiljan, najviše odlikovanje za hrabrost bosanske armije, dok su služili u odredu El Mudžahid, mada je SDA ukinula penzije starim Titovim partizani ma sa bezbroj odlikovanja.

 

 

Ideološki terorizam koji se bavi zastrašivanjem

 

 

Krajem 2005. vatreni iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad javno je veličao Bo snu, „zemlju dragu Irancima", na susretu sa prijateljima iz Sarajeva, dodavši:

„...Vaša zemlja je podsetnik na cvetanje pupoljaka islama i čovečnosti u Evropi." Ahmadinedžad je laskao svojim prijateljima, primetivši: „U vašoj zemlji ima pobožnih gra đana koji su najveće nacionalno blago."

Bosanci koje je imao na umu, pokazali su svoje prisustvo nekoliko nedelja kasnije kada su u Sarajevu, kao i širom celog muslimanskog sveta, izbili protesti protiv karikatura proroka Muhameda koje su se više meseci pre toga pojavile u Danskoj. Islamski vrh u Bosni pridružio se napadima, a Kongres muslimanskih intelektualaca podsticao je proteste, opisujući karikature kao „brutalnu provokaciju koja podstiče antiislam sku ideologiju". U Sarajevu su hiljade demonstranata, mnogi bradati muškarci i žene pod čado rima, palile danske i hrvatske zastave, izvikujući i noseći antisemitske i antiameričke parole kao i „Go to Hell" („Idite do đavola") na engleskom i kličući uobičajeni "Tek bir". Umešao se i Re is-ul-ulema Cerić, odobravajući demonstracije, osuđujući karikature i napadajući „isla mofobiju".

Ne mnogo ranije, Cerić je započeo svoj drugi mandat na čelu vernika u Bosni i najavio uvo đenje šerijatskog prava u islamske institucije u zemlji, uključujući i ponovno otvaranje šerijat skih sudova ukinutih 1946; Re is-ul-ulema je izneo pojedinosti svog programa reislamizaci je u intervjuu listu Saff, prvom koji je dao posle početka svog drugog mandata.

Petnaest godina posle dolaska SDA na vlast vahabizam je postao glavna snaga u Bosni ra đajući radikalizam i terorizam gde god bi se pojavio i iz gledajući sve ne zaustavljiviji. Mada mu se Senad Agić, muftija bosanskih muslimana, podsmevao kao „najvećoj ludosti koja se ikada pojavila u islamu", vahabizam je ustvari preuzeo komandu nad najvišim islamskim ver skim i političkim krugovima u zemlji.

Problem je sažeto objasnio mladi muslimanski naučnik Jasmin Merdan, pobožan hafiz ko ga je užasavala saudizacija njegove vere u sopstvenoj zemlji: „Terorizam je samo rep na telu vahabizma", rekao je, pa ipak se ta lukava religija lako prerušavala i „većinom hvata ljude iz rđavih sredina, u najboljem slučaju one koji nisu imali čvrst dodir sa islamom".

Bosanski muslimani, slabe vere i često ne poznajući ni vlastitu tradiciju, podlegli su vahabizmu, odnosno onome što je Merdan nazvao „ideološkim terorizmom, koji zastrašuje ljude s drugačijim gledištima (što je) odskočna daska za praktični terorizam".

Sa čvrstinom koju bi malo zapadnjaka pokazalo, Merdan je izjavio da „nije svaki vehabija terorista, ali je svaki terorista vehabija". Imperativ je, upozorava on, da bosanski muslimani priznaju ovaj problem i spreče terorizam - a ne samo da se s njim bore - neposredno se suprotstavljajući vahabizmu.

Teško je krivicu pripisivati bosanskim muslimanima koji se s pravom plaše fanatika među sobom, kada se čini da ni zapadnjaci ne mogu da skupe hrabrosti da se suoče s tim proble mom. Neprekidni poguban uticaj dvojakih standarda i poricanja mogao se zapaziti u Hagu po četkom februara 2006. kada jedno svedočenje na suđenju za ratne zločine pred Međuna rodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju nije krenulo onako kako je planirano. Britanska novinarka Iv En Prentis (Eve Ann Prentice), dugogodišnji dopisnik s Balkana, koja je o ratu u Bosni pisala za londonski Tajms, po svedočila je da je i ona videla Osamu bin Ladena u Sa rajevu 1994, potvrdivši identične nemačke izveštaje. Prentisova je izjavila da je srela vođu Al Kaide u kabinetu predsednika Izetbegovića. Tužilac je odmah izneo prigovor, a sudija je smesta prekinuo njeno svedočenje proglasivši ga „irelevantnim".

Da bi pomogli Bosancima koji žele da očiste svoju zemlju od Al Kaide i srodnih ekstremista i da bi sprečili radikalizaciju drugih islamskih društava, zapadnjaci moraju prvo da priznaju razmere problema, kao i svoju postojanu nesposobnost da vide neprijatelja ona kvim kakav jeste.

Nema nasilnog i nenasilnog džihada, po stoji samo džihad, što Bin Ladenove legije ubilačkih misionara pokazuju širom sveta. Razlika između nasilnog i nenasilnog islamističkog radikalizma postoji samo u glavama zapadnjaka, i vlade koje žele da zaustave plimu radikalizma moraju da prihvate gledište nemačke obaveštajne službe koja je opisala Muslimansku braću kao „deo obaveštajne mreže mudžahedina".

 

 

Da li je Zapad nešto naučio u Bosni ?

 

 

Da bi se „dugi rat" završio povoljno po Zapad, muslimani moraju da preispitaju svoje poi manje džihada i da shvate da ono nije prikladno za dvadeset prvi vek, što je proces na koji sa mo posredno možemo da utičemo. Problem je sažeto odredio francuski filozof Žak Elil:

"...Zaista, mnoge muslimanske vlade pokušavaju da se bore s islamističkim trendom, ali da bi uspele, potrebno je potpuno promeniti mentalitet, desakralizovati džihad, steći samokritič nu svest o islamskom imperijalizmu, prihvatiti sekularnu prirodu političke vlasti i odbaciti iz vesne dogme Kurana....".

Gorka ironija čitave ove priče jeste to da 1990. nijedno islamsko društvo na kugli zemalj skoj nije bilo u boljoj situaciji da odbaci džihad i stvori modernu, reformisanu verziju islama od Bosne. Sudbina Bosne posle 1990. predstavlja upozorenje u trenutku kada se Amerika i Za pad upuštaju u decenijama dugu borbu za pobedu nad naoružanim islamistima.

U toj balkanskoj zemlji, avangarda islamista, majušna grupa ekstremista koji su skrivali svoje prave planove, uspela je da preuzme političku vlast na demokratskim izborima obećavajući svakoj grupi ono što je želela da čuje. Kad je dospela na vlast, pokušala je, i u velikoj meri uspela, da reislamizuje jedno muslimansko društvo koje je bilo izrazito sekularno; Bosna je na kraju komunizma bila verovatno deo muslimanske zajednice u svetu koji je najviše okrenut Zapadu. Ako se domaćim obmanama, nasilnim sukobima i pogrešnom međuna rodnom intervencijom Bosna, društvo svemuslimanske zajednice koje je najviše orijentisano ka Zapadu, može preobratiti u Džihadistan, tada se nigde u muslimanskom svetu ne može sa sigurnošću izbeći opasna radikalizacija! Bosanska pouka je da se sve to i dogodilo.

 

(Kraj)

 

 

 

GLOSA

 

Nije svaki vehabija terorista, ali je svaki terorista vehabija

 

GLOSA

 

Nema nasilnog i nenasilnog džihada, po stoji samo džihad

 

GLOSA

 

Terorizam je samo rep na telu vahabizma

 

 

 

O autoru

 

Džon R. Šindler  je profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac. Deset godina službovao u Agenciji za nacionalnu bezbednost (ANB) Sjedinjenih država. Taj posao ga je odveo i na Balkan, "radi podrške savezničkim snagama". Postao je vodeći ekspert američke ANB za Balkan.