Natrag

Zaje~ar

Zaječar

 

Narodnom muzeju i Pozorištu "Zoran Radmilović" davana su obećanja, ali ne i pare

 

Stara nekropola, novi carevi

 

Rukovodstvo grada Zaječara, beznadežno zaljubljeno u rukomet i preduzimačke poslove, dve najznačajnije ustanove kulture u Zaječaru ostavilo da preživljavaju kako znaju i umeju. A čuveni arheološki lokalitet Romuliana, služi im "za pokazivanje."

 

Vuksan Cerović

 

U Zaječaru, gde samo za rukometašice teče med i mleko, za onu pravu kulturu, koja od pamtiveka oplemenjuje ljudski život, nema para.  Na hramu boginje Talije, koji nosi ime Zaječarca i glumčine Zorana Radmilovića ovdašnje Odeljenje za vanredne situacije stavilo je katanac pre godinu i nešto više, a drevna Romulijana, upisana u Listu svetske kulturne baštine UNESKO bukvalno preživljava, jer lokalni vlastodršci ne mogu da je se sete kada se raspoređuje novac iz gradskog budžeta.

Pre skoro pet godina, u maju 2008., poslušni odbornici Skupštine grada Zaječara doneli su odluku da Pozorište "Zoran Radmilović" bude ugašeno, iako je u tom trenutku baštinilo 61 godinu tradicije dostojne poštovanja, i to tri meseca nakon otkrivanja poprilično tužnog spomenika Zoranu Radmiloviću, nezgrapno lociranog ispred zaječarske Biblioteke "Svetozar Marković".

 Ugašeno je sa obrazloženjem da su međuljudski odnosi u toj ustanovi veoma loši, da Pozorište ne ispunjava funkciju zbog koje je osnovano, da nema neophodna normativna akta, da deo glumaca sabotira rad i još gomilu drugih razloga, za koje je opozicija tvrdila da su  maska iza koje se krije obračun sa nepodobnima i neposlušnima. U jeku te gungule u trenutku kada je bilo izvesno da pozorište ide u likvidaciju, iza leđa javnosti po nečijem nalogu otkupljena su dva teksta Žarka Jokanovića, ("Čija je moja koža" i "Kokoške"), bivšeg partijskog druga gradonačelnika Boška Ničića.

Zaječarsko pozorište, koje je istog dana kada je održana pomenuta sednica simbolično sahranjeno ispred zgrade Gradske uprave, ponovo je "osnovano" u septembru iste godine. Tada su se čula vruća obećanja da će zaista biti regionalno, da će ga osim Zaječara finansirati najpre Bor i Knjaževac a potom i ostale timočke opštine, da će biti više para i boljeg repertoara.

Završilo se na obećanjima i sa otpuštanjem glumaca koji su "uznemiravali vlast" govoreći  da su u Upravni odbor  ustanove ušli ljudi iz Bora i Zaječara, gradonačelnikovi partijski drugovi.  Od obećanog finansiranja iz Bora i Zaječara nije bilo ni pomena. Pozorište je i nakon "osnivanja" nastavilo da kuburi sa finansijama.

Glumci koji su izbačeni na ulicu izvesno vreme su gunđali, a onda otišli da sreću potraže na nekom drugom mestu. Najgore je prošao vremešni Vasa Stojanović, koji je pripretio da će g... motkom presuduti gradonačelniku Zaječara, zbog čega je izvesno vreme nebo posmatrao kroz zatvorske rešetke. Posle toga je sve zamrlo.

Buru je, iznenada, 6. aprila 2012. godine, podigao Odsek za preventivu i zaštitu Odeljenja za vanredne situacije u Zaječaru, donevši Rešenje u kome je doslovno pisalo: "Zabranjuje se upotreba objekta Pozorišta Timočke krajine "Zoran Radmilović" Zaječar, dok se ne otklone nedostaci koji mogu izazvati požar i dok se ne obezbede uslovi za sigurnu evakuaciju ljudi". Iza te šture formulacije navedeno je nekoliko ozbiljnih problema (da zidni hidrant na bini nije u funkciji, da su hidrantske instalacije ispod bine plastične, da na zgradi nema gromobrana, da nije obezbeđena prohodnost protivpožarnih puteva niti je obeležen smer kretanja u slučaju požara, da su električne instalacije ispod  pozornice nepropisno izvedene, da ne postoje instalacije za dojavu i gašenje požara, da ne postoji protivpožarno odvajanje pozornice od gledališta...).

- Nakon dobijanja rešenja krenuli smo u pripremu projekata - kaže Vladimir Đuričić, upravnik Pozorišta.

 - Urađeni su u relativno kratkom roku i dati MUP-u radi dobijanja saglasnosti. Ispalo je da postoje još neki nedostaci, koji su u međuvremenu otklonjeni pa je sada, verujem, sve to dovedeno do kraja i opet predato MUP- u. Nadam se da više neće biti problema sa projektima, a  siguran sam da će osnivač učiniti sve što je u njegovoj moći da se ovaj problem reši.

Sa projektima možda neće biti problema, ali hoće sa parama iz kase osnivača. Procenjeno je da će za sve radove kojima treba da se obezbedi puna bezbednost gledalaca i poslenika u Pozorištu, trebati oko 20 miliona dinara. Dom koji nosi  ime Zorana Radmilovića nema para, a gradski oci više vole da ulažu u domove kulture po selima, i predizbornu gradnju ulica, nego u Pozorište. To pokazuje i podatak da je Odlukom o budžetu za 2013. godinu, koja još nije usvojena, jer Skupština grada Zaječara ne funkcioniše već pola godine, za izgradnju protivpožarnog sistema u Pozorištu za ovu godinu planirano 8.200.000, a za narednu 10.200.000 dinara. Dakle, katanac na zgradi Pozorišta će potrajati.

Kada je 19. novembra 2004. godine tadašnji potpredsednik Vlade Srbije  Miroljub Labus potpisao Uredbu o utvrđivanju Prostornog plana područja arheološkog nalazišta Romuliana Gamzigrad, ljudi u Narodnom muzeju u Zaječaru su se ponadali da za drevnu carsku palatu na Gamzigradu dolaze bolji dani. Osim strogih pravila sveukupnog života na prostoru od 175 hektara oko same palate i nešto manje strogih na prostoru od oko 2000 hektara, Prostornim planom je predviđena izgradnja  mnogobrojnih sadržaja, koji bi zaposlili oko 300 stalnih radnika i još 150 sezonaca.

Tadašnja opština Zaječar za izgradnju planiranih sadržaja nije imala para, a Sporazum o implementaciji  Prostornog plana, nikada nije usvojen. Tako je priča o svetskoj metropoli kulture i turizma ostala samo na papiru.

Negde, 2005. godine iznenada je zasijalo svetlo na kraju finansijskog tunela u kome se Romuliana nalazila. Iz sredstava Nacionalnog investicionog plana odobreno je 1.500.000 evra za izgradnju Vizitorskog centra na Romulani.  Ispostavilo se da projekat nije urađen niti je eksproprisan deo privatnog zemljišta na kome je  taj objekat trebao da nikne.

Lokalna vlast je čak bila gnevna na Vladu Srbije jer nije odobrila sredstva za projekte kojima je ona konkurisala, nego za Romulianu. Tadašnji predsednik, a potonji gradonačelnik Boško Ničić kategorično je izjavio da opština neće platiti učešće od 30 odsto za gradnju Vizitorskog centra, jer je za Romulianu tražila 15, a odobreno je 112 miliona dinara!?

Nova nada ukazala se 29. juna 2007. godine, kada je Romuliana upisana u Listu svetske kulturne baštine. Zastava UNESKO - a nad njom se prvi put zalepršala 11. decembra te godine, opet su počela da se nižu obećanja o ulaganjima. Ljudi u Narodnom muzeju u Zaječaru su bili sumnjičavi, jer ih je iskustvo naučilo da će najveći deo tereta održavanja svetskog spomenika kulture pasti na njihova leđa.

Sumnje su se obistinile. U razvojnim planovima grada Zaječara, podrška Romuliani je bila više verbalna nego materijalna. Od 2007. zaključno sa 2011. godinom, sredstva za Narodni muzej u budžetu grada Zaječara su povećana 75 procenata i uglavnom usmerena u plate i troškove poslovanja. Nakon upisa Romuliane u Listu svetske kulturne baštine, grad je, osim redovnih troškova obezbedio samo sredstva za obezbeđivanja objekta. Oko 8.000.000 dinara od 2007. do sada, ne računajući dug od 2.000.000 dinara po tom osnovu. Za istraživanja i konzervaciju ništa.

Po rečima Bore Dimitrijevića, direktora Narodnog muzeja najveći deo istraživanja i konzervatorskih radova u minulih desetak godina obavljen je zahvaljujući donatorima i Ministarstvu kulture Srbije. Ambasade Italije, SAD, Nemačke, Japana, Norveške, Francuske i Kanade donirale su 40.600 dolara i 184.700 evra.

Od Ministarstva kulture je u 2011. i 2012. godini dobijeno blizu 10 miliona dinara. Zaječarsko JKP "Vodovod" doniralo je dovođenje vode do lokaliteta. Od 2005. do 2011. godine Romuliana je sama zaradila 26.472.326 dinara.

To nije dovoljno za istraživačke i konzervatorske radove neophodne da Romuliana unapredi svoju kulturnu i turističku ponudu koja proizilaze iz statusa spomenika svetske kulturne baštine. Lokalna vlast za pet godina nije ništa učinila da ekspropriiše polovinu zemljišta u zoni zaštite.

Stiče se utisak da lokalni vlastodršci nisu svesni značaja Romuliane kao ključa koji, ako se dobro koristi, može da otvori mnoga vrata u svetu. Oni, kao pokvarenu ploču, vrte priču o dovođenju stranih investitora koji će, u njihovim nerealnim vizijama, od Zaječara napraviti industrijski centar u kome će raditi hiljade ljudi. Za devet godina njihove vladavine, jedva da je nikao slabašan pelcer snivane industrijalizacije.

Koliko je lokalnim vlastodršcima stalo do Romuliane i njene promocije svedoče i neki prilično bizarni primeri...

 Na otvaranju reprezentativne izložbe o Konstantinu Velikom, u Riminiju 11. 3. 2005. godine, prvi čovek Zaječara se nije ni pojavio, iako je sedeo u obližnjem kafiću, bez obzira što se među brojnim eksponatima iz celog sveta našlo pet eksponata sa Romuliane. Na izložbu koja je o Konstantinu Velikom organizovana u nemačkom gradu Triru umesto radnika muzeja vodio je neke svoje prijatelje koji sa kulturom nemaju nikakve vezeimaju veze, a na skup "1700 godina Edikta Nikomedije" u turskom gradu Izmiru (nekadašnjoj Nikomediji),  otputovao je sam, jer Narodni muzej nije imao para da pošalje nekoga.

Kada se sve sabere, Romuliana služi vlastodršcima da svojim gostima pokazuju spomenik koji je upisan u Listu svetske kulturne baštine, mada o njemu ne znaju baš mnogo. Tu činjenicu nisu promenile ni reči Boška Ničića, nedavno upućene učesnicima II Foruma mladih jugoistočne Evrope : "Zaječar se ponosi time što, od pre nekoliko godina, ima izuzetan spomenik kulture pod zaštitom UNESKO-a...Svi mi se opredeljujemo da jedna od strateških grana razvoja ovog grada  bude turizam, baziran upravo na tome da imamo jedno ovako blago..."

To je, pokazalo se mnogo puta, samo izlizana fraza.

 

                                                   

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane