Natrag

Evrozona

Evrozona

 

Kataklizma Evropske unije:treba li čuvati imperiju bez perspektive?

 

Evro je istorijska greška

 

Kriza evra je pokazala ne samo drastične razlike u razvijenosti pojedinih članica Evropske Unije, već je na svetlost dana iznela i sve mahinacije političke elite kojima je demokratija na Starom kontinentu potpuno eliminisana. U Italiji se iz straha da evroskeptici ne pobede na sledećim izborima, na vlasti održava labilna i neprirodna koalicija, dok je u Nemačkoj bivši kancelar Helmut Kol priznao da je evro uveo protivno volji naroda.

 

Bernardo Vitulano

(dopisnik iz Rima)

 

Posle stravičnog iskustva iz Drugog svetskog rata vodeće države zapadne Evrope započele su ubrzane integracije smatrajući da će tako moći da se izbegnu ratovi u budućnosti. U početku je to bio ekonomski savez koji je pospešivao slobodan protok ljudi, ideja i robe. Svaka od država članica nekadašnje Evropske ekonomske zajednice (EEZ), a kasnije Evropske zajednice (EZ) zadržala je puni suverenitet.

U okviru te zajednice postojala je Beneluks Unija (Belgija, Holandija i Luksemburg) koja je stremila i političkoj integraciji članica, a što će kasnije postati model za Evropsku Uniju (EU). Stvaranjem evro-zone u okviru EU (pripada joj 17 od 27 država - članica) od jedne humane ideje slobodne saradnje suverenih država nastao je političko-ekonomski Frankenštajn, moderna tamnica naroda u kojoj su na mestu ključara - bankari.

Na početku je vladalo mišljenje da će monetarnom i tržišnom integracijom višak kapitala iz najbogatijih članica da se preliva u one siromašnije. Zbog toga su ekonomski slabe države sa istoka i krajnjeg juga Evrope pristupile evro-zoni, da bi se samo deceniju kasnije gorko pokajale. Drugačije od Sjedinjenih Američkih Država, koje snagu dolara baziraju na tome da je to svetska valuta broj jedan, i Velike Britanije, čija funta svoju vrednost više duguje londonskoj berzi, a ne britanskoj privredi, stabilnost evra zavisi od ukupne privredne snage država članica i tu postoje drastične razlike.

Estonija, Irska, Grčka, Malta, Slovenija, Kipar i Portugalija imaju veoma slabu industriju i žive ili od poljoprivrede ili od uslužnih delatnosti. Upravo je za njih značajno da imaju sopstvenu monetu čiju vrednost u odnosu na ostale valute mogu slobodno da formiraju, odnosno da kurs obaraju kada im je to potrebno.

Decenijama su tako radile Italija, Španija i Grčka, zemlje koje ili potpuno zavise od turizma (Grčka) ili im je to značajan devizni priliv (Italija i Španija): pred turističku sezonu je vrednost lokalnih valuta snižavana u odnosu na valute država iz kojih dolazi najveći broj turista (Nemačka, Austrija, skandinavske zemlje, SAD i Velika Britanija), tako da su turisti prosto hrlili na ove destinacije. Danas svi imaju evro čija je vrednost ista i u Nemačkoj  kao i u Italiji ili Grčkoj, koje su tako postale manje atraktive jer su relativno skupe.

Konačno, došla je velika svetska ekonomska kriza kada su se do kraja ogolile sve razlike između bogatih i snažnih sa jedne strane i siromašnih i slabih sa druge strane. Iz tog razloga su se nedavno pojavile političke snage koje zagovaraju napuštanje evro-zone i koje prvi put u istoriji imaju realne šanse da dođu na vlast ili da utiču na istu.

Bepe Grilo je nekada bio poznati komičar i kabaretist u Italiji. Sa svih televizijskih stanica bio je proteran kada je 1986. u jednoj emisiji ispričao vic o korumpiranosti tadašnjeg socijalističkog lidera Betina Kraksija. Ni u Italiji, kao uostalom ni u celoj Zapadnoj Evropi, ne postoji apsolutna sloboda medija. Svoj politički angažman je započeo 2007. kada je sakupio 350.000 potpisa (umesto ustavom potrebnih 50.000) da bi parlamentu u Rimu predao svoj zahtev od tri tačke za promenu zakona. Grilo je tražio da u parlamentu ne mogu da sede krivično osuđivani (neki poslanici su imunitet upravo i koristili da ne bi krivično odgovarali ili išli na izdržavanje kazne), ograničenje političkih aktivnosti parlamentaraca na dva legislativna perioda  i, konačno, da birači mogu da zaokruže jedno ime sa liste kandidata, a ne da ili biraju celu listu ili nikoga.

Pošto ustav Italije ne obavezuje parlament da o predlozima građana uopšte diskutuje, Grilovi zahtevi nikada nisu stigli na red i on je odlučio da se politički aktivira stvorivši Pokret pet zvezda (Movimento 5 Stelle ili skraćeno M5S).

Na prvim izborima za parlament Republike, na kojima je Pokret uzeo učešća, dobio je 25 odsto glasova i time zauzeo treće mesto iza PD-a i PDL-a, ali je pojedinačno najjača stranka u Italiji, jer je PD koalicija sedam stranaka, dok Berluskonijev PDL okuplja čak 11 stranaka od kojih je Lega Nord najsnažnija.

Politički program M5S-a je levičarski i predviđa, između ostalog, prestanak državne podrške bankama koje su zapale u krizu i izlazak Italije iz evro-zone ili nove pregovore o formiranju monetarne unije. Pošto su ovi, kao i ostali delovi programa, očigledno veoma privlačni za birače, italijanska vladajuća elita se odlučila na stvaranje nestabilne vlade radije nego da se ide na nove izbore na kojima bi Pokret mogao eventualno da pobedi i time ugrozi diktaturu bankara ne samo u Italiji, već i u celoj EU. U Italiji i EU je malo šta ostalo od prave demokratije.

Dok je M5S levičarski pokret, dotle je Alternative fuer Deutschland (Alternativa za Nemačku, skraćeno AfD) u Nemačkoj čista desničarska partija koja uživa veliki ugled čak i među pripadnicima ekstremne desnice. Vođena od veoma elokventnog, sposobnog  i agilnog profesora Brenda Lukea stranka je od samog svog osnivanja sredinom aprila 2013. u žiži medijske pažnje. Po trenutnim istraživanjima javnog mnjenja AfD može na predstojećim jesenjim izborima za Bundestag da osvoji bez problema 10 odsto glasova.

Ono što posebno zabrinjava političke analitičare je činjenica da, iako u srži desničarska partija, AfD uživa veliko poverenje birača koji su do sada birali levičarske partije: njih čak 29 odsto može da zamisli da na sledećim izborima svoj glas pokloni ovoj stranci, dok je kod pristalica konzervativnog CSU-a taj procenat dosta niži - tek 19 odsto.

Birači su prosto oduševljeni Lukeovom izjavom na osnivačkoj skupštini stranke: "Evro je istorijska greška." Sve je veći procenat Nemaca koji žele povratak nemačke marke i izlazak njihove zemlje iz monetarne unije. Upravo na njih računaju lideri AfD-a.

Pišući doktorsku disertaciju pod naslovom: Bilans jedne neuspele komunikacije. Studije o nemačkoj istoriji nastanka evra i njenom demokratsko-teoretskom kvalitetu, nemački novinar Jens Peter Paul je razgovarao sa mnogim osobama, među kojima je bio i bivši kancelar Helmut Kol. Intervju je vođen 14. marta 2002. u Berlinu i objavljen tek sada - zajedno sa disertacijom.

Kol je rekao da je znao da u Nemačkoj nema većine koja bi bila za uvođenje evra. U Nemačkoj je, kako je dodao, evro bio odbačen već i zato što su njeni stanovnici tek kratko vreme pre toga dobili nemačku marku, za koju su se borili u svojoj revoluciji. Kol je o šansama za referendum rekao: "Ali ja sam znao da u Nemačkoj nemam šanse da pobedim na referendumu. Mi bismo izgubili na glasanju o uvođenju evra. To je sasvim jasno. Ja bih na takvom referendumu izgubio i to u odnosu 7 prema 3."

Pomenuta disertacija je napisana i odbranjena još 2002, ali je široj javnosti postala poznata tek 11. aprila 2013, odnosno uoči same osnivačke skupštine AfD-a.

 

 

A 1.

 

Kako je BND kreirao terorizam

 

U vremenu kada su svi izveštavali o bombaškom napadu u Bostonu, deo nemačkih medija se prisetio terorističkog napada 26. septembra 1980. godine na minhenskom Oktoberfestu koji je života koštao 13 osoba. Povod za ovo prisećanje bilo je svedočenje nemačkog istoričara Andreasa Kramera pred sudom u Luksemburgu, a koje je ponovio i u intervjuu nemačkoj novini Junge Welt 13. aprila 2013.

Andreasov otac je bio Johanes Kramer (preminuo 2012.), nekadašnji major nemačkog ministarstva odbrane u Odeljenju G4, ali i agent nemačke obaveštajne službe (BND) gde je radio za odeljenje IV u Minhenu Pulahu, a pod kodnim imenom Cello sarađivao je i sa supertajnom grupom Gladio/Stay-Behind  koja pripada NATO-paktu.

Gladio je zadužen za tajne terorističke udare u režiji i za račun pomenute vojne alijanse. Po svedočenju mlađeg Kramera, njegov otac mu se poverio da je ne samo učestvovao, kao pripadnik BND-a, nemačke vojske i grupe Gladio, u pravljenju bombe koja će eksplodirati na Oktoberfestu, već i da je instruisao atentatora Kelera!

Razlog za ovaj čin je bila želja vojnih krugova da na predstojećim saveznim izborima (održanim 5. oktobra 1980.) pomognu da na vlast dođe ultra konzervativni Franc Jozef Štraus iz bavarskog CSU-a, umesto levičarskog kancelara Helmuta Šmita za koga se znalo da, isto kao i njegov prethodnik Vili Brant, nije sklon eskalaciji hladnog rata, ali i da bi sa njim na čelu Nemačka zadržala striktnu vojnu neutralnost, tako da bi ratovi kao onaj u bivšoj Jugoslaviji bili ili izbegnuti, ili manje krvavi.

Pošto ni ovaj atentat nije pomogao Štrausu da pobedi na izborima, konzervativna desnica, kojoj je pripadao Štrausov koalicioni partner Helmut Kol, na vlast je došla tek nekoliko godina kasnije i to nakon što je podmićeni FDP napustio koaliciju sa Šmitom i priklonio se desnici.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane