Natrag

Feljton

Feljton

 

Ans i Eva Jargi: "Bankari protiv čovečanstva" (1.)

 

Začeto u nepravdi, rođeno u grehu

 

Na predlog ruskog "Fonda strateške kulture", organizacije koja se bavi geostrateškim kretanjima, Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti delove iz knjige Ansa i Eve Jargi,  "Bankari protiv čovečanstva". U njoj su postavljena suštinska pitanja današnje potrošačke civilizacije: zašto ljudi u dvadeset prvom veku u gotovo svim zemljama sveta, i pored do sada neviđenog tehnološkog razvoja, rade sve više vremena za sve manje novca, zašto se gotovo u svim državama, pa čak i u onim ekonomski najrazvijenijim, već godinama smanjuju plate i penzije, a povećavaju postojeći i stalno uvode novi i drugačiji porezi, takse i slični nameti, šta je država i da li ona ima pravo da u ime svojih građana da uzima inostrane kredite i da ih zadužuje bez njihove saglasnosti, da li suverena država ima pravo da uzima kredite od bilo koga, a posebno od inostranih ili međunarodnih banaka i drugih stranih finansijskih institucija?

 

Ans i Eva Jargi

 

Iako je novac nastao pre mnogo hiljada godina, banke u današnjem obliku se pojavljuju tek u srednjem veku. Prve moderne komercijalne banke počinju se osnivati u Italiji u dvanaestom veku, a prva savremena centralna banka osnovana je u Amsterdamu (u Holandiji) 1609. godine. Po uzoru na centralnu banku Holandije kasnije su formirane centralne banke ostalih evropskih zemalja, a među prvima Bank of England - u Londonu 1694. godine, Nacionalna banka Francuske - 1716. godine i Nacionalna Banka Danske - 1736. godine. Sve te centralne banke, uključujući i one kasnije osnovane, do dvadesetog veka bile su privatne institucije.

Shvatajući da je papirni novac daleko jeftiniji od kovanog i mnogo pogodniji za sve bankarske manipulacije, nove poslove i ekstra profite, centralne banke još od srednjeg veka počinju izdavati sve veće emisije papirnog novca bez pokrića i tako legalno pljačkati domaće građane, kao i strane zemlje koje su prihvatale njihov novac kao sredstvo plaćanja. U to početno vreme količina papirnog novca koji su centralne banke emitovale još uvek je morala je biti u kakvoj-takvoj srazmeri sa vrednošću obaveznih rezervi plemenitih metala kojom su raspolagali, kao pokrićem za izdavanje papirnog novca.

Međutim, ubrzo po osnivanju, centralne banke, koje tada (a ni u današnje vreme) nisu bile kontrolisane od strane vlada i vladara, otkrile su da mogu emitovati mnogo veću količinu novca od vrednosti obaveznih rezervi u plemenitim metalima i na taj način ostvarivati do tada nezamislive zarade.

Centralna banka Holandije među prvima je počela emitovati novčanu masu u znatno većoj srazmeri u odnosu na vrednost rezervi u plemenitim metalima (prema nekim izvorima u srazmeri od 5 prema 1), nakon čega su ovaj inovativni recept počele koristiti i sve kasnije osnovane centralne banke, s tim što su znatno povećale količinu novca bez pokrića (Centralna banka Engleske je taj odnos dovela do u to vreme neverovatnih 16 prema 1).

To je ujedno i najveća tajna centralnih banaka, koja je, zamislite, direktno ušla i u osnivačku povelje Bank of England u kojoj doslovno stoji: "Ovoj banci pripada sva dobit od kamate na novac koji ona kreira iz ničega (out of nothing)".

Ali još je neverovatnije da su privatne centralne banke od svih država preuzele ne samo kontrolu kovanja i štampanja novca, nego i da su sav novoemitovani novac koji su stvarali iz „ničega" pozajmljivali državi, i to uz kamatu američke centralne banke! Pošto pravilno razumevanje ove teme u velikoj meri zavisi i od shvatanja uloge i značaja američkih centralnih banaka (posebno FED-a ili Federalnih Rezervi) i njenih moćnih BrettonWoods-kih filijala, u nastavku teksta detaljnije ćemo se pozabaviti istorijom i razvojem tih u današnje vreme najčuvenijih bankarskih institucija, koje ljudi širom sveta, uključujući i mnoge amerikance (među kojima i neke čuvene mislioce, političare i predsednike SAD), smatraju čudovištima i monstrumima odgovornim za gotovo sva ekonomska i druga zla ovog sveta. Prethodno da kažemo da je iz Ustava SAD-a kristalno jasno da pravo kovanja novca pripada isključivo Kongresu i da Kongres nije ovlašten da to pravo ustupa bilo kome, a pogotovo ne privatnim bankama.

Da je tako može se videti iz sledećih odredaba Ustava Sjedinjenih Američkih Država:

Član 1. Odeljak 8. tačka 5.: "Kongres ima pravo da kuje novac, određuje njegovu vrednost i vrednost stranih valuta i da utvrđuje sistem tegova i mera;" Član 1. Odeljak 9. tačka 7.:

"Nikakav novac se ne sme uzimati iz državne blagajne, sem na osnovu sredstava dodeljenih zakonom, a redovan izveštaj i račun primanja i izdavanja državnog novca mora se objavljivati s vremena na vreme." Član 1. Odeljak 10. tačka 1.: "Nijedna država (misli se na federalne države SAD, primedba autora) ne može da sklapa bilo kakav ugovor, savez ili konfederaciju, zatim da izdaje dozvolu za zarobljavanje neprijateljskih brodova, da kuje novac, daje kreditna pisma, upotrebljava bilo šta drugo sem zlatnog i srebrnog novca kao zakonsko sredstvo za plaćanje dugova, da donosi zakone o oduzimanju imanja ili lišavanja građanskih prava, te zakon eks post fakto ili zakon koji slabi ugovorne obaveze, ili da dodeljuje plemićke titule."

 

 

Novac opasniji od oružja

 

 

Ako se složimo sa mišljenjem većine stručnjaka da onaj ko kontroliše novac, kontroliše i sav državni i društveni život, onda se svakako moramo zapitati kako su bankari uspeli realizovati taj nezamislivi scenario po kome su zadobili ne samo kontrolu nad novcem, nego i mogućnost da ga stvaraju iz ničega i emituju kao vlastiti privatni novac, i da ga uz to pozajmljuju državi uz kamatu.

Za tako nešto ne možemo naći drugo objašnjenje osim pretpostavke da su tu nemoguću misiju postigli ponajviše zahvaljujući podmićivanju, ali i pretnjama, ucenama i drugim prljavim i nezakonitim radnjama preduzetim prema ključnim političarima na predsedničkim položajima i u Kongresu, i da se to desilo mnogo puta u kratkoj istoriji Sjedinjenih američkih država, a prvi put neposredno nakon što su 1791. godine proglasili nezavisnost od Velike Britanije, čija su kolonija do tada bili.

Naime, odmah po konstituisanju prve američke vlade tadašnja Centralna banka SAD predata je u privatno vlasništvo i pored toga što se toj suludoj ideji, pored mnogih istaknutih ličnosti, suprotstavljao i jedan od takozvanih "očeva" američke nacije, autor Deklaracije o američkoj nezavisnosti, jedan od potpisnika ustavne konvencije i treći po redu predsednik SAD-a, - Tomas Džeferson, koji je s tim u vezi, da još jednom ponovimo, proročki rekao:

"Najiskrenije verujem da su banke koje smeju izdavati novac, puno opasnije od vojske u punoj pripravnosti". I još: "Ako Amerikanci ikada dopuste privatnoj banci kontrolu izdavanja svoje valute, prvo inflacijom, a zatim deflacijom, banke i korporacije će rasti oko njih i lišiti sve ljude njihove imovine, dok će se njihova deca probuditi kao beskućnici na kontinentu koji su osvojili njihovi očevi. " Nije ni slutio koliko je bio u pravu.

 

Prva i druga centralna banka SAD

 

 

Sekretar trezora Prve privatne centralne banke bio je Aleksander Hamilton. Po ugovoru sa Kongresom Prva centralna banka osnovana je na period od 20 godina i uz puno problema funkcionisala od 1791. do 1811. godine. Za vreme predsednika Džejmsa Medisona osnovana je Druga centralna banka SAD-a, takođe na 20 godina i postojala od 1816. do 1836. godine, koja je kao i Prva bila u potpunom privatnom vlasništvu.

Predsednik Endrju Džekson se 1836. godine žestoko usprotivio produženju ugovora, tako da je nakon toga sve do 1913. godine Druga centralna banka poslovala kao državna. Protiveći se produženju ugovora predsednik Endrju Džekson je tada izjavio:

"...Bestidan pokušaj kojim je ova banka nastojala kontrolisati Vladu je opomena američkim građanima da u budućnosti ne ukazuju poverenje ovekovečivanju neke druge institucije poput ove".

Tom prilikom bankarima se obratio ovim rečima: "Vaše je leglo jazbina otrovnica i lopova. Nameravam vas iskoreniti, i Bog mi pomogao, ja ću vas iskoreniti"! Međutim, ni predsednik Endrju Džekson nije uspeo iskoreniti tu savremenu opštečovečansku pošast. Već 1913. godine, Kongres donosi akt o osnivanju treće po redu američke centralne banke (privatne, kao i prethodne dve), nazvane ovaj put Federalne Rezerve (koju skraćeno najčešće nazivaju FED), što je svojim potpisom potvrdio tadašnji predsednik Vudro Vilson. Neki kažu da je to učinio kao protivuslugu za finansiranje njegove predsedničke kampanje.

Već 1913. godine, Vilson je postao novi predsednik Amerike, jer su mu reklamnu kampanju trebala mu finansijska sredstva, zbog čega je sa bankarima sklopio je dogovor da će ako bude izabran potpisati "Akt o Federalnim Rezervama (Federal Reserve Act)".

U januaru 1913. godine, dok je većina Kongresmena uoči Božića bila u svojim kućama, zakon o Federalnim Rezervama proguran je kroz Kongres, a Vilson ga je posle potpisao. Kažu da je osoba koja se pobrinula da novi zakon bez problema prođe kroz Kongres, bio Paul Moritz Warburg, jedan od suosnivača Federalnih Rezervi, i jedan od najvažnijih ljudi u Nemačkih kompanija - IG Farben, koja je finansirala naciste za vreme II svetskog rata.

Njegov brat Maks Varburg bio je šef Nemačke tajne nacističke službe. Sin Pola Warburga, Džems Pol Warburg, je mnogo godina kasnije drsko izjavio: "Trebamo imati jednu Svetsku Vladu, hteli to ili ne. Pitanje je jedino hoće li Svetska Vlada nastati dobrovoljno ili na silu".

 

 

Šta su poznati političari, stručnjci i novinari rekli O FED-u?

(Američki kongresmen Luis Tomas Mek Fajden)

 

Luis T. Mekfejden je bio kongresmen i predsednik Bankarskog odbora i Valutnog Komiteta SAD. Ovaj hrabri čovek jedan je od prvih amerikanca koji je pao boreći se za istinu o bankarima i Federalnim Rezervama i zato zaslužuje da se o njemu kaže nešto više. Rođen je 1876., umro 1936. godine. Diplomirao je Warner Trgovački koledž (trenutno poznat kao Elmira Business Institute) u Elmira, Njujork.

Godine 1892, zaposlio se u Prvoj narodnoj banci u kantonu, Pensilvanija. 1899. izabran za blagajnika, a 1916. postao predsednik te banke. Godine 1914, izabran kao predstavnik Republikanske stranke u saziv Šezdeset četvrtog Kongresa i devet uzastopnih kongresa. Od 1920-1931. bio predsednik Odbora za bankarstvo i valutu Sjedinjenih Američkih Država .

Umro 1934. godine pod "sumnjivim" okolnostima. Evo šta je o taj kongresmen još davne 1934. govorio u Kongresu o ovom međunarodnom bankarskom kartelu:

"...Gospodine predsedniče, u zemlji imamo jednu od najkoruptivnijih institucija kakvu svet nikada nije video. To se odnosi na Upravni odbor Federalnih Rezervi i Banke Federalnih Rezervi koje ću skraćeno nazivati FED. FED je prevarila vladu Sjedinjenih država i narod lišila dovoljno novca da isplati čitav nacionalni dug. Pljačka i ogrešenje FED-a koštaju toliko novca da se vrednost nacionalnog duga može isplatiti nekoliko puta.

Ova đavolska institucija osiromašila je i uništila narod Sjedinjenih država, dovela mnoge do bankrotstva i praktično je i naša vlada bankrotirala. Učinjeno je to kroz rupe u zakonima po kojima FED funkcioniše, koristeći veoma lošu administraciju u sprovođenju zakona o FED-u i podmićivanjem gramzivih i lakomih pojedinaca koji su to morali da kontrolišu i spreče. Neki ljudi misle da je FED institucija naše vlade. Ali nije. Oni su privatni monopolisti koji grabe bogatsvo ovog naroda zarad sebe i svojih klijenata u inostranstvu: domaćih i stranih špekulatana i prevaranata, bogatih i gramzivih lihvara. U ovoj mračnoj grupi finansijskih pirata su oni koji bi čoveku prerezali vrat kako bi mu iscedili dolar iz džepa; postoje i oni koji šalju novac u našu zemlju kako bi kupili glasove (kongresmena) i uticali na zakonodavstvo; to su oni koji podstiču internacionalističku propagandu kako bi nas prevarom darivali novom svešću kako bi im dozvolili da prikriju svoja zla dela iz prošlosti I ponovo pokrenu svoj kriminalni voz.

Kreirali su vladavinu terora u Rusiji sa našim novcem u nameri da što duže potraje rat. Podstrekivali su separatni mir između Nemačke i Rusije, i tako zabijali klinove među saveznicima u Svetskom ratu. Finansirali su prolazak Trockog od Njujorka do Rusije kako bi mogao da im pomogne u razaranju ruske carevine. Raspirivali su i podstrekivali rusku revoluciju i uložili u nju ogromnu količinu američkih dolara na račun Trockog u jednoj od njihovih banaka u Švedskoj".

 

(Nastaviće se)

 

 

A 1.

 

Cena vlastitog ropstva

 

 "Bankarstvo je začeto u nepravdi i rođeno u grehu. Bankari su vlasnici Sveta. Ako im oduzmete vlasništvo nad Svetom, ali im ostavite moć stvaranja novca, oni će brzim pokretom pera stvoriti dovoljno novca, da ga ponovo otkupe. Ipak, oduzmite im moć stvaranja novca, i sva ta velika blaga, kao što je i moje, će nestati, i trebaju nestati, jer će tada Svet postati lepše mesto za život. No, ukoliko želite ostati rob bankara i plaćati troškove vašeg vlastitog ropstva, pustite ih da i dalje stvaraju novac."

 

A 2.

 

Amerika upravlja MMF-om: više dolara, više uticaja

 

MMF trenutno ima 187 članica. Unutar njega vlada poseban tip demokratije; svaka od članica glasa prema svojoj finansijskoj moći, "one dollar - one vote" (jedan dolar - jedan glas). SAD, prema ovome, ima više od 18 posto prava glasa. Njihova finansijska snaga i činjenica da dolar igra ulogu u međunarodnoj štednji valute, daju mu odlučujuću težinu u okviru te organizacije.

Nedemokratičnost nije prisutna samo u strukturi organizacije, ona je i deo politike koju MMF sprovodi u odnosu sa zemljama u kojima deluje. On teoretski priznaje i podupire demokratske institucije u tim zemljama, ali ih u praksi on potkopava nametanjem svoje politike. Partneri u pregovorima nemaju istu pregovaračku moć; ona je u celosti u rukama MMF-a, a vlade koje očekuju pomoć bespomoćne su i time u podređenom položaju.

Osim toga, ti pregovori su tako kratki i površni da ne ostavljaju mesta za šire stručne i političke konsultacije.

Ekonomisti koje MMF šalje na pregovore u određenu zemlju ne poznaju dovoljno sve relevantne ekonomske, socijalne i političke činjenice da bi mogli u kratkom roku izraditi strategiju u skladu sa specifičnim uslovima i potrebama određene zemlje.

Štaviše, ekonomisti MMF-a izbegavaju konsultacije s domaćim ekonomistima tvrdeći za sebe da su stručniji i obrazovaniji. Oni se u svojoj analizi zemalja oslanjaju isključivo na trenutno raspoložive statističke podatke zbog čega su tzv. "country reports" površni, jednostrani i neprilagođeni specifičnim okolnostima zemlje, pa su zato i pogrešni.

Sve ovo ne čudi uzme li se u obzir činjenica da MMF ima unapred razrađenu strategiju koju provodi u svakoj zemlji. Ovakvo "snimanje" situacije nije ništa više od puke formalnosti.

 

 

 

 

GLOSA

 

 "Najiskrenije verujem da su banke koje smeju izdavati novac, puno opasnije od vojske u punoj pripravnosti"

 

 Thomas Jefferson

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane