Natrag

Rocky Stars club

Rocky Stars club

 

piše Rajko Roki Dvizac

 

…Hleb i čokolada…

                                     

Rock novinari protiv partijskih urednika

                          

U to vreme „TV Novosti" su imali intervju na dve strane „Magnetoskop" koji se razlikovao od svih drugih intervjua u ostalim novinama jer se u njemu tačno pisalo sve šta je sagovornik rekao - od mucanja do pogrešno izgovorenih padeža. Ako bi govorio ijekavicu - upotrebljavala se ijekavica. Nije bilo „popravljanja" ni „stilizovanja misli" - bar je meni tako objašnjeno kad su mi u redakciji rekli da ću raditi svoj prvi „Magnetoskop". I to - sa Doris Dragović.

 Posle razgovora, rastali smo se kao novi prijatelji. Kada je izašao „Magnetoskop sa Doris Dragović", neočekivano sam bio  obasut pohvalama sa svih strana. Od Splita iz koga mi se javila Doris da mi se zahvali, preko Sarajeva, Zagreba pa do Beograda.

Dok sam išao na posao, pred Domom Sindikata zaustavio me je glavni urednik tadašnjeg omladinskog lista „Mladost"da mi čestita:

 „...Bravo majstore na hrabrosti. Da li znaš da si ti prvi u Jugoslaviji sagovorniku rekao ti?A za sebe nisi rekao mi. Uradio si ono što niko od nas starijih novinara nije smeo - ukinuo si jednim tekstom komunističku retoriku obraćanja.  Ej, nisi ni svestan da si probio „crveni led". Sada će svima nama biti lakše a ti  kad god želiš možeš da pišeš za „Mladost". Danas pijemo u tvoje ime, za tvoju hrabrost"!!!

Opijen ovim izlivom hvalospeva i oduševljenja otišao sam u redakciju na sastanak.

S pravom očekivao sam bar da budem pohvaljen ako ne i nagrađen. Kad tamo - tadašnji dežurni drug partijski urednik (ne spominjem mu ime jer ne znam da li je uopšte živ) osuo je drvlje i kamenje  po meni.Umesto da budem nagrađen,tražio je da budem strogo kažnjen. Ej,šta će na ovo reći drugovi iz komiteta?! Bio sam šokiran od komunističkog maltretiranja i nipodoštavanja.

Malo je falilo da odmah posle sastanka dam otkaz ali me je „spasao i smirio strasti" novinarska legenda „Borbine" kuće Nino Milenković. Da li treba da spominjem da mi uopšte nije data reč da bilo šta kažem u svoju odbranu?A onda je krenulo šikaniranje od druga partijskog urednika...

Već sledeće nedelje,kada sam predao tekst neke reportaže drugu partijskom uredniku,on je nadobudno i ne pogledavši šta sam napisao - smejući mi se u lice ,istog trena zgužvao prvu stranu i bacio u koš. "To se ovako radi. Prva strana se odmah baca u koš jer ti si tu pisao kojekve nebuloze i svoja visokoumna razmišljanja. Tekst počinjem da redigujem tek od druge strane" - samozadovoljno mi je „objasnio" drug partijski urednik.

Iskasapio je tekst da više ni na šta nije ličio. Ja sam oćutao njegovu tiradu, mirno se sagnuo i iz korpe izvadio bačenu prvu stranu i ponovo je stavio na sto ispred njega."Šta je bilo,hoćeš da je sačuvaš za svoja sabrana dela" - ironičan je bio drug urednik. Pošto sam bio rock novinar a ne crveni novinar, nisam ga se plašio.

Potvrdno sam klimnuo glavom i glasno, da čuju svi (u redakciji je vladao tajac) rekao: - „Prva strana je odlična. Da, sačuvaću je za svoja sabrana dela ali pod jednim uslovom.Da mi se potpišete na njoj,da posle ne bude nisam to ja tako mislio a kamoli uradio". Drug partijski urednik  se slatko nasmejao i  - potpisao. I danas čuvam tu stranicu. Još uvek mislim da je odlično napisana a neke njene delove koristio sam za svoj roman „Boja ljubavi" a neke za istoimenu radio-emisiju. Pošto se maltretiranje nastavilo a osokoljen partijski urednik je krenuo u obračun i sa ostalima- nije bilo druge nego da mu „odgovorimo istom merom".

Moj prijatelj a kasnije kum Oliver Stanojević (u to doba je pisao i za čuveni i jako čitani „Student") i ja smislili smo osvetu. Istovremeno smo obojica doneli tekstove drugu partijskom uredniku.On je prestao da baca prve strane,već se opredelio da „kasapi" (uništava) tekstove.

A to je radio tako skaradno i nevešto da smo na kraju njegovog „partijskog proćišćenja" više voleli da nas ni ne potpiše - da se ne brukamo. Uze on naše tekstove i poče da „švrlja" po njima ko neko zločesto derište. Oliver i ja ćutimo, ali po nama se vidi da se „ovog puta" ne ljutimo,već da se suzdržavamo da ne prasnemo u smeh.

No,Oliver nije mogao da sačeka kraj,pa je onako usput dobacio :"Kako kasapite tekst. Kod vas bi loše prošao i Dostojevski"!!

Drug partijski urednik samozadovoljno ga pogleda i cinično reče -„Ti ćeš meni da pričaš o Dostojevskom. Još imaš hrabrosti da se porediš sa njim ha,ha,ha..."

Ni ja nisam više ćutao:

 -„Izgleda da ni Andrić ne bi bolje prošao"! Nekako baš tada je završio svoje škrabanje i prvo Oliveru dao tekst -„Izvoli Dosjtojevski" a onda meni „Izvoli Andriću". Umesto da odemo ,mi smo i dalje stajali pred njim i gledali šta je sve precrtao.Zadovoljni sa osmehom na licu obojica smo stavili svoje tekstove ponovo pred partijskog urednika. Prvo sam se je „pohvalio" :

- „Odlično. Napisao sam tekst bez greške".

 „ I ja" - dodade Oliver. Dok je drug partijski urednik gledao zbunjeno,objasnili smo mu da sve ono što je precrtao u Oliverovom tekstu su povađeni citati Dostojevskog.a kod mene - povađeni citati Andrića!

Ne mogu toliko slikovito da vam objasnim kolika je graja i smeh nastao u redakciji a još manje kakvo je crvenilo i bes prelilo lice partijskog urednika. Skočio je sa stolice i besno istrčao napolje. Više nikad nije  redigovao naše (a ni drugih novinara) tekstove.Rock novinari su namagarčili partijskog urednika. Štos sa Dostojevskim Oliver je posle mesec dana ponovio u „Studentu". Ali ne zbog partijskog urednika,već zbog jednog uglednog i čuvenog „Politikinog" novinara koji ga je redovno prepisivao od reči do reči dodajući tek poneku svoju rečenicu na početku i na kraju teksta. Potpisivao se punim imenom i prezimenom, hvalisao po redakciji i kafanama. Jedino je „zaboravljao" da spomene od koga je prepisao. Oliver je ovog puta obrnuo štos i u svom tekstu u „Studentu" naglasio da citira Dostojevskog.

Isto to je ponovio i „Politikin resavac".

Ali već u sledećem „Studentu" Oliver je otkrio prevaru i javno prozvao imenom i prezimenom „Politikinog resavca". Pukla je bruka i smejurija po beogradskim kafanama. Poznati novinar je otišao na „prinudni odmor „ mesec dana a bogme prestao je i da čita „Student".Za svaki slučaj, da mu ponovo ne proradi „resavska narav".

U tim vunenim vremenima vrlo teško je bilo biti rock novinar, bez obzira u kom ste mediju radili. U svakom budžaku čučao je sakriven neki savesni partijski  urednik spreman za napad.

Zato što nikad nisam hteo da budem partijac (ni SKJ,ni SPS,ni DS ni ostali) uskraćeno mi je da budem glavni urednik „Sabora" a i još nekih glasila. Bio sam jedini novinar „TV Novosti" koji je umesto na redakcijski sastanak otišao na prve demonstracije protiv Slobodana Miloševića. Zbog toga.jedni su hteli da me kazne, drugi da dobijem otkaz a sve se završilo šikaniranjem. Posle oktobarske revolucije svi su postali podobni a jedino ja nepodoban.

Vršen je strahovit svakodnevni pritisak da napustim „TV Novosti" bez obzira i li baš zato što sam važio za najčitanijeg novinara u redakciji . Smučilo mi se i odlučio sam da odem.Trebalo je da pređem u „Večernje novosti" (evropsko izdanje) za urednika estradne strane. Ali pošto je Manojlo Vukotić predugo odlagao naš sastanak, ja sam već slomljen od partijaca, „pobegao"za glavnog urednika regionalnog Mega Radija. Možda je vreme da se vratim na mesto koje mi pripada? Ili , što je verovatnije, za mene tamo nema mesta jer sam i dalje nepodoban?!

Nažalost i danas u foteljama sedi 95 posto podobnih partijskih urednika. A rock novinara je sve manje i manje. Zato na kraju hoću da imenujem rock novinare koji su izdržali sve napade partijaca. Jer da nas nije bilo,ne bi bilo ni rokenrola. To su -Nikola Nešković, Nikola Karaklajić, Milovan Ilić Minimaks, Dragan Jelić, Sloba Konjović, Zoran Modli, Petar Peca Popović, Zoran Predić, Rajko Roki Dvizac , Saša Gajović, Marko Janković, Bogica Mijatović, Anđelko Maletić , Momčilo Rajin, Branko Vukojević, Dejan Pataković, Petar Janjatović...(takozvane rock kritičare - ne računam) i onaj koji je spustio zavesu

ugasivši poslednju oazu „Super Tin"-Dragan Popović...Ostao je samo partijski  mrak i partijci!!!

                                   

 

                                 

 

 

 RTV Svetac... 

 

 

 

"Slučaj Amidžić"

 

 

Neosporno je da Ognjen Amidžić poseduje višestruki talenat. Od glume, preko muzikalnosti do voditeljskog zanata. Kada se svojevremeno pojavio na RTS-u važio je za pravo otkrovenje a čim je prešao na Pink - postao je osveženje, razbijač ustaljenih šablona i formi.

Umesto da se forsira u tom pravcu, da mu se da puna kreativna sloboda, da pusti mašti na volju vođen samo sopstvenim impulsima pozitivne energije koju je širio sa malih ekrana…njemu su malo po malo,gotovo kradomice (pogotovo u početku) „skresana krila". Neustrašivi jastreb lagano se pretvarao uštogljenog, prizemljenog „vrapca" koji je (ne)svesno „kljucajući mrvice „ koje su gazde bacale ispred njega gotovo dobrovoljno ušao u kavez  - ružičasti kalup. Voditelj Ognjen Amidžić je postao neka vrsta svaštare.

Poturan je svuda gde drugi nisu hteli, nisu smeli, nisu umeli...

 - Šta će Ognjen Amidžić na „Farmi"??? Evo,već četvrtu sezonu. Zar niko drugi nije mogao da odradi taj glupi, dosadni posao nego je baš morao Amidžić? Naravno da je mogao. Čak se moglo, da se neko setio (a nije) da se uloga koju ima Amidžić   poveri nekom sasvim novom klincu i tako, na najjednostavniji način lansira novi zaštitni lik Televizije Pink. A zašto to nije urađeno?

 Zato što „Farma" TV Pinku  donosi veeeeliki novac a gde su pare - tu nema mesta za eksperimente,već samo za odane, pouzdane i proverene. Zato nije ni čudo što odavno, redovno gubi bitke sa Ivanom Ivanovićem a ako ovako se nastavi , i ostali će ga kao od šale preskočiti. Njegov autorski „Amidži šou" se pretvorio u jednu neviđeno dosadnu pričaonicu. gde se iz emisije u emisiju ponavljaju isprazne priče. Zato apelujem na  Željka Mitrovića da odmah izbaci sa „Farme" Ognjena Amidžića!!! Da ga spasi još dok može.

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane