In memoriam

 

Srce ga je otkucalo

 

Među brojnim naslovima posvećenim iznenadnoj smrti Ratka Buturovića, zvanog Bata Kankan sa pridevom „kontraverzni biznismen iz Novog Sada", najsnažniji utisak ostavlja: Buturovića ubio infarkt. On daje odgovor na pitanje postoje li ljudi koji umiru i ljudi koji moraju biti ubijeni? Zašto je vest o smrti Bate Buturovića prva asocijacija da je ubijen! Zar on nije čovek koji, pokazalo se može da umre bez nasilne smrti? Zašto neko mora da ga ubije, pa makar to bio srčani udar?

 

Miroslav Vislavski

 

Ovaj utisak zapravo govori o svesti koja postoji o nekim ljudima koji su nesvakidašnji, neobični... Koji su zbog mnogo čega različiti od drugih, pa i po tome što su živeli ili žive na drugoj strani zakona ili igraju na ivici zakonske regulative. Zbog toga što su bili racionalniji od drugih, pragmatičniji, snalažljiviji, hrabriji i drskiji da se suoče sa propašću države i iskoriste sve što im je u tim okolnostima u ponudi ili na dohvat ruke. Zbog umreženosti sa sličnim profilima ljudi, ne samo na državnom, već na regionalnom ili internacionalnom planu. Zbog toga što su na slabostima i nedoraslosti nove politike i njenih perjanika u dvoipodecenijskom lutanju na putu nove državne organizacije i sistema, zadovoljavali svoj interes i gradili svoje ekonomske imperije, prerastajući u novu klasu kojoj su potčinjeni obrazovani i pametni.

Ko je onda u tom procesu problem? Da li ljudi koje nazivamo kontraverznim ili društvo i država koji su ih proizveli, koji su im stavili u naručje svo bogatstvo kojeg smo se kolektivno odrekli odbacivši vrednosne postulate, ideju, sistem, državu, slepo hodajući za slatkorečivim obećanjima stranih plaćenika i korumpiranih protuva koje su nas dovele tu gde jesmo? Pre ovih „sretnih vremena", nije postojala kategorija kontraverzan. Ako jeste, bili su to marginalni, gotovo beznačajni primeri. Danas je to realno stanje strukture društva, stvorenog bez oružane revolucije, u tranzicionim procesima pokrenuti od „velikih reformatora" i „demokrata".

U takvom ambijentu je iznedren Ratko Buturović Bato. Javnost ga je svrstavala u milje ljudi poput Juse Bulića, Željka Ražnatovića Arkana, Branislava Lainovića Dugog i drugih žestokih momaka koji su imali kriminalna dosijea i zatvorski staž, a koji su se našli u čitulji nakon što su likvidirani u obračunima. Sve njih, Bata Buturović je dovoljno ili dobro poznavao, imao dosta toga zajedničkog, ali osim pritvora nije imao zatvorski staž. Prijave koje su podnošene protiv njega, nisu procesuirane. Bata Buturović nije osuđivan.

Iznenadna, prirodna smrt Bate Buturovića je bila novi povod za priču o njegovoj karijeri od „šanera" iz Nikšića do ekscentričnog fudbalskog menadžera. Pominje se da je pre tridesetak godina radio u Beču kao telohranitelj, da se u to vreme učestalo viđao sa pokojnim komandantom Draškovićeve Srpske garde, Đorđem Giškom Božovićem.

 Povratkom u Srbiju sredinom osamdesetih i nastanjivanjem u Novom Sadu, menja prezime iz Buturović u Butorović, kako bi zameo tragove u nekim zemljama zapadne Evrope, koje su mu uskratile gostoprimstvo. U zvaničnim sudskim hronikama našao se pre osamnaest godina u slučaju Jelene Molnar, tadašnje misice Vojvodine, čije beživotno telo je pronađeno u hotelu „Park" u kome je Buturović koristio zakupljen poslovni prostor. Za smrt nesretne devojke bio je optužen njegov telohranitelj koji se zabavljao sa žrtvom.

Javnosti je poznato da se sumnjičio kao najodgovorniji za rušenje zida - bedema na Petrovaradinskoj tvrđavi, da mu se pripisivala odgovornost za podmetanje požara u hotelu "Putnik" koji je nameravao da privatizuje. Ništa od toga nije bilo. Ostale su samo priče, a o Buturoviću je stvarana mit kao nevaljalom dečku koji odoleva svim zakonskim pretnjama.

Ipak, preko fudbala je doživeo najveću moralnu štetu i kompromitaciju koja je posebno uticala na jačanje kolektivne svesti o njemu kao pripadniku kriminogenih struktura. Nanela mu je Država prilikom sramnog manifestovanja sile u spektakularnoj akciji žandarmerijske jedinice kada je uhapšen 29 januara 2008. Povod je bila sumnja za davanje mita od 3.000 evra fudbalskim sudijama za pobedu FK Vojvodina, koji je predvodio kao predsednik, od 2006. godine. U pri tvo ru je pro veo 30 da na, na kon čega je pušten da se brani sa slobode. Nedu go zatim protiv njega, u Višem sudu u Novom Sadu, podignuta je optužnica. Iako je održano pet naestak ročišta (poslednje pre mesec dana), taj proces nije priveden kraju.

Filmski zapis i fotografije na kojima je Buturović u ponižavajućem položaju koji ga prikazuje kako leži potrbuške na podu u svojoj kući, a ispred sebe vidi samo žandarske čizme, vrteli su se mesecima u svim elektronskim i štampanim medijima. Poruka o „snazi" države je bila više nego surova!

Mada neosuđivan, ovom kampanjom je još snažnije prikazan kao lice sa druge strane Zakona. Istovremeno, neki drugi bogataši koji su moćniji po kapitalu od Kankana, kao na primer: Miodrag Kostić Kole, Vuk Hamović, Milan Beko, Predrag Ranković, Ružica Đinđić, Vojin Lazarević, Pero Matijević, Čeda Jovanović, su „uspešni" poslovni ljudi koji nemaju status na suprot Zakona. To su apsurdi vremena, države i sistema. Neko se smatra i tretira mafijašem, a neko je kredibilan i sposoban poslovan čovek. Graničnik nije postavljen po Zakonu i drugim normama, već po volji vlastodržaca.

Na optužbe da je deo crnogorske mafije, odgovarao bi da se svojih prijatelja i familije ne odriče, a da su Brano Mićunović, Vesko Vukotić, Zvezdan Terzić njegovi drugovi i komšije iz sela. Milo Đukanović, crnogorski vladar u proteklih četvrt veka mu je brat od ujaka.

U sportu, Ratku Buturoviću u biografiji piše da je bio predsednik FK Sutjeska Nikšić, većinski vlasnik košarkaškog kluba PAOK iz Soluna, KK Radničkog N. Sad, predsednik Bokserskog kluba Vojvodina, Bokserskog saveza Crne Gore i BS Srbije i Crne Gore, a od pre godinu dana i obnovljenog Sportskog društva Vojvodina.

Kada je 2006. godine FK Vojvodina bio pred nestankom sa sportske scene, nakon pogubnog perioda pod predsednikovanjem Miodraga Kostića koji ga je doveo do ruba propasti, a od čega ga nisu povratili marginalci koji su ga vodili nakon Kostićevog povlačenja 2004 godine, tadašnji prvi operativac Cvetko Riđošić u paktu sa navijačkom grupom Firma su doveli Buturovića na kormilo Kluba. Njemu je poverena Vojvodina bez uslova i ograničenja nadležnosti. U rekordnom roku od par meseci je modernizovao Sportski centar „Vujadin Boškov", izgradio nove objekte i sredio sve terene. Osvežio je stadion Vojvodine, postavio sedišta i prihvatio zahtev navijača Stare Garde i Firme da se preimenuje u „Karađorđe". Pod njegovim vođstvom Stadion je modernizovan, u saradnji sa Atletskim klubom postavljena je tartan staza, izgrađena jugoistočna tribina, postavljen savremeni semafor. Rušenjem upravne zgrade i jugozapadne tribine pred Buturovićevu smrt, započeti su radovi na južnoj tribini i zaokruživanje rekonstrukcije Stadiona. Ove godine je podignut još savremeniji kompleks na Fudbalskom centru „Vujadin Boškov".

Otvorio je Fudbalsku akademiju u kojoj će fudbaleri kluba pohađati redovan proces obrazovanja i vaspitanja. Započeo je mnogo, puno uradio. Vojvodina je postala stabilan Klub, nezavisan od bilo koga: od politike, Grada i Pokrajine, ali i od fudbalske organizacije. U tom smislu je s jedne strane u prednosti, a sa druge strane u deficitu. Mada i dalje bez novih naslova uz četiri učešća u finalu Kupa pod vođstvom Buturovića, deluje pouzdanije i sigurnije od onih koji su uzimali trofeje.

Bio je apsolutni gazda, čovek odluke koji ih je svom svojom demagogijom upakivao pod institucionalni okvir Upravnog odbora. Kao takav, imao je poteze koji su ostali upamćeni po izuzetnim transferima igrača, finansijskoj stabilizaciji Kluba, postavljanju i sklanjanju svojih saradnika i konkurenata...Ilustrativno je bilo odstranjivanje Cvetka Riđošića, te „dobrovoljno" odstupanje Vojislava Gajića „Aleksandra" 2009. godine, koji se oteo kontroli i „naveo" Batu nakon pritvora da ponovo preuzme klub. Upamćen je i po kontroli navijačkih grupa, svojoj privrženosti „najvernijim" i najvatrenijim pristalicama kluba, po najmasovnijem pokretu pristalica kluba na utakmicama finala Kupa pretprošle i ove godine kada je sedam, odnosno desetak hiljada vojvodinaša pokrenuto u Beograd na utakmice odluke koje na njihovu žalost nisu donele prvi kup u vekovnoj istoriji Vojvodine.

Da li Vojvodina ima alternativu harizmatičnog vođe? Svi su skeptični u pogledu njene budućnosti, ali to ne izgovaraju. Nema trenutno rešenja koje u sebi sublimira sopstveni ili tuđi kapital koji bi bio garant stabilnosti, veze sa međunarodnim fudbalskim tržištem uključujući i mafijaške krugove, autoritet koji izaziva respekt kod poslovnih partnera, strah kod potčinjenih i igračkog potencijala koji po nekad mora više meseci da čeka na prihode... Dok ne proradi izvor prihoda! Zato odgovor na pitanje postoji li alternativa za Buturovića glasi: Nema - jedan je bio Bata Kankan!

Njegova smrt primljena je sa iskrenim žalom u, njemu bliskim redovima. Ipak, nekima je to i veliko olakšanje, a nekima šansa da popune mesto koje je neprikosnoveno držao nakon odlaska Branislava Lainovića Lajavog.

Komemoracija povodom smrti Ratka Buturovića nije viđena u Novom Sadu. Procene su da je tom skupu prisustvovalo preko 700 ljudi. Među njima su bili: rukovodstvo FK Vojvodina sa seniorskim timom, trenerima, prepoznatljive fudbalske ličnosti, čelnici Fudbalskog saveza Srbije, predstavnici fudbalskih klubova iz AP Vojvodine, bivši igrači Vojvodine, veterani Kluba, sportisti i sportski radnici, vlasnici krupnog kapitala i druge strukture sa kojima se viđao Bata Buturović. Od zvaničnika je primećeno prisustvo Predraga Svilara, člana Gradskog veća zaduženog za sport i omladinu. Od predsednika FK Vojvodina su se oprostili: Dušan Vlaović, potpredsednik i Mladen Vučinić, predsednik veterana Kluba.